Кад год видим да неко, у текстовима, помиње „бестелесне силе“ или, још јачу, инверзну варијанту „силе бестелесне“,¹ осим
што знам да имам посла са клерикалним патриЈотом, знам да имам посла и
са ваћарошем, јер између првог и другог једва да има разлике.
Ради се, наравно, о тексту Мирослава Паровића, „Силама бестелесним“, у коме нам он саветује да, уместо да се мајемо и замајавамо некаквом опипљивом борбом за Косово, или против окупације, сваку борбу сведемо на културну раван и да ту бијемо наше битке па, ако нас Бог и добра срећа погледају да нам неко заврши посао, добро јесте, а ако не, терамо културни отпор до краја вечности.
Ради се, наравно, о тексту Мирослава Паровића, „Силама бестелесним“, у коме нам он саветује да, уместо да се мајемо и замајавамо некаквом опипљивом борбом за Косово, или против окупације, сваку борбу сведемо на културну раван и да ту бијемо наше битке па, ако нас Бог и добра срећа погледају да нам неко заврши посао, добро јесте, а ако не, терамо културни отпор до краја вечности.