четвртак, 31. јануар 2019.

Их, та Русија, опако делотворна

Руска агресивка. Извор: Јандекс

У књизи "Хитлерова држава" издатој 1969. године, немачки историчар Мартин Бросцат каже како је наводно високоцентрализована нацистичка држава у ствари била тврдо анархична. Јер фирер је, да би имао сву власт сконцентрисану у својим рукама, управљао владавинским системом "подели па владај", чији је циљ спречавање подређених да се упусте у комбинације супротне његовим жељама. Уместо да се удружују како би доносила заједничке одлуке, нацистичка министарства су деловала свако за себе, а министар је одговарао непосредно врховном вођи. Последица: министри су комотно могли да воде политику која је могла бити и супротна политици других министара и министарстава, па се отуд водила и стална борба за власт, детерминисана што непосреднијем приступу Хитлеру. Дакле, крајња централизација власти заправо власт распршује и координисан рад владе чини готово немогућим.

Овај проблем владавине неповезаних центара моћи уопште није неуобичајен, својствен само нацистичкој Немачкој. Пре неколико година, на врхунцу владавине "противпобуњеничке мисли" у неким западним државама, много се говорило о холистичком приступу власти, потреби да сви њени делови дејствују у истом правцу. Али, управо популарност оваквог хтења говори да садејства није било, да су се чак и високо развијене државе носиле са истим проблемом који је имала и нацистичка Немачка. А "аутократске" државе? Тамо би, ваљда, требало да буде још горе, пошто аутократски владари хоће да имају последњу реч, што остварују методом подели (владу) па владај. Историчар Дејвид Мекдоналд каже да је такав случај био с Руским царством, где су се цареви оштро супротстављали сваком покушају стварања јединствене владе.

Упркос томе, ми на Западу смо склони мишљењу да Русија располаже некаквим супер-ефикасним владавинским системом, у коме су све полуге власти интегрисане и заједнички делују по истој стратегији. О томе сам нешто рекао у чланку где је споменут и Крис Донели из Института за државну управу. Данас, пак, на мом столу је часопис Diplomat & International Canada, у коме наиђох на исту логику, у форми чланка Стивена Бланка из америчког Савета за спољне односе.

Бланк гуди исто што и Донели: а) Русија води рат против Запада; б) због природи јој својствене агресивности и експанзионизма; в) рат у коме сви елементи државне управе крајње ефикасно садејствују по заједничкој стратегији. Експерт цитира Џорџа Кенана, његове речи да "политички рат подразумева примену свих држави расположивих средстава, осим рата, у остваривању циљева нације", па закључује да Русија управо тако ради, да "користи све инструменте државне власти у неумитном, вишедимензионалном, релативно синхронизованом и глобалном окружењу како би присилила Запад да је прихвати као државу статуса једнаком статусу Совјетског Савеза". Ту је и попис свих средстава којима се Русија служи у остваривању зацртаног циља - војна, политичка, информациона и информатичка средства, итд, итд.

Занимљив приступ. Мени малкице чудан, јер руску државу никада нисам сматрао нарочито ефикасном. И како то да најгласнији противници Русије сматрају да им је опонент светски шампион у компетентности државне управе иако је аутократија? Јер, као што рекох горе, холистички приступ власти, сложна власт, никако не иде са аутократијом. Експерти као Донели и Бланк нам тврде да је Русија истовремено и аутократска и невероватно успешна у сабирању власти која делује по заједничкој стратегијској замисли. А то не бива. По мени, бар.

Бланк и компанија имају помало шизофрен приступ узроцима "руске агресије". За који, с једне стране, окривљују руски систем власти. Тако Бланк каже да "стање опсаде у односима Москве са Западом потиче непосредно из природе самог режима". Следствено томе, агресивна спољна политика је неопходна да би се пажња јавности преусмерила са домаћих проблема изазваних аутократском владавином, док су "напори" да се дискредитује западна демократија усмерени на спречавање развоја Русије у истом правцу. С друге стране, исти ваистину уважени стручњаци поју да је "руска агресија" саставни део карактера противника им. Да опет цитирам Бланка:

"Катарина Велика је рекла: 'Немам другог начина да одбраним руске границе до да их проширим." Исто верују и руски писци, да ако Русија не буде велика сила - а другачија и не може бити по њиховом мишљењу - престаће да постоји."

Нешто се ту не слаже, тврдње су контрадикторне. Ако је проблем у руској ДНК, што рек'о Џејмс Клапер, онда за "руску агресију" није крив режим, јер би и свака друга, па и либерално-демократска, руска влада била подједнако агресивна као и "режим Владимира Путина". Стиче се утисак да ће Донели, Бланк, Клапер & Ко. рећи ма шта само да Русију омалају бојама које упозоравају на опасност.

А ја бих, скромно, приметио следеће. Прво, тврдња да је Русија агресивна и експанзионистичка по својој природи је лажна тврдња. Иако Русија јесте каткад била агресивна, њена "радна биографија" у том погледу није нимало гора од историјата поступака других великих европских држава. Друго, не постоји јасна веза између типа режима и агресије, било да је у питању Русија, било ко други: садашња напетост у односима Запада и Истока углавном проистиче из сукоба интереса и структуре сигурносног европског система, фактора који се неће мењати без обзира ко седео у Кремљу. И треће, Русија не показује знакове бриљантности у погледу стратешког планирања и интегрисаности власти, већ напротив, пречесто тумара да би ту било икаквог грандиозног плана, а не пуке, импровизоване, реакције на поступке других. Тврдња да је Русија истовремено и опака и ефикасна можда може послужити застрашивању свог "пучанства", али има врло мало везе са стварношћу.


Претходно од истог аутора: Пол Робинсон: У Русији је и "цивилно друштво" родољубиво

Аутор: Пол Робинсон
Извор: Russia: both malevolent and super-efficient | IRRUSSIANALITY
Превод: Александар Јовановић / Ћирилизовано, на Бунсен лабс Линуксу

уторак, 29. јануар 2019.

Дебкафајл: Москва би хтела да Израел убрза повлачење САД из Сирије, али не и да испуни шта је Путин обећао


Уклањања Ирана из Сирије неће бити све док се Американци не повуку - порука је двојице високих руских државних функционера, коју су у уторак 29. јануара у Јерусалиму саопштили премијеру Бењамину Нетањахуу.

Поруку председника Владимира Путина су пренели заменик руског министра спољних послова Сергеј Вершињин и специјални изасланик председника за Сирију Алекандар Лаврентијев. Иако је Москва ову мисију описала као део заједничког руско-израелског труда да се постигну заједничка решења за политичке и војне проблеме који се појављују у Сирији, њихови израелски домаћини схватили су да се од Нетањахуа тражи да искористи свој утицај на америчког председника Доналда Трампом и његове саветнике, да би ови повукли америчку војску из Сирије што је пре могуће. У ствари, господа Вершињин и Лаврентијев једва да су распаковали свој багаж када су се суочили с генералним директором Министарства спољних послова Израела Јувалом Ротемом и испоручили му захтев да Израел натера Вашингтон да напусти базу маринаца у Ал Танфу.

Москва је први пут изнела овај захтев пре шест месеци. Од тада га понавља кад год се председник Путин или његов министар спољних послова Сергеј Лавров сретну са председником Трампом или било којим америчким војним или дипломатским званичником, али до сада није добила јасан одговор. Бела кућа је само саопштила да је напуштање Ал Танфа могуће једино у склопу свеобухватног повлачења америчких војника из Сирије, којег ће бити - кад га буде.

Ал Танф је од кључне важности за планове и интересе како Москве, тако и Ирана, Израела и Јордана, јер се налази у срцу енклаве у југоисточној Сирији на 55 км. удаљености од сиријско-јорданско-ирачке тромеђе. Стога, амерички гарнизон који одатле контролише тромеђу, стоји на путу уласка ирачких шиитских милиција под патронатом Ирана у Сирију. Вашингтон још увек није одлучио да ли ће америчку базу у Ал Танфу учинити трајном или је затворити. Израел и Јордан здушно притискају Американце да тамо остану.

Москва, све хотећи израелско посредовање код Трампове администрације, не помаже себи непридржавајући се Путинових обећања Трампу и Нетањахуу из 2017. године у погледу ограничавања иранског присуства у Сирији. У ствари, од тада, под носом руске команде, снаге лојалне Техерану, укључујући и Хезболах, наступају све ближе израелској и јорданској граници са Сиријом.

Стога ће, и у то не треба сумњати, Путинови изасланици од премијера добити одговор, да Израел, пре него што се поведе реч о Ал Танфу, жели да види како Москва испуњава дату реч и обавезе. Извори "Дебкафајл"-а израелски став сумирају као три захтева:

1. Иранске и проиранске снаге у Сирији имају се повући на 80 км. од њених граница, у складу са Путиновим обећањем из 2017. године.

2. Техеран има бити спречен да ваздушним путем испоручује оружје Сирији и Хезболаху. Москва никада није пристала на овакав израелски захтев, мада је исти поновљен приликом сваког израелско-руског сусрета протекле године.

3. Постројења у сиријским базама намењена постављању уређаја за прецизно навођење Хезболахових ракета земља-земља имају одмах бити уклоњена.

Руси су начули да премијер и начелник Генералштаба Израелских одбрамбених снага генерал-пуковник Авив Кочави добијају савете да промене оријентацију. Образложење: израелска војна дејства у циљу протеривања Иранаца из Сирије - колико год била ефикасна - неће уродити плодом све док се Москва у том смислу политички не заложи код Техерана. Овакав савет је први пут јавно изнет у понедељак 28. јануара, упутио га је бивши командант Ратног ваздухопловства Меир Ешел. Тиме је Ешел први израелски официр највишег ранга да отворено каже да би Израелу било боље да се ослања на Москву, а не Вашингтон, у остваривању својих циљева у погледу Ирана и Сирије.



https://www.debka.com/

Претходно из истог извора: Дебкафајл: Нетањаху и Путин још једном изразили одлучност да сарађују у погледу Сирије

Предлог: Tehran-Moscow Cooperation Goes Beyond Syria

Извор: Moscow wants Israel to help speed US exit from Syria, but won’t stop Iranian arms shipments - DEBKAfile
Превод: Александар Јовановић / Ћирилизовано, на Ем-Икс Линуксу

Нова имиграциона политика Русије


Министарство унутрашњих послова ће Влади Руске Федерације ускоро доставити предлог за вођење миграционе политике



Јекатаринбург: Службеница општег миграционог центра врши дактилоскопску обраду страног држављанина приликом израде докумената. Фотографија: Алексеј Булатов

Тим поводом, у новинској агенцији "Русија данас" одржана је конференција за новинаре Министарства унутрашњих послова. На већину питања одговорала је вршилац дужности начелника Главне управе за миграције, генерал-мајор полиције Валентина Казакова.

Колико је миграната? И ко су они?

На дан 1. јануара 2019. године у Русији је било 9,7 милиона страних држављана. Највише Украјинаца: 1 862 400. На другом месту су држављани Узбекистана: 1 833 300. На трећем месту је Таџикистан: 1 067 000 људи. На четвртом и петом месту су Киргистан и Азербејџан: 688 700 и 669 300 људи.

Из Европске уније их је у Русију дошло 446 200. Највише из Немачке, скоро 100 000, остатало су европски мигранти из Финске, Естоније, Француске и Литваније. Из свих осталих земаља на свету дошло је 446 200 људи.

Колико је нових руских држављана?

Према подацима службе за миграције, тенденција стицања држављанства из године у годину расте. 2018. године 277 000 страних држављана је добило држављанство Руске Федерације.

Да ли нам је потребно толико радних миграната? Како су регулисани токови људи?

У 2018. години издато је 1 700 000 радних дозвола. Приходи у буџетима субјеката Руске Федерације су 57 милијарди рубаља (1 евро вреди око 75 рубаља, око 760 милиона евра - прим.прев.). Субјекти имају право да регулишу миграционе токове - ограничавају давање радних дозвола. За све време постојања радних дозвола ово право су користила само два субјекта. На пример, Калињинград пре Светског првенства у фудбалу 2018. године. То јест, ако вам се не свиђа број миграната у вашем подручју, поставите питања својим властима. С друге стране, само једна десетина странаца легално ради, па проблем неумитно улази у сферу деловања Министарства унутрашњих послова. Према речима представнице Министарства унутрашњих послова, генерал-мајора Валентине Казакове, нови тренд је организовање гостујућих радника изван Русије, а ова политика се тренутно спроводи у Узбекистану, где то ради Државна агенција за унутрашње радне миграције Узбекистана).

Шта брине руску службу за миграције?

1. Одлив становништва из источних области земље.
2. Ниске квалификације радника које привлачи руска привреда у европском делу Русије.
3. Миграциона активност у близини зоне интереса Руске Федерације која собом носи претње по националну безбедност.

Шта ће бити учињено?

По мишљењу миграцијске службе, миграциони ток је, по квалитету, подељен у две категорије.

Прва категорија су наши сународници (буквалан превод био био саотаџбинци- «соотечественники», па је преведено као сународници - Руси се, иначе, као и ми Срби, муче да кажу да су Руси, па увијају «соотечественники», а ми увијамо «наши» - прим.прев.) који се враћају у Русију и желе да остану овде да би добили држављанство. Према речима генерал-мајора полиције Валентине Казакове, главни задатак је да се тим људима олакша прилагођавање на живот у Русији и стицање држављанства.

Друга категорија: страни држављани који долазе у Русију да раде. Задатак миграцијске службе је њихово прилагођавање у друштву, спречавање криминала и међунационалне мржње.

Главни задатак је да се свима помогне. Истовремено, треба јасно раздвојити две категорије страних држављана - гостујуће раднике и сународнике који у Русији виде своју историјску домовину. Поједноставити бирократске процедуре за стране држављане како би брзо могли да се запосле. И поједноставити и чак укинути неке дуготрајне и бирократизоване процедуре за сународнике.

Шта ће бити у новом концепту миграционе политике коју Министарство унутрашњих послова предлаже влади?

Дословно, поједностављене процедуре за свакога.

1. Држављанима Русије ће се скратити рок за добијање пасоша. У наредним годинама сви држављани Руске Федерације ће имати један електронски документ, јер је Русија једна од последњих земаља чији грађани имају папирне пасоше. Развија се пројекат електронског пасоша.

2. За оне који у Русији живе са привременом боравишном дозволом, сада има нова врста визе. Виза је претходно издавана на годину дана, сада на 3 године.

3. Грађани који су депортовани са територије Крима у 40-им годинама прошлог века могу одмах добити дозволу боравка.

4. Страни студенти који су дипломирали у Руској Федерацији, на универзитетима са државном акредитацијом, моћи ће добијати радне дозволе мимо квота.

5. За сународнике - добијање боравишне дозволе без добијања радне дозволе.

6. Председник ће бити овлашћен да из хуманитарних разлога одреди категорије страних држављана који ће добити руско држављанство по поједностављеној процедури.

7. Биће повећане накнаде за оне који се пресељавају у посебне области у земљи. Сада, пресељеник на Далеки исток, учесник у програму “сународник” добија за себе 240 000 рубаља и 120 000 за чланове породице (око 3200 евра, односно 1600 за члана породице-прим. прев.).

Како ће изгледати борба против илегалних имиграната?

Административна одговорност за обезбеђивање аутопревоза илегалним имигрантима. Регистрација страних држављана биће дозвољена само у стамбеним просторијама у којима они стварно живе. Министарство унутрашњих послова ће добити овлашћење да одреди поступак за депортацију страних држављана и моћи ће да испита сврху њиховог уласка у Русију. Обавезе и одговорности ће пасти на странку која их прима. Радна дозвола за лица у браку са руским држављанином могу се добити само у региону пребивалишта супружника - то ће отежати лажне бракове. Преко портала државних служби ће се наставити са преносом миграционих докумената и спровођењем разних заморних процедура. За лица без држављанства ће се појавити посебан електронски пасош.

Шта је већ остварено?

1. Повратници у Русију у оквиру програма "сународници" моћи ће да поднесу захтев за стицање држављанства у месту пребивалишта, а не у месту становања. У случају развода брака учесника у програму, његово деловање се наставља. Од 2007. године, више од 800 хиљада људи се доселило у Руску Федерацију по овом програму.

2. За држављане Украјине, становнике региона Доњецка и Лугањска, период боравка на територији Руске Федерације се повећава на 180 дана.

СТАВ РЕДАКЦИЈЕ

Можда је, по први пут, миграциони ток квалитативно подељен на два неједнака дела - условно „туђи“ и „сународници“. Још пре неколико година, примењиван је концепт "нашег заједничког дома СССР-а", "дедови су се борили" и "они су људи попут нас". Али, када је половина средње Азије спремна да се пресели у вашу земљу (чак и са са најбољим намерама), од муке ћете почети да просејавате госте кроз густо сито. Нажалост, са скривеном незапосленошћу и растућом незапосленошћу, 10 милиона радних гостију је велико оптерећење за земљу која пролази кроз тешка економска времена. Ради се о 10 милиона радних места, то је дампинг миграната на тржишту рада и, као резултат, све мања куповна моћ осталих руских држављана. То је одлив огромних износа новца из земље у иностранство.

Истовремено, непријатно нас је погодила чињеница да се давањем радних дозвола баве неки тамо обласни чиновници, управљајући тако миграционим токовима. То јест, да на највишем државном нивоу још увек немају представу колико је страних радника заиста потребно Русији? Ова појава још није истражена, чак не постоји ни жеља да се пресече тај доток "сувишних" људи. Последица тога је да ће се у Русији и надаље за једну лопату грабити тројица и да ће из свих мање профитабилних подручја неквалификованог рада дошљаци истискивати мештане.

https://www.balkans.kp.ru/

Претходно од истог аутора: Хоће л' бити Сибирског калифата? (3. део)



недеља, 27. јануар 2019.

Линукс Такс Чачанин: лоша и добра вест


Лоша вест: Клуб Линукс Такс Чачанин - чабар, у понедељак у Малој сали Дома Културе било нас је само шесторо. Добра вест: блог "Линукс Такс Чачанин" основан на блогерској платформи "Вивалдија".

Јесте лоша вест што нас је било само шесторо на оснивачком састанку Клуба, али имајући у виду оних десетак порука о спречености доласка, рачунам да ће нас за пола године, када поново покушамо, бити више, довољно да кренемо у организовано самоедуковање и ширење употребе ГНУ/Линукса у Чачку.

Али, да се време не губи улудо, и да бисмо појачали линуксашку образовно-информативну делатност, основао сам блог "Линукс Такс Чачанин", на коме ће бити објављивани преводи чланака страних аутора и текстови наших, како обичних корисника, тако и стручњака.

Тренутно, на Линукс Такс Чачанин преносим део чланака које сам објавио на свом блогу "Ћирилизовано". Тога има подоста, све текстове можете наћи овде, па ћу на гласило чачанских Линуксаша пренети само чланке за које сматрам да заслужују тај уби Боже досадан посао, који ће потрајати једно недељу дана.


Са чланцима о ГНУ/Линуксу и софтверу отвореног кода на "Озон прес"-у настављамо по старом, с тим да ћу се трудити да то буду информације занимљиве и ширем кругу корисника рачунара.

Што се тиче нашег блога, специјализованог за линуксашка питања, ваља знати следеће:

- "Линукс Такс Чачанин" је на "Вивалдијевој" платформи, јер је:а) бесплатна;б) лака за уређивање;в) безбедна, јер се о томе брину стручњаци:г) што све значи да је у рукама тима које предводи творац оне прве Опере и зачетник Вивалдија, прегледача коме по функционалности - још неко време, док у прегледач не буде уграђен клијент електронске поште - може да парира само Фајерфокс.

- Адреса блога почиње именом и презименом потписника ових редова: https://acojovanovic.vivaldi.net/. То није згодно. "Линукс Такс Чачанин" јесте иницијатива појединца, али с циљем да буде гласило свих нас чачанских "зависника" од ГНУ/Линукса. Али шта се може, није дозвољено преименовање налога, а ја сам га отворио чим се Вивалди појавио, како прегледач, тако и истоимени сервис ел. поште. Касније, када на блогу објавимо и два-три текста о прегледачу, тражићу да се учини изузетак и одобри нам се адреса у складу с називом и смислом блога. А своје и ваше преводе и  чланке о Вивалдију ћу радити чиста срца, јер ради се о наследнику непревазиђене Опере, истина власничком софтверу, али власника који је подобро задужио све нас који по вас дан користимо прегледач.

- Нове чланке ћу, све док сам то радим, објављивати најмање три пута недељно. Али се надам да ћете и ви, сопственим преводима, текстовима и видео прилозима допринети популаризацији средства од којег толико добијамо, ГНУ/Линукса.

- У том циљу, трудићу се да нађем покровитеље. Јер, пошто је и сам ГНУ/Линукс економичан и финансијски исплатив, зашто то не би важило и за превођење, писање и снимање. Средства ћу тражити са следећом калкулацијом: сваки прилог се хонорише са 1 000 динара, с тим да се новац уплаћује после петог ОБЈАВЉЕНОГ рада. Зашто тако? Зато да би се стимулисала редовна сарадња - пре свега професионалаца, али и других који познају бар основе превођења, писања и снимања.

- На блогу "Линукс Такс Чачанин" ће бити места и за прилоге о чачанској ИТ делатности у ширем смислу, као и свему што говори о нашем доприносу науци и њеном коришћењу у свим областима: школству, здравству, привреди...

- Коментари неће бити цензурисани. Тиме се не бавим. И, обећавам, одговараћу само на директно постављена питања. С друге стране, очекујем да ће на линуксашком блогу бити више разумевања теме а мање злурадости.

"Озон прес" нам је уступио и даје простор, што је било и јесте од битног значаја за нас пингвинисте, а ваљда ће помоћи и ширењу овог бесплатног оперативног система и у чачанске институције које плаћамо из свог џепа. Али, успешна пропаганда - а серијал "Линукс у Чачку", до сада, са просечном читаношћу од негде око 1 500 отварања по тексту на тако маргиналну тему, јесте успешна пропагандна акција - има своју цену. Јер кад неки анонимус у нежно линуксашко увце забоде прозорашки недотупавну реч, признајем, уме да заболи.

Толико. Пратите Линукс Такс Чачанин и ставите га у "букмарке" у прегледачу и РСС (RSS) довод. И храните га својим радовима. Уосталом, није ли једина тичица те сорте у нашем граду. А биће и корисна, ако је прихватите и покажете деци, пријатељима и колегама.


Претходне објаве из серијала “Линукс у Чачку” 1, 23456789101112 , 13141516 17, 18

Предузеће ПММ са 20.000 дин. помогло серијал



Александар Јовановић / Линукс Такс Чачанин, на Дебијан Линуксу

четвртак, 24. јануар 2019.

Пол Робинсон: У Русији је и "цивилно друштво" родољубиво

Игор Стрелков. Фотографија: А. Неменов / Гети. Извор: Russians protest Putin and Abe's talks over returning Kuril Islands to Japan

Насупрот увреженом мишљењу, "цивилно друштво" није нужно синоним за прозападне, либерално-демократске вредности. Многе групе цивилног друштва промовишу ставове који се могу сматрати нелибералним, националистичким или конзервативним. То је, умногоме, случај у Русији, где је националистичка верзија руског цивилног друштва и прошлог викенда изашла на улице.

Циљ руског "цивилног сектора" је био да мобилише руско јавно мњење против предлога да Русија препусти неке од Курилских острва Јапану. Ова острва су одузета од Јапана и припојена СССР-у 1945. године, али Јапан и Совјетски Савез (а потом и Руска Федерација) никада нису потписали мировни споразум. Од тада, спор око Курила је изазивао знатне потешкоће. Свесни проблема и желећи да побољшају и продубљују руско-јапанске односе, председник Владимир Путин и премијер Шинзо Абе воде интензивне преговоре у настојању да коначно закључе мировни споразум између двају земаља. То је довело до спекулација да ће Русија пристати да врати два курилска острва Јапану у замену за гаранције да Јапан, уз неке друге уступке, неће допустити да се ту распореде стране (тј. америчке) војне снаге.

Али, и сама помисао о предаји територије страној сили је непојмљива за руске националисте. Стога их је неколико стотина изашло на улице Москве, узвикујући "Курили су наши" и носећи транспаренте са слоганима као што су "Пре ћемо предати Путина него Куриле". Сличних демонстрација је било и у Хабаровску и на острву Сахалин.

Демонстрације су организовале маргиналне групе левичара и десничара, међу којима и организација бившег вође донбаских побуњеника Игора Стрелкова. Међутим, анкете показују да су њихови ставови о курилском питању у великој мери у складу с расположењем руске јавности. По тим истраживањима, око 70% Руса се противи враћању ма и једног курилског острва Јапану. На Западу постоји перцепција да јавно мњење у Русији није битно, да Путин ради по своме, а да руски државни медији онда манипулишу људима, да га подрже. Али то је веома поједностављен модел руске политике. Мало је непопуларних одлука које Путин и његова влада могу учинити без угрожавања властитог ауторитета. С обзиром да су њихови "рејтинзи" већ знатно нижи него пре годину дана, због одлуке о повећању старосног доба за пензионисање, руске власти не могу себи приуштити да још више отуђе руски народ тиме што ће направити још један веома непопуларан потез. Или, што рече Дмитриј Трењин у "Ведомостима":

"Политичари ће донети одлуке и дипломате ће се трудити да дођу до узајамно прихватљивих решења, али ће кључно питање бити јавна ратификација споразума, ако и када се ови споразуми постигну. Кремљу би морало да буде јасно да се супротставља не само Јапану већ и руској јавности - а на основу истраживања јавног мњења, две трећине Руса не жели препуштање острва Јапану. Кремљ неће моћи да присили народ да прихвати његово гледиште."

Све у свему, када је реч о спољној политици, маневарске могућности руских власти су ограничене. Грађење политике у Русији је сложен процес, а јавно мњење свакако није једини фактор који одређује исходе. Али јесте важно, и није у потпуности под контролом државе. Штавише, јавно мњење (и у свом организованом облику, цивилном друштву) није нужно либерално, напротив, веома је родољубиво, и свакако није склоно једностраним уступцима страним силама. Омиљена решења западних "експерата", као што су промоција демократије и унапређење цивилног друштва у Русији, неће помоћи у том погледу. Имајући у виду јавно расположење, демократскија Русија не би била склонија нашој понуди од ове, "аутократске" руске државе. То не мора да значи да Кремљ неће учинити неке уступке страним силама, макар се радило о Курилским острвима, Украјини или нечем другом подједнако важном. Али то ће морати да буду уступци које може "продати" својој јавности. А то, пак, значи да ће концесије морати да се подударају са једнако значајним уступцима Русији са друге стране. Речју, наши политичари, бар они који желе да послују са Русијом, мораће да се помире с тим да ваља и давати, а не само добијати.



Напомена преводиоца: Ретко ћете наћи у нашим и страним медијима, али Курили нису "одувек" и само били јапански, све до 1945. године, када их је СССР, наводно, преотео. Ствар је мало сложенија. Поједностављено: Курилска острва — Википедија, слободна енциклопедија. Детаљније: Kuril Islands - Wikipedia. Да не наводим руске и Русији склоне изворе...

Превод: Александар Јовановић / Ћирилизовано, на Дебијан Линуксу

Драгослав Бокан: Употреба антикомунизма у функцији служења чистом злу

Фотографија: АП Фото / Дарко Бандић

Велика и сложена тема, коју су на својој кожи осетиле (и још ће је дуго осећати) све земље бившег комунисичког система.
Дошло је до олаке злоупотребе оне природне, непосредне реакције политичког и културног, духовног и идеолошког отпора читавих народа (од Москве до Букурешта, од Источног Берлина до Београда) неподношљивом и нељудском, оловном сивилу и колективној лажи једне дубоко антихумане, антихришћанске и ”обескорењенистичке”, изворно нихилистичке антиутопије.


Нажалост, све оно што је било позитивно, искрено и заиста романтично у овом ”обновљенско”-идентитетском процесу убрзо је упрегнуто у транзиционе, колонијализаторке кочије новог (светског/глобалистичког) поретка.

Против обесмишљених и окрвављених симбола револуционарних ”српова & чекића” дигла се кука & мотика, али, не мање, и пера & мачеви још преостале народне елите Источне Европе, из редова оних ретких некорумпираних језивим уценама и фаустовским обећањима марксистичко-лењинистичког поретка.

Рушили су се и премештали у забачене магацине помпезни идеолошки споменици дигнути (пола века пре тога) на местима на којима су, претходно, брутално рушени неки други белези и знакови истинске националне, отаџбинске славе.
Из заборава и са скривених полица су на светло дана наједанпут изашле толике најбоље, најмудрије и најплеменитије књиге (заједничким протестом уједињених) вековима постојећих, традицијом обликованих, европских нација.
Сабрана дела комунистичких руководилаца су спонтано и са гађењем бачена на ђубриште историје, заједно са свим фалсификатима, лажима и намештаљкама, уџбеницима и ”пионирским марамама”, којима смо били духовно тровани деценијама (на свим нивоима, у свим областима и свим узрастима)…

Поново смо могли да отворимо онај запечаћени, непроцењиво вредни заветни ковчег са Предањем грађеним, кованим и ствараним кроз безбројне битке, јуначке подвиге и молитвена надахнућа свега до тада запретеног, забрањиваног, склањаног од наших очију и недозвољене радозналости.
Пили смо – с чежњом и у сузама, тек прогледали и пробуђени – са тих бистрих и чистих извора, не видевши да се око нас и око наше ослобађајуће радости полако плете паукова мрежа још горег духовног и сваковрсног ропства, ослоњена управо на ово наше наивно и опреза лишено одушевљење.

Поврх свега, проналазили смо уништене и оскрнављене, необележене гробове, онолике несахрањене хероје, побијене наређењима оних источноевропских диктатора који су ђаволски вешто злоупотребили борбу са немачким Вермахтом и Хитлеровим Рајхом у сврху стварања нечег не мање страшног – свих тих огромних, свјеврсних конц-логора (тачно у границама новопроглашених ”Социјалистичких Република”).
И палили смо воштанице за њих, мученике, држали им закаснела опела и молитвене помене, подижући им надгробне споменике који су им (заједно са животом) одузети оних страшних година духовно-идеолошког геноцида над свим национално освешћеним и православно верујућим браниоцима некадашњег друштвеног поретка и традиционално-отаџбинског устројства…

Зло је сада, нажалост, само променило форму, речник и костим, баш као и током Октобарске револуције – овог пута у супротном, само наизглед истинољубивом и слободољубивом смеру.
Уместо празнословља марксистичке лажи о ”свету без неједнакости, без ма каквих грађанских, верских и националних ограничења”, на сцену су скочили нови идеолошки заводници и хипнотизери маса, опремљени одговарајућим ”чаробним фрулама” (моћним медијским оружјем) са вешто аранжираном антикомунистичком, ”десничарском”, те контрареволуционарном мелодијом.
Једино што се иза читаве те карневалске колективне представе демонски ”кварно” крио неки сасвим другачији циљ од оног који се високо и са болном носталгијом дизао увис.

Почела је нова фаза дозвољеног ревизионизма, који је био усмерен искључиво против стаљинизма и совјетског логорског система – а, у ствари (то сада знамо), против Русије и аутентичне руске идеје.
Парадоксално, против стаљинизма су проповедали и револтирано подизали глас исти они који су, седамдесет година пре тога, у царску Русију довели Лењина и његове сатрапе у запечаћеним вагонима прецизно испланиране апокалипсе (са све цареубиством и покушајем уништења православља). И све су финасирали исте државе, организације и завереничке групе као и током 1917-те.
Једном једно, а други пут сасвим супротно – а оба пута са истим циљем и спремношћу да се костима и крвљу невиних поплоча фанатични, безбожни и русофобски пројекат ”продора на Исток”.

Тада су у српске националне редове и патриотске организације ушли и бројни агенти наше (титоистичке) тајне полиције и страних обавештајних служби, а у тројанском коњу великих уличних протеста према Милошевићу сакрили су се нови секретари СКОЈ-а из такозваног ”Отпора” и лажљиви ДОС-овски трибуни са организованом подршком и моћном логистиком америчке Централне Информативне Агенције и њених похлепно пружених, источноевропских пипака.

Дошло је до брзе рокаде дотадашњих острашћених антикомуниста (”жељних истине”) у верне и послушне надзорнике и ”капое” једног новог и не мање злокобног друштвено-цивилизацијског устројства.

После обарања црвене, подигла се, без трунке стида, жута ЕУ звезда, а Коминтерна и Трећи Рајх су уредно замењени новим декором, заставама и слоганима потпуно истих редитеља и продуцената ове планетарне луткарске игре. Са све ”комесарима” (!) такозване ”Европске Уније” (једне дубински и суштински антиевропске организације).

Оно што је остало идентично као и пре, био је системски, организовани отпор и ове ”антидеолошке идеологије”, усмерен према православљу и отаџбинским идејама у тек прогледалој, још неопорављеној Србији (и Русији).

То иде дотле да се украјинским неонацистима после кијевског ”Мајдана” из 2014-те (тако неодољиво сличног покушају ”Минхенског пуча” из 1923-ће) допушта отворено слављење њихових нациста из времена Другог светског рата, јер су се и Степан Бандера и Роман Шухевич и њихови ововремени наследници из ”Десног сектора” борили, крвожедно и са мржњом, против (”црвене”, ”беле”, било какве) Русије.
Данашњи ”Азов”, ”Донбас” и ”Викинг” настављају ”традицију” некадашње СС дивизије ”Галиција” (са чак 80.000 украјинских добровољаца), без икаквих протеста (за сличне покушаје иначе веома осетљиве) западне јавности…

Код нас се дешава нешто слично са потпуном амнестијом свих бивших српских националиста који су се у ходу преоријентисали (од Русије и Републике Српске) ка Ленглију и Вашингтону, Бриселу и Лондону. Ови прелетачи су ”само” заменили правац и савезнике, настављајући са својим антикомунистичким тирадама и тобожњом ”бригом о интересима српског народа”. Само што су некада прокламоване идеале заменили реал-политичким терминима, изникле из оне кукавичке и нечасне идеје о императиву компромиса са злом (под изговорима типа: ”не може шут са рогатим”, ”сила Бога не моли”, ”још смо ми добро прошли како смо могли да страдамо”…).

И тај тренд се овде наставља, из разних праваца исте стратешке формације – са ”НАТО националистима” (драшковићевског и миланстпротићевског типа), са антицрквеним зилотима-расколницима, квази-православним атеистима и дарвинистима либерал-”екуменистичког” типа, са прагматично удруженим другосрбијанцима и пећинским шовинистима (у истом поретку), са успехом опседнутим метросексуалним менаџерима и на све спремним силиконским старлетама, са чудноватим ”родоверним” и ”атеистичким” савезом против светосавске традиције у српском друштву и нашој историји…
Лудило у свим дугиним бојама.

Зато будите веома опрезни када неко покуша да вас увуче у некакве идеолошке приче, десничарско-левичарске и грађанско-ратне полемике (и обавезне свађе), у митологизације и демистификације разних врста… јер се ту крију многе не тако видљиве сенке и опасни покушаји свакаквих превара.

Одбаците сву ту тешку реторику и тако варљиве симболе и сведите читаву ствар на њену суштину, на конкретна и јасна питања вашим саговорницима:
”Да ли сте православни, идите ли на литургију и шта мислите о Српској Православној Цркви?”,
”Како вам се чини путиновска обнова Русије у последње две деценије?”,
”Шта мислите о отаџбинском рату Срба из деведесетих?”,
”Какво је ваше мишљење о Републици Српској, њеним оснивачима, браниоцима и садашњим вођама?”,
”Чији је по вашем мишљењу Крим и да ли пратите дешавања у Новорусији?”,
”Да ли и даље сматрате да је НАТО злочиначка организација (као што смо сви мислили 1999-те) или, можда, данас имате другачији став по овом питању?”.

То ће бити сасвим довољно да осетите пулс, ставове и осећања вашег саговорника, да не бисте узалуд губили време и речи са онима који то апсолутно не заслужују.

Уместо великих речи и (одавно застарелих и превазиђених) политиколошких и идеолошких назива, користите, више од свега, свој (трезвени) ум и једноставне, непогрешиве методе за откривање отровног кукоља у златном, плодоносном житу ”српске ствари”.


Аутор: Драгослав Бокан
Извор: Dragoslav Bokan - УПОТРЕБА АНТИКОМУНИЗМА У ФУНКЦИЈИ СЛУЖЕЊА ЧИСТОМ ЗЛУ

субота, 19. јануар 2019.

Клуб Линукс Такс Чачанин - оснивачка седница у понедељак

Логотип Клуба Линукс Такс Чачанин

Оснивачка седница Клуба Линукс Такс Чачанин биће одржана у понедељак, 21. јануара у 19 сати у Малој сали Дома Културе у Чачку.

Замолићемо будуће чланове - садашње кориснике ГНУ/Линукса, као и оне који се припремају да то постану - да са собом понесу:

- добру вољу;
- предлоге о појединим одредбама Статута;
- сопствена размишљања о циљевима и делатностима Клуба.

Поздравну реч ће упутити г. Иван Војводић, адвокат из Чачка.

Планирано је да формални скуп траје до 20 сати, а дружење можемо наставити у кафићу "Монтана".



Претходне објаве из серијала "Линукс у Чачку"1, 23456789101112 , 13141516 , 17

Предузеће ПММ са 20.000 дин. помогло серијал

Александар Јовановић, иницијатор оснивања Клуба Линукс Такс Чачанин

Еуфорија због Путинове посете Србији је прошла: шта даље?

Фотографија: kremlin.ru


Становници балканске републике разматрају резултате састанка двојице председника



Поред неспорних користи, од вишемилионских инвестиција у доларима и потписаних споразума (углавном о намерама) између Русије и Србије, посета руског председника Београду донела је и низ политичких последица. Хоће ли оне бити од користити за Србију?

Српске новине "Блиц", ноторне по својим прозападним ставовима, одмах су поставиле питање: "Шта ћемо сада рећи ЕУ?" Ствар, наравно, није у чињеници посете председника Руске Федерације, већ у размерама дочека руског лидера, дочека који је био грандиозан, по локалним стандардима.

"Биће тешко објаснити величанственост указаног пријема", пише лист. "Имајући у виду сарадњу Русије и Србије, као и болна сећања Пољске и балтичких република из времена Хладног рата, када су страдали од империјалне политике, тешко је очекивати да ће све то приближити Србију Европској унији. Шта нам онда преостаје? Надајмо се да ће се једног дана односи између Русије и ЕУ загрејати, а наша зависност од поларизације Европе бити мања. Уз сложенији развојни сценарио, Србија ће моћи да користи блискост са Русијом као инструмент притиска на Европу. То јест, ако не желите да нас видите код вас, постоје други који то желе. Ризичан приступ са непредвидивим последицама."

Економски споразуми постигнути током посете такође нису тако јасни, ако их посматрамо у равни односа са свим нашим суседима у Европи. Наравно, економска помоћ Србији је неопходна и важна. Али да ли Русија, са просечном зарадом од око 500 евра, може да постане главни партнер Србије, где је приход грађана нешто већи од 400 евра? У ствари, тренутно су европске земље главно инострано тржиште за српску робу (око 65% укупне трговине).

Биће последица и за унутрашњу политичку ситуацију у Србији, где не постоји само проруска већина, већ и прозападна мањина, не баш мала, а последњих месеци и прилично гласна на митинзима у центру Београда, којима је присуствовало више хиљада људи, што је довело до прилично разумног разговора о могућности превремених парламентарних избора. У том смислу, посета Владимира Путина, наравно, ићи ће на руку садашњем председнику Србије и лидеру владајуће Српске напредне странке Александру Вучићу. Али у исто време ту је и могућност политичке поларизације у земљи. Што није најпожељнији развој догађаја за Србију.

Што се тиче најосетљивијег, косовског питања, Русија изгледа није спремна да учествује у његовом решењу у мери у којој би Срби то желели. Иако је Владимир Путин оштро говорио о стварању такозване Косовске војске, избегао је директан одговор на питање о могућности руског посредовања у дијалогу између званичног Београда и Приштине, указујући да то ради Европска унија, али да је до сада мало тога постигнуто. Може ли се то тумачити на такав начин да би на путу до свеевропског дома, Србија, у решавању својих проблема, требала да тражи подршку управо тог дома, а не на изван њега?

О томе се може само нагађати. Али, несумњиво је да ће у блиској будућности овчарски пси шарпланинци (а управо је таквог пса председник Вучић јуче поклонио свом руском колеги) постати најпопуларнији међу русофилима у Србији. Но добро, бар нешто је извесно.

Новости России и мира - Новостной портал Московский Комсомолец - МК — https://www.mk.ru/




понедељак, 14. јануар 2019.

Борба за школе без мобилних телефона

Све је више лекара који упозоравају на штетност мобилних телефона, нарочито код деце млађих узраста, али наше друштво као да не жели да чује та упозорења. Здрава деца нам оболевају и чини се да их од толиког штићења, нисмо заштитили од највећег проблема данашњице. Док озбиљне државе широм света праве стратегије у циљу очувања здравља свог потомства и доносе конкретне мере поводом тога, наш систем допушта родитељима да своју децу "опремају" најсавременијим и најскупљим телефонима.

Родитељи им непромишљено удовољавају и уче их бахатости, али није то најгоре што "поклањају" својој деци. Много горе долази касније и оставља трајне последице - све оно што родитељи не воле да снађе њихову децу. То су разне болести зависности, болести нервног система и оболевање органа вида. У осталом, постављам делове емисије Ординација са РТС-а, у којој је проф. др Ранко Рајовић, наш угледни неуроендокринолог, веома сликовито говори о опасностима које могу изазвати мобилни телефони, али и разне видео-игре и цртани филмови. Нарочито је запрепашћујући податак да 90% деце четвртог разреда основне школе у Србији поседује свој мобилни телефон.

Истичем да ће у наредном периоду Министарству просвете бити упућен предлог да се ограничи употреба мобилних телефона у школским установама.



недеља, 13. јануар 2019.

Лагарије о Линуксу за плашење могућих корисника

Извор за илустрацију: 10 Best Linux Educational Software for Your Kids

Да ли сте икада хтели да се пребаците на Линукс, али не смедосте? Ево неких лагарија што су вас спречиле и шта је истинито.


Тежак за инсталирање

Ово је једна од најраширенијих и најприлепчивијих лагарија о Линуксу, углавном зато што не морамо да се трудимо да инсталирамо оперативни систем - добијамо га преинсталираног. А Линукс треба преузети, инсталирати, подесити. Наравно, на тржишту има и хардвера са Линуксом, мада не много, а и не тражи се баш.

Али ако већ имате, или сте купили нов рачунар без оперативног система, добро би било да прво погледате више дистрибуција ГНУ/Линукса, користећи Live CD или Live USB, а онда, када се одлучите која вам највише одговара, да је инсталирате или као једини ОС на рачунару, или напоредо са Виндоусом (dualboot).

Без обзира шта изаберете, чињеница је да је процес преузимања једноставан, посебно за Убунту, Федору, Минт и опенСУСЕ. Ови дистрои имају и једноставне графичке алате за инсталацију корак по корак, пола сата најдуже.


Некомпатибилан

Врло честа лагарија у опањкавању Линукса. А у ствари, незнатан је број софтверских и хардверских производа некомпатибилних с Линуксом. Плус, Гну/Линукс оперативни системи су пројектовани тако да могу да раде и на старим машинама и са "антиквитетима" од периферних уређаја. Речју, није вам потребно бљештаво, најновије и - скупо.

Професионалцима су неопходни посебни програми, али се често боје да ће бити некомпатибилни са Линуксом, иако највероватније хоће. Ако ипак нису, лако је инсталирати Вајн (Wine) или Кросовер Линукс (Crossover Linux) и преко тога терати своје омиљено програмче. Али најбоље је инсталирати сличан програм направљен баш за Линукс. Сва је прилика да ћете га наћи, као и друге productivity пакете.


Небезбедан

Ово већ није лагарија већ чиста лаж. Чињенице говоре супротно. Линукс је безбеднији од Виндоуса и Мека, што су, међу осталима, доказали и истраживачи "Секуније". Линукс је супериоран у погледу безбедности због начина како оперише и додељује permissions, на чему раде бројни програмери из целог света. И бројност и разноликост дистрибуција доприносе безбедности Линукса. Свеукупно, антивирус-програма за Линукс има, али нису неопходни.


Само за стручњаке

Опет лаж. И то опасна. Уверена да је Линукс само за програмере, хакере и сличну сорту, већина се држи подаље од Линукса. Ствари се полако мењају набоље, али и даље је превише корисника рачунара који се плаше да експериментишу, убеђени да ће им Линукс бити претежак.

Извор за фотографију: Debian spotted at LIGO gravitational waves observatory : linuxmasterrace


User-unfriendly карактеристика је имала смисла пре десетак и кусур година, али данашњи Линукс, већина дистрибуција, толико је лак да и деца могу да га користе. Програмери пингвинисти су направили на десетине привлачних радних окружења и других побољшања, па је сад неупоредиво употребљивији - свима. Линукс на серверима тражи више знања, али просечан корисник ће се са већином дистроа снаћи лако, па и лакше него са "прозорима" и "јабукама".


Непоуздан и без подршке

Ако вас плаши наводни недостатак подршке, знајте да је линуксашка заједница међу најпреданијим и најпредусретљивијим заједницама на свету. За "обичног" корисника има море туторијала, а на форумима и блоговима ће наћи и непосредну саветодавну подршку. Пословни свет, ако не зна или га мрзи да се с тим бакће, има могућност избора дистрибуције чији творци пружају професионално одржавање и подршку.

Што се тиче поузданости, Линукс готово никада не пада. У ствари, "курцшлуси" се најчешће дешавају на Виндоус и Мек рачунарима.


Укупни трошкови су већи


Уобичајена лагарија дилера власничког софтвера и рачунара са преинсталираним власничким оперативним системом. Прибегава јој се кад пословним људима и предузећима треба увалити своју робу и одбити их од бесплатног оперативног система и другог "на извол'те" софтвера. Али, погледајте само странице где су побројани партнери и спонзори Дебијан Линукса. Уосталом, и НАСА мучи муку с парама, а опет не само да одавно користи, него и учествује у развоју Линукса.


И зато: не плашите се. Ни лагарија, ни читања, ни учења ГНУ/Линукса. Бити линукснаут је прилично једноставан, безбедан и исплатив посао.

И уживање.




Претходни чланци из серијала “Линукс у Чачку”1, 23456789101112 , 13, 14, 15, 16 

Предузеће ПММ са 20.000 дин. помогло серијал

Аутор: Фреди Табс
Извор: 6 Myths That Scare Away New Linux Users - Linux notes from DarkDuck
За Озон прес превео и приредио: Александар Јовановић / Ћирилизовано, на Ем-Икс Линуксу

субота, 12. јануар 2019.

Хитна порука за Србе у САД (ВИДЕО)



Прочитајте и коментаре на Јутјубу: Urgent Message for Serbs in USA

Приредио Александар Јовановић / Ћирилизовано, на Ем-Икс Линуксу

Арапи и Иран ће Израелу морати да плате 250 милијарди долара

Карикатура: Карлос Латуф / Middle East Monitor

Израелска влада је саставила тужбени захтев по коме ће арапске државе и Иран морати да плате 250 милијарди долара надокнаде за имовину Јевреја који су напустили своју земљу рођења и преселили се у Израел.

У принципу, сваки власник земљишта, куће и друге имовине коју није продао већ је био присиљен да је остави, има право да му се имовина врати или да добије надокнаду уместо власништва; избор треба да буде на власнику имовине. Ово је логично и праведно и морало би да важи за сваког човека где год живео и одакле год дошао.

Питање јеврејске миграције из арапских земаља у Израел у основи се разликује од миграције европских Јевреја, јер су све арапске земље биле под колонијалном управом. Против арапског народа, Палестине и њеног народа, као и Јевреја који су желели да наставе да живе у арапским земљама у којима су рођени, ковани су сваковрсни комплоти и уцене. Постојао је заједнички интерес између ционистичког покрета и колонијалиста и неких арапских режима. То је резултирало односима које карактерише напетост између Јевреја који говоре арапски и њихових локалних заједница током и после таласа миграције Јевреја у Палестину, а тешкоће су достигле врхунац са Накбом, етничким чишћењем 750 000 Палестинаца из њихове земље.

Појединости су многобројне и сложене, али било да су Јевреји емигрирали из арапских земаља због страха, застрашивања, бомбардовања, подстицања на исељавање или узнемиравања, било својом вољом због финансијских и других подстицаја ционистичких организација, то не поништава право власништва над имовином, нити њихово, нити било којег људског бића. Имовина остаје њихова било да је добијена наслеђем, било властитим трудом и новцем; нико нема право да је одузме или титулару ускрати власништво. И тај закон мора важити за све: Јевреје, палестинске хришћане и муслимане, Сиријце, Либанце, Јорданце, Египћане и Турке. Исто важи и за верске задужбине. Израел је конфисковао све исламске и многе хришћанске фондове и задужбине, тј. више од 83% верских објеката у палестинским градовима, при чему је, после Накбе, верским заједницама одузео и фондове, а све под изговором да је власник - у овим случајевима, ваљда, Бог - "одсутан".

Ако из било ког разлога напустим кућу, то не значи да сам дигао руке од власништва над њом. Имам право да се вратим на своју имовину или да добијем надокнаду ако ми је забрањено да се вратим. Ако сам био на страни пораженог у рату то не значи да ме можете протерати, отети кућу, башту, дрвеће, земљу, имовину, средства и некретнине моје верске заједнице. Израелци тврде да се Јевреји у арапским земљама нису борили и и да су били цивили, али исти је случај и са 99% Палестинаца који су 1947/48 ипак протерани из својих домова. И ти Палестинци су били ненаоружани цивили у страху за свој и животе чланова породице. Сличан сценарио видимо и данас, када милиони Арапа и неарапа бивају расељени и натерани да мигрирају у сигурна подручја и државе. Као избеглице, увек ће имати право да се врате у своју земљу када то буде било безбедно. Тако кажу међународно право и закон, што значи да се власништво над имовином не губи због „одсутности“. Чак и борци поражени у одбрани своје земље не губе право на своје куће и имовину.

И данас, сваки боговетни дан - не само пре седамдесет година - израелска влада конфискује земљу и руши некретнине у власништву Палестинаца. Некажњено. Власници су силом оружја спречени да се врате. Једино могу да немоћно гледају како све што су подигли и стекли бива уништено. Шта више, има случајева да су их израелске окупационе снаге натерале да сами сруше сопствене куће и објекте или да плате за рушење. То нису поступци и политика једне цивилизоване земље, камоли демократске државе; то је варваризам.

Процењује се да у самом Израелу има 300 000 расељених лица. Они не живе у избегличким камповима, али ни у својим селима и градовима. Ипак, многи још увек поседују имовину с које су протерани, бива и само неколико стотина метара даље. Неки су отерани из својих домова после завршетка борби 1948. године, као мештани села Хуле, Икрита и Бар'ама.

Пре неколико дана посетио сам старца пореклом из Икрита, из породице Ашкар. Још од Накбе, живи као избеглица у селу Ми'илиа у Горњој Галилеји. Има 90 година, а шта му се породици издешавало причао је понекад љутито, понекад саркастично. Израелска војска је ушла у њихово село и свим становницима наредила да оду. Војници су их охрабривали и саветовали им да се само пресвуку ако хоће и да све оставе тако како јесте, јер ће се вратити за две недеље. Чак су их замолили да неке младиће оставе као чуваре док се не врате. Већина Палестинаца им није поверовала, али шта су могли да учине пред бруталном оружаном силом а већ су гледали како суседна села бивају збрисана, а мештани протерани или убијени, као у Даир ал-Каси, Тарбихи, Марвахину, Наби Саблану...

Становници Икрита још увек чекају да им се одобри повратак, иако су римокатоличке вере а папа и Ватикан с њиховим случајем упознати још давних шездесетих година прошлог века. Шта више, и они и становници суседног Кафр Бар'ама имају пресуду Врховног суда Израела из 1951. године да им се одобрава повратак на своју имовину. Али, и поред позитивне судске одлуке, Држава Израел им забрањује повратак, па чак и прети да ће, засадили макар гранчицу нане - одмах доћи Управа за земљиште Израела и све почупати.

Отприлике годину дана после изгнанства, умро је један Икрићанин. Одлучено је да га, ноћу и крадом, покопају у родном селу. Међутим, Израелске одбрамбене снаге су сазнале за "недело" и наредиле да се тело откопа и сахрани на другом месту. Покојни Палестинац римокатолик сада почива на гробљу оближњег села Фасута.

Израелци су, у оквиру "посла столећа" смислили следећу трговину: компензација за компензацију. То јест, понудиће 100 милијарди долара за конфискован новац и имовину Палестинаца и, ако им се позитивно одговори на такву великодушност, арапске земље ће имати да плате "само" разлику до 250 милијарди, тј. 150 милијарди долара. И Арапи ће највероватније платити, пошто Израел обично добија шта хоће; право и закон ништа не значе за ционистичку творевину и савезнике јој.


Аутор: Сухаил Кеван
Чланак на арапском језику на: Al-Quds Al-Arabi
Извор: The Arabs must prepare to pay compensation to Israel – Middle East Monitor
Превод: Александар Јовановић / Ћирилизовано, на Бунсен лабс Линуксу