Владан Ивковић: Живиш, генерале

Извор: Срђан Стевановић / Гети имиџис

Како којем српском хероју хашка казнионица одреже доживотну, ја се подсјетим на Бата Дезицијског, вођу Великог илирског устанка против римске окупације у првим годинама послије Христовог рођења.

Шесте године н.е., Илири, како су Римљани називали народ који је у антици живио баш на истом простору на којем данас живе Срби, устао је на најјачу војску на свијету и о јаду је забављао три године, гонећи се с њом од Триглава до Ђевђелије. Батонски рат, највећи који је Рим водио послије Пунских ратова, изгубљен је усљед издаје, а самог вођу, Бата Дезицијског, Римљани су одвели у Равену, гдје му нестаје историјски траг. Његов народ је десеткован и расељен, кажу.

Тако су и Ратка Младића, српског војсковођу који је Атлантској империји пружао отпор по истим врлетима као и Бато, заробили и одвели у Хаг, да му суде што се борио против њих, да хероја сатру пред очима његовог народа, да јунака унаказе у обогаљеног старца како не би остао симбол ни побуне, ни слободе, ни снаге.

На сличан начин сам већ писао поводом првостепене пресуде Радовану Караџићу. Караџић, поред свих својих заслуга, зна да буде и оспораван међу Србима. Око Младићеве величине је концензус неспоран. И мада су нијансе у питању, пресуду Младићу ће, знам, српски националисти доживјети емотивније.

Непријатељска правда

Девеседетих година прошлог вијека, Срби, на згаришту хладноратовске творевине у коју су били утјерани педесетак година раније, испријечили су се пред налетом Империје од које су били далеко слабији него Илири од Римљана ономад. У боју их је предводио генерал Младић, три и по године пружајући отпор Империји и њеној пјешадији на терену, хрватским и муслиманским војскама. Отпор је, наравно, сломљен, али му споменик, чувен као Република Српска, још стоји. Стоји и више од милион нас којих можда не би било да није имао ко да нас заштити, организује и поведе у одбрану. Велики ратник је одведен у Хаг, империјалну казнионицу у коју се воде и осућују побуњеници и хајдуци који бране свој народ од Империје која сатире.

Не сумњам да ико ко ово чита, на овом блогу, и на ћирилици, мисли да је генерал крив за геноцид. Знам да нико ко ово чита не мисли да је било геноцида. Надам се исто тако и да свако ко ово чита већ зна да је Хашки суд инструмент покоравања Срба којим је само настављено тамо гдје су авионске бомбе стале. Нема потребе о томе расправљати.

Ипак, не треба престати опомињати на истину о суштини рата атлантиста против Срба, у којем холандску казнионицу морамо схватити само као једно од ракетних постројења.

Хашки суд је од свог оснивања једино био досљедан у кажњавању Срба и у ослобађању њихових џелата. Ниједног другог традиционалног начела, правног или другог, нису се придржавали. О томе Срби трубе деценијама. И ништа. Нема правде за Србе, је л’ де?

Па, освајач и није ту да дијели правду, него да туче и да гази. Шта друго да ради него да кажњава оне који су ратовали против њега, а награђује оне који су ратовали за њега? Хаг је зараћена страна, а не непристрасни заступник слијепе Правде. Отуд Младић у букагијама, Насер Орић у свили и кадифи, а Рамуш Харадинај на власти.

Зар има разлике између “ефшеснаестица“, црномантијаша из Хага и жена црнокошуљаша из Београда? У намјери нема, има само у методу.


Рат за српско срце

Бити страна у рату подразумијева крајњу пристрасност, а Хашки суд је инструмент зараћене стране, Атлантске империје, која је деведесетих водила оружани рат против српског народа, од Купе до Шаре, па је, кад су цијеви утихнуле, наставила да га води другим средствима.

Јер рат није завршен кад непријатељ престане да пуца, него кад престане да мрда. Или, ако је непријатељ Србин, кад престане да се сјећа.

Зато су Младић, Радован Караџић, Војин Лазаревић, Небојша Павковић и бројни други, одведени. Они су заробљеници, а не оптуженици. Одведени су да би били измрцварени, да би били понижени, да би Империја контролисала наратив о њима и убила легенду о њима, да би укаљала узоре Србима и бацила их у ружан заборав. Да немају Срби на кога да се угледају, да немају стубове, ослонце, вертикале, да се угледају на Вучиће, Тадиће, Ђинђиће, а не на Младиће и Лазаревиће.

Ако хоћеш да будеш добар Србин, буди као Вучић, а не као Младић, то је порука.

Да се српска свијест о свом искуству и својој снази сведе на оно чиме им уши пуне хорде плаћеника послатих на тај задатак.

Јер опасно је за освајача да народ помисли да има снагу. Треба да мисли да је нико и ништа, да за свој живот захвали руци која га храни и да задовољно маше репом. А хероји не машу репом.

Није питање да ли је Младић крив Империји, јер о томе нема двојбе. Крив јој је као црни ђаво. Па њој је криво и оно дијете на тути што га убише у Батајници, њој су криви и телевизијски монтажери, а да како им не би био крив први српски војник, који пуца на њих, обара им авионе, веже им војску за релеје?

Али прилично сам сигуран да је Империја изгубила рат за српско сјећање кад није успјела да натјера саме Србе да признају Младићеву кривицу, што је био суштински циљ. Није успјела да убиједи Србе да је Младић нешто крив свом народу, осим, наравно, оних Срба којима платиш да мисле што им напишеш да кажу. Није могла да убиједи Србе да су црни ђаволи.

Наш ров

Изгубила је рат за српско срце и ту је сјеме будуће српске снаге.

Колико су пак Срби добили тај рат и да ли ће ишта никнути из тог сјемена зависиће од тога колико у том њиховом срцу има мјеста за хероје, браниоце, оне који су се испрсили пред Империјом која сатире; колико има памети да се пресијече са обрасцем у којем империјалне судије имају морално право да суде српским херојима, а Срби од њих очекују правду.

Судите својим заробљеницима, а не мојим херојима, јер о мојима само ја смијем да судим. Моје хероје не може убити пресуда непријатељског суда, то може само мој заборав.

Ту је битка, ту је наш ров: чији суд о себи ћемо прихватити, непријатељски или свој?

Бата Дезицијског је историја заборавила у Равени. Његов народ је нестао, кажу. Али његов дух, чини се, још лута српским чукама, па се свако мало усели у неко чобанче које стисне петљу да узрасте, испрси се и својим тијелом брани нејач од завојевачких хорди, па макар и завршио у њиховим казаматима.

Јер заврши и у десетерцу својих пјесника, гдје се улази тешко, а живи вјечно.

Шта има Ратко од наших хвалоспјева и десетераца, питаће огорчени и злуради. Има нас, живе, као доказ његове снаге и величине.

До нас је, није до Хага.


Претходно од истог аутора: Владан Ивковић: Букагије авнојевских Срба


Аутор: Владан Ивковић
Извор: Живиш, генерале – СРБИСТ