Ђе се гусле не чују


Српско национално се највидљивије истребљује кроз културу. Не подржавајући, не обнављајући, не стварајући, не посвећујући пажњу културном садржају са националним и националистичким предзнаком, Срби помажу у гашењу културе која их чини особеном заједницом, помажу спољним чиниоцима који се труде да униште српске особености, српски идентитет и оно што нас разликује од тикве без коријена.

Чак и у народној музици, културном изразу којим је Српство традиционално преплављено, родољубље се гаси. Повремено, националистички се израз пробије на главну сцену овдје или ондје, неке медијске платформе му дају нешто простора, већина не да ни мало.

Неприродно је да се на водећим српским телевизијама не чују народне пјесме које славе српско народно име, подвиге, хероје, тугује над поразима, помињу жртве, мученике. Неприродно је да се не чују гусле, ганге, да се на прсте могу избројати представници српске етничке културе у музици, осавремењене или традиционалне, за које се зна шире од њиховог села, тако да кажем.

Неприродно је то за слободан народ, али за окупирану земљу, у којој се једна од водећих невладиних организација зове Центар за културну деконтаминацију (мисли се на уклањање српског националног из јавног простора), то је сасвим очекивано. И сасвим је свакидашње да једну такву екипу плаћају у исто вријеме и Сорошево Отворено друштво и држава Србија и град Београд (и други).

Дотле је потиснут национализам, до те се мјере родољубље сматра маргиналним и екстремистичким, да се и у народној музици заступљеној на најширој позорници култура са декларативно српским предзнаком потискује или је нема уопште. Знамо ми сви да је “Нишава“ српска игра, али кратак је пут од ненаглашавања те чињенице до њеног потискивања, губљења и заборава. Како се отима култура видимо из покушаја косметских Шиптара да присвоје себи српску духовну баштину на отетој земљи Косова и Метохије. Видимо то и у успјелом подухвату расрбљавања Дубровника. Примјери у којима израз културе који је био српски, па више није, су пречести.

Тзв. мејнстрим, канали кроз које се намећу културни обрасци народној већини, диригује културним назорима дајући примат како страним културним остварењима, тако и страним обрасцима и стандардима. Свака част Шекспиру, али Шекспир у београдским позориштима није одраз српске култивисаности, него копирања енглеске. Кад Анђелијину арију Јадранке Јовановић у “Кнезу од Зете“ Петра Коњовића на гуслама прати Бошко Вујачић – е, то је одраз српске култивисаности, али на главној позорницу су овакве пригоде ријеткост.

Културна размјена је пожељна, свеприсутна и далеко од тога да јој се треба стати у крај, напротив, њоме се култура једног народа обогаћује. Али ако страно доминира у Србији, и истискује домаће, маргинализује га, чак се узима као виши облик културе који служи да се национално унизи, скрајне, учини недостојним, назадним, чак примитивним, томе се мора стати у крај. И нису у питање само гусле, оне су само симбол.

Индикативно је то што је нека врста представника родољубиве музике протеклих година постала пјесма “Пукни, зоро“ Мањифико бенда, која је употријебљена у филму Драгана Бјелогрлића “Монтевидео, бог те видео“. Иначе, пјесму је спјевао непознати српски војник пред битку на Кајмакчалану у Првом свјетском рату. Као што је јасно свима који су је једном чули, пјесма је љубавна, није ни ратна ни борбена, а тешко може схваћена као класично родољубива. Напаћени ратник чезне за повратком кућном прагу, жени, мајци, и најављује га.

Елем, ова лијепа пјесма, само зато што је танким нитима везана за славу српског ратника и побједе српског оружја, иако се у њој српско име нигдје не јавља, почиње да се пјева тамо гдје би требало да се ори “Српска се труба с Косова чује“ или “Над Краљевом жива ватра сева“. Дакле, родољубље се кроз музику на главној сцени српског друштва исказује пјесмама које нису класично родољубиве уопште, али су једино дозвољене и прихватљиве, па се, компромиса ради, учесници у културном програму који би да изразе национално осјећање кроз музику хватају за сламку. Тако су једно вријеме пјевали и “Ђурђевдан“ кад су хтјели родољубиво да се изразе.

Поређења ради, Корнелије Ковач и Индекси су препјевавали “Бој на Мишару“ у којем се “Србија умирит’ не може“ усред југокомунизма 1968. године.



На маргинама и народним весељима се родољубива музика још чује, али на главним гласилима је помињање српског имена кроз пјесму све рјеђе и све срамежљивије, част изузецима попут бијељинске РТВБН, мада се и она држи народног, али без претјераног истицања националног. Ипак, док год гостује Баја Мали Книнџа, националистичка конотација живи, чак и ако пјева “Само је мој стари знао.“ И докле год се на покојој свадби чују гусле, онђе је још “и куће и људи,“ и Срба.

Живе на маргини и жанрови који би у нормалним условима били много ближе тзв. мејнстриму. Комерцијализован је читав правац народне музике који се некад називао изворним, а за који сам ја узео слободу да га назовем “брдски севдах“; од полифоније крајишке ојкаче и херцеговачке ганге до њихових деривата, интернет је преплављен извођачима поријеклом углавном западно од Дрине, који његују стил који се не стиди ни народног ни националистичког.

Иако дијелови српског народа своју културу и даље живе, а култура то није ако је не живиш, поглед на будућност српске културе и даље није оптимистичан.

Међутим, питање је да ли је за мрку капу српске културе крив само спољни чинилац који намеће и истискује. Мислим, ако волиш своју културу и живиш је, може Миломир Марић пуштати “Парове“ до миле воље, ако нема ко да их гледа, угасиће се. Рече ми један власник једне телевизијске мреже да не би он пуштао одређену врсту програма, али као комерцијални подухват, мора се прилагодити тржишту.

Бошко Вујачић – уз плејаду других гуслара – би се боље чуо да више Срба жели да га чује него што жели да чује србомрсца Дину Дервишхалидовића у Београдској Арени. Иако је наметање штетних образаца са врха и са стране неспорно, ваљда постоји и одговорност самих Срба да одбијају наметање туђег и живе своје.

Да, одговорност народа постоји, јер у противном, народ признаје да је бесловесна маса која нема свијест о себи и размишља као стадо, а питам се има ли појединаца који ће с поносом признати да су јединке у стаду.



Постоји и одговорност стваралаца. Културни израз, како живи, тако се и прилагођава. Што се не прилагођава, то застаријева, а у 21. вијеку застаријева муњевитом брзином. Застарјелост не дисквалификује дјело аутоматски, али застарјелом ново одузима примат и поклонике. Колико су се ствараоци српске народне културе – гуслари, рецимо – прилагодили млађој публици да би њихов стваралачки израз остао релевантан? Мислим, ипак мало младих Нијемаца слуша Баха и Моцарта. Колико је стваралаца попут Бојане Пековић, или етно групе Траг на главној позорници српске културе?

Ипак, наметање са врха је одлучујуће, ако ни због чега другог, а оно због стратегије логистичке и материјалне подршке културним подухватима. Држава Србија одлучује шта ће да финансира, а шта неће. Држава Србија на тај начин кључно утиче на наметање културних образаца.

На примјер, док Срби осим серије о Вуку Караџићу немају игране приказе Првог српског устанка, одлучено је да се не издвоје средства за попуњавање ове зјапеће рупчаге у српском културном дјелу, али да се плати за пародију на овај тектонски моменат српске историје, наиме, серију засновану на лику Црног Грује. Значи, Црног Ђорђија и хероје српског ослобађања од Турака нећемо приближити младим Србима, али спрдати се с њима хоћемо и за то пара имамо. Е, то је окупација, то је наметање обрасца.

Издвојена су средства за серију о Равној Гори, али су дата једном шустеру који не само да је шустерски одрадио посао, него сценарио за серију о четницима Драже Михаиловића као да му је писала млада партизанка Латинка Перовић.

Тренутно се снима серија о Немањићима, видјећемо на шта ће то изаћи. Ослањајући се на искуство, дај Боже да испадне ближе “Викинзима“ него “Касандри“.



Дакле, гдје смо приспјели? Државе немамо, независних средстава за високу културу као осиромашено друштво немамо. Али можемо да живимо оно што нам је приступачно. Можемо и да одбијемо оно што је штетно. Можемо и да стварамо, чак и ако је то само на маргинама.

Кад су Бојана и Никола Пековић изашли на сцену са гуслама и хармоником, нација се пренула и одушевила, и то и најбоље говори у каквој смо були. Изненађује нас бљесак наше културе, оно што би требало сваки дан да се гледа на РТС-у. Изненађује нас и онда кад не носи ни имплицитни национални предзнак. Замисли да се појави Баја Мали Книнџа на РТС-у и запјева о војводи Ђујићу или, не д’о Бог, о Ратку Младићу.

Народна родољубива пјесма – и култура уопште – то није ако не слави и романтизује подвиге националног духа, ако не биљежи искуства, ако не служи као надахнуће новим покољењима. А национални дух то није без наглашавања националног предзнака, српског имена, ознаке носиоца. Па нису Срби једини који свирају гусле, али српско гусларско дјело има особену културну и историјску тематику, својствену само Србима и њиховом искуству, која суштински и номинално заслужује и мора да носи српски предзнак, српско име. А суштина расрбљавања није у убијању Срба, него у убијању и одрицању од српског имена.

СРБИСТ – Битно. Разумно. Српски.

Препорука: Чачански привредници пропевали
 

Аутор: Владан Ивковић
Извор: Ђе се гусле не чују – СРБИСТ

Коментари