Мирослав Здравковић: Радо иде Србин у Хрвате

Извор за "икону": CHRISSASHANDMADE

Као моравски Србин, потомак малобројних преживелих Срба са Косова и Метохије геноцида из 1690. године (када су се преживели „померили“ по 80 до 100 километара у шуме, далеко од друмова) немам никакав осећај шта значи бити „Србин на граници“, крајишник. Ми смо Моравци радни и питоми, незаинтересовани за друге народе и народности и оперисани од мржње, сем према првом комшији, што би био национални спорт да нема кошарке.

За прекодринце сам се заинтересовао јер до Дрине никако нисам могао да пронађем старинце: Србе који живе у Србији дуже од 300 или 350 година. Али схватих да су немачки војни архиви, католички архиви и градова Дубровника и Котора много сигурнији траг о постојању Срба (и њиховом покатоличавању), док за нас „Косовске Србе“ у централној Србији постоји историја од Карађорђа и траје 214 година (слободе и борбе за слободу). Осамнаести век је век мрака за подручје Централне Србије, народ сакривен у шумама као да су Германи пред Римљанима у првом или другом веку нове ере.

Сад, усташе су ми „олакшале“ посао у сазнавању порекла Срба у БиХ и у Хрватској, јер су толико много побили становника у сваком селу да је готово немогуће да ми неко презиме промакне, да га немам забележеног у списку жртава Другог светског рата.

Не бих овде о „другосрбијанцима“ и њиховом владању Србијом, са свом мржњом и презиром према њој, а зато што нису Немци или Енглези а ову „српску стоку“ не могу да експлоатишу толико колико би желели. Сиротиња, па колико год да се „шиша“ слабо даје и мало јој претиче.

Овде бих о феномену Хрвата. Често помислим како је најлакше постати Хрват: примиш католичанство и онда си „Хрват католик“. А онда треба мало и доказати оба придева па осути мржњу по Србима и то тако траје већ пет векова, откако су Немци врбовали Раце, Расцијане, Влахе (заправо мортолосе најбоље турске војнике до несреће из 1683-1690 када су у Турској променили страну) да се населе уз границу, и тако окончају турску експанзију на запад.

Случајно прочитах у Куриру како је хрватски голман пореклом Србин, а данас је „Хрват католик“. Каква лакоћа националног трансфера! Мени, као Моравском Србину не сметају ни Хрвати, ни Бошњаци па ни Шиптари, уколико би играли, или играју, за Србију. Лопта служи да се људи са њоме играју а спортским навијачима да имају за кога да навијају.

Онда уђем у свој вишегодишњи рад о жртвама Другог светског рата, заправо у истраживање порекла презимена по насељима (имам и Хрвате и Бошњаке у довољном броју да бих проналазио села Пленковића, Китаровића итд) тек да проверим има ли у подацима Субашића Хрвата католика.

И над овим подацима осетим тугу и бол, не због Субашића, већ због судбине српског народа на граници. Тамо се похрваћују покатоличавањем, а у Србији…
И тако мислим се, ништа лакше, оћу и ја да будем Хрват католик. Да осетим ту квалитативну промену на боље.



Претходно од истог аутора: Албанска најезда и царинска унија Албаније и "Републике Косово"

Аутор: Мирослав Здравковић
Извор: Rado ide Srbin u Hrvate | Макроекономија

Коментари

  1. Фауст је опомена за све који продају душу Ђаволу, па тако и за Хрвате. Нема џабе вечере, поготово не на Западу.

    ОдговориИзбриши

Постави коментар