четвртак, 27. јул 2017.

Владан Ивковић: Догодине на Медитерану


“Медитеранска“ прича Мирјане Бобић Мојсиловић, која је ових дана “дрмала“ српским друштвеним мрежама, да се изразим таблоидски, типичан је приказ српског односа са политичком културом Атлантске империје.

Не, није прича о пушењу, него о менталитету носилаца моћи и жртава моћи. Мала прича о великом проблему.

Пол Крејг Робертс: Трачак наде

Paul Craig Roberts - Official Homepage

Поглед на САД је изазивао обесхрабреност све од кад су неоконзервативци, за Клинтоновог режима, запосели америчку спољну политику и кренули у две деценије ратних злочина, који, заједно са издајом радништва од стране корпорација које су послове преместиле у Азију, дефинишу Америку 21. века.

Перспектива је постала још мрачнија када је Обамин режим оживео "руску претњу" и повећао изгледе за војни сукоб између две нуклеарне силе.

Пошто се Европа обрела између две ватре, европске државе би, да су стварно државе, од Вашингтона захтевале да престане са неоправданим провоцирањем Русије. Да су стварно државе. Али европске државе су вазали још од завршетка Другог светског рата, вазали без независне економске и спољне политике.

Милан Миленковић: Тупаџије



"Брод будала", Карл Добски

Кад год напишем неки чланак о мученим антикомунистима, односно о томе како су по лажовским потенцијалима давно превазишли мрске комуњаре, јави ми се неки паметњаковић, који ће рећи следеће: „Надам се да ће аутор некада написати неки текст у коме износи и мане комуниста“. Таква паметовања сматрам малициозним, јер нисам видео антикомунисту који је, чисто објективности ради, рекао ма и једну лепу реч о Црвенима. За њих објективност не важи, могу да измишљају шта и колико хоће. Објективност је за друге.

Данас, међутим, видех један коментар на Фејсбуку, у коме лице, очигледно срБски оријентисано, каже како су „комунисти истребили грађанску класу и како од тада нисмо имали честиотог дипломату који би у правом смислу речи оправдао ту функцију. О осталом нећу ни да причам. После је следило „описмењавање“и „индустријализација“ што је био први корак ка уништењу српског села као темеља вековног опстанка. Последице и данас трпимо и вероватно се никада више нећемо опоравити. Дође нам главе то блато о којем несрећник прича, он је тренутно залечио свој комплекс ал је допринео да му се нација изнутра распадне и метаморфозира у нешто чега би се и сам уплашио кад би могао видети„.

Како је дубоко и кобно наше нераумевање и незнање, како су страшне наше заблуде!