недеља, 16. април 2017.

У Србији, знање је само себи казна

Рафаело Санти, „Атинска школа“

Приметио сам, на први поглед, необичну ствар: што се више обистињују моје политичке прогнозе, то више себи непријатеља стварам. У суштини, нема ту неке необичности, већ је у питању „српски синдром“, завист и мржња према ономе ко нешто или зна боље, или нас разочарава у вери у нешто, а та вера нам замењује памет.

Када сам, пре пар месеци, насупрот одушевљеној гомили, говорио да Трамп није човек преокрета, већ експонент система, свашта се на моју главу сручило. У очима наивне гомиле, кремљолога, путинолога и плитких аналитичара, Трамп је био најбољи Путинов друг, још из детињства, те будући велики српски пријатељ.

Испоставило се, међутим, да то није тако. Моји другари, који су били одушевљени Трампом, нагло су захладнели према мени. Ћутали су неко време а, од јутрос, видим да ракетирање аеродрома у Сирији сада тумаче као слабост Трампа. У тој чудној српској оптици, слаб је онај ко ракетира, а јак онај ко је ракетиран, или је ракетирање храбро оћутао, као Русија.

Када је Путин, ономад, лежерно прешао преко протеривања 35 руских дипломата из Вашингтона, рекао сам да то није мудрост, него слабост и да ће се то Русији обити о главу. Тако је и било. Од та доба, Амери само привлаче трупе на границу Русије и, кад год могу и где год могу, понижавају ову некада моћну земљу. Наравно, сада би неки паметњаковић рекао да те трупе, које се довлаче, нису довољне да угрозе Русију. Оне и нису ту да угрозе Русију, већ су симбол надмоћи, стална провокација на коју нема одговора и порука Пољацима и Украјинцима да Русија није тако велика и моћна колико изгледа.

Сваким новим руским попуштањем, ја сам губио пријатеље кремљофиле. Уместо да буду љути на себе што су промашили и што не знају ништа, били су љути на мене. Вера је изнад чињеница и увек ће бити. Ипак, вера није нешто на чему се може темељити политичка анализа. Ми некако знамо, а ја немам појма одакле нам то знање долази, да „Рус, на крају, увек победи“. То да су Руси били два века под Златном хордом, да су их лупетали Швеђани и Турци, а у време великог руског цара, Николаја Романова, у чије је време, ако је веровати српским патриотама, Русија била, у индустријској производњи, далеко изнад потоњег Совјетског савеза, батине су пале и од Јапана, код Порт Артура.

Оба пута кад је Русија победила, онако, на крају, победила је у широким коалицијама, а не сама: против Наполеона је била читава Европа и Русија није сама добила ни једну битку против њега. Вермахт је сломљен у Русији, у то сумње нема, али уз огромну материјалну помоћ Америке.

После тога се десила и она несрећна епизода у Авганистану, као и први чеченски рат. Уосталом, Кавказ је нешто са чим Русија не може да се избори двеста година. Још је Толстој писао о сталном рату са кавкаским народима. Ако се не рачуна епизода у Осетији, последњи рат који је Русија добила самостално, сеже дубоко у 19. век, у доба освајања Крима.

Нема правог „срБског“ патриоте који не пусти у гаће од миља кад се помене цар Николај, српска мајка, који нас је, је ли, спасао 1915.-1916. тако што је запретио да ће Русија изаћи из рата, ако савезници не превезу бродовима српске трупе са албанске обале. О томе да нас је тај исти Николај кињио у уцењивао две године да Македонију препустимо Бугарима, прави срБски патриота или ен зна ништа, или неће да зна. Уцене су имале и практичну страну: обустављане су нам испоруке муниције и санитетског материјала. Исто тако, Николај нас је одлучно спречио да нападнемо Бугарску пре мобилизације 1915., што је довело до оног гадног ударца с леђа, који српска војска није могла да издржи, те је морала да бежи преко Албаније. Тек ту, кад је Срба било 250 000 мање, велики цар се смиловао на Србе.

Ово су, дакле, суве чињенице, али оне вређају сваког патриоту, јер он не живи од чињеница, него од снова.

Кад кажем да нема спонтаних демонстрација, да су оне проналазак политичких незналица, опет ми се пријатељи наљуте. Ништа нису научили деведесетих, па ни 5. октобра. Мисле да су, ето, ово прве спонтане демонстрације у Србији. Наручене су преко друштвених мрежа. Договорила се деца. Хајдучка крв, воли бунт и џумбус. Љуте ми се другови кад кажем да пет пара не дајем шта клинци мисле и да су јадна друштва у којима деца одлучују. Саветовао сам их да, кад су им деца тако паметна, дају тој деци породични буџет, нека уче родиеље како се газдује домаћинством. Не. Сви хоће да им деца уређују друштво, али да својим домаћинством газдују сами. Друштво је свачије, домаћинство је наше.

Када се цео овај циркус заврши или победом руље и довођењем неког новог ДОС-а на власт или, што је вероватније, гашењем протеста Вучићевом нагодбом са странцима, пријатељи ће још више захладнети према мени.

Одбијање да се виде чињенице, онакве какве јесу, хладне и неме, спречава српско друштво да напредује, јер стално понавља исте грешке. Робовање стреотипима фиксира поглед на свет и све у свету и доводи до тога да уверења, емоције и ставови буду господари разума. Одгајили смо априорни поглед на стварност, односно стварност мора или да се уклопи у наше жеље, или дођавола с њом. При том, просечан Србин није у стању да се одупре медијима ни колико дете, само је питање да ли ће га винкловати РТС и ПИНК, или патриотски портали на нету. Једног дана, ако буде памети, главна улица у престоници ће се звати „Улица жртава медијског терора“. Из дана у дан слушамо безброј пута поновљене фразе које не значе ништа: „Он“ ипак нешто ради, боље „Он“, него „жути“ или „Он“ је русофил и само чека прилику да то покаже, а са патриотске стране им се одбија: Деца су наше највеће богатство, зашто се не говори о Јасеновцу, докле ће многострадални срБски народ да трпи ове изроде…Све глупост до глупости, што и не чуди толико, колико чуди то што су понављачима фраза пуна срца док их изговарају, као да су управо открили тајну хијероглифа, а не баналне, сто пута прежвакане фразе.

Заговорник сам функционалистичког, односно натуралистичког погледа на политику и то највише због тога што сам приметио, чак и кроз своје покушаје и погрешке, да такав поглед пружа највише могућности да се проникне у будућност, што би требало да буде први циљ политичке анализе. Такав поглед подразумева потпуни, ако тако могу да кажем, излазак из себе, односно заборављање својих емоција, расположења и уверења, што је за огромну већину Срба немогућа мисија. Исто тако, идеологије и догма не играју никакву улогу у разматрању политике, јер се живот никад није прилагођавао догмама, него обрнуто. Живот, онакав какав јесте, а не какав треба да буде, предмет је политичке анализе. Политички хохштаплерај, то јест оно тако српско јајарење, које привидно анализира нешто, а испод привида гледа да нешто дограби, не рачунам у политичку анализу, овде говорим само о заблудама и немогућности да се изађе из себе.

Пример те врсте слепила је однос према омиљеном политичару, без обзира да ли је он партијски лидер, или лидер неке државе: да ли је нешто добро или лоше, успешно или неуспешне, не мери се према неком унапред одређеном критеријуму, већ према ономе што је „велики шеф“ рекао или урадио. Да је неко питао кремљофиле, пре америчког бомбардовања аеродрома у Сирији, шта Русија треба да уради у случају да Америка крене у директно малтретирање Асасових трупа,  они би рекли да треба да одговори истом мером. Кад, међутим, Москва не уради ништа, онда то почиње да бива глорификовано као највећа државничка мудрост. Исти је случај и у домаћој политици: да је неко, пре две године, питао присталице Двери да ли су за то да се њихов лидер ослони на помоћ Чеде Јовановића, или Бориса Тадића, да би прешли цензус, већина би то одбила са индигнацијом. Пост фестум, кад се то већ деси, сви то тумаче мудрошћу. Људска је природа, дефинитивно, следбеничка и само мали број јединки, унутар врсте, има способност да размишља изван следбеничког менталитета.

Озбиљан човек мора, дакле, унапред да зна шта је исправно, а шта не, шта је добар обичај,  шта није,  а не да чека да му лидер то тумачи. Уколико се не ‘поштују чињенице, а следбеник и послушник не иду за њима, него за лидером, онда се формира врло чудан поглед на збивања, у коме се, Америка која се угурала на руске границе и бомбардује кога и како хоће, заправо повлачи, а Русија, која издаје саопшења тим поводом, заправо напредује. То што такво тумачење нема везе са реалношћу, правог следбеника никад није узнемирило. Он живи од вере и послушности, а не од чињеница.

Русија је процветала под санкцијама – општи је поклик сваког правог русомана, иако имају горко искуство са санкцијама и Србијом 90-тих. Знају како смо се добро проводили са платом од 5 марака. Један ми каже: захваљујући санкцијама, Русија сада производи пшенице више него што јој треба. Осим питања: зашто то није радила и пре санкција, мора се приметити да је пораст пољопривредне производње углавном знак да се нека земља деиндустријализује. Тона пшенице и тона аутомобила има различиту цену, али следбеник никад не размишља о томе.

Што је најинтересантније: већина оних који у Путину виде бога, па пију све његове приче, исте  такве приче не пију кад их прича Александар Вучић, што значи да их, у првом случају руководи вера, а у другима чињенице.

Мени, и то да кажем, ничија вера не смета: свако може да ми пријави да верује у Путина, Русију, Вучића, Чеду Јовановића, или Зеку Надувенка и ја му ништа нећу замерити. Замерићу му само ако своју веру намеће као политичко мишљење, јер тиме малтретира друге као Јеховин сведок, који иде од врата до врата и наморава све друге да прихвате његову заблуду као истину. Заблуда се додатно повећава када се конкретан акт, примерице протеривање 35 руских дипломата из Вашингтона, или бомбардовање Американаца, изједначава са прилично млаким саопштењима Москве, па се онда у таквим саопштењима проналази велика мудрост, коју могу да пронађу само Срби и то баш они који се не разумеју у политику, али према њој имају вернички и следбенички однос.

Пошто је нама, Србима, све побркано, никако не разумемо да се на силу одговара силом, на саопштење саопштењем, а на принцип принципом, ми верујемо да силници овог света стрепе од конференција за медије противничке стране. Исто тако, још увек верујемо у спонтане демонстрације, фер изборе и у то да за стручњаке и поштене људе још има места у политици, односно да ће их олош пропустити у свој круг моћи.

Дакле,  мање смо пострадали од других, колико од своје памети. Незналице, вернике у лидере и демократију, опсенаре и хохштаплере, као и руљу, треба држати далеко од одлучивања и учешћа у политици. Ако то не урадимо, ако сваки Србин може да се пита, онда нам је пропаст виђена. Тамо где будала и паметан размишљају и одлучују заједно, резултат није просек њихових знања и способности, већ је далеко ближи способностима и умећу будале.


Претходно од истог аутора: Браћа Руварац – Коста и Димитрије

Аутор: Милан Миленковић
Извор: У Србији, знање је само себи казна | Милан Миленковић

Нема коментара:

Постави коментар