Милан Миленковић: СПЦ блуз


Некада сам био религиознији него данас. Не као лечени алкохоличари и наркомани, као они нико није религиозан, нити као деца из комунистичких породица, али ипак сам, некако, више веровао. Или бар лакше. Сад сам матори скептик, све ми је тешко, па и вера. Мислим, верујем и сад, али с муком.

Срећа у несрећи је да на моју веру, наслеђену од предака, није утицала црква, иако ми је деда био свештеник. Срећа, кажем, јер ово срозавање цркве ми не производи атеистичка расположења, нити потребу да цркву неуротично оправдавам за све, као што раде ови што су преко ње дошли до Бога.

У цркву сам ишао с мене на уштап и махом у неку малу цркву на периферији, бежећи од досадних и агресивних нововерника и неоправославаца, који имају злу потребу да људе даве својом религиозношћу. На крају сам завршио у капели на ВМА, у којој се моле болесни и умирући – они, дакле, који су близу, сасвим близу сржи вере, Чуду и Тајни, а веома далеко од баналних цитата Николаја Велимировића и осталих псеудотеолога.

На концу сам и ту капелицу престао да обилазим. Не налазим више у себи снаге, нити воље, да остварим било какву везу са СПЦ, оваквом каква је. Одлучио сам, наиме, да иступим из ње, да спасем бар део образа, јер сам већи део изгубио оклевајући, иако ми је, већ двадесет година јасно да прича са СПЦ неће имати леп крај. Веру, опет, нико не може да ми узме. Нисам је од цркве добио.

Оне сомнабулне, теоријске поставке неоправославаца, о томе како смо сви део цркве, никада нисам марио, јер ми је јасно да је црква апсолутни господар православних игрица. Исто тако, не марим ни оне болесне приче о томе како нас Бог кажњава за наше грехе. Нема тих грехова за овакву казну.

Интуитивно сам осетио, почетком деведесетих, да ће патријарх Павле испустити дизгине и да ће администрирање црквом препустити малој групи амбициозних владика, које сам знао још из раних осамдесетих и за које сам уверен да су „пројекат“, како се данас каже. Мислио сам то и онда, само су називи за те ствари били другачији. Покојни патријарх Герман је некако успевао да обуздава њихове амбиције, све док није пао, те допао у неку врсту заточеништва, као да је лобању сломио, а не кук. [1]

После 5. октобра постало је очигледно, бар за оне који нису религиозне будале,  да је црква изванредно припремљена за време које је наступило. Аминовала је све наше муке, све пљачке, сву културну девастацију[2], пустила је, без речи протеста, да јој постпетооктобарци уништавају стадо и данас, седамнаест година касније, не постоји ни једна опачина коју странци, или њихови намесници у Србији могу да нам ураде, а да црква дигне свој глас.

Ја сам одлучио  да из тог циркуса изађем. Потпуно сам свестан да се на цркви, нити на пастви, моје одсуство познати неће, али на мени хоће. Из руку ових данашњих жреца не треба ми ни опело, ни причест.

Art by Pawel Kuczynski

Смучило ми се и модерно верништво, то лажно стадо, које се залеће преко улице да љуби попа у руку; смучили су ми се богослови, који ће, за плату, или синекуру, оправдати све; смучили су ми се радикални антисемити, а фанатични верници, који превиђају да им је бог јеврејски бог и да им је Син Божји Јеврејин. Нарочито су ми гадни срБски националисти, који веру користе као идеологију, у духу Николаја Велимировића и групе српских назовиинтелектуалаца, који су се појавили после пада комунизма, а дотле су писали песме Брозу.

СПЦ се неће, то није моје уверење, већ је у логици ствари, повратити са пута којим је кренула. Ово је њен крај, бар када је у питању она црква која је овде постојала хиљаду година. Остаће као нека врста лукративне организације, сервиса за пружање духовних услуга  недефинисаног карактера.  Неће много времена проћи, верници више ни за себе неће знати јесу ли православни, католици, или унијати. Додуше, за већину ових срБских верника, то је свеједно, јер они нису дубоко укопани у традицију. Вера им је тамо где им је свештеник.

Нећу више да слушам приче како „има и добрих свештеника и владика“, јер добри не ћуте, него се деру кад ствари оду у погрешном правцу. Ти „добри“, у ствари, само возе аутомобиле са педесетак коњских снага мање од „неваљалих“. И за њих ме баш брига.

Библију сам први пут, истина у илустрованом издању, прочитао са девет година. Са петнаест сам већ разумео формулу „Deus, qualem Paulus creavit, dei negatio“[3], али сам, иза тога, видео нашу народну веру, с оне стране уморног и фелашког хришћанства, веру једног снажносг и самосвесног народа, који је имао снаге да се одупре чандала расположењима хришћанства и да сачува, кроз пантеистичко наслеђе, агресивност  и самопоштовање. Данас тај народ, који се одрекао дедовског наслеђа, што у корист грађанштине и великог света, што у корист модерног тумачења хришћанства,  ради у пеленама за 200 евра месечно. То није неправо према нама.

Црква је, у последњих двадесетак година, наградила и похвалила све што је слабо, што је повило шију, што је килаво и плашљиво, а успротивила се сваму што је расно, снажно и борбено у српском народу.[4] Будимо робље и будимо сиромаси, јер је то божја воља! – колико је бедна, колико нељудска оваква порука српском народу.

Мука ми је и од црноризаца, и од њихових модерних следбеника и од богословске дијалектике и силазим са вртешке. То је моја аутономна одлука и не наговарам никога да поступи као ја. Свако стоји сам пред богом. Одлуку да дигнем руке од СПЦ дугујем, пре свега, прецима и потомцима; прецима, јер ни они овакву цркву не би подносили, потомцима јер не заслужују да у ропском духу буду васпитавани. Све може да се поднесе: и сиромаштво, и окупација, и глад, и репресија, али не док поред вас пролази владика у Аудију, или политичар у Мерцедесу. Зло сносимо сви заједно, ако ичему вредимо. Тамо где само једни зло трпе, а други се лижу са изазивачима зла и, при том, још држе моралне и верске вакеле, среће нема. Ако за народ не буде хлеба, правде и посла, достојанства и самопоштовања,  нека ни за цркву не буде пастве, аутомобила и пара. Тако ја мислим.

О мој динар ће црква и попови, док не умрем, моћи да се огребу само ако ми неко од њих бане на Божић, па пронађе нешто у чесници…


 
[1] Слично се поновило и са патријархом Павлом.

[2] Најжалоснији пример је владика Порфирије, као члан РРА; реч није изустио против риалитија, нити против крајње вулгарних садржаја на српским медијима.

[3] Бог, кога је створио Павле (апостол Павле) је негација Бога.

[4] Пре две или три године није ни важно, жена и ја смо, у Саборној цркви у Београду, покупили неки памфлет у коме се каже: „Сигурно си приметио да су неки људи богати, а неки сиромашни и питао си се зашто је то тако. Није твоје да се питаш, јер Бог сваком даје по свом нахођењу“. Не постоји јадније, поквареније тумачење божје воље и за такво тумачење је способан само прави, школовани богословски дух. Не узимати ништа дословно, ништа у правом значењу речи, услов је да тај богословски дијалектичар уопште зацвркуће. Срећом, мени на памет не пада да такве мајсторе питам да ли је моје да мислим о богатству и сиромаштву, али се оваквим причама плиткоумна већина одлично припрема да прихвати доживотно сиромаштво и јарам.

Насловна илустрација„Rock’n’roll is my religion“ by Mathiole 

Претходно од истог аутора: Милан Миленковић: Götterdämmerung

Аутор: Милан Миленковић
Извор: СПЦ блуз | Милан Миленковић

Коментари

Постави коментар