Арапи и Иран ће Израелу морати да плате 250 милијарди долара

Карикатура: Карлос Латуф / Middle East Monitor

Израелска влада је саставила тужбени захтев по коме ће арапске државе и Иран морати да плате 250 милијарди долара надокнаде за имовину Јевреја који су напустили своју земљу рођења и преселили се у Израел.

У принципу, сваки власник земљишта, куће и друге имовине коју није продао већ је био присиљен да је остави, има право да му се имовина врати или да добије надокнаду уместо власништва; избор треба да буде на власнику имовине. Ово је логично и праведно и морало би да важи за сваког човека где год живео и одакле год дошао.

Питање јеврејске миграције из арапских земаља у Израел у основи се разликује од миграције европских Јевреја, јер су све арапске земље биле под колонијалном управом. Против арапског народа, Палестине и њеног народа, као и Јевреја који су желели да наставе да живе у арапским земљама у којима су рођени, ковани су сваковрсни комплоти и уцене. Постојао је заједнички интерес између ционистичког покрета и колонијалиста и неких арапских режима. То је резултирало односима које карактерише напетост између Јевреја који говоре арапски и њихових локалних заједница током и после таласа миграције Јевреја у Палестину, а тешкоће су достигле врхунац са Накбом, етничким чишћењем 750 000 Палестинаца из њихове земље.

Појединости су многобројне и сложене, али било да су Јевреји емигрирали из арапских земаља због страха, застрашивања, бомбардовања, подстицања на исељавање или узнемиравања, било својом вољом због финансијских и других подстицаја ционистичких организација, то не поништава право власништва над имовином, нити њихово, нити било којег људског бића. Имовина остаје њихова било да је добијена наслеђем, било властитим трудом и новцем; нико нема право да је одузме или титулару ускрати власништво. И тај закон мора важити за све: Јевреје, палестинске хришћане и муслимане, Сиријце, Либанце, Јорданце, Египћане и Турке. Исто важи и за верске задужбине. Израел је конфисковао све исламске и многе хришћанске фондове и задужбине, тј. више од 83% верских објеката у палестинским градовима, при чему је, после Накбе, верским заједницама одузео и фондове, а све под изговором да је власник - у овим случајевима, ваљда, Бог - "одсутан".

Ако из било ког разлога напустим кућу, то не значи да сам дигао руке од власништва над њом. Имам право да се вратим на своју имовину или да добијем надокнаду ако ми је забрањено да се вратим. Ако сам био на страни пораженог у рату то не значи да ме можете протерати, отети кућу, башту, дрвеће, земљу, имовину, средства и некретнине моје верске заједнице. Израелци тврде да се Јевреји у арапским земљама нису борили и и да су били цивили, али исти је случај и са 99% Палестинаца који су 1947/48 ипак протерани из својих домова. И ти Палестинци су били ненаоружани цивили у страху за свој и животе чланова породице. Сличан сценарио видимо и данас, када милиони Арапа и неарапа бивају расељени и натерани да мигрирају у сигурна подручја и државе. Као избеглице, увек ће имати право да се врате у своју земљу када то буде било безбедно. Тако кажу међународно право и закон, што значи да се власништво над имовином не губи због „одсутности“. Чак и борци поражени у одбрани своје земље не губе право на своје куће и имовину.

И данас, сваки боговетни дан - не само пре седамдесет година - израелска влада конфискује земљу и руши некретнине у власништву Палестинаца. Некажњено. Власници су силом оружја спречени да се врате. Једино могу да немоћно гледају како све што су подигли и стекли бива уништено. Шта више, има случајева да су их израелске окупационе снаге натерале да сами сруше сопствене куће и објекте или да плате за рушење. То нису поступци и политика једне цивилизоване земље, камоли демократске државе; то је варваризам.

Процењује се да у самом Израелу има 300 000 расељених лица. Они не живе у избегличким камповима, али ни у својим селима и градовима. Ипак, многи још увек поседују имовину с које су протерани, бива и само неколико стотина метара даље. Неки су отерани из својих домова после завршетка борби 1948. године, као мештани села Хуле, Икрита и Бар'ама.

Пре неколико дана посетио сам старца пореклом из Икрита, из породице Ашкар. Још од Накбе, живи као избеглица у селу Ми'илиа у Горњој Галилеји. Има 90 година, а шта му се породици издешавало причао је понекад љутито, понекад саркастично. Израелска војска је ушла у њихово село и свим становницима наредила да оду. Војници су их охрабривали и саветовали им да се само пресвуку ако хоће и да све оставе тако како јесте, јер ће се вратити за две недеље. Чак су их замолили да неке младиће оставе као чуваре док се не врате. Већина Палестинаца им није поверовала, али шта су могли да учине пред бруталном оружаном силом а већ су гледали како суседна села бивају збрисана, а мештани протерани или убијени, као у Даир ал-Каси, Тарбихи, Марвахину, Наби Саблану...

Становници Икрита још увек чекају да им се одобри повратак, иако су римокатоличке вере а папа и Ватикан с њиховим случајем упознати још давних шездесетих година прошлог века. Шта више, и они и становници суседног Кафр Бар'ама имају пресуду Врховног суда Израела из 1951. године да им се одобрава повратак на своју имовину. Али, и поред позитивне судске одлуке, Држава Израел им забрањује повратак, па чак и прети да ће, засадили макар гранчицу нане - одмах доћи Управа за земљиште Израела и све почупати.

Отприлике годину дана после изгнанства, умро је један Икрићанин. Одлучено је да га, ноћу и крадом, покопају у родном селу. Међутим, Израелске одбрамбене снаге су сазнале за "недело" и наредиле да се тело откопа и сахрани на другом месту. Покојни Палестинац римокатолик сада почива на гробљу оближњег села Фасута.

Израелци су, у оквиру "посла столећа" смислили следећу трговину: компензација за компензацију. То јест, понудиће 100 милијарди долара за конфискован новац и имовину Палестинаца и, ако им се позитивно одговори на такву великодушност, арапске земље ће имати да плате "само" разлику до 250 милијарди, тј. 150 милијарди долара. И Арапи ће највероватније платити, пошто Израел обично добија шта хоће; право и закон ништа не значе за ционистичку творевину и савезнике јој.


Аутор: Сухаил Кеван
Чланак на арапском језику на: Al-Quds Al-Arabi
Извор: The Arabs must prepare to pay compensation to Israel – Middle East Monitor
Превод: Александар Јовановић / Ћирилизовано, на Бунсен лабс Линуксу

Коментари

  1. Не разумем ове идеје о светости приватног власништва?! Па твоја држава ти гарантује неповредивост власништва. Државе ратују за територије, за богатства, а не да би промениле шефа пореске управе. Освајач дели освојено заслужнима, а губитник је губитник.

    Тачно је да међународно право сматра приватно власништво светињом, али зашто онда ратовати? Твоје је само оно што силом сачуваш.

    То важи и за наследнике богатстава која су комунисти отели 1944.-50; нема основа да им се врати - јер немају при себи тенкове и авионе, да би се изборили за своје. А на лепи реч нико сузу пустити неће.

    Исто и за права протераних Срба - оствариће их када се врате на тенковима, то им је најбоља таксена марка.

    ОдговориИзбриши
  2. Не знам да ли сам био јасан: када ти сломе државу, сломили су и сва власничка права њених поданика. Понављам: на папиру пише другачије, али у пракси је управо овако; и нико не би ни ратовао, кад би требало да поштује власништво побеђеног; у чему се онда састоје пораз и победа, ако нема пљачке?

    ОдговориИзбриши

Постави коментар