Како Кина повећава своју глобалну моћ

Да је структура тих кредита изразито неповољна за зајмопримца и да подразумева употребу кинеских материјала и кинеске радне снаге, то се најчешће занемарује, као и увек када је стани-пани или кад се прибегава ономе што ми из света приватних инвестиционих фондова називамо " очајничким инвестирањем". Али на овој планети има више но довољно влада којима гори под ногама, па...дај шта даш

Lal Salaam | لال سلام – debt-cartoon-china america

Клајв Овен у филму The International игра Луиса Селинџера, агента Интерпола који покушава да сруши највећу светску банку. У овој сцени, банкар му објашњава праву природу међународног банкарства:



"ИББК је банка. Циљ њених власника није контрола неког сукоба, већ контрола дуга што га је тај сукоб начинио. Видите, стварна вреднст сукоба, права његова вредност, састоји се у дугу којег ствара. Ако контролишете дуг, контролишете све. Мислите да је ово узнемирујуће? Али то је суштина банкарске индустрије, да нас све, и народе и појединце,  начини дужничким робовима."

Дуг је сличан бејзбол палици - нит је добар, нити лош. Можете га користити да лоптицу хитнете ван парка или да жртву претворите у крваву масу. Важно је како га користимо (или злоупотребљавамо), јер начин употребе дуга одређује да ли је дуг добар или лош.

Дуг може да се користи - и користи се - за контролисање људи, имовине и читавих друштава све откако смо испузили из пећине и "породични накит" почели да покривамо крзном. Питајте комшију, оног што се вечито жали на свој ус..ни посао, зашто већ једном не зачепи и не напусти га. Све су шансе да ће вам одговорити да не може због хипотеке на стан и кредита за кола.

У последње време о дугу баш доста размишљам. Не о потрошачким глупостима налик онима вашег комшије, него како коришћење дуга у међународним и политичким игранкама утиче на валуте и геополитику. 

Стога сам кибнуо на текуће трендове, да видим како се међусобно уклапају. Сматрам да је то корисна вежба, иако слагалица има превише делова који се стално мењају.

За почетак, хајде да погледамо неки скорији случај дуга, валуте и дефицита, и њихову интеракцију. Џорџ Сорош, у својој књизи "Алхемија финансија", описује оно што назива "Регановим империјалним циклусом" (“Reagan’s Imperial Circle”):

"Страни капитал је у САД привучен делом високим повраћајем финансијских средстава, делом поверењем што га је изградио председник Реган. Јак долар и све јача валута заједно са позитивном каматном стопом учинили су да се не може одолети преласку на долар. Јак долар је покренуо увоз, што је помогло задовољавању вишка потражње  и да се цене задрже на ниском нивоу. Покренут је самојачајући процес, у коме су се јака привреда, јака валута, велики буџетски дефицит и велики трговински дефицит међусобно оснаживали и производили неинфлаторни раст. Ја то зовем циркуларним везама Регановог империјалног циклуса."

Имајте овај концепт на уму јер ћемо му се вратити за који час.


Трендови

Данашњицу карактеришу следећи драматични токови:

 - Бриселска бирократија, све мајстор до мајстора за ождеравање на корпоративним ручковима и самододељивање ничим оправданих годишњих бонуса, неуморно блати PIGS (енг. pigs: свињчад, а овде игра речи јер је PIGS скраћеница за презадужене јужноевропске државе Португал, Италију, Грчку и Шпанију - прим. прев.) зато што не уводе више драконске штедње. Смешно је, али је чињеница, да Брисел контролише "свињчад" на исти начин као што банкари из филма The International  контролишу свет.

 - Тамо преко Атлантика, имамо најлепшу прву даму откад је Новог света, али и њеног наранџастог дилбера, који је засео на Твитер, некадашњу царевину Кардашијана, и дао потпуно нов садржај појму блесавости.

 - На тмурном острву, Британци су се залетели у независност, само да би убрзо, шокирани, схватили да имају никакао државно руководство и нула ваљаних опција на располагању. Па су у праведничком бесу своме гласали за Џеремија Корбина. Али не зато што га хоће на власти. Ма какви! Чисто из протеста.

 - Па тако, док је већи део Запада дисфункционалан, изгубљен и збуњен, Кина започе с  пројектом амбициознијим и од моје прошње најлепше девојке у простор-времену, сада жене ми. О каквом пројекту се ради? Ради се о пројекту, који већ јесте (Грчка) и тек ће утицати на многе индустрије и државе, под називом "Један појас - један пут".

Кина има много тога што јој иде у корист. Може да користи своју све већу економску моћ, велики трговински суфицит и постојеће прекомерне производне капацитете за контролу дуга својих трговинских партнера, и да на тај начин, полако али сигурно, у самооснажујућем кружном процесу,  утиче и на сопствену и политику и привреде других земаља.

Успут, ако успеју са пројектом "Један појас - један пут", Кинези се могу надати да ће успети да донекле ублаже последице закаснелог и неуспешног циклуса домаћих зајмова.

Има критичара "Једног појаса - једног пута" који се спрдају с тим пројектом, било зато што им се не допада, било зато што сумњају да је Кина у стању да га изнесе. На први поглед, замисао је прилично једноставна - пројекат треба да отвори страна тржишта за кинески извоз. Али је то, мишљења сам, понешто поједностављен и наиван приступ.

Што више истражујем тему "Једног појаса - једног пута" чини ми се да тај пројект крије много више од онога што се да видети на први поглед. За Кинезе се може рећи много тога, али не и да су наивни.

Хајде да размотримо неке проблеме и амбиције пројекта , и како и зашто је од највеће важности за Сија.


Прекомерни производни капацитети

Као што знамо, превише било чега није добро. Кина пати од прекомерних производних капацитета и превеликог домаћег дуга у свом банкарском систему.  "Један појас - један пут"  може Кини да обезбеди средства потребна да дефлационира овај дуг и да извозом упосли прекомерне производне капацитете.

Штавише, пружиће јој прилику да даје кредите (на државном нивоу) државама којима су кредити очајнички потребни - као што је Грчка, коју већ поменух.


Дефлација домаћег кредитног "мехура"

Кина има проблем с домаћим кредитима и мораће да се с њим суочи, овако или онако.  Неуспешни кредитни циклус би могао да негативно утиче на раст БДП-а, али размотримо...

Шта ако Кина свој унутрашњи дуг измести у билансе стања других држава - партнера у пројекту "Један појас - један пут"?

Како?

Тако што ће кинеска влада тим партнерима позајмљивати новац за велике инфраструктурне пројекте - што већ чини. Када дође време да се ти инфраструктурни пројекти реализују, знатан део радова ће бити поверен кинеским компанијама, које ће моћи да упосле своје прекомерне производне капацитете, и да тако  издувавају  домаћи кредитни мехур.

Лукаво, а? И јесте - ако упали.

Кина има неких три билиона "зелембаћа" којима може да накупује моћи и утицаја.

Размислите - шта бисте ви радије имали: брда папирића (под контролом Федералних резерви, које нису оставиле места сумњи да ће, када дође до потреса, унутрашњу политичку безбедност претпоставити монетарном расту) или глобалну моћ и утицај?


Дуг, најмоћније оружје

Судећи по ономе што већ ради, одговор Кине на горње питање је недвосмислен. Кина увелико даје огромне зајмове стратешки важним и, често, сиромашним државама. Ти кредити обезбеђују нове послове и инфраструктуру, што је очајнички потребно и Кини и њеним партнерима.

Да је структура тих кредита изразито неповољна за зајмопримца и да подразумева употребу кинеских материјала и кинеске радне снаге, то се најчешће занемарује, као и увек када је стани-пани или кад се прибегава ономе што ми из света приватних инвестиционих фондова називамо " очајничким инвестирањем". Али на овој планети има више но довољно влада којима гори под ногама, па...дај шта даш.

А Кини, баш као у филму горе поменутом, и не треба да кредитирани пројекти буду успешни. У ствари, може се рећи да би Кинези више волели - неуспех. Јер кад је дуг враћен нема се чиме притискати и губи се политички и економски утицај.

На пример, Међународни аеродром "Матала Раџапакса" у Шри Ланки  је отворен 2013. године, али је углавном неискоришћен и пуст. Шта је Шри Ланка кинеским кредитом добила? Празан аеродром и огроман дуг којег не може да врати. Слично је и са пакистанском луком Гвадар и грчком луком Пиреј. Али Кини то не смета: потраживања користи за, да их тако назовемо, концесије.

А концесија има разних врста.

Свет не би требало да буде изненађен ако једног дана у тим лукама изроне подморнице са кинеским ознакама, и Кина почне  да одређује ко може да користи "имовину" њених партнера, имовину за коју јој партнер дугује. Исто важи и за случај кад кинески ратни бродови почну да "обезбеђују" ове луке или кад њени авиони почну да пружају "услуге" обезбеђивања и надгледања аеродрома или  гасовода држава кинеских дужника.

Да, Кини јесте у интересу да државе које јој дугују не могу да врате дугове. За нешто зелембаћа - моћ и утицај.

Али не треба бити толико циничан па мислити да Кина не жели да јој инфраструктура изграђена њеним кредитима помогне трговини.  Жели, јашта да жели. Али шта да се ради, политички императив ће често налагати да се државе дужници приморавају на разноразне концесије којима ће "вратити" дуг.

Што им је ипак јевтиније од "нормалних"  алтернатива.

 Каквих алтернатива?

Размотрите, рецимо, факта, да су крстареће ракете којима је Трамп пре три месеца засуо Сирију коштале око 60 милиона долара, и да је на Ирак већ спискано 2,4 билона долара америчких пореских платиша. Шта мислите, колика је укупна цена стицања и одржавања америчке геополитичке доминације путем војних интервенција? Ја кренух да рачунам, али калкулатор поче да се пуши...

Речју, економија рата се променила, а "Један појас - један пут" је много јефтинији начин стицања моћи него "дужност да се помогне" - бомбардовање(м).

А Кина је, што већ рекох пре пар недеља:


- највећи трговински партнер Азије;

- највећи трговински партнер САД;

- највећи трговински партнер Немачке;

- највећи трговински партнер Аустралије;

- други највећи трговински партнер Русије (после Немачке);

- највећи трговински партнер Африке;

- највећи трговински партнер Јужне Америке.


Дакле, "Један појас - један пут" је много, много више од успостављања трговинских путева за кинеску робу - у шта вас убеђују мејнстрим медији. "Један појас - један пут" је најамбициознији геополитички подухват нашег доба, па га треба боље упознати.

За шта је најбоље кренути од питања. Рецимо, питања да ли је Кина способна да створи самооснажујући механизам којим ће: своје прекомерне производне капацитете упошљавати извозним пословима; дефлационирати домаће кредитирање, и; кредитирањем градити инфраструктуру за будући извоз и трговину - при чему ће многе дужнике, због дуга, приморавати на концесије које ће јој донети непревазиђену геополитичку моћ? И да ли ће за евентуални успех моћи да захвали томе што остатак света има превише сопствених проблема с којима мора да се рве?

И да ли ће се свет прогудити пар деценија касније а оно долар постао јуан (још једна концесија), да ли ће стати да се диви невероватном маневрисању у Сијевом империјалном циклусу?

Capitalist Exploits - Invest in Uneven Opportunities

Аутор:
Извор: THIS Is How China Is Increasing Global Power — Capitalist Exploits
превод: Александар Јовановић / Ћирилизовано, на MX Linux

Коментари