уторак, 19. фебруар 2019.

У чему је разлика између кинеског гиганта "Хуавеј" (Huawei) и Министарства индустрије и трговине Руске Федерације и "Роснана"

Телекомуникационе технологије из Кине плаше Сједињене Америчке Државе више од руског нуклеарног оружја



Фотографија: АП / ТАСС


Док се Министарство индустрије и трговине Руске Федерације замајавало киосцима и штандовима, покушавајући да из суве дреновине исцеди нове послове, американски законодавци су прогласили кинеску 5Г радио везу својим најважнијим проблемом. Конгресна саслушања која се ових дана одвијају имају паничан призвук, иако је исход расправе унапред познат. Саслушања, саслушања, саслушања и - Трампов указ "О потпуној забрани употребе кинеске телекомуникационе опреме у бежичним мрежама САД".

Како се очекује, председник Трамп ће потписати протекционистички документ уочи годишње индустријске изложбе о мобилним везама (
Mobile World Congress), која ће се одржати крајем фебруара у Барселони. Судећи по свему компанија "Хуавеј" ће на овом сајму показати нови водећи мобилни телефон П30 Про (P30 Pro), који већ изазива тихи ужас међу Американцима.

Према јавно доступним информацијама, у П30 Про ће бити уграђен чипсет Кирин 985 (
Kirin 985), који ће обезбедити неопхоне ресурсе за 5Г стандардне комуникације. Подсетимо, Кинези су недавно представили паметни телефон са Кирин 980 чипсетом, који подржава средњи 4.5Г стандард са брзинама преноса података до 1.4 гигабита у секунди.

Уље на ватру је долила новост да је уочи представљања "Хуавејевог" П30 Про у пекиншком центру за истраживање и развој најављен модем Балонг 5000 (Balong 5000) за 5Г мреже, који ће као пробој у опсегу 5Г радио веза, бити конкурент огледном "Квалкомовом" (американском) 5Г модему Снепдрагон икс50 (Snapdragon X50 Qualcomm). Разлика између њих је у томе што Кинези говоре о готовом комерцијалном производу, док су Американци више суздржани у својим проценама.

Имајући у виду незапамћене брзине учитавања и преноса података комерцијално доступног модема Балонг 5000, човечанство има досад невиђене могућности за практичну примену 5Г стандарда, пре свега у области беспилотних возила, као и по питању потпуне аутоматизације индустријске производње.

5Г везе ће омогућити развој таквих технологија као што су проширена и виртуелна стварност, или тактилни интернет**, који се не може остварити помоћу 4Г. У медицини, на пример, то ће значити да престонички хирург може негде у унутрашњости обавити сложену операцију, без напуштања своје московске болнице.

Дакле, кључна особина 5Г није толико у повећању брзине преноса података (што је само по себи изузетно важно), колико у предстојећој технолошкој револуцији. У ствари, тек сада су се појавиле прилике за пуну замену човека роботом у различитим областима, укључујући грађевинарство, па чак и пољопривреду.

Наглашавамо да реч није о далекој будућности, већ о готовим комерцијалним производима Кирин 985 и Балонг 5000, чија ће широка употреба променити садашње поимање економије. Према предвиђањима стручњака, већ за неколико година, у свету (и у Русији такође) нестаће занимања возача, оператера ЦНЦ машина и тако даље.

Кина је већ уложила огромна капитална средства зарад брзог избацивања 5Г технологије на светско тржиште. Пекинг планира да у ову сврху потроши 325 милијарди долара до 2025. године, првенствено на развој и производњу хардвера и софтвера. Наиме, у самој Кини почиње најамбициознији високотехнолошки инвестициони пројекат.

Није случајно што је Роџер Викер, председник одбора за безбедност американског Конгреса, кога такође сматрају политичким наследником Џона Мекејна, отворено рекао: "Ако Сједињене Државе изгубе у трци за 5Г, Сједињене Државе ће престати да буду велике, уступајући прво место Кини." А, тада ће американско тржиште рада изгубити до десет милиона радних места, заоштравајући до крајности друштвене противречности.

Мајкл Весел, руководилац посебне комисије за ревизију америчке економије и сигурности, наступио је на конгресним саслушањима, као стручњак за претње које долазе из Кине. Према његовим речима: "Победа Пекинга је резултат дугорочног планирања, које је покретачка снага технолошког развоја Кине."

Другим речима, 5Г ера коју отварају Кинези у потпуности обесмишљава блебетање „пилића из гајдаровог гнезда“*** о наводно делотворној „невидљивој руци тржишта“. Даље од тога не треба тражити. Огромна разлика између "Хуавеја" и, на пример, "Роснана", лежи у чињеници да првог води тврдокорни комуниста Рен Женгфеј, делегат Дванаестог конгреса Комунистичке партије Кине (који је усвојио програм за изградњу социјализма са кинеским посебностима) а другог Чубајс, којем та “невидљива рука тржишта” некако није помогла.

Занимљиво је нешто друго: данас су у Америци, проблеми руско-украјинског сукоба потиснути у други план, упркос повицима пропагандиста са наших телевизијских екрана, да Бела кућа кажњава Москву и док спава. А у стварности се санкцијама и политиком према Руској Федерацији баве другоразредни чиновници из Министарства иностраних дела и Министарства финансија Сједињених Држава, који само раде свој посао.

У први план у Вашингтону је доспело супростављање кинеским телекомуникационим технологијама. Тако, Гордон Сондланд, Трампов специјални изасланик у Бриселу, позива Европљане да створе заједнички фронт против кинеских производа и наговара савезнике да одустану од куповине "Хуавејеве" 5Г опреме.

"Они који срљају не гледајући испред себе и користе кинеску технологију могу доспети у неповољан положај у односима са нама", прети Сондланд. Он је позвао европске земље да изаберу финске и друге скандинавске компаније за своје 5Г уговоре, позивајући се на кинески закон о обавештајној служби, који наводно присиљава кинеске компаније да сарађују са владом "по било ком основу и питању".

У међувремену, у интервјуу за Си-Си-Ти-Ви (кинеска национална телевизија-прим.прев.), 74-годишњи оснивач компаније "Хуавеј" је рекао је да су бежична решења и 5Г технологија "Хуавеја" глобална достигнућа која ће помоћи у решавању производних и друштвених проблема с којима се суочавају многе западне земље. А искуство коришћења "Хуавејевих" сервера, укључујући и САД (у којима је 25% свих мрежа опремљено кинеском технологијом - аутор), показује да никада није дошло до цурења тајних информација.

Можда је то разлог зашто је агенција "Блумберг", позивајући се на анонимног владиног званичника, јавила да је влада канцеларке Ангеле Меркел одбила да директно забрани набавку опреме за немачку националну 5Г мрежу од компаније "Хуавеј".

Други непослушник, упркос Трaмповим претњама, постао је Тајланд. У овим земљама, схватају да САД губе битку са конкуренцијом и да за собом надоле вуку Европу и своје азијске вазале.

У оваквим околностима, руско Министарство индустрије и трговине не треба да се бави штандовима, већ да хитно развија стратегију преживљавања, истовремено проклињући оне који су отворили "врата" Светској трговинској организацији за улазак у Русију. Чак се и Американци посипају пепелом по глави, схватајући опасност од технолошког заостајања и слободне трговине.

Штета је што наши посланици у Државној думи не могу да се пореде по способностима и знањима са прекоокеанским законодавацима. Да могу, ухватили би се за косу и  у јару
захтевали објашњења од Медведевљевог кабинета (руске владе - прим.прев.). Суштина је у томе да је данас развој сопствених 5Г технологија од истог значаја као и пројект атомске бомбе одмах након Другог светског рата. Потценити ову опасност значи угрозити будућност земље. Паралела је очигледна: да Стаљинова влада није решила нуклеарно питање, неизвесно је да ли би Русија данас уопште постојала.

Дакле, данас су нам потребне потпуно различите структурне реформе, првенствено усмерене на стварање великог броја радних места у научно-истраживачким центрима, као што је то било у СССР-у. Јасно је да ће за решавање ових задатака бити потребни потпуно другачији министри, државни службеници којима руке нису везане обавезама с олигархијским бизнисом из 90-их година. Јер ствар је веома озбиљна.

 

* Руска државна компанија која се бави нано технологијама
** Следећи корак после интернета ствари (Internet of Things) који би требало да обезбеди пренос података са занемарљивим кашњењем уз задржавање великих протока и поузданости.
*** Јегор Гајдар је са Анатолијем Чубајсом идејни творац и покретач реформи и приватизације које су осиромашили милионе Руса бацивши их у беду и немаштину, почетком 90-их годима прошлог века.

Претходно од истог преводиоца: За Путина је наступило најтеже раздобље његове владавине

Аутор: Александар Ситњиков
Извор: Китай. Новости: В чем разница между китайским гигантом Huawei, Минпромторгом РФ и Роснано - Свободная Пресса
За Линукс Такс Чачанин и Ћирилизовано превео: Драган Вукојевић 

недеља, 17. фебруар 2019.

За Путина је наступило најтеже раздобље његове владавине

С каквим ће знаком, плусом или минусом, садашњи председник ући у историју?


Фотографија: Алексеј Дружињин / Прес служба председника РФ / ТАСС



Сурковљев чланак, који је изазвао велику буку, углавном критичку, има једну несумњиву предност: постао је каменом баченим у обраслу бару државно-политичке филозофије, заталасавши је, натерао нас да размишљамо о Путиновој историјској улози и што је најважније, о судбини руске државности.

Нема смисла оцењивати чланак, али се не сме занемарити пишчева злонамерност која искривљује смисао написаног. Зашто Сурков повезује трећу државу Русију са Лењином? Одговор је јасан: дошло је до промене у друштвеном систему. Али у том случају, четврта држава је Јељцин. Ако је, међутим, зарад образлагања, Суркову као четврти потребан Путин, онда је он, према необоривој историјској логици, дужан да трећу државу поистовети са Стаљином. У историјским а не властодржачким размерама Путинове сличности треба тражити, не са Лењином, већ само са Стаљином.

А то суштински мења ствар, јер се не ради о политичким, друштвеним или диктаторским подударностима, већ о судбини руске државе.

Дакле, Путин и Стаљин - у смислу њиховог утицаја на историјску Русију.

О Стаљину не треба много причати, све је познато, његова државна делатност у овом случају служи само као полазна тачка. Путин је, као и Стаљин, приграбио све нити управљања земљом само за себе, чак је и чудно да нико није обраћао пажњу на ову запањујућу сличност, а то је изузетно важно за поређења.

Као важне заслуге Путина за државу треба признати спречавање распада Русије, након,  у том смислу, веома опасних деведесетих, окончање чеченског рата и повратак Крима у окриље отаџбине. Узимајући у обзир повећану пажњу коју председник посвећује одбрани, може се рећи да је руска држава, са свим вањским и посебно унутрашњим потешкоћама, данас у стабилном стању.

И у овој тврдњи, нагласак је на "данас".

А сутрашњица је, не у историјском, него у свакодневном смислу, скривена маглом неизвесности. Многобројна нагађања о преносу власти 2024. године, а с њима и  истицање неких појединаца као наследника, не вреде ни пет пара. И то је због чињенице да до 2024. Путин неће имати довољно угледа у народу да издигне свог кандидата. Иначе, сам Путин никада неће изаћи на изборе, и то не само због уставних ограничења, које је лако отлонити, (Рузвелт). Ако се роди замисао задржавања Путина на власти, тражиће се заобилажење уставних ограничења.

Све ово је, међутим, само неопходно запажање о статусу кво. Најзначајније питање је колико Путин размишља о будућој судбини руске државе. Не о власти, не о друштвеном уређењу, већ о судбини државе. Питање се може уобличити и другачије: да ли он за то има времена, одговарајући тим сарадника и, пре свега, дубоко лично схватање највеће важности овог проблема, управо сада, када, због многих вештачких и природних узрока, неизбежно наступа "јесен патријарха" (Путин ће 2024. Године имати 72 године - прим.прев.)?

У том смислу, поучан је пример Стаљина, који је створио наизглед неуништиву машинерију државне управе. Нажалост, већ три године после његове смрти, систем који је изградио пропао је, а Хрушчовљева Русија, са светским вапајима за изградњу комунизма, поплочала је пут пропасти СССР-а. О томе је много писано али без напомене да су то судбине вођа који су држали све конце власти.

Али сада је светска и домаћа ситуација другачија и држава је у другачијем стању. За развој догађаја, за који је после Стаљина требало тридесет година, сада је довољно и неколико година, јер има довољно оних који ће помоћи да се убрза распад.

Размишља ли Путин о овоме? Шта ради да ојача државу не само данас, већ и у будућности? У историјском времену, када се не рачунају најмоћнија оружја, СССР се распао без напада извана. У међувремену, већ је јасно да је у Русији започет тихи и скривени грађански рат, између народа и елите. Не власти, већ управо елите. Његов се хук и раније чуо, али је почетак озваничила пензиона реформа, која није била народу емоционално ублажена увођењем прогресивног пореза на приходе (опорезивање богатих - прим.прев.). За народ, то је била вапијућа неправда. Народ је навикао да размишља једноставно: ако је тешко, онда је тешко свима, макар и на различите начине!

И у вези с тим, треба рећи да теза о дубоко укорењеном народу, коју је увео Сурков, уопште није тако смешна као што се некима чини. Али то мора бити правилно схваћено. Дубоко укорењен народ, то није део становништва из унутрашњости или из престонице. Ово није политизовано, нити народно руско самопоимање, које се првенствено заснива на праведности. Тај укорењен народ живи у сваком од нас. Он је тај који је објавио рат за праведност елити, коју је баш брига за сопствени углед у народу - довољно је сетити се бесрамних изјава и хвалисања јавности о богатству вођа елите и њихових свита. Грађански рат, иако није званично проглашен, представља огромну опасност за државу.

За сада, Путин лично зауставља ову претњу. Међутим, након пљуска за народ ограничавајућих законских "мера" и, по народном схватању, сумњивих наименовања чиновника, после марта 2018. године, поверење и подршка председнику су кренули низбрдо без изгледа за враћање на горе. Многи се већ питају: колико ће још дуго бити подршке и поверења?

Данас је на дневном реду питање историјске репутације Путина, о којој се није ни разговарало након Крима. У ком својству, са којим знаком ће Путин ући у руску историју? Председник који је повратио Крим? Председник развоја или стагнације? И одједном - председник који је изазвао грађански рат за правду између народа и елите?

Али историјска судбина Путина није главно питање. Главно питање је судбина руске државности, која у великој мери зависи од тренутног деловања председника.

А шта дању или макар ноћу ("Ноћна лига" хокеја), ради председник? Потпуно је уроњен у бриге данашњег дана; уместо председника владе председава састанцима економских министарстава и одељења, балансирајући интересе разних елитних кланова који су процветали последњих година. Нема јавних акција везаних за јачање државе за будућност - управо оно што је Сурков измислио. Последња таква акција је била пре шест година, када је Путин на састанку клуба "Валдај" одржао говор о трагању за руским идентитетом без којег држава не може да опстане.

А све у свему, то је питање будуће судбине руске државности која би сада требала постати приоритет за Владимира Путина. Јер ће, највероватније, после његовог одласка Кремљ изнајмити или елитни учесници погрома деведесетих (Чубајс је још увек у послу), или њихови наследници. Тада ће постати немогуће избећи озбиљне грађанске сукобе. (Иначе, медији често истичу, да се у различитим областима живота, све јаче, осећа загушљиви смог деведесетих). Године 2011, на вихору демонстрација белих ленти (који су после, по љиховом мишљењу намештених избора за Думу, тражили поштене изборе - прим.прев.), Путин се обратио радницима из Нижњег Тагила за подршку. Данас, судећи према истраживањима јавног мњења, Путин се може ослонити само на преторијанску гарду Золотова (заповедник Националне гарде, слично Жандармерији код нас, а и вајда од њих је слична - прим.прев.), а након Путиновог одласка, ни она неће помоћи.

С правом смо веровали да су прве године Путиновог председниковања, када се он носио са “седам банкара” (погледати опширнију напомену испод чланка - прим. прев.), наслеђем Јељцинових времена, биле најтеже за Владимира Владимировича. Али живот и историја показују да најтеже и најодговорније године за Путина наступају управо сада. Народ све јасније спознаје себе, своје потребе и у дубини своје душе осећа да издаја елите може угрозити саму руску државу. Он не верује елити са страним држављанством и имовином у иностарнству. А управо од данашњег Путина зависи сутрашња судбина државе. Како догађаји и социологија показују, напетост у друштву нараста.

Народ се замислио. А то је увек опасно.

https://svpressa.ru/

Напомена преводиоца: Мисли се на богаташе који су Јељцину обезбедили победу на изборима 1996 године и у то  време контролисали више од 50% руске економије. Било их је девет главних: Борис Березовски, Михаил Ходорковски, Михаил Фридман, Пјотр Авен, Владимир Гусински, Владимир Потањин, Александар Смоленски, Владимир Виноградов и Виталиј Малкин.




субота, 16. фебруар 2019.

Владимир Жириновски: Поводом чланка Владислава Суркова "Дуговечна Путинова држава"

Фотографија: duma.gov.ru

Поштовани Владиславе Јурјевичу!

Прочитао сам ваш чланак у «Независним новинама» ( «Независимая газета - Владислав Сурков: Долгое государство Путина» , Владислав Сурков: "Дуговечна Путинова држава"-прим.прев.) са великим занимањем. Спреман сам да се сложим са многим начелним тезама које су потекле из Вашег пера. Ја се чврсто држим позиције: за Русију као велику државу, централизација је спасоносна, а федерализација погубна. Да, нашем народу заиста штети власт трговаца или, још горе, антидржавних либерала. Да, космополитизам је најгори непријатељ земље и милиона Руса.

И у томе се са Вама не спорим. Међутим, током читања Вашег чланка, Владиславе Јурјевичу,  нашао сам разлоге за чуђење.

Први. Зашто говорите о различитим догађајима и трендовима као да су с неба пали на врат руског народа? Идеологија може нестати, али не може доћи ниоткуда. Сваки политички програм има своје име и презиме. У крајњем случају - име странке која га ствара и спроводи.

Зашто не говорите директно о овим странкама? Зашто не спомињете Комунистичку партију Руске Федерације - наследницу оних комуниста који су два пута, 1917. и 1991. године, уништили велику руску државу? Зашто нема ни речи о „Праведној Русији“ (странка «Справедли́вая Росси́я» коју је 2006. године основао Сергеј Миронов на подстицај самог Владислава Суркова - прим.прев.) која уме само да странчари и то без много успеха? Зашто не критикујете "Јединствену Русију" (странка «Единая Россия»
има непрекидно већину у Думи од 2001. године, а њен носилац листе је председник владе Дмитриј Медведев - прим.прев.), која земљи није дала ниједан делотворан начин изградње државе?

Зашто, коначно, прећуткујете да је сва идеологија коју сте описали, замисао Либерално демократске партије Русије? Прећуткујете да је управо наша странка, у протеклих 30 година, стварала, одгајала и прилагођавала стварном животу управо ту конструктивну државну идеологију, која је описана у Вашем чланку?

Други. Прочитао сам Ваш чланак, и присетио се сопственог говора на скупштинској расправи 2002. године. Ево шта сам говорио пре седамнаест година: “Русија може бити само централизована држава. Ако наставимо да развијамо принципе "федерације" без превођења ове стране речи на руски, ми ћемо бити у слепој улици још 15 година, па још 15 година. Постоје три начела у олимпијском покрету: више, брже, јаче. За државу важе друга три начела: безбедност - она је неопходна, делотворност и ниска цена државне управе. Сада, ако наставимо да гурамо по линији „федерације“, нећемо постићи ни један од ова три циља.

Зато овде предлажем делотворнији, поузданији и јефтинији облик државе - централизовану државу. Испробавали смо је хиљаду година. И када смо је имали, били смо успешни.

Русија не може бити федерална република. Никада неће бити. Можете се иживљавати над земљом, над народом још 30-40 година, али ћете за то бити кажњени. Ви ћете бити збрисани, а у Русији ће неминовно избити грађански рат. Ви то и желите, и зато радите то што радите!”

Владиславе Јурјевичу! Драго ми је што сте усвојили идеологију Либерално демократске партије, прихватили је свим срцем и, стављајући је на папир, приказали себе као талентованог политиколога и публицисту. Драго ми је да су моји ставови утицали на Ваш развој као политичара-државника.

Али било би поштено чути бар једну везу са Либерално демократском партијом! Барем један цитат у ком се помиње ЛДПР, која је развила најродољубивији и најдржавотворнији програм у савременој историји земље!

У октобру 2017. године говорио сам на отварању Руског народног сабора и цитирао свог великог истомишљеника филозофа Ивана Иљина: "Федерација је смрт руске државе". Зашто се устручавате да кажете својим читаоцима да Либерално демократска партија, више од 20 година, истрајава на централизацији Русије? Истрајавамо са говорнице Државне Думе, на телевизијским и радијским програмима, на свим врстама округлих столова и стручних излагања.

Треће. Дубоко сте прерадили и изнели тезу о предностима политичке централизације Русије. Зашто сте заборавили другу идеју Либерално демократске партије - економску централизацију? Зар се заиста не слажете са чињеницом да је политичка моћ државе заснована на њеној економској моћи? Па добро се сећате програма ЛДПР. И да наша партија из године у годину истрајава на национализацији кључних грана привреде. Зар не позива Либерална демократска партија Русије, већ деценијама, на потпуну државну контролу над природним ресурсима, тешком индустријом, малопродајним ланцима, апотекама, Централном банком и трговином алкохолом и шећером? Не слажете ли се, са тим, да ће такви кораци ојачати политичку стабилност државе?

Четврто. Од 1991. године, милионима сународника говорим о непоколебљивој спремности да заштитим Русе. Како сте ви, Владиславе Јурјевичу, направили такву грешку, да у чланку о снази државе нисте рекли ни реч о руском народу, Ви га упорно не примећујете? Крути систем управљања земљом створен је под царским режимом. Али владари се нису умели ослонити на корен, главни народ наше земље, због чега је њихова власт, њихово царство пропало. Да ли заиста не схватате оно што је Александар Трећи схватио пре 140 година: "Русија је за Русе." Ви описујете суверени узлет данашње земље, а зар нисам ја, далеке 1995. године, са говорнице Думе свима рекао: “Нико не може да уништи руски народ! Он ће се дићи."

Коначно, мој дугогодишњи слоган: “Ја ћу бранити Русе!” Није ли то идеолошка основа те државе коју су милиони људи спремни да подрже? Супротност штетној држави трговаца и олигарха?

У Француској се ослањају на Французе, у Немачкој - на Немце, у Великој Британији - на Енглезе. А Ви сте једноставно заборавили главни ослонац Русије - руски народ.
Поштовани Владиславе Јурјевичу, спомињући у чланку Ивана Трећег, државу Петра Великог, Лењинову државу, заборављате да су све те државе пропале. Да ли је то судбина коју желите за модерну Русију ?! То је грешка.

И последње. Ви проналазите одређену одвојеност народа од државног живота. Владиславе Јурјевичу, не да Вам се да бар једанпут не одстраните народ из доношења најважнијих државних одлука? Сетите се како су у децембру 1993. Руси добили, макар једном у историји, слободно гласање, уз поштено, објективно пребројавање гласова. И ко је победио на изборима? ЛДПР! Због чега су прозападне демократе завапиле "Русијо, постала си глупа", а власти извукле "поуку" и бескрупулозно фалсификовале следеће изборе 1996. године, када је Јељцин, упркос свему, освојио други председнички мандат.

Слажем се: наши народ је даровит, мудар и главни јамац непоколебљиве снаге руске државе. Дакле, уважавајте га више, Владиславе Јурјевичу. Не устежите се да изговорите реч "руски". И хвала што сте промовисали партијски програм Либерално демократске партије. 


Владимир Жириновски, председник Либерално демократске партије Русије

Независимая газета — http://www.ng.ru/

Напомена преводиоца: Двоумио сам се да ли да преведем чланак Владислава Суркова „Дуговечна Путинова држава“, што бих сигурно учинио да је објављен пре пет година, али одустадох, јер данас личи на рекламу за робу које више нема у продаји. Чланак је, после видим, превео Владимир Кршљанин, можете га прочитати овде.

Зашто сам превео одговор Жириновског? Можда зато што он, за разлику од Цара који се само смешка и ћути, сваком Србину на кога наиђе обећава брда и долине. А можда и због самог Суркова, помоћника председника Руске Федерације. 

Сурков није превише омиљен међу политичким противницима, који му, истина, не одричу способност и знање. Право име му је Асланбек  Андарбекович Дудајев. Отац му је Андарбек Данилбекович Дудајев (Чечен), војни обавештајац (ГРУ), а мајка Зоја Антоновна Суркова је Рускиња по занимању учитељица. Рођен је 1964. године у селу Дуба-јурт у Чеченији.

На "Ћирилизовано" је споменут више пута, у занимљивом контексту у Пуковник Касад: О хунтином "Држ'те лопова"


Претходно од истог преводиоца: Нова имиграциона политика Русије


Аутор: Владимир Жириновски

четвртак, 14. фебруар 2019.

Гулаг Америка: 160 000 људи осуђених на доживотни затвор

Америка као држава је најуспешнија као концентрациони логор



Американци нису обични робови већ је то њихова суштина - то је „амерички” начин живота.

Постоје вечнa основнa мерила - полазне тачке за било коју расправу.
На пример: развратник и педофил не може да суди о моралу.
Насилнику се никада не сме дати власт у руке.
Глупо је учити човека да вози авион ако се боји летења, или да буде морнар ако пати од морске болести.
И тако даље.

Али нејасно је зашто цео свет, као да је зомбиран, не види очигледан пример нарушавања здравог смисла или логике: Американци цео свет уче хуманизму, поштовању права човека, демократији и свим другим својим достигнућима - док су они сами најнеслободнији народ на кугли земаљској.


Да, драги читаоци, нисте погрешили, баш тако, најнеслободнији!
Није то комунистичка Кина и ксинјанг-ујгурски „месни концентрациони логор” и казнени систем друштвеног оцењивања.
Није то ни најкриминалнији Бразил са бескрајним фавелама.
Нити Мексико са огромним нарко-бандама против којих ратују не само полиција него и војска.
И, наравно, није то ни Русија, где се, како воле да трубе на сав глас западни масмедији, нарушава све и свашта, свакакава права човека, и то стално и сваке секунде.
Не и не - већ је то „бљештави град на врху горе”. 
Баш тамо је, на целом свету, највећи број затвореника, по глави становништва и, што је најважније, највише осуђених на казне доживотног затвора. 
Другим речима, Американци су - у сваком погледу - испред свих на целој планети. 
Још нешто, замало да заборавим, смртне казне се тамо редовно извршавају.

Статистика: каже да се у Америци сада у затворима налази 2 121 600 људи.
А дали је то много или мало биће јасније ако се то упореди са СССР-ом, где је средином 1970-их година било осуђивано око 800 000 људи годишње. Али, они су осуђени а то није значило и да су били у затвору - зато што су многе казне биле условне.
Тадашњи Совјетски Савез и Америка су имали приближно исти број становника, али код нас је затвореника било три пута мање. И ко је сада „Империја зла” а ко „Слободни свет”?

Узгред, вероватно све занима како је било код „Крвавог Стаљина”, јер су нас пристојни и угледни људи убеђивали да слепо верујемо Виктору Суворову, који је тврдио да је у гулазима било 10% целог становништва, и Солжењицину, који је писао су тамо биле десетине милиона.
Али, гле, свеукупни број осуђених био је скоро исти као у мирна времена Брежњева - 1952. је робијало 969 000 осуђених, а 1937. године 887 000.

Али ,без обзира не све то, Американци немају свог Солжењицина - ауторитет који избезумљено труби о „земљи гулага”, о тотлитарној држави и народу затвореном иза жице кроз коју тече струја - мада за то постоје сви услови.
Данас је у Русији затворено мало више од пола милиона људи. У процентина, мање него у СССР-у.

Али пустимо нас. У Трећем рајху, пред почетак Другог светског рата, у концентрационим логорима је било затворено 25 000 људи. И то не по „ревизионистичкој новој западној историји”, већ по Електронској јеврејској енциклопедији. Да је Химлер могао да путује кроз време и види затворе садашње Америчке империје би ли се смејао или плакао?

А како стоје ствари са квалитетом а не са квантитетом правосуђа у Америци?
162 000 људи је осуђено на доживотне казне - од чега многи на вишеструку доживотну казну (то је могуће по америчком законодавству и то зато да осуђеник не би могао да изађе на слободу раније или условно, односно пре предвиђеног времена по пресуди).
Значи да ако те ослободе за једну оптужбу - крив си по другим оптужбама - и не можеш да изађеш из затвора.

А преко 45 хиљада људи не може ни да помисли на молбу о условном пуштању на слободу - просто немају на то права.
Најгоре од свега је што су међу њима и деца од 11 година. 
На пример, Џорџ Браун је баш у том узрасту убио своју трудну маћеху, за шта је осуђен на доживотну робју. 

Где су сада они који нам трљају нос са Законом о малолетним члановима породица народних непријатеља? Немамо ништа против њихових питања - нека пример Џорџа Брауна буде наш одговор.
Њега нису послали у специјалну васпитну установу за малолетне већ у прави затвор за одрасле и то на доживотну робију.

А да ли знате колико је осуђених на доживотну робију у „одвратно неслободној Русији”?
Мало више од 2 000.
Упоредите те бројке: 160 000 у Америци и 2 000 у „смрдљиво тоталитарној” Русији!
А у тих две хиљаде нема ни малолетних, ни жена.
Просто је невероватно како је наша недемократска и савршено дивља држава могла тако ниско да падне - до таковог тоталитризма!
Што је најгоре, код нас нема смртне казне.

Ако се на то гледа непристрасно, питање је какав је смисао - за амерички правосудни систем - да држи у затворима 160 000 доживотно осуђених?
Ако је то мера која треба да уплаши будуће злочинце - апсолутно је јасно да је неуспешна.
Зашто нису осуђени на 10 или 15 година строгог затвора чак и за тешке злочине?
Зар то није довољно чак и за повратнике и чланове банди?

Ствар је у томе што се, од недавно, у Америци примењује „правило три грешке”, по коме се, после трећег преступа, човек може осудити на доживотну казну или 25 година робијања.
Ако се неко, на пример, пијан, потуче и трећи пут, он се, као вишеструки злочинац може  осудити на доживотно затварање.
Праведно? Шта кажете?
Просто је невероватно како руски дивљаци успевају да без таквих драконских казни имају четири пута мање злочинаца?

Јавна је тајна (ако можемо тако да кажемо) - што се нико озбиљно на то не осврће, нема ни говора о широкој и јавној расправи - било где - а нити у самој Америци поводом тога.
А у Америци робија скоро један проценат зрелог мушког становништва и шта? 
Па ништа?
Сви су срећни и задовољни.

А када у Русији затворе Ходорковског -  у „најслободнијој и најправеднијој држави од кад је света и века)”- почињу да пене због неправде учињене гаду.

Све то наводи на закључак: Америка као држава, као друштвено уређење, најуспешнија је као тоталитаристички концентрациони логор.
Американци нису просто „неслободни” - већ им је то суштина - односно, начин живота, постојања.
И наставиће тако - по сваку цену - само тако и никако другачије.
Бомбардовати, бомбардовати и бомбардовати - то им је спољна политика, а  
затварати, затварати и затварати - унутрашња политика.

Зато сва њихова баљезгања, блебетања и будалаштине о правима човека, педера и лезбејки - овде или онде - треба у корену пресећи - указивањем на стање у самој Америци.
Јер бројеви и чињенице говоре сами за себе.


Аутор: Григорије Игњатов
Извор: Архипелаг US-лаг: 160 тысяч пожизненно заключённых
За Ћирилизовано превео: Вељко Лаврнић

уторак, 12. фебруар 2019.

Прича једног родитеља о Академији Свети Сава у Чикагу


Фотографија полазника Академије Свети Сава преузета са званичног веб-сајта, St Sava Academy – Dual-language education in an Orthodox-Christian learning environment. Претходна фотографија уклоњена на захтев наставнице музичког која је била на снимку, а која сматра сматра да је њено објављивање "неумесно" јер више не предаје тамо.

Ово је мало другачија прича о Академији Свети Сава у Чикагу, српској, православној школи која чува наш национални идентитет, језик, веру и културу. Мало другачија прича од оне коју читате или слушате у медијима.
Наша култура, језик и вера су угрожени у Америци. Верујем да ће већина вас помислити: „Ако јој се Америка не свиђа, нека се врати кући!“. Није поента вратити се кући, поента је остати свој било где да живиш. Поента је изборити се за своје право, за свој језик и своју културу. У Чикагу има Срба који су генерацијама овде и јако су поносни на своје српско порекло, језик и на своја српска имена. Са друге стране, имате људе који живе овде по пар година па са својом рођеном децом причају на „тарзан“ енглеском и променили су имена у неке Мајклове, Питере и Саманте. Нажалост, од ових других, не чују се ови први. И што је још више тужно, наша култура, језик и вера су угрожени ИЗНУТРА, од оних који би највише требало да их штите!
Први проблем који смо имали у вези са школом је кад смо схватили да се наша ћерка свако јутро заклиње америчкој застави што је увела нова директорка, која је на то место дошла неколико дана пре почетка школске године. За оне који не знају закон, у САД је у државним школама обавезно заклињање застави, али ви као појединац можете одбити да то урадите, и да за време рецитовања, седите мирно и не правите буку. У приватним школама је то ОПЦИОНО! Дакле, школа сама одлучује да ли ће то увести пре наставе или не. Зашто је СРПСКА ШКОЛА, која се рекламира да чува српско наслеђе и културу одабрала да јој се деца заклињу америчкој држави на верност, остаје непознаница.
Покушали смо да се изборимо за своја права, тј. да нам дете не мора рецитовати заклетву али директорка је одбила уз речи да ми рушимо заједништво школе и заједнице (?!) ако одбијемо да радимо што и остали! Такође ми је саветовала да доводим дете мало касније у школу да би избегли рецитал. Дакле, ја треба са дететом да седим у колима док се цела ствар не заврши, и да тек онда могу да га уведем? Обратила сам се за помоћ челницима цркве (школа је иначе при  при Саборном храму Васкрсења Христовог у Чикагу), a  свештеници су укључени у рад школе (или би макар требали да буду), међутим никакву конкретну помоћ нисам добила. На већину порука и мејлова не одговарају, чак се једном нису ни појавили на састанку који смо заказали.
Ствар се почела некако решавати када сам ја након пар недеља стрпљења, покушаја да их уразумим и гомиле неодговорених мејлова позвала федералне адвокате. Иначе, ако вас неко приморава да рецитујете заклетву, тиме крши Први Амандман, што је озбиљан преступ. У више америчких држава се воде постопци на суду против школа, директора и наставника који су се мало „занели“ у својој „љубави према домовини“ и сад их чекају казне. И поред могућности да узмем велику количину новца и тужим школу, нисам срећна зато што сам морала правду да истерујем адвокатима, цела ситуација ми је болесна и токсична, али биће да о нашој (и не само нашој) националној свести више брине амерички закон неко српски народ. Ако школа не брине о српском националном идентитету, зашто се рекламира уопште као српска школа?
Немам ништа против директорке, не познајем је лично, и немам став о њој, али да није најкомпететнија особа за тај посао, није. Никада до сада се није бавила тим послом, а и не прича српски језик (што је био један од услова конкурса за директора школе).  
Након признања једне од чланица школског одбора, да она воли Америку и поносна је што ту живи, запитали смо се да ли школа постоји да школује и васпитава Србе као Србе, или Србе као будуће „испране мозгове“ и америчке слуге. Пре извесног времена Тихомир Арсић је посетио школу, имате текст на РТС-овој страници на интернету, на којој је испричана „прича о школи“, већина информација нису тачне. Покушала сам да оставим коментар испод текста, није објављен.
Други шок који сам доживела у школи је током божићне представе. Деца су нам између осталог, певала католичке песме на енглеском језику, а један део програма је био и на немачком језику. Од шока нисам могла да дишем. Писала сам наставници музичког и диекторки и питала да ли је пригодно певати католичке песме за православни Божић. Наставница музичког ми је јако нељубазно одговорила да не смем више да јој пишем и да је све сто је било на репертоару било сасвим у реду. Директорка није ни одговорила. Нико из цркве није реаговао на моје примедбе у вези репертоара и даље чекам одговор ректора.
Трећи шок се десио у петак 9. фебруара. Добили смо летак од учитељице за први разред  да се деца припреме за прославу Светог Валентина, да напишу честитке и понесу кутију за украшавање. Тај летак као и све мејлове (оних двадесетак које сам написала и оно мало одговорених, чувам). Чувам и летак. Где јасно и гласно каже да ће нам деца славити Светог Валентина у српској православној школи. Старешина цркве при којој је школа и уједно ректор школе, не одговара на поруке које му је мој муж послао.
Мој супруг и ја јако волимо српску школу. Хоћемо да нам дете одраста у православном духу и међу „нашима“. Јако нас погађа све што се дешава и ако се ствари не реше, мораћемо нажалост да тражимо нову школу.
У овом чланку имена нису објављена али се сва имена (наставника, директоркино и ректорово, који је уједно и старешина цркве се налазе на сајту школе). Моје име, мејл адреса и број телефона су познати редакцији, ако неко жели ме контактира да би ми помогао или ме посаветовао шта ми је чинити даље, нека се јави. 

Опрема чланка: Ћирилизовано
Подаци аутора познати редакцијама "Ћирилизовано" и "Озон прес"

субота, 09. фебруар 2019.

Пол Крејг Робертс: Минут до дванаест

The Doomsday Machine
Многи млади мисле да је нуклеарни рат немогућ јер би то било неразумно, ирационалан је. А у ствари, нуклеарни рат не само да је могућ него је врло вероватан. Зашто? Зато што Вашингтон безобзирно повећава напетост у односима с Русијом и Кином, а време реакције је прекратко за разјашњавање и размишљање. Лансиране ракете, за разлику од бродова и авиона, не можете опозвати.

Џон Волш, Стивен Коен, ја и наши исписници, сви који смо искусили деценије хладног рата, сада видимо његово, много опасније, ускрснуће. Старија генерација мора учити да научи млађе да пошаст човечанства неће отклонити лицемерне демократе из Вирџиније. Рецензија Џона Волша о књизи Денијела Елсберга  Doomsday Machine може помоћи Американцима да се суоче са стварношћу.

Јер, ако не погледамо истини у очи, нећемо дуго.


Претходно од истог аутора: Пол Крејг Робертс: Бајке о запослености у Америци

Аутор: Пол Крејг Робертс
Извор: Two Minutes To Midnight - PaulCraigRoberts
Превео, највише ради Срба који живе у САД: Александар Јовановић / Ћирилизовано / Линукс Такс Чачанин, на Дебијан Линуксу

уторак, 05. фебруар 2019.

Електронски надзор уз помоћ саме пучине


Кад би свака кућа и зграда у улици биле у систему надзора Ринг (Ring), њихове камере, збирно, давале би изузетно детаљну слику свакодневног јавног живота. Убацивањем програма за препознавање лица у уговореса месним и федералним безбедносним службама, “Амазон” битно оснажује могућности своје мреже за масовни надзор корисника које и иначе у стопу и непрестано прати, чак и кад нису прекршили закон. Кад буде потпуно уведена, ова технологија ће бити саставни део општег система надзора, али онај део чије је успостављање омогућио сам грађанин-конзумент, потрошач.
“Амазонов” надзорни систем Ринг доминира растућим тржиштем камера за видео надзор. Ринг, којег је “Амазон” купио априла прошле године, је систем кућних камера за видео надзор које раде на интегрисаној платформи друштвене мреже Нејборс. (Neighbors, тј. Суседи – прим.прев.). Нејборс корисницима омогућава да снимке “шерују” другим корисницима, полицији и другим безбедносним службама, тј. да извештавају о безбедносним проблемима, сумњивим странцима и активностима. Платформа обједињује корисничке извештаје и видео податке у мапе локалних активности и пописе за праћење. Сличне друштвене платформе на којима суседи могу пријавити сумњиве особе или активности, као што је Некст дор (NextDoor), озлоглашене су због расне пристрасности и профилисања – проблема који ће свакако погоршати склоност “Амазона” да особе аутоматски класификује као „сумњиве“, анализом испољених осећања и других биометријских података.
Недавна патентна пријава показује да ће Амазон интегрисати свој производ за препознавање лица Рекогнишн (Rekognition ) у Ринг, чиме ће истовремено прикупљати и анализирати масу биометријских података. Постоји озбиљна забринутост због интеграције програма за препознавања лица у наше дигитално окружење. Истраживачи, законодавци, правници и технолошке компаније су сложне у ставу да технологија за препознавања лица појачава пристрасност и масовни надзор и треба да буде ограничена строгим прописима. (Више на тему алгоритамске пристраности имате овде.)
Централизована друштвена мрежа приватних камера за препознавање лица проширује и поједностављује традиционалну инфраструктуру надзора тако што генерише више података који се лако могу претраживати. Стотине хиљада кућних камера за надзор дају огромне количине података, али обједињавање платформе за друштвено умрежавање и аналитике препознавања лица смањује проблем ирелевантних података. Платформа Нејборс омогућава корисницима и “Амазону” да идентификују и прикупљају релевантне податке, док Рекогнишн може да прочита и похрањене податке и живе визуалне “фидове” како би лоцирао и пратио појединце и групе људи.
Ова дистопијска инфраструктура није само материјална него и културална. Технологије надзора потрошача усађују надзор као основну дужност грађана. Осим што се трошкови и притисци физичке инфраструктуре пребацују са државе на потрошаче – стварајући нове путеве за надзор и прикупљање података а уз мање ограничења – ове технологије уводе надзор као друштвену и заједничку и личну обавезу и узрокују јавну подршку и прихваћање све продорнијег и инвазивнијег надзора .
Преоријентишући надзорни однос између појединца и државе ка надзору појединца над појединцем, систем Ринг фрагментише одговорност и лишава нас могућности да се одупремо и избегнемо прикупљање података. Постаје све теже одупрети се све већем и јединственијем надзорном апарату, јер га, и то здушно, стварају и “унапређују приватне компаније. Наше комшије имају право да надзиру и штите своју имовину, иако се ми томе можда противимо. Али свеприсутне и умрежене камере за надзор смањују слободу избора у начину на који појединци штите своју приватност, јер сада се сукобљавамо са ентитетом састављеним од појединачних “бизниса”, а не само са државом.
Кад би сваки “Амазонов” тзв. Prime member имао Ринг, полиција би имала приступ снимцима преко 95 милиона људи. Успешан пословни модел за Ринг захтева одбацивање разумних очекивања у погледу приватности у јавном животу и изазива страх због угрожавања уставом заштићених активности јер допушта владиним “партнерима” да стварају детаљну слику кретања – а тиме и живота – огромног броја припадника америчког друштва, грађана који не раде ништа друго до гледају своја посла.
Што безбедносним службама омогућава да нас надзиру систематичније и детаљније него икада.

недеља, 03. фебруар 2019.

Зашто увек препоручујем Дебијан


Дебијан користим преко три године. Толико сам задовољан њиме да ми не пада на памет да мењам дистро. Разлози су следећи:


Богата ризница програма

- Програми које можемо наћи у Дебијановим репозиторијумима су изузитни, како по броју, тако по квалитету.

- Пакете програмери уредно одржавају, тако да обично нема проблема са зависностима (подпрограмима), а ако буде неке друге грешке, врло брзо бива отклоњена.

- Репозиторијуми вам пружају слободу избора и пакета власничких програма, ако их желите јер нисте пуританац за кога постоји једино бесплатан, отвореног кода и слободан за измене оперативни систем.

- Управљач пакетима пружа алате уз чију помоћ можете преузимати програмске пакете из различитих издања Дебијана - са једног јединог места.

- Доступни су и бесплатни и власнички драјвери за скоро све графичке картице и други хардвер.


Развојна методологија

Много ми се допада развојно-еволутивна методологија која обезбеђује ту чувену стабилност Дебијана. Одлике су јој:

- Нови пакети шаљу се најпре у експерименталну, потом у "нестабилну" (unstable, познату и као Sid) верзију Дебијана.

- Када их програмери и корисници тамо испробају, и грешке буду исправљене, шаљу се у testing издање.

- Тестинг издање ће у једном моменту бити "залеђено", што значи да неће више бити нових пакета, да ће се радити само на исправљању грешака и усклађивању програма да читав оперативни систем буде што стабилнији.

- А онда, када се бубице (bugs) уклоне и закључи се да је систем довољно стабилан, дотадашње Дебијан тестинг издање постаје "стабилни" (stable) Дебијан, а нови Дебијан тестинг - опет Јово наново - добија нове програме.


Резултати такве развојне методологије

Дебијанов начин развоја оперативног система обезбеђује стабилан и одговарајући дистро за различите врсте корисника. Другим речима:

- Debian Stable је пре свега за сервере, тј. систем-администраторе. Али је, због своје поузданости, одговарајућа радна средина и за друге професионалце, и све који примат дају стабилности и чврстини, а не најновијем.

- Debian Testing је, упркос називу, одговарајуће издање чак и за обичне кориснике - ако им у коришћењу или раду са садржајима са интернета требају најновије верзије програма, а не боје се да повремено "упрљају руке" решавајући какав, истина веома редак, проблемчић.

- Debian Unstable је савршен дистро за свакога ко воли да експериментише и да се игра са оперативним системом. То ће рећи да је за: а) програмере и, уопште, техничку струку;б) радознале;в) кориснике који желе да допринесу учествујући у експериментисању у развоју своје омиљене дистрибуције.


Стабилност и безбедност

Основно, стабилно издање Дебијана највише омогућава стабилност и несметан рад, али у томе не заостају много ни друга два издања.

Лично, Дебијан тестинг користим већ три године и могу рећи да ме није задесио никакав проблем услед недостатка оперативног система, а и оних пар невоља што сам их сам изазвао решио сам релативно лако.

Дебијан је безбедан оперативни систем и зато што је Линукс, али и због тога што његови творци врло брзо уносе све измене потребне да се отклони уочена безбедносна рањивост.


Подршка

У случају да се ипак појави какав проблем, отклањање је брзо и лако. Јер Дебијан је:

- универзални оперативни систем иза којег стоји велика заједница увек спремна да помогне;
- на свом форуму (постоје енглеска и шпанска верзија);
- или форуму корисника Убунтуа, дистрибуције чији је Дебијан "тата".


Избор код инсталирања и начина употребе



- Инсталирање коришћењем netinstall ИСО слике. (Када на ЦД, ДВД или флеш скинете netinstall ISO имате могућност да током самог инсталирања изаберете радно окружење и одговарајуће програме. Подразумева се да при томе имате сталну и стабилну интернет-везу. Згодан метод за све нас који волимо да често мењамо радна окружења, јер нема потребе за новим "даунлодовањем" ИСО-а и нарезивањем - прим. прев.)

- Инсталирање коришћењем потпуне ИСО слике (Има их различитих, са ИксФЦЕ, ГНОМЕ, КДЕ-Плазма или неким другим радним окружењем. И netinstall и потпуна ИСО слика могу бити или за стабилну или за тестинг верзију. За unstable (Sid) треба прво инсталирати тестинг, а онда га, претходно изменивши листу извора, надоградити на Сид - прим. прев.)

- Инсталирање пошто претходно погледате како изгледа дистро, коришћењем (потпуне) ИСО слике као LiveCD или LiveUSB.

- Инсталирање коришћењем ИСО слика са додатним извором за власничке програме.

Укратко, инсталирањем Дебијана са потпуне ИСО слике добијамо дистро који је одмах спреман за употребу, такав какав је. Али, ако хоћемо Дебијан скројен по својој мери, само са пакетима и могућностима које желимо, користићемо netinstall.

Важно је напоменути и то да је Дебијан компатибилан с више различитих архитектура, што га чини погодним за инсталирање на мобилне телефоне, таблет и личне рачунаре, а о серверима и суперрачунарима да и не говоримо.


Философија 

Дебијан је дистрибуција коју ствара, одржава и унапређује заједница која то не чини да би зарадила - за разлику од нпр. Федоре или Убунтуа иза којих стоје компаније ("Ред хет", "Каноникал" - прим. прев.). По мени, та чињењица је гаранција да се поштују безбедност и приватност корисника. Ако вас ово питање нарочито интересује, прочитајте Дебијанов друштвени уговор.


Закључак

Инсталирате ли тестинг или Сид верзију Дебијана - који су, слично Арчу, rolling release - нећете морати да за који месец или годину поново инсталирате систем. Њихове ризнице програма се ажурирају сваки дан, као и сам систем.

Али, ако изаберете основну верзију, обезбеђена је петогодишња подршка, а за нове верзије доста великог броја програма на располагању је backports репозиторијум.

Такође треба рећи да, мимо побројаних, постоји још Old Stable бранша, одговорна за одржавање старијих верзија stable Дебијана.


Напомена преводиоца: Аутор, ко год био (текст је непотписан, мада је писан у првом лицу једнине), јесте изнео основно и најважније. Међутим, иако је у питању чланак а не студија, сматрам да је, због нових корисника тестинг и Сид верзије, требало навести два алата која практично гарантују да вам чак и unstable буде сасвим stable:

1. apt-lisbugs
2. apt-listchange

С њима ћете моћи да, аутоматски, приликом сваког ажурирања, видите има ли каквих "багова" и које су тежине. Ако их има, надоградњу оставите за сутра, до кад ће проблем сигурно бити решен (изузев за Фајерфокс, увек "бубичаст", ал' нема везе, и такав је супериорнији од Хрома). Тако поступајући са својим Бунсен лабсом (који је заснован на тзв. стабилној верзији Дебијана, али сам га ја, чисто експеримента ради, надоградио прво на тестинг па онда на Сид), терам га без проблема већ трећу годину. Тачније, једном сам морао да, због systemd-ија, потражим решење на мрежи, што је, све са применом, трајало петнаестак минута.


Преводиочев Дебијан КДЕ unstable


Поновићу и то да је форум Ем-Икс Линукса, такође заснованог на Дебијану, много поузданији од убунташког, где су и апсолутни тотови увек спремни да "помогну". Емиксаши знају ред: прво се сачека да се саветом јави неко од твораца дистроа, а ако их нема пола сата, онда сте слободни да ви кажете коју - под условом да сте искусан корисник и да се до сад нисте обрукали будаластим саветом. Слична етика влада и на Дебијановом форуму, с тим да су тамо нетолерантнији према корисницима који траже помиоћ а нису се прво потрудили да прогуглају и виде да ли је неко имао сличан проблем. Јер у 99% случајева - јесте, значи да је решење познато.

Претходне објаве из серијала “Линукс у Чачку”:  1, 23456789101112 , 13141516 1718, 19

Предузеће ПММ са 20.000 дин. помогло серијал

Извор: Reasons Why I Recommend Using Debian Linux - LinuxAndUbuntu - Linux News | FOSS Reviews | Linux Tutorials HowTo
За Озон прес превео и приредио: Александар Јовановић / Линукс Такс Чачанин, на Debian - The Universal Operating System