среда, 27. фебруар 2019.

Играле се делије Индија и Пакистан


Индијско ратно ваздухопловство напало је Пакистан ујутро 26. фебруара 2019. Свет се плаши да сукоб може прерасти у нуклеарни, након удара индијског ваздухопловства по циљевима на територији Пакистана

 
Фотографија: Паван Кумар / Ројтерс. Извор: Открытие с бомбой: куда заведет вооруженный конфликт Индии и Пакистана | Статьи | Известия
 

Неспоразуми између Њу Делхија и Исламабада ескалирали су након што је 14. фебруара у индијском Кашмиру дошло до терористичког напада, у којем је страдало 40 индијских војника. Званични Њу Делхи оптужио је Пакистан за подршку терористима. Ситуација се усложњава чињеницом да обе државе поседују нуклеарно оружје које могу употребити у случају нагле ескалације сукоба.

Према изјавама индијских званичника, индијско ратно ваздухопловство напало је , у уторак ујутро, логоре терориста и потпуно их уништило. Исламабад је потврдио да је било удара индијске авијације.

За пресретање индијских авиона подигнуте су дежурне летелице пакистанских ваздухопловних снага, али су до тада индијски пилоти већ напустили ваздушни простор Пакистана.

Након удара индијског ратног ваздухопловство по објектима у Пакистану, сасвим је могућа даља ескалација оружаног сукоба великих размера, јер су односи између тих држава веома напети.

Нема сумње да Исламабад неће оставити без одговора акције индијског ваздухопловства, а будући догађаји у овом делу света могу почети да се одвијају на најнепредвидљивији начин.

Ствар је у томе што Индија и Пакистан поседују значајне залихе тактичког, оперативног и оперативно-стратешког нуклеарног оружја. И током оружаног сукоба, обе стране могу да размењују нуклеарне ракетне ударе.

А таква могућност препуна је најтежих последица, не само за ове две државе, већ и за све земље средње Азије.

Тачан број нуклеарних бојевих глава које имају обе стране је непозната. Међутим, према Годишњаку СИПРИ-ја за 2017. годину (Стокхолмски међународни институт за истраживање мира), Индија има арсенал од 120-130 нуклеарних бојевих глава, с тим да постепено повећава своје залихе нуклеарног оружја.

Пакистан је до 2017. године имао 140 нуклеарних бојевих глава и, према мишљењу стручњака, Исламабад грозничаво повећава производњу читавог спектра нуклеарног оружја.

Обе државе имају најразличитија средства за испоруку нуклеарног оружја - од тактичких авиона, балистичких ракета средњег домета до балистичких ракета лансираних из подморница (Индија).

Индијско нуклеарно оружје

Индија има авионе "мираж 2000Х" (32 летелице) и "јагуар ИС (16 летелица) за ношење ненавођених нуклеарних бомби. Сваки авион може да носи једну нуклеарну бомбу (снага није тачно установљена, али је, по свој прилици, око 10 кт). Поред тога, као носиоци нуклеарног наоружања у индијском ратном ваздухопловству могу се користити и руски Су-30МКИ.

Њу Делхи има значајан број балистичких ракета које се лансирају са копна. Број размештених лансирних рампи, према подацима за јануар 2017. године, износи 68 јединица.

Домет индијских балистичких ракета креће се од 2.500 до 3.500 км, а опремљене су са једноструким бојевим главама снаге 12 кт. Према другим проценама, снага бојевих глава може бити знатно већа.

У августу 2016. године, у Индији је званично уведена у борбену употребу прва нуклеарна подморница "ИНС Арихант", која је опремљена са 12 балистичких ракета. Гради се и друга нуклеарна подморница класе Арихант, која ће се звати "ИНС Аридман".

Штавише, према неким подацима, почела је изградња и треће стратешке ракетне подморнице.

До сада су индијски бродови наоружавани ракетом К-15 са дометом од 700 км. Али већ за подморнице индијске морнарице, које производи концерн ДРДО, развија се ракета К-4 домета од 3.500 км, и 7. марта 2016. године, изведено је прво успешно поринуће са зарањањем у Бенгалском заливу.

Коначно, Индија развија подзвучне крстареће ракете са посебном бојевом главом од 2004. године. Ракета има назив "нирбхај", домета је 700-1000 км. Према мишљењу стручњака, постоји у варијантама копненог, морског и ваздушног лансирања.

Пакистанско нуклеарно оружје

Највјероватније, у тактичкој авијацији Пакистана нуклеарно оружје могу да носе борбени авион "мираж" 
III/IV (12 летелица), као и 24 авиона Ф-16 А / Б у служби у пакистанском ваздухопловству. Према неким проценама, оба типа ових авиона могу да понесу укупно 24 нуклеарне бојеве главе.

Пакистан има веома моћне типове балистичких ракета кратког и средњег домета (92 лансирне рампе). То су ракете "абдали" (домет 180 км), "газнави" (домет 290 км), "шахен" И
, ИA, II, III (домет од 750 до 2750 км), "гаури" (1250 км), "наср" (60 км) ), "абабел" (2.200 км).

Практично све пакистанске ракете опремљене су једноструком бојевом главом процењене снаге од 12 кт, а само ракета "абабел" има вишеструке бојеве главе.

Исламабад има и крстареће ракете које се лансирају са копна, "бабур" и "бабур-2" (са дометом од 350 до 700 км), крстареће ракете које се лансирају са бродова "бабур-3" (домет до 450 км) и ваздушну крстарећу ракету "хатф-8" (са дометом 350 км).

Снага бојеве главе сваке од ових крстарећих ракета процењена је на 12 килотона (сасвим је могуће да је већа, нико нема тачне податке).

Варијанте развоја ситуације

Даљи развој војно-политичке ситуације у овом региону света, узимајући у обзир инцидент у Кашмиру, највероватније ће се кретати у следећим правцима.

Пакистанске ваздухопловне снаге ће напасти војне циљеве у Индији са приближно истом снагом и средствима којима је Индија напала 26. фебруара.

То значи да ће доћи до равнотеже у нанетим ударима, након чега ће уследити преговори о неутралисању насталих проблема. Ово је највероватнији сценарио.

Међутим, сасвим је могуће (при анализи ситуације и оперативно-стратешких калкулација, то се не може искључити) да ће доћи до ширења овог суштински пограничног сукоба до нивоа локалног, а затим и великог рата користећи само конвенционална средства уништавања.

Ако се стране истовремено суздрже од употребе нуклеарног оружја, то ће бити први пут у историји отворених оружаних сукоба између нуклеарних сила, да се обе силе уздржавају од употребе нуклеарног оружја.

Нешто слично томе десило се током Другог светског рата, када зараћене стране нису користиле хемијско оружје једне против других.

Што се тиче употребе нуклеарног оружја, нема сумње да и Индија и Пакистан имају план рада стратешких нуклеарних снага (или план стратешког деловања нуклеарних снага, овај се документ може звати било како).

Оперативни план за стратешке нуклеарне снаге (СНФ) представља скуп координираних и по задацима, намени и времену међусобних деловања јединица ваздухопловства, морнарице и копнених снага (и Индије и Пакистана) које поседују нуклеарно оружје уједињено једним планом и под непосредном командом Врховне команде сваке од земаља.

Задаци и циљеви уништавања између компоненти нуклеарних снага распоређени су у складу са њиховим борбеним способностима и максималном ефикасношћу акција.

Другим речима, Индија и Пакистан су давно испланирали могуће ударе својим нуклеарним снагама, одредили своје циљеве, при чему задаци за јединице нису само планирани, већ и операционални, а највећа невоља може бити ако своје планове спроведу у пуном обиму.

Конкретно, велики градови могу постати мета напада зараћених страна. На пример, индијски град Мумбаи (код нас познат као Бомбај - прим.прев.) са више од 20 милиона становника спада међу најгушће насељене мегалополисе света. Број жртава, у случају нуклеарног напада на њега, мериће се десетинама милиона људи. Слични циљеви су и на територији Пакистана.

Поред тога, као резултат нуклеарних експлозија на земљи, у ваздух ће отићи хиљаде и хиљаде тона радиоактивних честица, производа нуклеарног распада, и њих ће ветрови разносити широм средње Азије.

У овом случају, може се чинити као благослов (колико год то богохулно звучало) ако се стране у сукобу, како би оствариле своје војно-политичке циљеве, ограниче на показне нуклеарне ударе по пустињама, у обе државе, само зарад застрашивања.

На пример, Индија ће погодити пакистански део огромне Тар пустиње, а Пакистан индијски део. Тада ће зараћене стране, након што се увере у одлучност супротне стране, наставити преговоре.

Међутим, догађаји у региону теоретски могу еволуирати тако брзо да ће било какве прогнозе (чак и најлуђе) заостајати за непредвидивим током догађаја.



Претходно од истог преводиоца: Драган Вукојевић: Цртица о Казахстану

Аутор: Михаил Ходаренок
Извор: Газета
За Ћирилизовано превео: Драган Вукојевић

Како Руси и коњокрадице пропагирају своју политику спрам Венецуеле у српским медијима

Начина и средстава је више, ово је само пример. И у случају "Спутњика" и "Недељника" политику страних сила пропагирају за то плаћени Срби. С тим што то код мајстора које су браћа ангажовала код мене, у прегледачу Фајерфокс, што значи код стотине хиљада људи, изгледа овако

ВЕСТИ: Куба и Никарагва нове мете Вашингтона (вести) - Спутњик Србија


































, док долари купују - што због показаног занатског умећа вреди пренети у целини, и то на латиници јер нам и она нешто говори - "урадак" што га имате испод.

Резултат? Рекао бих - поразан за Русе. Тиме и за нас Србе који на Русију гледамо као на једину државу од које Србија може очекивати некакву помоћ ако и када буде кренула у ослобођење од окупације и окупатора.


Još je Kastro gajio guju u nedrima: Zašto je istorija Venecuele obeležena ratovima, prevratima i sukobima


Današnja Venecuela je klasičan primer petrodržave koja pati od tzv. holandske bolesti


Piše Željko Pantelić, dopisnik Nedeljnika iz Rima

 
Foto: Profimedia
Venecuelu je, u par reči, pogodila tzv. holandska bolest u momentu dok se bori sa Čavezovim duhom. Reč je o pojmu koji je 1977. godine lansirao londonski list Ekonomist objašnjavajući negativnu vezu između pronalaska nalazišta gasa u oblasti Groningena, tokom šezdesetih godina prošlog veka, i pada industrijske proizvodnje i razvoja uslužnog sektora u Holandiji. Kroz istoriju, čak i mnogo pre holandskog slučaja, imali smo primere zemalja koje su zbog velikog bogatstva prirodnim resursima kasnile u industrijskom razvoju, dok je uslužni sektor bio izložen privatnim interesima a moral čitave nacije korumpiran lenjošću ili uravnilovkom.

U venecuelanskom slučaju lebde i otežavajuće okolnosti. Pored katastrofalnih grešaka u vođenju ekonomije i raspolaganju profitima od eksploatacije nafte, tu je ideološka i kleptokratska komponenta pomešana sa upotrebom nasilja i represije osnovnih ljudskih sloboda i prava građana. Na sve to se nadovezala i geostrateško-interesna partija Kine, Rusije, i u manjoj meri Turske s jedne i SAD sa druge strane. Preko leđa 27 miliona Venecuelanaca koji su dovedeni, bukvalno, do prosjačkog štapa, Rusi žele da zadrže značajnog saveznika u geostrateškoj borbi sa SAD i povrate nekoliko milijardi dolara koje su pozajmili Čavezu, a Kinezi štite svojih 60 i kusur milijardi dolara u zajmovima i investicijama u naftna polja u Venecueli. Turci za hranu i druge osnovne potrepštine, u visini od 4,5 milijardi dolara eksploatišu rudnike zlata u Venecueli.

Venecuela je klasičan primer petrodržave koja pati od tzv. holandske bolesti. Dok je cena nafte bila preko 100 evra po barelu, dok je Čavez imao šta da nacionalizuje, odnosno otme od pravnih vlasnika, dok negativna selekcija nije uzela maha i dok poslednji inženjeri, obrazovani i sposobni nisu izgubili nadu i napustili državne firme i otišli u inostranstvo, dok su Kinezi i Rusi izdašno pozajmljivali ili finansirali projekte vlasti u Karakasu, kaudiljova barka se održavala na vodi.

"Kroz istoriju smo imali primere zemalja koje su zbog velikog bogatstva prirodnim resursima kasnile u industrijskom razvoju, dok je uslužni sektor bio izložen privatnim interesima a moral čitave nacije korumpiran lenjošću ili uravnilovkom"

Venecuelanski paradoks najbolje predstavlja opijenost Uga Čaveza Simonom Bolivarom i (zlo)upotreba "oca nacije" u propagandne svrhe "čavizma". Jedina dodirna tačka Bolivara, zvanog Oslobodilac (Libertador) i Čaveza je da nisu odrastali uz roditelje: Bolivaru su umrli dok je bio mlad, a Čavezovi su bili toliko siromašni da su morali da ga ostave kod babe. Libertador je bio aristokrata, rođen u španskoj porodici poreklom iz Baskije, socijalistički kaudiljo je bio melez, sa precima sa afričkog kontinenta, Indijanaca starosedelaca i kreola. Bolivar je bio globalista i mason, a Čavez antiglobalista i smrtni neprijatelj masonerije. Bolivar se inspirisao idealima i idejama Francuske i Američke revolucije, Čavez je inspiraciju crpao iz Oktobarske revolucije. Bolivar se družio sa Napoleonom i odrekao se prijateljstva sa njim kada se ovaj proglasio za cara i izdao ideje građanske revolucije, Čavez je prijateljevao sa Fidelom Kastrom i nije ga se nikada odrekao. Bolivar je uspeo da ujedini okolne zemlje u kojim se govorio španski u Veliku Kolumbiju, Čavezov san da postane novi ujedinitelj nikada nije imao ni mrvicu šanse da se realizuje.
Čitava istorija Venecuele, od proglašenja nezavisnosti 1811. godine, protkana je krizama, sukobima, prevratima, građanskim ratovima, vojnim pučevima, diktaturama i "kaudiljima" (diktatori koji objedinjuju ulogu predsednika države i komandanta vojske). Posle neslavnog kraja Velike Kolumbije (u koju je Venecuela ušla 1819. godine) i smrti Simona Bolivara, Venecuela je proglasila ponovo nezavisnost 1830. godine. Na vlasti su se smenjivali tzv. konzervativci i još takozvaniji liberali pošto su se razlikovali po odnosu prema federalizmu, a ne po stilu vladanja: i jedni i drugi su koristili diktatorske metode. Može se reći da su Hose Antonio Paez, braća Monagas i Antonio Guzman Blanko bili u dobroj meri glavni arbitri venecuelanske stvarnosti u 19. veku. Oružani sukobi su bili kao godišnja doba, promenljiva, ali neizbežna. Građanski rat od 1858. do 1863. godine bio je prilično surov i krvav.

Na prelazu između dva stoleća, s osvajanjem vlasti, uz pomoć privatne vojske, Ćiprijana Kastra počinje najmračniji period u istoriji Venecuele, do pojave Madura. Kastro osim što je vodio raskalašan život koji ga je koštao i sifilisa, vladao je kao srednjovekovni despot na unutrašnjem planu a na međunarodnom se ponašao kao piroman. Ironijom sudbine, za razliku od Čaveza i Madura, Kastro se uzdao da će u sukobu sa evropskim silama (Venecuelanska kriza), tadašnji američki predsednik Teodor Ruzvelt primeniti "Doktrinu Monro" i stati na njegovu stranu. Njegovo lukavstvo nije prošlo, Ruzvelt ga nije uzeo u zaštitu ali je napravio čuveni "Ruzveltov korolar" koji je dopunio Monroovu doktrinu.

"Od kraja Drugog svetskog rata do početka osamdesetih, Venecuela je prošla kroz svoj najbolji period. Tada je bila najbogatija i najavangardnija država Latinske Amerike, u koju su dolazili u masama migranti iz Španije, Italije, Portugalije i drugih evropskih država. Tokom sedamdesetih, profesori i nastavnici u Venecueli su zarađivali više od njihovih kolega u Zapadnoj Nemačkoj ili Francuskoj."

Slučaj je hteo da Kastro "gaji guju u svojim nedrima", odnosno Huana Vinsentea Gomeza, političkog pradedu Uga Čaveza i Madura. Gomez je bio polupismeni stočar koji je postao u mladosti prijatelj Kastra i ušao je u njegovu privatnu armiju s kojom je izveden puč 1899. godine. Dodatno poverenje Kastra je stekao odanošću i efikasnim gušenjem pobuna u Venecueli tokom krize sa evropskim silama (Velikom Britanijom, Nemačkom i Italijom). Međutim, kada je Ćiprijano Kastro otišao u Pariz 1908. godine da se leči od sifilisa, Gomez je iskoristio priliku da se reši svog ktitora, i uz pomoć Vašingtona je uspostavio nepotističku tiraniju. I pored toga što se nije ženio, Gomez je imao na desetine vanbračne dece, pojedini izvori govore čak i preko 100, i sve ih je postavljao na krucijalna mesta u državnom aparatu. Gomez je imao sreću i da u prvim godinama njegove diktature budu otkrivena naftna nalazišta ispod jezera Marakaibo. Novac od eksploatacije nafte upotrebio je za izgradnju infrastrukture u Venecueli i za lično bogaćenje. Prezirao je demokratiju i bio je prvi venecuelanski "kaudiljo" koji je formirao tajnu policiju za obračun sa političkim neprijateljima. Od Gomeza je Čavez preuzeo opasku da bi mu trebao ceo životni vek da završi svoju političku misiju.

Gomezovi generali Kontreras i Angarita vladali su Venecuelom do vojnog puča 1945. godine koji je inspirisala stranka Demokratske akcije, predvođena jednom od retkih pozitivnih političkih figura u dvovekovnoj istoriji Venecuele, Romulom Betankurom. U dva mandata, prekinuta prevratom i vojnom huntom, Betankur će proizvesti dva ustava sa demokratskom i reformskom matricom koji će omogućiti Venecueli da inkasira polovinu prihoda od eksploatacije "crnog zlata".

Od kraja Drugog svetskog rata do početka osamdesetih, izuzev šestogodišnje vojne hunte, tokom pedesetih godina prošlog veka, Venecuela je prošla kroz svoj najbolji period. Tada je bila najbogatija i najavangardnija država Latinske Amerike, u koju su dolazili u masama migranti iz Španije, Italije, Portugalije i drugih evropskih država. Tokom sedamdesetih godina prethodnog stoleća, primera radi, profesori i nastavnici u Venecueli su zarađivali više od njihovih kolega u Zapadnoj Nemačkoj ili Francuskoj.

Aktuelna kriza koja ovih nedelja doživljava svoju kulminaciju vuče korene iz osamdesetih godina prošlog veka. Socijalhrišćanske vlade predsednika Erere Kempinsa i Demokratske akcije Haimea Lusinčija nisu imale adekvatne odgovore na ekonomske izazove. Kao spasilac otadžbine, krajem osamdesetih, na vlast se vraća Karlos Andres Perez, za čijeg je prvog mandata, od 1974. do 1979. godine, Venecuela živela svoje zlatne godine. Zahvaljujući visokoj ceni nafte, južnoameričku državu su prozvali "Saudijska Venecuela" a Karakas je apostrofiran kao "Pariz Latinske Amerike". Međutim, drugi mandat Pereza obeležen je masovnim protestima protiv njegovih ekonomskih reformi, inspirisanih ekstremnim ekonomskim liberalizmom. "Karakaso", kako su nazvane demonstracije, koštao je života nekoliko hiljada ljudi i Perezov režim ga je ugušio u krvi uz prekomernu upotrebu policije i vojske.


Tokom Perezovog mandata na scenu stupa Ugo Čavez. Kao tinejdžer je ušao u venecuelansku vojsku gde je bio zadojen idejama tzv. bolivarizma. Osniva Bolivarski pokret (Movimento Bolivariano) 1983. godine. Pokret se brzo širi u vojnim strukturama, što Čaveza, tek promovisanog u čin pukovnika 1991. godine, navodi da organizuje puč protiv režima predsednika Pereza. Paradoksalno, propali prevrat je otvorio vrata za svetlosno brzi uspon političke karijere Čaveza i još brži zalazak Perezove karijere. Godinu dana posle neuspelog puča Perez je suspendovan pa smenjen zbog pronevere, a Venecuelanci počinju sve masovnije da traže na ulicama oslobađanje pukovnika Čaveza.

Pod pritiskom javnosti Čavez se vraća na slobodu i kreće u nezaustavljiv pohod na vlast. Koristeći veliku popularnost među najsiromašnijim slojem stanovništva, Čavez osniva novu stranku Pokret peta republika i 1998. godine pobeđuje na predsedničkim izborima sa 56,2 odsto glasova. Iza pobede sledi prvi klasični populistički potez: organizuje referendum na kojem traži od glasača da mu daju dozvolu da promeni ustav. Naravno, nije reč o političkoj galantnosti Čaveza već o želji da demonstrira svojim protivnicima koliko veliku podršku uživa u biračkom telu: preko 80 odsto izašlih na biračka mesta glasalo je "za".

U istoriji Venecuele, pogotovo od početka 20. veka, kada je postala petrodržava, jaz između, uslovno rečeno, belih Venecuelanaca i ostalih je rastao iz godine u godinu. Široke narodne mase čiji su preci bili melezi, mulati, indiosi, crnci sa afričkog kontinenta, bili su bukvalno marginalizovani i svedeni na građane drugog, čak trećeg reda koji nisu imali pristup obrazovanju, medicinskoj zaštiti i nezi, socijalnoj pomoći, državnim poslovima, mogućnosti da u životu napreduju. Sam Čavez nije mogao da pohađa jedno vreme osnovnu školu jer nije imao adekvatnu obuću. Jedini način za, kakvu-takvu, emancipaciju "ne-belaca" bila je vojna karijera.

Kaudiljo je imao sreću da sa početkom predsedničkog mandata koincidira vrtoglavi rast cene nafte. Usledila je nacionalizacija svih kompanija koje su eksploatisale prirodna bogatstva uprkos potpisanim ugovorima i koncesijama. Novac od izvoza nafte mu je omogućio finansiranje masovne akcije opismenjavanja Venecuelanaca, stvaranje sanitarne mreže koja je garantovala besplatnu medicinsku zaštitu za više od dve trećine stanovnika koji nisu imali od čega da plate čak ni lekara opšte prakse. Polovini stanovništva, koja je bila hronično neuhranjena, omogućeno je da po simboličnim cenama plaća dnevne obroke, dok je svaki 15. Venecuelanac imao kompletno gratis hranu.

"Čavezov režim je smanjio drastično smrtnost novorođenčadi, približavajući ga evropskim standardima, smanjena je nezaposlenost, pokrenuti su javni radovi uključujući i izgradnju stanova za najsiromašnije slojeve društva, škola, vrtića, jaslica. U roku od nekoliko godina smanjena je drastično razlika između dobrostojećih i siromašnih, a procenat osoba koje su živele ispod praga siromaštva sveden je na jednocifren broj. Takođe, Čavezova politika je skinula sa margine Venecuelance afričkog porekla i žene. Zbog tih rezultata Čavez je stekao ugled i kod pojedinih evropskih levičara i dela tzv. progresivne inteligencije."

Pored svetle strane Čavezovog režima postojala je i ona tamna. Kaudiljo je odlično manipulisao listom prioriteta većine Venecuelanaca. Za razliku od liberalnih demokratija, sa razvijenom i jakom građanskom svešću, u Venecueli su socijalna prava i pogodnosti daleko značajnija od građanskih sloboda, ljudskih prava, slobode medija, demokratije, pravne države, borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala. Dakle, samo na prvi pogled je paradoksalno da je u Venecueli viđen drastičan raskorak između građanskih i ljudskih prava s jedne strane i socijalnih s druge. Problem je što je Čavez nastavio sa politikom življenja od naftne rente, na kojoj se temeljila venecuelanska ekonomija kroz čitav 20. vek.

Čavezov režim je bio duboko kleptokratski, korumpiran do srži, ideološki zadrt, sprovodio je negativnu i klasno osvetoljubivu selekciju, u kojoj su vernost kaudilju i ideološko opredeljenje bili važniji od kompetentnosti i meritokratije. Sa Čavezom na vlasti Venecuela je iz jedne krajnosti otišla u drugu: od ekstremnog neoliberizma i divljeg kapitalizma stiglo se do centralizovanog upravljanja ekonomijom.

Čavezov režim je smanjio drastično smrtnost novorođenčadi, približavajući ga evropskim standardima, smanjena je nezaposlenost, pokrenuti su javni radovi uključujući i izgradnju stanova za najsiromašnije slojeve društva, škola, vrtića, jaslica. U roku od nekoliko godina smanjena je drastično razlika između dobrostojećih i siromašnih. Njegova politika je skinula sa margine Venecuelance afričkog porekla i žene

Poput svojih prethodnika, Čavez nije shvatio da je neophodno investirati deo novca od eksploatacije naftnih izvora i drugih primarnih materija, u razvoj različitih industrijskih grana i poljoprivrede. Venecuela sve uvozi, uključujući i toalet papir. Diverzifikacija je nužna da bi se smanjila zavisnost venecuelanske ekonomije i sudbina društva od kretanja cene nafte na tržištu. Opijen ogromnim profitima od prodaje nafte zahvaljujući visokoj ceni "crnog zlata" u prvim godinama svog mandata, Čavez je umesto finansiranja modernizacije nacionalne naftne industrije i razvoja profitabilnih grana ekonomije prilagođenih prirodnim i ljudskim resursima Venecuele, prerastao u političkog megalomana, sa pečatom Fidela Kastra, koji je umislio da može da menja svet i da postane Simon Bolivar 21. veka.

Čavez je sa novcem od prodaje nafte, između ostalog, finansirao projekat "Petrocaribe" i "Alba" čiji je cilj bio da okupi na "antiameričkoj" platformi zemlje Latinske Amerike i Kariba. Za taj projekat je dobio i podršku Kine koja je pozajmila velike sume novca Venecueli, Rusije koja je investirala nekoliko milijardi dolara, i Irana koji podržava svaku inicijativu uperenu protiv SAD.

Drastičan pad cene nafte, smrt Čaveza, zastarela tehnologija eksploatacije izvora "crnog zlata", rafinerije koje nisu u stanju da prerađuju naftu sa velikim udelom sumpora, nedostatak kvalifikovane radne snage i transportne mreže, razlozi su što je Venecuela više nego prepolovila dnevnu proizvodnju nafte, od tri miliona barela na oko milion i dvesta hiljada, sa tendencijom da padne ispod jednog miliona. Kada tome dodamo da svoje dugove prema Kini i Rusiji plaća izvozom nafte, da ostatak nafte mora da pošalje u SAD na preradu pošto venecuelanske rafinerije nemaju tehnologiju da "pročiste" naftu sa sumporom, kao i da se 95 odsto budžeta Venecuele puni od prodaje nafte, postaje jasno zašto je preko tri miliona Venecuelanaca pobeglo a dobar deo onih koji su ostali je doveden na rub gladi, bez lekova, bez struje, a u poslednjih par nedelja je počeo i benzin da nedostaje. U zemlji u kojoj se nalazi petina planetarnih rezervi nafte čeka se u redovima da se natoči benzin: kad stigne i ako stigne.

Čavez je konsenzus gradio na izdašnim socijalnim programima koji su emancipovali marginalizovanu dvotrećinsku većinu Venecuelanaca koja je živela do početka ovog veka na ivici ili ispod praga siromaštva. Koristeći se starim receptom italijanskog ogranka borbonske kraljevske familije da se vlada sa tri F (forca-farina-feste -- vešala, brašno i proslave -- ili što bismo mi rekli: hleba, igara i krvi) Čavez je, uz manje trzavice, održavao vlast.

Kaudiljov naslednik Maduro, osim što je imao nesreću da vlada u periodu kada je cena nafte drastično pala, ima i peh da nema vojni bekgraund. Za razliku od Čaveza, koji je imao briljantnu vojnu karijeru, Maduro je bio vozač autobusa i sindikalista. Taj nedostatak Maduro je nadoknadio slušajući svoje kubanske savetnike, koje je nasledio od Čaveza, da sve profitabilne poslove, od legalnih poput trgovine deficitarnim proizvodima, do ilegalnih -- šverc i prodaja narkotika, poveri vrhušci represivnog aparata. Nije reč samo o regularnoj vojsci koja raspolaže sa preko 60.000 vojnika koliko o Nacionalnoj gardi koja kontroliše granice i Nacionalnom bolivarskoj miliciji sa preko 150.000.000 ljudi pod oružjem.

Madurova vlast se bazira na činjenici da ga je Čavez rukopoložio kao svog naslednika. Prilično veliki broj Venecuelanaca je i dalje za Madura zato što ga je Čavez nominovao. S druge strane, ne treba zanemariti ni one kojima se Maduro ne sviđa ali iz inata, ideološkog stava ili antipatije ne mogu da glasaju za kandidata desnice koji je u njihovim očima oličenje neoliberalne kapitalističke nemani. Istovremeno, Kubanci kontrolišu administrativno-vojni aparat, a oni znaju kako se ostaje na vlasti u izolaciji i bedi. Kinezi i Rusi, i pomalo Turci, stavili su ruke na prirodne resurse Venecuele.

Na kraju će ovu partiju odlučiti broj onih koji shvate u jednom momentu da ako Venecuela već mora da bude nečija marioneta, onda je bolje da bude marioneta Sjedinjenih Država nego Kube, Rusije i Kine. Ne među građanima, nego među vojnicima i paramilitarnim snagama. - Još je Kastro gajio guju u nedrima: Zašto je istorija Venecuele obeležena ratovima, prevratima i sukobima - Nedeljnik


Приредио: Александар Јовановић / Ћирилизовано, Линукс Такс Чачанин, на Бунсен лабс Линуксу

уторак, 26. фебруар 2019.

Амерички "Тајм": Поглед на убрзану трку у наоружању између Србије и Хрватске


Мапа преузета из War News Updates: A Look At The Growing Arms Race Between Serbia And Crotia

(Београд, Србија) - Србија је од Белорусије у понедељак преузела четири "мига 29" руске производње у, како је изјавио српски министар одбране, оквиру веће поруџбине оружја, а што може повећати напетост на Балкану и утицај Русије у региону.

Српски министар одбране је на церемонији примопредаје у једној ваздухопловној бази у Белорусији изјавио да "наша авијација је сад најјача имајући у виду протекле деценије".

Пре тога, недавно, Србија је од Русије добила шест "мигова 29", уз обећање да ће добити и 60 оклопних возила, системе противваздухопловне одбране, као и борбене и транспортне хеликоптере.

Цео текст: Serbia Just Got 4 Russian MiG Fighters in Race With Croatia | Time 

Коментар уредника блога "Вор њус апдејтс": Неће бити рата између Хрватске и Србије, иако су непријатељи већ генерацијама. Томе у прилог иде и то што многи у Србији желе да буду део ЕУ, упркос противљењу Кремља. Али да, трка у наоружању постоји, мада на ниском нивоу.

Извор: War News Updates: A Look At The Growing Arms Race Between Serbia And Croatia

Александар Јовановић / Ћирилизовано: За "Тајм" треба претплата или овлашћење за преношење преведених чланака, дозвола коју ми не пада на памет да тражим, иако сматрам да треба пратити баш мејнстрим медије окупатора (алтернативни помажу у тумачењу, али корпоративни и "тинк-тенк" медији често најављују политичке акције естаблишмента, дакле, драгоценији су извор).

Такође, осим "забринутости" једног од најутицајнијих америчких листова, али не због трке у наоружању већ "растућег утицаја Русије", разлог што сам сам се одлучио за ову цртицу је то што је уредник "Вор њус апдејта" бивши руски дипломата, сада држављанин Канаде. Човек уме да процењује, што се види и по избору чланака које препоручује својим читаоцима, и по највећем делу коментара, мада зна и да...демонстрирајући лојалност новој "домовини".

И најзад, али најважније, иако у виду питања: коме иду на руку чланци као овај "Тајма"? Опоменимо се да Jeremić: Idem u Vašington da otklonim opasnost da SAD spreči promenu vlasti u Srbiji - Politika - Dnevni list Danas

понедељак, 25. фебруар 2019.

Осам савета апостолима Линукса


Снимак иконе Св. Ричарда Столмена преузет из Stallman’s One Mistake | Hackaday

Помозите браћи својој да се одрекну власничких и пређу на оперативне системе отвореног кода


2016 године, ратосиљах се предавања о технологији. Во вјеки вјеков. Бар мишљах да је тако.

Али, претходних 10 месеци, гомила пријатеља и познаника ме стално враћала у ту причу. Како? Жељом да одбаце Онај други оперативни систем™ и пређу на Линукс, у пингвинизам.

Што ми је занимљиво искуство, поготово што их већина бејаше неупућена у технику. Знају да користе рачунар за оно што мисле да им је потребно, али мимо тога ништа, не желе да истражују. Опет, загрејани су за Линукс из више разлога, највероватније зато што стално слушају о првом до Такса Св. Ричарду Столману, Светом Линусу Торвалдсу и правој вери пингвинизма.

Док сам их уводио у Линуксову васељену рачунарства, научих и сам нешто, како треба помагати паганима да се успну на Линукс. И зато, ако и вас неко замоли да му помогнете да спасе своју душу бившег јабучара, или, Таксе сачувај и саклони, прозораша, примите од мене нишчег, раба Таксовог, ово мало савета који би требало да вам у просветљивању ближњих помогну.

А сад озбиљно.


1. Будите искрени у вези са Линуксом

Линукс јесте добар. Али није савршен. Некад уме да збуни и изфрустрира новајлије. Најбоље је да кратким разговором припремите човека на то шта га чека.

О чему би требало да разговарате? Детаљно објасните шта је Линукс и како се разликује од осталих оперативних система. Објасните шта можете, а шта не можете да радите њиме. Скрените им пажњу и образложите зачкољице што се, речником ултраурбаних Србаља, "свако мало" јављају при употреби Линукса.

Ако одвојите мало времена да их упознате са Линуксом и отвореним кодом, прелазак неће бити непријатан, напоран.


2. Нисте важни ви

Лако је запасти у грех, стање које зовем "грешност напредног корисника", изазваног погрешном претпоставком да свако користи технологију на исти начин као он сам. А то бива ретко, ако икад.

Нисте важни ви. Небитне су ваше потребе и како ви користите рачунар. Ради се о потребама и намери особе којој покушавате да помогнете. А те потребе и намере, поготово ако особа није техничко лице, сигурно се разликују од ваших.

Кога интересује што ви не волите Манџаро или Елементари. Или окрећете главу од ГНОМЕ-а, КДЕ-а или Пантеона јер су вам дражи И3 (i3) или Ретпојзн управљачи прозорима. Особа којој помажете можда има другачији укус.

Оставите ваше потребе и предрасуде по страни и помозите брату својему да нађе њему одговарајућу дистрибуцију. Видите за шта користи рачунар и спрам тога направите предлог за један или више дистроа.


3. Није свако технички поткован


Нити свако жели то да буде. Ниједну од особа којима сам помогао да пређe на Линукс претходних 10 месеци уопште није занимало компајлирање кернела и програма или мењање конфигурационих датотека. Већина их никада неће отворити терминал.

Нема ту ништа лоше. Можда неће извући из Линукса све што се може (шта год то значило) јер новопингвиниста није успео да пробуди штребера у себи. Нити је за сваког изазов инсталације и подешавања Слаквера или Арча. Већини треба дистро који ће радити без посебног подешавања.


4. Узмите у обзир хардвер

У савршеном свету, сви бисмо имали набуџене, снажне лаптопове или декстоп рачунаре са најјачим спецификацијама. На жалост, такав свет не постоји.

Значи, и особа којој помажете да пређе на Линукс живи у стварном свету. Можда има и мало (а можда и мало више) старији хардвер који јој одговара јер врши посао. Хардвер који можда не може да приушти да надогради или замени.

Такође, запамтите да није свакоме потребан систем за захтевно програмирање, играње игара или аудио и видео продукцију. Већини корисника је потребан рачунар за претраживање веба, уређивање слика, неке програме за посао, за, да простите, фејсбучење и слично.

Једна особа којој сам скоро помогао да пређе на Линукс је користила "Ејсер"-ов лаптоп "аспајп1" са 4ГБ радне меморије и ССД-ом од 64ГБ. То ми је помогло да преложим неколико мање захтевних Линукс дистрибуција.


5. Помозите им у испробавању неколико дистроа

База података "Дистровоча" садржи скоро 900 Линукс дистрибуција. Требало би да можете да нађете три до пет дистрибуција које ћете предложити новајлији да проба. Такође га упутите на оцене испод приказа дистроа како би могао да га сагледа из угла других.

И немојте тек да фрљнете пар флеш-дискова и одете. Можда ће да вас изненади то да већина људи никада нису покренули Линукс дистрибуцију "уживо" (live, директно са медијума за инсталацију, без инсталације - прим. прев.) или да никад нису инсталирали оперативни систем. Било који оперативни систем. Осим да "убоду" флешку, вероватно не би знали шта да раде.

Покажите им како да направе бутабилан флеш-диск и како да подесе БИОС да покрене систем одатле. Онда им дајте да проведу мало времена да се играју покрећући дистрибуције са флешки. То ће им пружити основни увид у дистро и "уврнутост" управљача прозорима.


7. Будите спремни да одрадите неколико инсталација

Као што сам поменух у прошлом или претпрошлом пасусу, коришћење Линукс дистрибуције две недеље може да вам покаже да ли новајлији одговара за свакодневну употребу. Често - хоће. Али и не мора.

Сећате се мог пријатеља са "Ејсеровим" лаптопом? Прво је мислио да је Ксубунту права дистрибуција за његове потребе. А онда, после неколико недеља, испостави се - јок, није. Не из техничких разлога, Ксубунту је глатко радио. Радило се о осећају: "Филинг ми није баш..." И повратак на прву испробану дистрибуцију, Ем-Икс Линукс. С којим и даље живи у слози.

8. Научите их да пецају

Не мож'те их увек водити за ручицу. Или бити механичар или водоинсталатер који може да реши било који проблем са којим се искушеник сусретне. И ви имате живот.

Једном када се скрасе на одабраној Линукс дистрибуцији, објасните им да можете да им помажете две или три недеље. Да ће после тога морати сами да се сналазе. Али немојте потпуно да их откачите. Будите ту да им помогнете око великих проблема, али им ставите до знања да морају и сами да уче и науче како се раде неке ствари.

Упознајте их са сајтовима који могу да им помогну да реше проблеме. Упутите их на корисне чланке и књиге. То ће им помоћи да постану сигурнији и стручнији корисници не само Линукса него и рачунара и информатичке технологије уопште.

Закључак

Помоћи некоме да пређе на Линукс са неког другог система који му је ближи зна да буде изазов, и за њега и за вас. Ако то будете чинили полако и пратећи савете из овог чланка, читав поступак ће бити гладак и течнији.

Имате ли ви савета за технички непотковане кориснике за прелазак на Линукс? Слободно их оставите у коментару.


Аутор: Скот Нејсбит
Извор: Опенсорс
Превод: Борисав Живановић

И уподобио језику зилотског пингвинизма и на Ћирилизовано окачио да још мало рекламира Линукс Такс Чачанин: Александар Јовановић

субота, 23. фебруар 2019.

Драган Вукојевић: Цртица о Казахстану

Поштовани читаоци блога "Ћирилизовано",

пред вама су два чланка: први, обраћање казахстанског председника поводом смене владе и, други, чланак са коментарима онога што се десило.

Казахстан је прилично затворен. Нећете веровати, али кад сам био тамо, новине и тв на руском (а казашки не знам па нисам могао то да пратим), немају политику као тему. Немају ни класичан дневник. Бар не онакав на какав смо ми навикли. У вестима нема политике, постоји председник и скупштина и ништа више. Они нешто раде и то је то. А то што они раде и одлучују није ни добро ни лоше. Када је, на пример, скупштина доносила неки закон о ослобађању од пореза за луксуз на возила до 5000 кубика и куће које вреде мање од милион евра, он није био ни добар ни лош, просто закон. О одлуци се не расправља, она није ни добра ни лоша, просто је то тако, као кад падне снег. Пао је, и то је то. Све што може да личи на политику је избачено. На пример, најближе политици је била вест да је неки градоначелник, мислим да је био града Актауа, посекао тридесетак стабала да би направио нову аутобуску станицу. И о томе се расправља, даље се не иде. Вести из иностранства су се сводиле, на пример, на то да је брат Никите Михалкова доживео саобраћајну несрећу у Француској. Као да је цео систем у страху како ће неки данашњи напис да изгледа онима горе сутра и на шта може да их асоцира. Веома чудно и нестварно за наше појмове.

Обратите пажњу на речи председника, он позива владу да поднесе оставку а пар реченица касније се хвали како је изменама устава дао потпуну независност влади. Коме је занимљиво нека погледа званичну интернет страну председника странке странке "Нур Отан" (владајућа странка У Казахстану "Светло отаџбине"), само слика: Нұр Отан официальный сайт Партии.

У другом чланку обратите пажњу на уздржаност у коментарима, чак и политичара (један од њих је члан Централног комитета Комунистичке партије Казахстана). Пазе на сваку реч и углавном су критике уопштене, на рачун неке владе у целини, а о оцени рада појединаца или не дај Боже председника... закључите сами. И упоредите са нашим новинама (када кажем новине мислим и на тв и радио) које нас Србе распамећују безбројним препуцавањима, и хајкама, а да не оправдавају сврху свог постојања, да пренесу вест, да саопште шта је ново, шта се догађа.




Поштовани Казахстанци!


Данас доносим важну одлуку за нашу земљу.

Социјално-економска ситуација у претходним годинама била је стабилна.

Ово је свакако добра ствар.

Међутим, то за садашњост није довољно.

Трећа модернизација коју сам ја иницирао и „План нације - 100 конкретних корака“ била је усмерена на убрзано провођење структурних реформи.

Потпуно остварење Пет институционалних реформи требало је да доведе до драматичног повећања учешћа малих и средњих предузећа и смањења учешћа државе у економији, „чишћења“ банака и повећања поверења у судове и систем за спровођење закона.

У многим гранама привреде, упркос усвајању многих закона, владиних одлука, није било позитивних промена.

Раст БДП-а се углавном остварује на рачун продаје сировина.

Влада, заједно са Народном банком, није успела да у потпуности створи стварне подстицаје и алате за квалитетан економски раст.

Анализа спровођења државних програма показала је да се они испуњавају, али нема конкретних резултата у многим важним областима.

Постоји недовољан број продуктивних послова, посебно на селу. Мали и средњи бизнис није се претворио у покретача раста, његов развој није постао главни задатак акима и министара (у Казахстану се управитељ области назива аким - прим.прев.).

Више пута сам рекао да приходи и квалитет живота становништва морају бити главни приоритети рада сваког члана владе и акима.

Пре две године спровели смо уставну реформу, а Влада је, заједно са акимима, добила сва потребна овлашћења и независност како би решила друштвена и економска питања и сносила одговорност за то.

Усвојени су сви потребни државни програми, укључујући индустријске, социјалне, као и развој инфраструктуре, здравства и образовања. За њихово остваривање издвојена су потребна средства.

Међутим, системски рад никада није заживео. Реални приходи становништва се не повећавају. У породичном буџету расте део трошкова за храну.

Као резултат формалног приступа извршних органа, део социјално угрожених сегмената становништва није покривен циљаном социјалном помоћи.

Све ово је отежано неумећем чланова Владе, министара и акима да раде са становништвом, да слушају проблеме људи, да им објасне рад и политику која се спроводи.

Под овим условима, ја, као председник и гарант Устава, узимајући у обзир интересе нашег народа, доносим следећу одлуку.

Влада требало да поднесе оставку.

Ново руководство Владе требало би да осмисли ефикасне кораке ради подизања животног стандарда, стимулисања економије и спровођења стратешких циљева.

На наредном сабору странке Нур Отан предложићу низ мера за јачање социјалне подршке и побољшање квалитета живота људи.

За ове сврхе биће издвојена значајна средства из буџета и Националног фонда.

Они ће се издвојити за решавање следећих задатака:

- јачање социјалне подршке за грађане са ниским приходима;

- ширење могућности за побољшање животних услова социјално угрожених сегмената становништва;

- озбиљна промена у политици регионалног развоја.

Рад Владе и акима свих нивоа треба да буде усмерен на остварење ових задатака.

Средства која су на располагању Влади и на терену нису наменски утрошена. Све ово ће бити контролисано. Темељни разговор на ову тему одржаће се на сабору странке "Нур Отан" (владајућа странка У Казахстану "Светло отаџбине" основана је 1999. године, вођа странке је председник Нурсултан Нзарбајев - прим.прев.)






Људи очекују саосећајност и човечност." Који су изазови пред новом владом?

 

 

Влада Казахстана поднела је оставку након критика председника државе Нурсултана Назарбајева. Кабинет министара није извршио многе налоге дате у циљу побољшања благостања Казахстанаца. Стручњаци политиколози су нам рекли који су задаци остали неиспуњени и шта нова влада треба да уради да не би поновила грешке својих претходника.

Једни те исти проблеми

Десета влада Казахстана је поднела оставку, пошто се није успела носити са једним те истим проблемима који одувек постоје, изјавио је политички аналитичар Расул Жумали. "То и је борба против корупције, питања подизања животног стандарда, снабдевање села водом и гасом, борба против поплава. О свим овим проблемима се много пута расправљало, али ниједан од њих није у потпуности решен", потврђује Жумали. Свака влада има листу задатака и приоритета. Стручњак сматра да је тешко изабрати барем једну област у којој је остварен напредак. "Узмите тзв. социјалну сферу: образовање, здравство, пољопривреду, индустрију, одбрану, информисање. У свим правцима смо назадовали. То указује на системски неуспех", каже Жумали. Политолог подсећа да се пре свега памте ствари с којима се људи често суочавају. "То је безакоње неких представника државних власти задужених за спровођење закона. На пример, Министарство унутрашњих послова је под жестоким критикама последњих шест месеци. То је просвета, на чији рад је било много жалби", каже Жумали.



А политиколог Султанбек Султангалијев сматра неуспепшним рад Министарства рада и социјалне заштите са самозапосленим и великим породицама. „Увођење новог пореза за самозапослене, који је изазвао додатно огорчење међу становништвом, није повећало углед ни министарству ни целој влади. Друштво је, исправно, то видело као покушај власти да још једном, под слаткоречивим изговором, завуче руку у џепове грађана”, подсећа представник Централног комитета Комунистичке народне партије Казахстана.



Издваја се једино Министарство за индустрију и развој инфраструктуре, које је било у стању да брзо одговори на трендове јавног незадовољства и да у врло кратком року да квалитетне предлоге за побољшање положаја социјално угрожених делова становништва, преузимајући на себе, тиме, посао министарства гђе. Абилкасимове (министарке рада и социјалне заштите), које је, на основу својих законских дужности, у влади, требало да предузима потребне мере за повећање обима и квалитета социјалне помоћи грађанима. Нека министарства - Министарство финансија и Министарство националне економије - су водила крајње нејасну економску политику и дозволила су успоравање пет институционалних пројеката. "Такође су успели, заједно са Народном банком, да изазову нездраво узбуђење у друштву због становништву неразумљивог управљања курсом националне валуте", сматра Султангалијев.

У обраћању поводом оставке владе, Нурсултан Назарбајев је истакао неспособност чланова владе, министара и акима да раде са становништвом, да слушају и чују његове проблеме, и објасне политику која се спроводи. "Влада није сасвим схватила да се друштво променило, него је радила као и бивша влада и није се могла прилагодити људским потребама. Стога није било могуће успоставити отворен дијалог са народом", објашњава политички аналитичар Ајдос Сарим. Међутим, не може се рећи да је влада Сагинтајева била боља или лошија од претходних састава савета министара, додаје Расул Жумали. Говорећи о новом саставу министара, стручњак признаје да ће бити 90-95 одсто министара из претходне владе.


Како народу побољшати живот

Након образовања нове владе, поставиће се питање, који ће задаци бити наслеђени од бившег кабинета. Министри у будућој влади не морају ништа измишљати, јер већ постоји пет институционалних пројеката и програма треће модернизације, они само требају успоставити делотворне механизме за њихово остваривање, сматра Султангалијев.

"Нова влада треба да настави да спроводи већ најављене иницијативе председника, само квалитетније, у складу са стварним стањем ствари и могућностима становништва. Програм "7-20-25" би требало да буде измењен како би био доступнији ширем слоју становништва које није решило стамбени питање, младима и социјално угроженим грађанима“, истиче Султангалиев.



Главна ствар је да нова влада не би требало да се одваја од народа и не прави грешке приликом вођења дијалога, рекао је Расул Жумали. “Неприхватљиве су изјаве чиновника - “држава нема никаквих обавезна према вама”, “сами градите своје куће”, јер у том случају, зашто вам је потребна таква влада и зашто плаћати порез држави? И нова влада не треба да понавља такве грешке“, упозорава стручњак. Он такође напомиње да чланови владе морају да престану да се понашају као ватрогасци, борећи се само са последицама лоших догађаја, уместо да анализирају и отклањају узроке.

Чак и ако је немогуће одмах решити неке друштвене проблеме, чиновници би требали бити искренији и отворенији за потербе становништва, уверен је Ајдос Сарим. "Људи очекују саосећање, човечност, правду. Понекад се то дешава, да се не добија увек, нема увек новца. Али ако чиновници покажу отвореност и упорност у раду, људи ће то видети. И неће им бити упућене тако негативне реакције народа", сматра Ајдос Сарим. Најважније је да се рад министарстава преобликује, одустане од упечатљивих ефеката и досадне статистике, закључује Султангалијев. „Само треба бити пажљивији и реалнији у решавању нових проблема. Обратити више пажње на садејство са независним стручњацима и установама цивилног друштва, ослушкујући њихове препоруке. Рецепти за побољшање ефикасности извршне власти су добро познати и заправо врло једноставни и изводљиви, чак и у постојећем бирократском систему", тврди политиколог.



Претходно од истог преводиоца: Руске "небеске тврђаве"

Аутор:Багдат Асилбек
Извори: Заявление Главы Государства — Официальный сайт Президента Республики Казахстан и "Люди ждут сочувствия и человечности". Какие задачи стоят перед новым правительством - статьи | Tengrinews
Превео и приредио: Драган Вукојевић

петак, 22. фебруар 2019.

Нема више рубрике "Препоруке"

Извор за "мим": DO NOT COPY PASTE!!!! by s3per killah - Meme Center

Не знам ни кол'ко су вам "Препоруке" значиле. За разлику од чланака, немам могућност увида у то колико се користи оно што Блогер назива "гаџет".

Али разлог је, искрено говорећи, то што је "умножи-налепи" убитачно досадан посао, ручно бактање с нечим што си већ прочитао. Превођење је нешто сасвим друго. Преводећи, како да кажем, негујете сопствени језик, начин мишљења и изржавања.

Позитивна страна: биће више превода. Више времена и расположења за превођење.

Поздрав,

Александар

четвртак, 21. фебруар 2019.

Руске "небеске тврђаве"

Руско ваздухопловство се може носити са непријатељем само у локалном рату





У војскама развијених земаља у последње три деценије, је општеприхваћено, да се копнене и поморске операције не могу успешно изводити без претходног постизања надмоћи у ваздуху. Како у том светлу изгледа руско ваздухопловство?

Анализа борбеног састава, снаге и бројног стања руског ратног ваздухопловства у поређењу са другима оставља повољан утисак, наши су, по овим показатељима на другом месту у свету, после Американаца. А пошто је најобимнија попуна борбене технике изведена у последњих седам или осам година, можемо рећи да је руско ваздухопловство једно од најсавременијих. Борбе у Сирији показале су висок квалитет руског оружја и војне опреме, укључујући и одбрану од најсавременијих средстава за електронско извиђање и противелектронско деловање (ЕИ ПЕД) развијених земаља.

Детаљнијом анализом стање више не изгледа тако ружичасто. Према јавнио доступним подацима, бројно стање руског ваздухопловства је 148.000 људи. Постоји око 3.600 различитих типова ваздухоплова у служби, укључујући хеликоптере копнене војске, који су организационо део ваздухопловства, а то је око 1.000 летелица у употреби и још око 1.000 летелица у складиштима. Ваздухопловне снаге САД имају 318.000 људи активног састава и око 69.000 у резерви. Поред тога, око 95.000 људи служи у ваздухопловству америчке Националне гарде*. У наоружању је око 5.600 различитих летелица. Хеликоптери нису укључени у овај број, већ у састав копнене восјке. Дакле, наше ваздухопловство има два пута мање авиона од САД. Међутим, америчко ратно ваздухопловство, како показује искуство ратова и оружаних сукоба, не учествује усамљено у борби против ваздушног непријатеља. Активно им помаже авијација у саставу ратне морнарице. Штавише, при огромној надмоћи америчке морнарице на морима и океанима широм света, палубна авијација на носачима авиона прва наноси ударе по копненим циљевима. То јест, додајемо још 3.700 авиона и хеликоптера. Истовремено, руска поморска авијација не може бити озбиљна помоћ нашим ваздухопловним снагама, она има, према јавно доступним подацима, само око 480 авиона и хеликоптера. То значи да је укупна предност америчког ваздухопловства и његове поморске авијације скоро трострука. Ако томе додамо укупно ваздухопловство земаља НАТО-а у Европи и Јапана, добићемо готово четвороструку предност над нама. Мада захваљујући напорима последњих година, наша авио флотила укључује значајан део најновијих авиона, у чему, Сједињене Државе и друге земље НАТО-а значајно заостају.

Једноставно количинско поређење не може бити основа за одређивање снаге ваздухопловства. Потребно је проценити вероватне облике и методе дејствовања страна у току оружаног сукоба. Главни облик оперативног коришћења ваздухопловних снага САД и НАТО-а је ваздушна офанзивна операција (ВОО), као и ваздушне кампање, чија је главна компонента поново ЕИ ПЕД. На интернету се може наћи могућа верзија ВОО и ЕИ ПЕД војски НАТО-а и САД-а против Русије са западног правца. Судећи према овим подацима, у нападу на нас може дејствовати више од 2.700 борбених авиона тактичке авијације и са носача авиона, око 80 стратешких бомбардера и до две хиљаде крстарећих ракета лансираних из ваздуха и са бродова, као и око хиљаду различитих беспилотних летелица и лажних циљева. Таквој сили, наше ваздухопловство једноставно не може одолети. Због тога, Руска војна доктрина прописује да у случају опасности од уништења наших оружаних снага и губитка суверенитета и територијалног интегритета земље можемо прећи на употребу нуклеарног оружја, како тактичког, тако и стратешког, зарад заустављања агресије. Другим речима, Оружане снаге Руске Федерације ће, укључујући и ваздухопловне снаге, уз употребу конвенционалног оружја деловати у војним сукобима ниског интензитета, као што су погранични и мали оружани сукоби, то јест у локалном рату.

Наше ваздухопловство је димензионисано за локални рат у којем ће се највише користити борбени авиони. И морамо имати на уму да и војно-политичко руководство Сједињених Држава сматра могућим суочавање с Русијом у сукобима који не достижу нуклеарни праг, посебно на територијима трећих земаља. Размера таквог сукоба је локални рат. Процењујући састав ваздухопловних група потребних за такав случај, почећемо од најтеже ситуације за Русију, сукоба са Оружаним снагама САД, земаља НАТО-а и Јапана.

Планови и предвиђања

Искуство претходних локалних ратова показује да су за њихово вођење Сједињене Државе и њихови савезници створили веома моћне ваздухопловне групе. Дакле, против Ирака 1991. године, Сједињене Државе су концентрисале 1.700 борбених авиона, плус приближно исти број хеликоптера за различите намене. У знатно мањем рату против Југославије, НАТО груписање је обухватило око 1.150 летелица, укључујући 650 борбених авиона. За инвазију на Ирак 2003. године, Сједињене Државе и њихови савезници издвојили су више од 1.800 летелица, укључујући 778 борбених авиона, као и око 900 хеликоптера.

Анализа показује да у случају локалног војног сукоба између Русије и Сједињених Америчких Држава и њихових савезника, потоње, узимајући у обзир ограничења наметнута оперативним капацитетом војне инфраструктуре и логистичких и техничких система подршке, могу створити групу од 2.000-2.500 авиона (1.100–1.300 борбених), 1.200 –1.500 хеликоптера и 500–600 беспилотних летелица, а такође може употребити 1.500-2.000 крстарећих ракета током борбених дејстава. Ове снаге ће највероватније бити укључене у ваздушну кампању која може да траје од две или три седмице па до два месеца или више месеци с извођењем неколико ВОО-а. При том је прва ВОО кључна. Њен неуспех да нанесе значајне губитке ваздухопловству вероватно ће одвратити непријатеља од даље ескалације сукоба.

Искуство из прошлих ратова показује да типична ВОО може да траје од три до пет дана и да укључује пет до девет масовних ваздушних и ракетних удара (МВРУ). Свака од њих је такође установљена по типичној шеми, укључујући јединицу за пробој противваздушне одбране (20-45% од укупног броја авиона), ударни (45-70%) и извиђачких (до 10%). Удео ударних авиона у ешалонима може да варира од 25 до 50 посто, у зависности од степена очекиваног противдејствовања непријатеља. Број крстарећих ракета је до 40–50% од укупног броја авиона. Још 30-40 процената дају беспилотне летелице и исто толико лажни циљеви. Ове снаге се углавном користе за уништење система противваздушне одбране и смањење губитка ваздухоплова са посадом.

Главни задаци нашег ваздухопловства у таквом рату биће прекид ВОО и ваздушне кампање у целини, након чега ће уследити уништавање критичних објеката и копнених снага непријатеља, ваздушна подршка руској копненој восјци и подршка дејству других видова руских оружаних снага.

Анализујући искуство решавања проблема противваздушне одбране у Вијетнаму, изградњу система противваздушне одбране за групу оружаних снага Руске Федерације у Сирији, као и у другим сукобима, можемо закључити да ће главни терет решавања одбијања ВОО-а пасти на противваздушне ракетне снаге руских ваздухопловних снага. Истовремено ће далекометни системи (С-400 и С-300) решавати задатке зонске одбране, док ће системи средњег домета ("букови" различитих модификација) и кратког домета (укључујући и ракетни систем "панцир-С") бранити појединачне објекте. Ловачка авијација преузима на себе задатке маневарске резерве и разбијања најважнијих елемената непријатељског бојевог поретка. Лаки ловачки авиони, како се обично класификују "мигови-29" различитих модификација, биће укључени у решавање углавном задатака превентивног уништавања непријатељских нападачких група и дезорганизације њихових акција, уништавања авиона из ешалона за пробој противваздушне одбране пре него што стигну до границе домета противрадарских ракета и уништавања крстарећих ракета на путањама лета пре него што стигну до својих циљева. Тешки ловци Су-27, Су-35, Су-30СМ и дугорочно, Су-57 ће морати да се носе са непријатељским отпором и уништавањем удаљених група његовог борбеног поретка - уништавањем најважнијих борбених авиона, пре свега авиона
ЕИ ПЕД и "авакса", бомбардера који носе крстареће ракете пре него што стигну до границе домета ракета, као и праћење дејстава сопствених ударних група и група за подршку током напада на непријатељске аеродроме и уништавање оружја противваздушне одбране. Последња два задатка ће такође имати и бомбардери (фронтовски, дугог домета и стратешки).

Кључни услов за успешно одбијање ВОО-е је стварање радарског поља на свим висинама и обезбеђење његове борбене стабилности. Решење овог задатка требало би да се обезбеди постављањем мреже радарских станица покретних и непокретних, као и организовањем патрола авиона ЕИ ПЕД. Искуство супротстављања ВОО Сједињених Држава и њихових савезника током ратова у Ираку, Југославији, Либији и Сирији указује на високу ефикасност употребе ЕИ ПЕД и квалитетно припремљених и спроведених мера оперативне камуфлаже. Конкретно, током рата 2003. године, ирачке оружане снаге су биле у могућности да осигурају да више од 70 посто погодака коалиције буде по лажним метама, оставивиши тиме без ефекта први МВРУ. У Сирији, ефективно коришћење електронског ратовања, судећи по подацима, омогућило нам је да сведемо број ракетних удара "томахавка" по аеродрому Шајрат на 59. Због тога ће, присуство ЕИ ПЕД авиона и хеликоптера и постављање таквих објеката на земљи бити предуслов за успешно одбијање удара.

Задаци уништавања критичних објеката и трупа непријатеља, подршка авијацији и обезбеђивање дејствовања других родова војске РФ биће остварени: у тактичкој дубини фронта, углавном јуришним авионима и хеликоптерима, у оперативној дубини фронтовском авијацијом а у оперативно-стратешкој и стратешкој дубини непријатеља  авијацијом дугог домета и стратешком авијацијом. Услов за успешно извршење ових задатака је ефикасна обавештајна служба, за чије је вођење потребно формирати одговарајућу групу тактичке, оперативне и стратешке извиђачке авијације.
 
Из горе наведених примера може се видети да ће поморска компонента непријатељског ваздухопловства бити веома значајна и да може достићи 30-40% од укупног броја летелица са посадом. Крстареће ракете лансиране са бродова у таквим бојевим дејствима, по правилу, се много више користе од крстарећих ракета лансираних из ваздуха. Због тога, пред руским ваздухопловством као најважнији задатак стоји уништавање непријатељске морнаричке групе у садејству са руском морнарицом. Састав непријатељске морнаричке ударне групе може чинити три до шест носача авиона и 40-50 површинских бродова и подморница. Главна ударна снага наше флоте у борби против непријатељских површинских снага морнаричка ракетна авијација (МРА) повучена је из морнарице и пребачена у ваздухопловство. Због тога ће терет борбе пасти на ваздухопловство. Да би се уништила непријатељска група носача авиона, потребно је 70 до 90 авиона Ту-22М3 из далекометне авијације, потребно је најмање 10 до 15 извиђачких авиона и одговарајући број тешких ловаца за одбрану ракетних бомбардера током лета до и у зони борбених дејстава.

Аритметика потребног

Грубе процене показују да би минимални прихватљиви састав наше ваздухопловне групације у таквој ситуацији требало да обухвати 120–160 тешких ловаца (Су-27, Су-35, Су-30 различитих модификација), 200 до 220 лаких ловаца (МиГ-35 и МиГ-29 различитих модификација), 120 до 150 фронтовских ловаца-бомбардера (Су-34), 100 до 120 авиона (Су-25 разних модификација), око 100 Ту-22М3 и до 20 Ту-95МС, Ту-160, 12-15 дивизиона ПВО система далеког домета (С-400 и С-300), 35 до 45 дивизиона ракетних система средњег домета, кратког домета и противваздушне одбране објеката, као и око 200 до 300 хеликоптера за различите сврхе. Међу потребним снагама и опремом за подршку, треба навести 6 до 12 ЕИ ПЕД авиона (А-50, проспективни А-100), 50 до 60 разних авиона и неколико стотина беспилотних летелица, 20 до 30 извиђачких авиона. Укупно, 660 до 770 борбених и 76 до 112 авиона најважнијих видова борбене подршке, који делују у спрези са 50 до 60 дивизиона различитих система противваздушне одбране. Минимална потребна количина крстерћих ракета лансираних из ваздуха (Кс-555, Кс-101) и крстарећих ракета лансираних с палуба бродова (“калибар”) ће бити 400 до 500 комада. У борбеном подручју мора бити створено радарско поље са доњом границом видљивости од најмање 500 метара, што ће обезбедити правовремено откривање главнине непријатељских ваздухоплова са и без посаде (током ВОО-а, највећи број летова одвија се на висинама од 500 метара до висина 10 до 12 км) . Осим тога, ваздухоплови ће бити потребни и за друге врсте подршке.

Приказани тражени састав наше ваздухопловне групе је знатно мањи од оног који би могао укључити наш непријатељ. Слабост наше ваздухопловне компоненте надокнађена је надмоћношћу противваздушног оружја на земљи и њиховим борбеним способностима.

Истовремено, остају (а са почетком таквог сукоба, постају још веће могућности да се непријатељи Русије окористе одвлачењем њених главних снага у неком другом локални рат) и други задаци: контрола ваздухопловне ситуације, стратешко нуклеарно и ненуклеарно одвраћање, одржавање способности  ваздухопловних снага да одбијају покушаје агресије из било ког другог правца, а да притом задрже потенцијал ваздухопловних група укључених у покривање граница.

Добија се, према грубим проценама, да би наше ваздухопловство требало да укључује 500 до 600 тешких ловаца и пресретача, 550 до 650 лаких ловаца, 350 до 400 фронтовских бомбардера, 300 до 400 јуришника (са авионима за борбену обуку), 150 до180 авиона великог домета и 80 до 90 стратешких бомбардера, ЕИ ПЕД летелица 35 до 50, авиона за извиђања различитих класа, најмање 150 до 180. Укупно 2000 до 2400. Близу бројности америчког ваздухопловства. Али такви захтеви се не могу сматрати претераним на било који начин, с обзиром да Русија нема поуздане савезнике, за разлику од Сједињених Америчких Држава.

У авијацији копнене војске је пожељно имати до хиљаду борбених авиона, око 300 до 400 борбених и транспортних хеликоптера. Укупно 1.300 до 1.400 летелица. Није то ни тако много, јер авијација америчке копнене војске, има око 2.700 хеликоптера разних намена.

Потребан број противваздушних оружја (свих домета) одређен је у неколико стотина дивизиона различитог домета, намене и ватрене моћи. Овим снагама могуће је створити систем зонске противваздушне и противракетне одбране значајних подручја земље и оружаних снага, као и објектне противваздушне одбране посебно важних објеката државне и војне инфраструктуре.

Ако упоредимо ове захтеве са подацима из јавно доступних извора о техничкој опреми руских ваздухопловних снага, можемо закључити да број тешких ловаца, јуришника, стратешких авиона и борбених хеликоптера приближно одговара процењеним захтевима. Најозбиљнија неравнотежа је у лаким ловцима, далекометним и извиђачким авионима, ЕИ ПЕД авионима, као и транспортним и другим пратећим хеликоптерима. Могуће је да је таква неравнотежа последица чињенице да је војска снабдевана првенствено борбеном техником и оружјима која се могу произвести у сразмерно кратком временском року уз сразмерно ниску цену. Истовремено, сложени и скупи системи, као што су ЕИ ПЕД авиони, као и извиђачки авиони, одлажу се за касније време, посебно због потребе за развојем и производњом напреднијих модела. Генерално, може се рећи да је ситуација у руском ратном ваздухопловству много боља него у другим врстама Оружаних снага Руске Федерације.



*Врста резервног састава по савезним државама САД. У мирнодопским условима национална гарда сваке савезне државе је под заповедништвом гувернера те држава а у ванредном стању или рату врховни заповедник је председник САД-прим.прев

https://vpk-news.ru/


Претходно од истог преводиоца:  У чему је разлика између кинеског гиганта "Хуавеј" (Huawei) и Министарства индустрије и трговине Руске Федерације и "Роснана"

Аутор: Константин Сивков, заменик председника Руске академије за ракетне и артиљеријске науке, задужен за политику информисања, доктор војних наука

Извор: Небесные бастионы | Еженедельник «Военно-промышленный курьер»  
За Ћирилизовано превео: Драган Вукојевић