Протојереј Андреј Ткачов: Архијереј и режисер

Име је и даље звучно док се власник имена једва чује. Тако доктор може бити позван на консултације у спаваћу собу монарха и он ће у њу ући на врховима прстију, али уместо страшног владара може угледати ушиљено лице уплашено од предсмртне болести како само мало извирује испод покривача.


Исто тако је свештеник позван да обиђе режисера којег је тешка болест оборила у постељу. Позван је да причести болесника, премда је овај једва могао да прогута и мало воде од бола. На зидовима је било окачено мноштво фотографија из времена кад је садашњи болесник заповедао војсци оператера, сценариста, шминкера и уметника; кад је цедио из њих потребне сокове, а од сокова правио интелектуални коктел – призор забележен на траци. Тамо, на фотографијама, био је енергичан, сигуран у себе и усмерен ка циљу. Тамо је изазивао поштовање и скривену завист. А овде, испод покривача, био је ситан, сувоњав и измучен. Овде је у човеку изазивао само сажаљење и порив да се сети неког реда из књиге Проповедника.

Већ касније, много касније, свештеник је овај сусрет упоредио с Чеховљевим „Архијерејем“. Јер ни тамо болест није узела у обзир социјални статус и уврежену представу о величини. Обузела је и оборила у постељу викарног епископа. Он је „веома смршао, пребледео, окопнио је, лице му се изборало, очи су му биле велике, и као да је остарио, као да се смањио, и већ му се чинило да је мршавији и слабији, безначајнији од свих и да је све оно што је било отишло некуда веома далеко и да се више никад неће поновити, да се неће наставити“. И овде је било нешто слично.

Притом архијереј и режисер, како год да окренеш, имају нешто заједничко. Обојица утичу на свест маса, обојица заузимају потпуно различите, али одговорне и руководеће дужности. Обојица су мирнодопски генерали. Док је сваки од њих у улози покровитеља до њих је једноставно тешко доћи. И тек кад се деси нешто што их из елите премести у строј редова, можете и поседети с њима и држати их мало за руку, и попричати о нечем неутралном.

* * *

Свештеник је позван да причести болесника, а то значи и да га исповеди. Можда први пут у животу, а можда је од последње исповести прошао дуги низ година. И све су то ситуације кад човек тешко говори, једва чујно. Мучити човека испитивањем о учињеним греховима у то време је просто нечовечно. А шта чинити?

Свештенику је пала на памет једноставна мисао.

– Прочитаћу вам нешто из Јеванђеља. Је ли то у реду?

Болесник је затворио очи и поново их је отворио што је највероватније било замена за одобравајуће климање главом. Није морао дуго да тражи Библију, домаћица је била религиозна. И почели су да читају. Тачније, свештеник је почео да чита, не гласно, али јасно и без журбе, седећи напола окренут према болеснику и не гледајући га. Читао је Јеванђеље по Јовану, почевши од осамнаесте главе, откако је Исуса ухапсила стража.

Колико год пута да човек чита ове редове, увек их чита по први пут. И о томе како је Исус рекао „Ја сам“, а војници су пали у страху; и о томе како се Петар преплашен и узавреле крви од недавног хватања у коштац брзо одрекао Учитеља. Ако човек чита са размишљањем и без журбе, делимично га скоро прожима она густа и напета, непоновљива атмосфера у којој су Исуса водили код Пилата и код првосвештеника, и код Ирода, и извели пред народ, све време нешто запиткујући и покушавајући нешто да постигну. А све је већ било решено и песак је сипио у невидљивом сату приближавајући расплет.

Свештеник је читао и плашио се да размишља о томе да ли болесник слуша. Свештенику је и самом било слатко да чита драгоцене редове, али их овог пута није читао за себе. Шта ако је болесник заспао, шта ако се од свега уморио и жели да га оставе на миру? Не чује се ни да дише. Али се читање наставило.

Вршио се људски суд над Богом. Чуле су се чудне речи: Литостротон, Гавата. Голгота, нешивени хитон. Исус је с Крста рекао Јовану да треба да се брине о Мајци као син и молио је да Му дају да пије, добивши као одговор на молбу сирће, и повивши главу предао је дух. А војници су ужурбано ломили кости разбојницима и пробадали су копљем ребра већ умрлог Месије. Одозго су их окропили крв и вода. Затим су Никодим и Јосиф, савладавајући страх ушли код Пилата и замолили за тело. Затим је било погребење.

Читање две главе је трајало десетак минута. За то време су на очи свештенику једном или двапут наврле сузе, али се он накашљао и наставио је да чита без емоција. Кад су дошли до јутра новог дана прочитали су само о Магдалини. Ионако је све било јасно. Све је опет било јасно – васкрсао је. „Иди браћи Мојој и кажи им: усходим к Оцу Мом и Оцу вашем, и Богу Мом и Богу вашем.“

После ових речи свештеник је рекао „амин“, целивао је крст и затворио књигу. Затим се без журбе, али опрезно окренуо и погледао је болесника. Он је био пажљиво концентрисан, лежао је отворених очију и у очима су му биле сузе. Неколико сузица је пало на јастук и оставило је влажни траг на јастучници. Једна суза је текла по образу, али се задржала у седој бради. Не мењајући положај тела болесник је почео нешто да шапуће. Свештеник је приближио ухо његовим устима и зачуо је врло тихо и врло слабо: „Хвала вам“.

* * *

Следећег дана је било причешће. А убрзо после причешћа било је и опело.

Још једна душа је прекорачила страшну границу између светова и започела је сопствено и непоновљиво загробно постојање. Свој прах, измучен и исцрпљен болешћу, душа је накратко оставила родбини за оплакивање, а онда ће и овај прах бити враћен праху до дана свеопштег васкрсења. У свему томе у свом животу свештеник учествује толико често да нема великог броја варијанти. Прокрчена су му само два пута: да постане сасвим окорео или свет.

А човек који не жели да постане окорео, али који ни према светости не осећа категорично призвање мора нечим да се теши у свом неодређеном положају. Најбоље је књигама.

Постојање књига представља један од доказа људске бесмртности и могућности да човек пронађе себе или своју животну ситуацију на страницама туђег труда, што је веома слично чаробњаштву. Како би лепо било да се оног дана кад је свештеник дао болеснику причешће и отишао, болесник осећао исто као Чеховљев архијереј. И један и други су били велики и значајни. Али су затим изненада постали мали и беспомоћни. Али онда кад су их већ сви гледали бришући очи и разговарајући шапатом, они су у себи стекли ново пространство и другу слободу.

Код Чехова је управо тако речено: „Није могао да изговори више ни реч, ништа није разумео, и чинило му се да он, већ прост и обичан човек, иде пољем брзо и весело, ударајући штапом, а изнад њега је широко небо, обливено сунцем, и сад је слободан као птица, може да иде куд му је воља!“


Протојереј Андреј Ткачов

Из књиге «”Земља чуда” и друге приче»

Преузето са:
Протојереј Андреј Ткачов. Архијереј и режисер / Српска верзиjа 


Током последњих четврт века у Русији је све присутнија јединствена појава да се свештенослужитељи прихватају пера и постају писци. Најчешће пишу дела која углавном личе на проповеди или житија, мада су границе њиховог стваралаштва често далеко шире, и има много примера да свештеници постају одлични публицисти и књижевници, а њихова дела добијају највише оцене.

У огромној већини случајева, кључну улогу у овом стваралаштву има тежња ка проналажењу нових форми, са циљем да се људима пренесу јеванђелске истине и речи спасења.

И тако, вољно или невољно, служитељи Цркве дају свој допринос ризници руске књижевности, чија су многа дела прожета јеванђелским духом, идејама борбе добра и зла, покајања и вечног трагања за истином и смислом нашег постојања.

Аутор књиге коју држите у рукама добро је познат у Русији као плодан проповедник, црквени публициста, полемичар, апологета и талентовани мисионар. Овом приликом он нам се представља и као аутор прича-есеја. Одмах да нагласимо да о. Андреј није задао себи циљ да се опроба као писац и књижевник. Идеја за настанак ове књиге родила се у уредништву издавачке делатности Сретењског манастира, које га је замолило да од својих радова изабере оно што може да се окарактерише као књижевно стваралаштво. Тако је настао овај изванредни зборник.

Земља чуда је убрзо стекла популарност, добила је низ књижевних награда и издата је у неколико тиража.

Веома се радујемо што је издавачка кућа Бернар сматрала неопходним да ова књига треба да се преведе и објави на српском језику. У том смислу, Бернар наставља своју традицију упознавања српског читаоца с најбољим примерима руске духовне прозе. Са своје стране желимо да изразимо наду да ће ово издање наћи свог благодарног читаоца, и да ће представљати још један пример плодне сарадње наших издавачких кућа.


Јеромонах Игњатије (Шестаков)


Извор: Протојереј Андреј Ткачов. Архијереј и режисер / Српска верзиjа

Коментари