понедељак, 22. април 2019.

Милан Миленковић: Рађање касте


Ако су ови протести и контрапротести, који нас малтретирају овог пролећа нешто доказали, то је да је политичка назови елита у Србији срасла и да се хомогенизовала. „Власт“ и „опозиција“ су само конструкти, појавни облици касте и то што неко игра ову, или ону улогу, нема никаквог утицаја на друштвено кретање.
Србија је, наиме, друштво које је потонуло у жабокречину и које је лишено било какве друштвене динамике. Протести и противпротести су само привидна динамика и суштински делују, и једни, и други, као стабилизатори система, иако остављају привид да се хоће некакве промене. Које промене? Неће више бити дивљег капитализма? Страних инвестиција које пустоше српски буџет? Неће бити приватизација?
Привидни обрачун унутар касте се, дакле, не одвија да би се нешто у друштву променило, јер сви имају исте циљеве, већ да би се прерасподелили положаји и материјална добит унутар касте.
У ту сврху се ангажују велики материјални, медијски и људски ресурси и због тога се и и и стиче утисак да је друштво заталасано и покренуто, док оно, у суштини, стоји у месту, јер се ни једно озбиљно питање српског народа, српске државе, привредног облика, или расподеле, није ни додирнуло. Друштвено кретање и није ход по улицама, или урлање преко медија, већ подразумева  промене у друштвеној бази: у својинским облицима и производним односима.  Српска каста је, од самог формирања почетком овог миленијума, своје место пронашла у служењу Западу и сасвим је задовољна тиме да влада у име страних амбасада у Србији. Тиме је конзервирана друштвена динамика и не само да је конзервирана – она је ограничена материјалним потребама касте, која зарађује на друштвеној статици. Зато су реформе сталне, а промене никакве. Реформе, стога, треба схватити као учвршћивање и радикализацију пеотооктобарског модела друштва, у чијем срцу се налази грандиозна пљачка Србије и српске сиротиње, отимачине власништва, дивљег капитализма и медијског слуђивања.
Није далеко дан када ће се, јер је то у логици ствари, привидно зараћене стране у привидном сукобу, изљубити међусобно и братски поделити положаје. То неће, бар не у првом тренутку, бити широко прокламовано, али ће временом почети да се појављују иста она објашњења као када су Весић, или Мали, или Ана Брнабић, прешли у владајућу екипу.
Улични шетачи, који мене неодољиво подсећају на екипу зомбија из Игре престола, су делом састављени из партијских активиста и чланова НВО који ће нешто вајдити, без обзира на исход протеста, јер учествују у стабилизацији система, док већина шета и галами за сендвич, или без сендвича, а свакако без мозга и користи. Идиотски захтеви за „нормалном“и „здравом“ Србијом су медицинске природе, а не политичке. Сви захтеви опозиције су тако дизајнирани да не окрње систем, јер се нормалност и здравље не могу дефинисати, али би захтев за престанком приватизације, или шкартирањем страних инвеститора, били веома конкретни и опипљиви. Зато таквих захтева и нема.
Исто важи и за медије: опозицији медији нису потребни из неких начелних разлога, јер Вучић и његова екипа ионако по васцели дан  причају причу коју би и опозиција причала, али су медији потребни да би се представници шатроопозиције персонално боље углавили унутар касте, уз исту причу. Кад би они причали неку другу причу, Вучић би их и пустио на телевизије које контролише, али опасност и лежи у томе што је прича иста и онда само укус публика, односно бирача, одлучује коме ће да додели положај унутар исте парадигме. Што би Вучић ризиковао да неко на екрану изгледа боље, лепше или паметније од њега? Када би постојале другачије идеје, или другачија визија друштва, угрожена би била читава каста, а не само Вучић. Он добро зна како је преузео причу Демократске странке и не жели да проба срећу с тим да неко  преузме његову причу.                    
Занимљиво је и следеће питање: у Савезу за Србију се налазе Тадић, Лутовац, Ђилас, Борко Стефановић, Зоран Живковић и још неколико шампиона Демократске странке, који су се уредно разишли и основали своје странке; како то да нису могли заједно у ДС-у, а могу у СзС? Као да нека невидљива рука препакује српску политичку сцену и одређују ко ће с ким и где.
Исто важи за шатриотску сцену, која се врти као пропелер и где је веома мало оних који могу да се похвале да нису прескакали из једне патриотске организације у друго, док се нису саплели и улетели у неку еврооптимистичку странку. Пусте паре…
СзС је формирао преговарачки тим за разговор са Вучићем и изгледало би чудно да су то урадили, а да нису добили миг да је овај расположен за разговор, ако и да су му расположење за разговор са опозицијом подигли наши страни господари. Остаје нам да гледамо развој догађаја, који иде у правцу или двопартијског, или једнопартијског система.
Насловна фотографија – један снимак из историје протеста у Југославији. Београд 27. марта 1941. Аутор фотографије је непознат редакцији.

Претходно од истог аутораОн, своја станица на путу ка самом себи

Извор: 
https://milanmilenkovic.com/milan-milenkovic-radjanje-kaste/

уторак, 16. април 2019.

Ђорђе Ивковић: Да ли има истине у изјави Сергеја Трифуновића о Мађарима?


Лупио нешто несретни Сергеј Трифуновић на митингу опозиције, па сада лиже што је за собом оставио. Дакако, Вучићева позиција га ухватила ин флагранти, па се сад разбалавили да жутој опозицији ураде тач-даун.

Елем:

ТрифуновићИзвињавам се Мађари, то је био лапсус
"Председник Покрета слободних грађана Сергеј Трифуновић извинио се данас свим Мађарима због изјаве о насељавању Сиријаца и Мађара у Србију, на протесту „Један од пет милиона“ у Београду, и рекао да је то био лапсус."

Ово је било довољно да се "преЦедник" Србије, Александар Вучић баци на колена пред Виктором Орбаном.
Вучић се извинио Орбану за изјаве опозиције
"Председник Србије Александар Вучић састао се вечерас са премијером Мађарске Виктором Орбаном, који је допутовао у Суботицу да би сутра присуствовао заједничкој седници влада двеју земаља, саопштено је из кабинета.
Kако се наводи у саопштењу Вучић је захвалио за подршку Мађарске евроинтеграцијама Србије.

Он се и овом приликом извинио за неодговорне изјаве, које су се чуле на јучерашњем скупу опозиције у Београду, о Мађарима, грађанима Србије, јер, како је рекао „то није став већинске Србије, већ став дела неодговорних и неозбиљних људи“"

Министар војни, Александар Вулин, такође се уплео у причу која се војске не тиче:

ВУЛИН ЗГАЂЕН ИЗЈАВОМ СЕРГЕЈА ТРИФУНОВИЋА: "Ово је претња и увреда за све људе који живе у Србији!"
Нашли се и продани кукавци да нешто кажу:

"Удружења породица киднапованих и убијених на Kосову и Метохији вечерас је најоштрије осудило изјаву лидера ПСГ Сергеја Трифуновића да председник Александар Вучић "у Србију насељује Сиријце и Мађаре" и истакло да је тим говором мржње директно прозвао и увредио породице косметских жртава."

И, наравно, вечито угрожени:

"Мађарски покрет: Сергеј Трифуновић тешко увредио Мађаре, тражимо извињење"

Таман мислите да ће се сморити хортијевци и њихове српске слугерање, кад ето ти:

"Весић: Претити Мађарима - чист фашизам Трифуновића
Танјуг | 14. април 2019. 

Претити Мађарима са којима Срби живе у хармонији и са чијом матичном државом имамо најбољу сарадњу, представља чист фашизам – поручио функционер СНС
Зато Србија, истиче Весић, мора да се одупре фашизму који представљају Бошко Обрадовић и његов потрчко Сергеј Трифуновић.
"А шта друго да очекујемо од Трифуновића који је био потрчко Легије, убице Зорана Ђинђића", навео је Весић на Фејсбуку."

Ми не видимо каква је претња Мађарима ако се неко не слаже са насељавањем Мађара у Србију, као што не бих схватио као расизам да је Орбан против насељавања Срба у Пешту. Будим је, као што из историје знамо, био српски град, те је насељавање Мађара у Будим уз прогон Срба био чисти расизам. Али, чак ни то данас није централно питање.

Да не бисмо били оптужени за једноумље, преносимо изјаву Иштвана Пастора из релевантног извора:

недеља, 14.04.2019

Председник Савеза војвођанских Мађара Иштван Пастор изјавио је да је „забезекнут” наступом председника Покрета слободних грађана Сергеја Трифуновића о досељавању Мађара у Србију на скупу у Београду истичући да Мађари остају на својој земљи, верни својој традицији, својим комшијама желећи да граде једну будућност која је достојна човека. Пастор је за РТС рекао да не зна да ли је реч о шовинизму, ксенофобији, или о глупости.

„Мислим да је (Сергеј Трифуновић) успео да покаже своје право лице, да је крајње време да примени познато правило да се шустерски калфа врати у шустерај! Шире посматрајући, мислим да не може да повреди и понизи, ни да жигоше војвођанску мађарску заједницу. Покушавали су то већи политички 'мацани' у претходном временском периоду, нису, успели, неће успети ни он, као политички 'цверглан' (петлић)”, рекао је председник СВМ и Скупштине Војводине, јавља Бета.
Пастор је нагласио да Сергеју Трифуновићу и другима који толико знају о прошлости као он, треба рећи да су Мађари на овај простор дошли пре 1.100 година.
„Није их Вучић довео, али неће их отерати ни Сергеј Трифуновић. Ми остајемо на својој земљи, остајемо верни својој традицији, својим комшијама и желимо да градимо једну будућност која је достојна човека”, казао је Пастор..."

Може Пастор тако арогантно да прича, пошто слабо ко у нас познаје довољно историју. Ко зна о чему се ради, не сме да јавно да каже и изложи се српској ауто-шикани.

Шта, у осталом нама вреди и да знамо историју, када нисмо свесни шта нам се пред очима догађа?

Оно што Иштван Пастор хоће да натукне је стара великомађарска флоскула о аутохтоним и алохтоним "Војвођанима". Мађари су по тој великомађарској идеји староседеоци а Срби дођоши, без обзира од када живе у Равници.

Срби су у Војводини присутни 7.500 година , мање-више. Ако нам се то не уважи, спочитавајући да смо Деретићеви мрачњаци, у реду, условно ћемо прихватити "бечку историју" по којој смо овде 1.300 година.

Са друге стране, Мађари су конгломерат разних народа од Жутог мора на крај Азије до Северног мора на крај Европе. Језгро ове мешавине је "Онгур" = "Десет стрела", што је епски назив за конфедерацију десет племена - седам татарских и три хазарска, из деветог века н.е. То удружење племенâ не одговара ономе што подразумевамо као "народ" у модернијем смислу.

Али, не трчите пред руду, није ни то проблем. Оно што је тврда чињеница је да су Онгури/Хунгари/Мађари отишли из ових или оних разлога. Једноставно, вековима нису постојали на овим просторима. Према аустријском попису у Бачкој из 1715. године, Срби, Буњевци и Шокци су чинили 97,6% становништва региона. У целом попису нађено је само 40 старешина домова који нису били Јужни Словени. У Суботици је живело два Мађара. Онда је Беч почео са планском колонизацијом, па су насељавани многи народи из далеких предела. Тако је насељено више Немаца него Мађара. У сваком случају, шовинистички безобразлук је да Пастор и њему слични Мађаре проглашавају за староседеоце а Србе за дођоше.

Затим је почела насилна хунгаризација којој нису били изложени само Срби, већ и други народи, Словаци нарочито. Формула тог етничког насиља била је једноставна: "Ко говори мађарским језиком, Мађар је. Ко не говори мађарски, може да се сели." То ће бити "међунационална хармонија" по "мителеуропком" моделу? На овај начин помађарено је на стотине хиљада људи.

Мађарима, дакако, не пада на памет да се извине због вишевековне асимилаторске политике, нити да одустану од таквих настојања.

Ако је и било међунационалних тензија у Војводини, ако су се из рационалних или ирационалних разлога наши Мађари осећали несигурно, њима је 2000-те године пружена рука. Што се општине Темерин тиче, потписник ових редова је био тај који је пружио руку. Мађари су узвратили класичним фашизмом*. Малу децу у основним школама уче о "великој Мађарској". Лично сам 2006 године, као члан комисије за Уставни референдум, у холу основне школе у Темерину видео окачену мапу "64 жупаније" коју нико, па чак ни милиција којој сам случај пријавио, није смео да скине.

Бесмислено је и идиотско "реаговање" на нечију несмотрену или глупу изјаву и извињавање Орбану, док овај према Србији држи разапету "жилет-жицу". Не обичну, већ "жилет-жицу", да се и зец искасапи ако покуша да прође кроз њу. Још само струју да пусти и добро дошли у 1941 годину. И такво стање режимски сатрапи називају "харнонијом и најбољом сарадњом"?!

Међутим, Сергеј Трифуновић је несвесно изрекао суштинску истину. Мађари се не насељавају у Војводину, али Мађарска у склопу своје великомађарске идеје производи политичке Мађаре у Војводини! Ко год има претке који су пре 1918. живели у Војводини, има право на мађарско држављанство! Све једно Срби, Мађари или који други. Морају само да покажу елементарно знање мађарског језика. Шта је то него експанзионистичка политика, чак ни мало "тиха". Како то другачије тумачити него као стављање шапе на територије које су припадале Мађарској пре сто година?

Несрећни наш и јадни народ се као луд залеће на понуђену "шећерлему".

"Држављанство Мађарске примило 180 хиљада Војвођана
 25.10.2018
У Војводини и даље влада велико интересовање за добијање мађарског држављанства, а само у Суботици преко 130 хиљада грађана је положило заклетву.
На свечаном полагању заклетве, Андраш Старај Петер, државни секретар Мађарске задужен за безбедност, истакао је значај националног јединства. Он је рекао да Мађари у расејању представљају део мађарске нације, а да садашња влада то признаје и ствара правне везе између Мађара у земљи и расејању.
- За нас је празник сваки пут када се дешава ново полагање заклетве, а и данас су заклетву положили наши бројни земљаци, што је узвишен осећај. То значи да се уједињује прекогранични део нације са мађарством у земљи - истакао је Старај Петер.
У Суботици се и надаље очекује долазак заинтересованих грађана, који желе да добију мађарско држављанство по олакшаном поступку."

Сто осамдесет хиљада српских држављана су произведени у мађарске Мађаре! У Суботици у којој је пре триста година живело два Мађара, сада је за неколико година произведено 130.000 Мађара!

Свака нормална и пристојна држава се брани од овакве "добросуседске сарадње". Ако хоћете и тако што особе са дуплим држављанством не могу да врше државне функције. Ко сме да одговорност за судбину народа ставља у руке тако непоузданим људима опасних намера?

Тако би и Иштван Пастор моментално остао без свих функција, не  да би смео да се било коме арогантно изругује.
.....

* О томе сутра илустративан напис из 2011 године.


Аутор: Ђорђе Ивковић

недеља, 14. април 2019.

Манифест Џулијана Асанжа

ЏУЛИЈАН АСАНЖ ЈЕ 2006. НАПИСАО КРАТАК ЕСЕЈ ПОД НАЗИВОМ “ЗАВЈЕРА КАО НАЧИН ВЛАДАВИНЕ“, КОЈИ СЕ ДАНАС НА ИНТЕРНЕТУ ТРЕТИРА КАО НЕКА ВРСТА МАНИФЕСТА ПО МНОГО ЧЕМУ КРСТАШКЕ МИСИЈЕ ОСНИВАЧА ВИКИЛИКСА. АСАНЖ ЈЕ ОВАЈ ЕСЕЈ ПРВОБИТНО ОБЈАВИО НА СВОМ ТАДАШЊЕМ ВЕБСАЈТУ IQ.ORG. ПРЕНОСИМ ГА У МОМ ПРЕВОДУ НА СРПСКИ ЈЕЗИК КАО ОМАЖ АСАНЖУ И НАЈМАЊЕ ШТО СЕ МОЖЕ УЧИНИТИ ДА ЊЕГОВА ЖРТВА ЗА ИСТИНУ НЕ БУДЕ ЗАБОРАВЉЕНА. ПОД УТИСКОМ САМ ДА ЈЕ ОВО ПРВИ СРПСКИ ПРЕВОД АСАНЖОВОГ МАНИФЕСТА. ИАКО ЈЕ ЕСЕЈ ЧЕСТО НЕДОРЕЧЕН И КОНЦЕПТУАЛНО СЕ ДОИМА КАО НЕЗАВРШЕН, КАО ШТИВО ПОМОЋУ КОЈЕГ БОЉЕ УПОЗНАЈЕМО АСАНЖОВЕ РАНЕ МОТИВАЦИЈЕ ЈЕ ОД ВЕЛИКЕ ВРИЈЕДНОСТИ. -В. ИВКОВИЋ


Џулијан Асанж: Завјера као начин владавине


- Завјера, завјерити се: заједнични градити тајне планове зарад чињења штете; радити заједно на остваривању конкретног исхода, обично на нечију штету. ЕТИМОЛОГИЈА: касни средње-енглески, из старофранцуског conspirer, из латинског conspirare, сложити се, планирати, из con- (заједно) са spirare (дисати).

Најбоља странка није ништа друго до најбоља завјера против остатка нације. (Лорд Халифакс)

Увод

Да бисмо радикално промијенили понашање власти, морамо мислити јасно и храбро, јер ако смо ишта научили, то је да властодршци не желе да се мијењају. Морамо да мислимо далекосежније од наших претходника и да дођемо до технолошких открића која ће нас охрабрити да дејствујемо на начине којима наши претходници нису били вични.
Најприје морамо разумјети структуру која производи лошу управу[i].
Потом морамо да развијемо начин размишљања о оваквом понашању, који је довољно јак да нас, кроз глиб сукобљених политичких вриједности, доведе до тачке јасне спознаје. Коначно, морамо искористити ова сазнања да надахнемо у себи и у другима покрет ка оплемењујућем и ефектном дејству којим ћемо свргнути структуре које намећу лошу управу и замијенити их нечим бољим.
Иза привидне власти на пријестолу сједи невидљива влада која оданост не дугује никоме и која не пристаје на одговорност према народу. Уништење ове невидљиве владе и раскринкавање овог нечасног савеза између корумпираних привредника и корумпираних политичара је најважнији задатак државништва. (предсједник ТЕОДОР РУЗВЕЛТ)

фото: Ролингстоун

Завјера као начин управе у ауторитарним друштвима

Гдје год су познате појединости унутрашње динамике ауторитарних режима, ту видимо завјереничке односе међу политичком елитом, не само као начин да се домогне позиција и оствари предност унутар режима, него као примарни стратегијски метод помоћу којег се одржава и јача ауторитарна моћ.
Ауторитарни режими изазивају појаву снага које им се супротстављају тако што потискују тежњу појединца и заједнице ка слободи, истини и самоостварењу. Планови који подупиру ауторитарну управу, кад се једном разоткрију, изазивају отпор. Из овог разлога успјешни ауторитарни моћници такве планове крију све док отпор не постане узалудан или надјачан ефикасношћу огољене силе. Ова колаборативна тајност, која има за циљ да нашкоди народу, је довољан повод да се њихово понашање дефинише као завјереничко.
Тако се у државним пословима и догађа; препознавши издалека зла која се кувају (а то може само човјек од веће вриједности), лако их је излијечити. Али кад им је, у недостатку таквог сазнања, допуштено да се развијају до тренутка у ком их сви могу препознати, онда се ту никакав лијек не може наћи. ("ВЛАДАЛАЦ", НИКОЛО МАКИЈАВЕЛИ, 1469-1527

Терористичке завјере као повезани графикони

Прије и послије 11. септембра, Мерилендски уред за набавке[ii] те друге службе, финансирали су математичаре који су покушали да објасне терористичке завјере методом спојених графикона (математичко знање није потребно да би се разумјело ово истраживање).
Ми ћемо, међутим, проширити овај покушај проницања у терористичке организације и обрнућемо га против сличних онима који су и наручили ово истраживање, гдје оно постаје нож којим се сецирају завјере моћних, кориштене у сврху одржавања ауторитарне владавине.
Искористићемо спојене графиконе да примијенимо наше способности просторног резоновања на разумијевање политичких односа. Ови графикони се лако визуализују. Прво узмете неколико ексера (“завјереници“) и закуцате их у даску насумице. Затим узмете канап (“комуникација“) и повежете га од ексера до ексера, без прекидања. Назовимо канап који спаја два ексера везом. Непрекинут канап значи да је сваки ексер повезан са сваким другим путем канапа и ексера-посредника. Математичари називају ову врсту графикона спојеним.
Подаци теку од завјереника до завјереника. Завјереници не познају сваки сваког, нити сваки вјерује сваком другом, иако су сви повезани. Неки су на маргинама завјере, други су у средишту и комуницирају са много других завјереника, а трећи можда знају само пар завјереника, али служе као мост између важних одјела и скупина унутар завјере.

Раскидање завјере

Ако све завјеренике побијемо или се све везе између завјереника пресијеку, онда завјера престаје. За ово обично треба више средстава него што можемо ангажовати, па постављамо себи прво питање: колики је минималан број веза које морају да се прекину, да би се завјера раскинула на двије једнаке скупине завјереника (“завади, па владај“)? Одговор зависи од структуре завјере. Некад не постоје алтернативни путеви којима завјереничке информације теку између завјереника, а некад их има много. Ово је корисна и интересантна особеност завјере. На примјер, атентатом на завјереника-моста могуће је раскинути једну такву завјеру. Али, умјесто једне завјере, да прво кажемо нешто о свим завјерама.

Неки завјереници плешу ближе један другоме

Завјереници се често међусобно видно разликују, неки вјерују и ослањају се један на другога, други се мање излажу. Важне информације често теку преко једних веза, безначајне преко других. Стога проширујемо наш прости спојени графиконски модел, те укључујемо не само везе, него и њихову важност.
Вратимо се нашој аналогији даске и ексера. Замислимо тежак, дебео конопац између неких ексера, а фини, танки конац између других. Назовимо значај, дебљину везе њеном тежином. Између завјереника који никад међусобно не комуницирају, тежина везе је једнака нули. Значај комуникације која пролази преко везе је немогуће унапријед израчунати, јер ће њена стварна вриједност зависити од исхода завјере. Ми ћемо једноставно рећи да значај комуникације доприноси тежини везена најочитији начин: тежина везе је сразмјерна количини важне комуникације која њоме протиче. Да би одговорили на питања о завјерама уопште, неће нам бити неопходно да знамо тежину било које везе, пошто се она мијења од завјере до завјере.

Завјере су спознајне машине. Оне надмашују интелектуалне способности једнаког броја појединаца који дјелују сваки за себе

Завјере примају податке о свијету у којем дејствују (завјереничка околина), прошире их међу завјереницима и онда дејствују на темељу закључака. Можемо посматрати завјере као неку врсту уређаја који има пријем података (о средини у којој дјелује) и излаз рјешења (дејства која мијењају или одржавају стање).

Обмана завјере

Пошто је завјера врста спознајног уређаја који дејствује на основу података прикупљених из своје околине, изобличавање или ограничавање улаза података узрокује неприлагођеност дејстава на тим подацима заснованих. Програмери овај ефекат зову “смеће ушло, смеће изашло“.
Обично је ефекат обратан; завјера је покретач и обмане и ограничења информација. У САД-у, програмерова изрека се понекад назива “ефекат Фокс Њуза“.

Шта завјера израчунава? Израчунава наредно дејство завјере

Сад питамо: колико је ефикасан овај уређај? Можемо ли га упоредити са самим собом у различитим временским тренуцима? Да ли завјера јача или слаби? На ово питање одговарамо поређењем двају вриједности.

Можемо ли наћи вриједност која описује снагу завјере?

Могли бисмо пребројати завјеренике, али то нам не би приближило разлику између завјере и појединаца из којих је састављена. Како се разликују? Појединци унутар завјере су у спрези. Изоловани, самостални појединци нису. Ту разлику можемо показати сабирањем свих важних комуникација (тежина) међу завјереницима, што ћемо назвати укупна завјереничка снага.

Укупна завјереничка снага

Ова вриједност је апстракција. Шаблон спојева унутар завјере је увијек јединствен. Али посматрањем вриједности независне од шаблона завјереничких веза, можемо проникнути у неке генерализације.

Ако је укупна завјереничка снага једнака нули, онда ту нема завјере

Ако је укупна завјереничка снага једнака нули, онда не постоји проток информација међу завјереницима, те ни завјера ни постоји. Значајан пораст или пад у укупној завјереничкој снази скоро увијек значи оно што и очекујемо да значи: пораст или пад способности завјере да мисли, дејствује и прилагођава се.

Раскидање тежинских завјера

Вратићемо се ранијој замисли о пресијецању завјере на пола. Размотрили смо подјелу завјере на двије једнаке скупине кидањем веза међу завјереницима. Сад, међутим, као занимљивију замисао видимо пребијање укупне завјереничке снаге на пола. Пошто се свака одсјечена половина може посматрати као завјера за себе, можемо наставити раздвајање у недоглед.

Гушење тежинских завјера

Умјесто пресијецања веза међу завјереницима зарад разбијања тежинске завјере, сличан исход можемо произвести гушењем завјере – ограничавањем (смањивањем тежине) оних најтежих веза који броде половине са једнаком укупном завјереничком снагом.

Напади на спознајну способност завјере

Човјек већ заробљен у окове зна да је морао дјеловати раније, јер је његова способност да утиче на дејства државе сад већ при крају. Да бисмо се носили са моћним завјереничким дејствима, морамо мислити унапријед и напасти процес који им претходи, пошто се са самим дејствима нећемо моћи носити.
Можемо преварити или ослијепити завјеру изобличењем или ограничењем расположивих података.
Можемо смањити укупну завјереничку снагу преко насумичних напада на везе или гушењем и раскидањем истих.
Завјера довољно јако нападнута на ове начине није више у стању да разумије своју околину и испланира снажно дејство.

Традиционалне и савремене завјере

Традиционални напади на снагу завјереничког окупљања, као што су атентати, раскидали су многе тежинске везе. Чин атентата – циљање изложених појединаца – био је резултат менталних склоности развијених за потребе примитивних друштва у којима је наша врста еволуирала.
Писменост и комуникациона револуција су омогућиле завјереницима нова средства за тајно планирање, повећавајући брзину и тачност њихових интеракција, а тиме и обим који завјера може достићи прије него што се распадне.
Завјереници који посједују ове технологије могу да надмаше завјеренике који је не посједују. За исте паре, у стању су да постигну већу укупну завјереничку снагу. Зато их и развијају.
Подсјећајући се на ријечи Лорда Халифакса, да размотримо двије добро уравнотежене и широко завјереничке моћне скупине, америчку Демократску и Републиканску странку.
Замислимо шта би се десило кад би једна од њих престала да користи мобилне телефоне, факс, имејл дописе, а нарочито информатичке системе који управљају њиховим базама података о чланству, донаторима, буџету, анкетама, позивним центрима и директним рекламним пошиљкама?
Аутоматски би пали у организационо мртвило и изгубили би од супарника.

Ауторитарна завјера која не може да мисли је немоћна да се одбрани од противника које ствара

Кад погледамо ауторитарну завјеру у цјелини, видимо систем садејствујућих органа, звијер са артеријама и венама, чија крв може да се згрушава и успорава док она не падне, умртвљена, неспособна да довољно добро разумије и контролише кретања око себе.
Касније ћемо видјети како нова технологија и увид у психолошке мотивације завјереника могу да нам понуде практичне методе за спречавање или смањивање битне комуникације између ауторитарних завјереника, стимулишу снажан отпор ауторитарним плановима и изграде снажне подстицаје ка људскијим облицима владавине.

[i] Кад год смо свједоци чина за који осјећамо да је неправедан, а не реагујемо, постајемо сарадник неправде. Они који су изнова пасивни пред неправдом ускоро доживљавају да им карактер зарђа до слугерањства. Чињење неправде је углавном повезано са лошом државом, јер кад је државна управа добра, неправда ријетко остане некажњена. Прогресивним унижавањем људске личности, утицај почињене, а некажњене неправде је далеко веће него што изгледа. Савремене државе својом величином, хомогеношћу и преступима потапају своје становништво невиђеном количином освједочене, а наизглед некажњиве неправде.
[ii] Полутајни огранак Службе за националну безбједност, задужен за финансирање академских истраживања, претражити у Гуглу давања под кодним бројем “MDA904”)



Аутор: Џулијан Асанж

Преузето са: Србист

Превод: Владан Ивковић

понедељак, 08. април 2019.

Центар за стратешка истраживања "Бегин - Садат": Израелу и Ирану у Сирији карте дели Путин

Карикатура: Хасан Блајбел

САЖЕТАК: Карте у сиријској игри дели Русија. Јерусалим и Техеран морају да Москви изрецитују шта хоће на сиријском војишту, а она мора да нађе начина да жељама обе стране удовољи половично.

Израелски премијер Бењамин Нетањаху и руски председник су у последње време имали неколико хитних сусрета од којих је бар неколико било посвећено питању иранских дејстава у Сирији.

Међутим, ти сусрети су бачени у засенак извештајима од 28. марта о великом израелском ваздушном удару на иранско складиште оружја крај северносиријског града Алепа, нападу који је, наводно, резултовао великим експлозијама и бројним жртвама.

Русија предводи проасадовску коалицију у којој главну улогу имају иранске снаге. Такође одржава "деконфликтну" везу са Израелом, да би се избегли сукоби руске авијације и Ратног Ваздухопловства Израела, снага обеју активних на сиријском војишту.

Поред тога, Путин покушава да игра улогу посредника између Израела и Ирана, настојећи да затоми њихов сукоб - необјављени рат - што га воде на територији Сирије, јер је Израел одлучан у намери да спречи Иран у настојању да Сирију претвори у борбени фронт против Израела.

Нетањаху је прошлог четвртка ишао у Москву да би се сусрео с Путином само пет дана пре израелских избора заказаних за 9. април. Пре тога, 1. априла, имали су телефонски разговор о "питањима војне сарадње" и "ситуацији у блискоисточном региону".

Још раније, 27. фебруара, два лидера су у Москви разговарали о Сирији. Нетањаху је после изјавио да су две стране постигле договор о облицима координације између својих оружаних снага, као и да су се усагласили по питању одстрањивања "страних трупа" из Сирије.

Пошто Русија неће бити у стању да задовољи све стране, јасно јој је да ће сваку морати да остави с "половично испуњеним жељама", каже професор Узи Раби, директор Центра за блискоисточна и афричка истраживања "Моше Дајан" Универзитета у Тел Авиву.

По њему, Москва ће, у том циљу, од сваког актера тражити да издекламује "шта му је заиста важно, при чему ће Израел имати прилику да одреди домет и обим Иранских дејстава у Сирији". "Генерално, ово је сасвим нова ситуација, нешто на шта регион није навикао. Руси воде ову игру, игру с бројним улозима, а Израел мора да се прилагоди правилима", сматра Раби.

Дорон Ичаков, сарадник-истраживач Центра за стратешка истраживања "Бегин - Садат", такође сматра да садашња ситуација одговара Москви:

"Интерес Руса је да се позиционирају као врховни судија у Сирији, што је ситуација у којој и Нетањаху и Иранци морају да трче Путину. Руси би да они одређују колико и на чију ће страну ићи језичак на ваги.

Иран ће, пак, будно мотрити на израелско-руске контакте и у складу с уоченим прилагођавати своју политику. Иранци ће гледати каква је руска политика у Сирији, да би јој прилагодили своју тактику. Никако не намеравају да дигну руке од Сирије или попусте притисак, али тактику ће прилагођавати не допуштајући да губе на залету."

Пример за то је што су своје људство и наоружање уденули у објекте под командом Арапске војске Сирије. Али нова иранска освајачка тактика није спречила Израел да бомбардује таква места чим их запази.

Ичаков подвлачи да се одлуке Ирана везане за Сирију не смеју раздвојити од ширих геополитичких амбиција Техерана и унутрашњих борби за власт које бесне у Исламској Републици. Пример такве повезаности је мартовска посета Ираку иранског председника Хасана Руанија, с циљем стварања економског коридора којим ће се заобилазити америчке санкције. Али та посета је истовремено ојачала Руанијев престиж, што му је потребно јер га супарнички конзервативни блок и Корпус Чувара Исламске револуције непрестано подвргавају критикама.

"Економски коридор што га Иран хоће у Ираку је у вези с жељом да се створи и економски коридор ка Либану, као и са Сиријом. То су нераздојиве ствари", истиче Ичаков.

Поред тога, Иран је успео да у овим трима државама - Ираку, Сирији и Либану - створи оружане снаге и у Ираку и Либану их начини и политичком силом. Исто планира да учини и у Сирији.

Али за ову активност највећим делом су одговорни Корпус Чувара Исламске револуције и генерал Касим Сулејмани, командант јединица Кудс снага које дејствују у иностранству, који су такмаци иранског министра спољних послова Мухамеда Зарифа у одређивању регионалне политике Ирана. Ичаков такође сматра, да:

"Иранска дејства у Сирији проистичу из интерне борбе за утицај. Све више одлучујући на геополитичке, економске и дипломатске одлуке постаје утицај Корпуса Чувара Исламске револуције".

Унутрашња трвења чине "Иран осетљивим у погледу Сирије", каже Ичаков. Додајући:

"Чак и противно жељама народа, Корпус Чувара Исламске револуције тера по своме. Жели да он буде тај који утврђује 'дневни ред'."
https://besacenter.org/



Аутор: Јаков Лапин
Превод: Александар Јовановић / Ћирилизовано / Линукс Такс Чачанин, на Парот Линуксу

недеља, 07. април 2019.

Зашто се Арктик претвара у арену судара геополитичких интереса

Северни морски пут: проблеми, противречности и перспективе


Фото сайта www.rosatomflot.ru
На Арктик је усмерена пажња буквално читавог света. О томе сведочи састав учесника форума „Арктик: територија дијалога“, који ће заседати почетком следеће недеље у Санкт Петербургу. Шефови држава и влада, истакнути политичари, дипломате, научници, представници цивилног друштва разговараће о проблемима геополитике, климатским променама, очувању и развоју богатих природних ресурса овог дела света. Није случајно да је глобална тема форума формулисана као “Арктик, океан могућности.

Зашто је Арктик, са својим суровим и наизглед несавладивим климатским условима, за живот и рад људи, тако занимљив? Стручњаци кажу да у блиској будућности залихе на Арктику могу постати главни извори раста, на пример, у индустрији нафте и гаса. Под дебелим арктичким ледом лежи 90 милијарди барела нафте (13% неоткривених залиха на целом свету), 48,3 трилиона кубних метара природног гаса (30% неоткривених залиха на целом свету) и 44 милијарде барела гасног кондензата (20% неоткривених залиха на целом свету).
Због тога, Арктик ризикује да постане место сукоба геополитичких интереса. За Русију, то је стратешки важан регион, потенцијални привредни замајац. Државни програм за развој Арктика продужен је до 2025. године, а Министарство за развој Далеког истока и Арктика је недавно укључено у бављење овим регионом. Заузврат, Министарство природних ресурса је развило свеобухватан план за развој минералног и логистичког потенцијала Арктика, укључујући спровођење 118 пројеката.

Други разлог за јачање руског присуства на Арктику је заштита 
сопствених граница. Према плану Савета безбедности Руске Федерације, до 2020. године у Заполарју (Заполарје обухвата све оне области Русије северно од поларног круга - прим.прев.) је неопходно обновити више од 200 војних објеката, изградити 10 аеродрома и распоредити до 20 система противваздушне одбране.

Наравно, у Вашингтону не могу 
мирно гледати на јачање Русије у тако значајном региону. Иако је, за сада, само реч о плановима: као што је изјавио министар морнарице САД, Ричард Спенсер, на лето, амерички брод намерава проћи кроз арктичке воде. То је, рекао је он, неопходно за "осигурање слободе пловидбе" и биће одговор "неким земљама на њихове прекомерне захтеве на Арктику". Такође, Сједињене Државе се припремају за распоређивање ратних бродова и авиона на једном од острва Аљаске. Према писању часописа „Вол стрит џурнал“, Вашингтон признаје да су САД потцениле значај присуства на Арктику и да се сада могу суочити с проблемима јер га Русија осваја захваљујући својим северним границама, а Кина се прогласила суседном арктичком државом и жели да тамо изгради поларни пут свиле.

Кина је пре шест година на предлог Русије постала посматрач у Арктичком савету, а 2018. објавила је Белу књигу, са описаном стратегијом деловања у близини Северног пола. Иако хиљадама километара далеко од Арктика, гради ледоломце за развој Северног морског пута (СМП). На крају крајева, пловидба бродова из Азије ка Европи северним морским путем, биће краћа него преко Суецког канала најмање недељу дана.

Међутим, питање да ли ће Русија дати Кини 
повлашћени приступ северном морском путу, остаје отворено, пише независни портал „Арктик данас“: „Ако се кинеска подморница појави на Арктику у блиској будућности, вероватно у наредних 5 до 10 година, то ће значити да се равнотежа моћи променила. За Русију ће то бити потпуно нова стварност, која ће подразумевати нове задатке.“

Било како било, Русија је већ донела правила за стране
 ратне бродове за пловидбу северним морским путем. Више неће моћи њиме да плове, ако њихова држава не обавести Москву о својим плановима, бар 45 дана пре почетка пловидбе. Поред тога, сваки ратни брод ће морати да укрца руске лоцове (капетане-пилоте за навигацију брода кроз опасне воде - прим.прев.). У случају неовлашћене пловидбе северним морским, путем Москва може пленити или чак потапати бродове прекршиоце. То значи да је Русија де факто ставила северни морски пут под своју контролу.


Редакција „Независимаје газете“

http://www.ng.ru


Претходно од истог преводиоца: Нурсултан Назарбајев се већ вратио на власт

петак, 05. април 2019.

Нурсултан Назарбајев се већ вратио на власт

У Казахстану се појавило двовлашће

Фотографија преузета са сајта www.akorda.kz

Нурсултан Назарбајев - први председник Казахстана, од 1991. до 19. марта 2019. године, када је поднео оставку и власт предао Касиму Жомару Токајеву председнику сената -  је почео "вршити дужности првог председника - Елбасија (вођа нације)". Он је то изјавио на састанку о активностима, посебне, само за његово деловање, образоване канцеларије. Према његовим речима, сви - и он сам, и нови председник и влада – дужни су да раде на задацима "изнесеним у програмским документима које сам ја утврдио, а такође и према Посланици, објављеној на сабору странке Нур Отан" ("Нур Отан", тј. "Светло отаџбине" је владајућа странка у Казахстану , Назарбајев је и даље њен председник – прим.прев.). У то време, други председник Казахстана, Касим Жомарт Токајев, био је у посети Русији. Стручњаци сматрају да новом систему власти предстоји провера одрживости.

Нурсултан Назарбајев је након превремене оставке узео предах. Посетио је завичај, сусрео се са својим исписницима и с обичним становницима. По повратку у Нур-Султан (већ 20. марта, дан по оставци, нови председник је предложио, а оба дома Казахстанске скупштине, истог дана, на хитној седници, усвојила измену устава по којем се престоница Астана преименује у Нур-Султан, и све главне улице у казашким градовима добијају име Нурсултан - прим.прев.), одржао је састанак са особљем посебно образоване канцеларије првог председника. Нова резиденција Нурсултана Назарбајева прешла је из Акорде у Назарбајев центар. За израду канцеларије првог председника Казахстана је из републичког буџета издвојено око милијарду тенги (око 2,5 милиона долара). О томе је новинаре известила Татјана Савељева, заменица министра финансија Казахстана, говорећи о повећању трошкова у нацрту буџета за 2019. годину. “Стварање посебног апарата Елбасија још једном наглашава статус Нурсултана Назарбајева. Иако читав председнички апарат и даље ради за њега”, изјавио је за „Независимују Газету“ казахстански политолог, директор групе за процену ризика Досим Сатпајев. Према његовим речима, још од добровољне оставке првог председника је било јасно да се вођа државе не мења. “Назарбајев је у својим рукама концентрисао широка овлашћења, различите положаје и симболе власти, посебно тиме што је поред "вође нације" и председник Савета безбедности, Скупштине народа Казахстана и странке Нур Отан. Сам је истакао своју улогу главног чувара домаће и спољне политике. И ту функцију не намерава никоме да преда. Касим Жомарт Токајев, именовани председник, за сада обавља представничке функције и према њему се односе као према вршиоцу дужности”, сматра Сатпајев.

По њему, створени систем је привремен и трајаће до стварног одласка Назарбајева. Рећи да је у земљи двовлашће, за то нема ни повода ни разлога. „Док год је Назарбајев способан, он ће бити владар Казахстана и центар одлучивања, укључујући и избор кадрова. Нови политички систем изграђен је искључиво за Назарбајева. Нема збора о независности другог предсједника, Касима Жомарта Токајева. На пример, именовања у председничкој администрацији које је Токајев направио недвосмислено је одобрио Назарбајев. Штавише, сам Елбаси је предложио такву комбинације кадрова”, уверен је Досим Сатпајев. Према његовим речима, Токајев нема слободу деловања нити моћну групу за подршку, која би могла изазвати Елбасија. "Токајев неће играти независну игру, посебно ону која би била у супротности са линијом Назарбајева", мишљења је Сатпајев.

Садашња конфигурација је погодна за Назарбајева из више разлога. Конкретно, економија Казахстана мора бити реформисана. Притом, очигледно је да ће прва фаза реформи бити прилично болна за становништво. У садашњој ситуацији, социјално незадовољство неће бити усмерено против Елбасија, већ против извршне власти. Поред тога, Назарбајев је својом одлуком покренуо процес озбиљног надметања елите, док је он сам остао „изнад свађе“, и истовремено задржао моћ да себи уподоби исход надметања.

Политиколог из ове бивше совјетске земље, Аркадиј Дубнов, сматра да је прерано за дефинисање новог система власти који се формира у Казахстану. “Ово је изузетно одговоран и важан преседан у преносу власти на после-совјетском простору, али не само на њему. Он проистиче из кинеских (Денг Хсјаопинг) или сингапурских (Ли Куан Ју) примера. Казахстанска верзија не ствара двовлашће, које је заиста постојало у Русији током председавања Дмитрија Медведева: сви су знали да је доминантни центар, наравно, у Влади, којом је председавао Владимир Путин. У Казахстану тога нема. Назарбајев се неће вратити стварној извршној власти. Питање је само колико он себе види као посматрача”, сматра Аркадиј Дубнов. По њему, за Назарбајева је сада важно да се увери да је направио прави избор, дозвољавајући пренос власти по Уставу, без отвореног преноса власти унутар породице, што би дискредитовало Казахстан. „Могуће је да ће то учинити касније. Али једнако је могуће да ће од тога одустати, чувајући слику Казахстана као модернизоване државе која је цивилизована и тежи да прихвати западне вредности. Назарбајев не жели баш да буде владар типа туркменских или таџичких вођа. Он себе види као просветљеног аутократу”, поглед је Дубнова. По његовом мишљењу, двовлашће прети изазивањем расула унутар казахстанске елите и довешће до неизвесности и страха елите од сутрашњице, у толикој мери, да ће убрзо започети распад државне управе.

http://www.ng.ru

Претходно на тему Казахстана: Драган Вукојевић: Цртица о Казахстану

Аутор: Викторија Панфилова
Извор: Нурсултан Назарбаев вернулся к управлению государством
За Ћирилизовано превео: Драган Вукојевић