недеља, 11. август 2019.

Ловац Су-57: број летелица и њихов квалитет

О преимуществах Су-57 перед аналогами можно рассказывать долго. Фото Александра Маркина

Овај разговор је почео неочекивано.

Мом пријатељу, се искривише уста од незадовољства, када чу изјаву потпредседника владе Јурија Борисова да је Министарство одбране наручило 76 ловаца Су-57.

"
Правили су га десет година, а само 76 су наручили ?! Зашто тако мало? "

- Колико је потребно? Питао сам.

- Па, рецимо, око 200,
колико имају Американци ловаца Ф - 22 Раптор ...

"
Шта ће нам данас толико ловаца?" –приговорих му. – „Зашто да се надмећемо с њима, започињемо нову трку у наоружању? Знаш ли колики је буџет Пентагона? 750 милијарди долара. Наша војска добија око 60 милијарди, ако рачунамо у "зелембаћима". Зашто да се тркамо са њима? Да упропастимо сву привреду ?! "

"Па,"
рече друг, "да не бисмо заостајали у стварању ловаца пете генерације, да припремимо пилоте." Кинези и њихов Ченгду Ј-20 већ су нам већ за петама. Већ су два ловца увели у борбену употребу. А код нас ће се први“сушки” пете генерације (сухој на руском значи сув, иако је име чувеног авио конструктора, па авионима тепају сушки - прим.прев.), како обећаше, у количини од 15 летелица појавити у јединицама тек крајем године ...

И започесмо дуг разговор. Понављати га у потпуности нема смисла. Али главно је увек потребно пренети. На крају крајева, питање зашто за војску купујемо тако мало авиона пете генерације не занима само мог пријатеља. Слична питања се постављају и у јавности. Покушајмо установити шта је важније за нашу војску - број таквих ловаца или њихов квалитет, њихове тактичке и техничке особине, такве да превазилазе сличне показатеље код авиона наших потенцијалних противника и стратешких партнера (ово има само код Руса и Срба. И противници и партнери у исто време-прим.прев.). Исти ти Ф - 22 и Ј - 20.

За почетак,
Ченгду (Ченгду Ј-20) такође није још увек широко заступљен у војсци. Према отвореним изворима, израђено је само 9 прототипова и 20 предсеријских узорака. У исто време, сви лете са моторима АЛ-31ФН руске производње. Кинези стварају свој мотор већ неколико година. А кад ураде какав ће бити, питање је. Не говорим о чињеници да је „Кинез“ по много чему, барем на изглед, врло сличан нашем борбеном авиону Миг-1.44 пете генерације, који није отишао даље од процеса тестирања, због недостатка средстава у 90-им годинама прошлог века. Било је потребно одабрати једну од две могућности (Миг или Сухој-прим.прев.). Улог је стављен на авион Сухој. Они су имали и средства и обновљену технолошку базу, успехе у производњи и испоруци Су-30 и његове накнадне модификације Су-35 и за извоз и за руску војску. Веровало се да ће се „Сухој“ (мисли се на фабрику-прим.прев.), који поседује огромно искуство и предивне традиције стварања најбољих ловаца на свету, успешно изборити и са овим задатком. И „Сухој" се изборио.

Десетак ловаца Т-50, који је тек после добио званично име Су-57, лети већ десетак година на пробним аеродромима у Жуковском, Ахтубинску, Липецку, Феодосији ... "Педесет седмица" је била чак и у Сирији, где је, према информацијама Министарства одбране, успешно испаљивала најновије и обећавајуће оперативно-тактичке крстареће ракете. И сваки лет ових ловаца, којима пилотирају заслужни пробни пилоти фирме Сухои и војни пилоти, је такође и провера рада нове борбене опреме. На пример, у најновијем Су-57, направљен је нови централни рачунарско-информативни систем, права вештачка интелигенција, која пилота ослобађа од многих рутинских операција попут претраживања и препознавања најопаснијих циљева, означава циљеве, нуди пилоту најоптималнија решења за употребу оружја и одбрану авиона, најбоље маневрисање при нападу, а такође контролише рад свих система и комплекса летелице. Управља радом локатора, навигационих и комуникациони система, електронском опремом, моторима и многим другим системима на летлици. То пилоту оставља драгоцено време за управљање летелицом и одлучивање о примени оружја.

Успут, најважнији елемент уграђене електрон
ске опреме Су-57 је радиолокатор, односно радар, како кажу свакодневним језиком, и он је јединствен. Радикално се разликује од постојећих авионских радара у традиционалном смислу. Његови елементи - АФАР (активна фазна антенска решетка) са таласима у Икс-опсегу (Икс опсег учестаности је према IEEE од 8 до 12 гигахерца, односно таласне дужине су од 2,5 до 3,75 центиметра, што значи да је прецизност одређивања циља изузетно висока – прим.прев.), налазе се не само на предњем делу трупа, већ и на боковима авиона, па чак и на закрилцима. Тачно, он има и АФАР са таласима у опсегу Л (таласне дужине од 20 до 60 центиметара, што значи мању прецизност али већи домет, јер енергија електромагнетох таласа опада са смањењем таласне дужине тј повећањем учестаности-прим.прев.). Дозвољава вам да осматрате простор, и у ваздуху и на земљи, на удаљености неколико стотина километара. Такав радар не постоји ни на једном мултифункционалном ловцу пете генерације, ни на Ф - 22, ни на Ф - 35, ни на Ј - 20. А закон ваздушне борбе је познат: ко први види, први пуца и побеђује.

О предностима Су-57, у односу на његове такмаце, може се дуго расправљати. Али не можемо да не поменемо млазнице промењљивих вектора потискивања на његовим моторима, који чине ПАК ФА супер управљивим, способним да се окреће на небу у месту, да лебди у месту (!) или клизи кроз ваздух, одозго надоле, попут скијаша који се слаломом спушта низ литицу. Свако ко је икада био на међународној изложби МАКС-а у Жуковском близу Москве могао је све ово да види и никада то неће моћи заборавити. Нашем "сушку" потребне су такве способности, а сваки Сухој ловац опремљен, млазницом окретном у свим смеровима, укључујући и Су-35, може тако летети али не би задивио публику на смотрама летних вештина. Ово је суштински елемент ваздушне борбе. Када ловац изненада заустави свој лет и тихо „склизне“ низбрдо попут санке са брда, његов одсјај на неколико секунди или делића секунде нестаје са екрана непријатељског локатора, а отуда и са видика његових ракета. И омогућава нашем ловцу да грациозним маневром избегне удар. А онда испали своје ракете.

Непотребно је рећи да ниједна летелица пете генерације нема такву предност. Чак
ни хваљени и промовисани Ф - 22 и Ф - 35. Раптор има управљиви вектор потиска на моторима. Али само вертикално. Мислим да не треба да поредим млазницу окретном у свим смеровима и ону окретну само вертикално. Друга ствар је брзина авиона. Највећа брзина Су-57 је 2,45 маха, у лету без форсажа 2 маха. То је 2600 км/час. Ф-22-2 лети брзином 2,5 маха (2.410 км/час), крстари са 1,82 маха (1982 км/час). Тачно, Американац може да понесе за 370 кг више наоружања од нашег Су-57. Он је тежак 10.370 кг, а наш 10.000 кг. Али опет, у „двадесетдвојци“ све ракете и бомбе постављене су на подвесцима, на „Сухоју“ би неке од њих могле бити унутар трупа, што повећава његову „невидљивост“ за непријатељске радаре.

Но зауставимо се на набрајању предности и преимућстава нашег мултифункционалног ловца пете генерације. Прича о њима је, наравно, важна како би се нагласило да 10 година тестирања и унапређења Су-57 нису били узалудни. Сваке године добијао је све више и више предности у поређењу са својим страним такмацима, и што је најважније, дизајнери авиона и с њим њихови испитивачи настојали су да створе квалитетан и високо интелигентан дигитални борбени производ (извините ме за такав израз), који ће помоћи нашем пилоту да буде победник у било ком ваздушном боју са најобученијим противником, борећи се у најсавременијим и најперспективнијим борбеним летелицама, како данас тако и сутра.

Али питање је: са ким тачно? Мислим да
је тешко могућ, хипотетички сукоб у ваздухопловним борбама Су-57 и Ф-22. То се може догодити само за време рата између Русије и САД, а то, по мом личном мишљењу, није баш реално, јер може довести до уништења човечанства.  Две земље са највећим светским нуклеарним ракетним способностима, чак и са изузетно затегнутим односима, вероватно неће ступити у борбу једна против друге. Ни тамо, ни овде, на власти нису и не могу бити апсолутно неодговорни људи. Уверен сам у то. А искуство из Сирије, показује да чим се наши Су-35 приближе реци Еуфрат, Ф-22, маневришу у ваздуху са друге стране реке, покушавајући да брзо одлете у своју базу. А ово није ствар кукавичлука. Једноставно, не желе да пруже додатне тактичке и конструктивне информације потенцијалном противнику. Слична ствар се дешава у ваздуху изнад Црног и Балтичког мора, када наши „сушки“ Су-30 или Су-35 пресрећу америчке извиђаче. Они одмах одлећу назад.

Зашто ово пишем? Због чињенице да, ако „великог“ рата још увек нема на видику, као што рекох пријатељу, зашто се онда узбуђивати и таласати? Да престанемо да правимо, благо речено, мултифункционалне Су-35 са два плуса (мисли се на ловце 4++ генерације-прим.прев.) који су врло конкурентни, у поређењу с најбољим страним ловцима. Нема смисла такмичити се ко има више летелица пете генерације. Морамо мирно, без обзира на трку у наоружању, без учешћа у њој, радити свој посао. Имати потребно и довољно. Петнаест Су-57 до краја ове године за испоруку трупама је нормално решење. Не требају нам само авиони, већ и пилоти који савршено владају њима. Обучавати их корак по корак, од Јака-130 до Мига-29, Су-27, Су-30, Су-34 и Су-35, а онда их обучавати и на Су-57. Или можда нисам у праву (ово је блага алузија на број часова налета руских пилота, који је и према званичним подацима, значајно мањи од од часова налета њихових американских партнера-прим.прев.)?

Виктор Литовкин, војни коментатор ТАСС-а
Извор:
http://nvo.ng.ru/armament/2019-08-09/9_1056_su.html