Избори у Казахстану - одскочна даска за националисте?

Антисовјетски кандидат добио је невиђени број гласова

Победа вршиоца дужности председника државе Касима Жомарта Токајева, на председничким изборима у Казахстану никога није изненадила. Руководство земље успешно је спровело примопредају власти, након што је Нурсултан Назарбајев, који је владао Казахстаном од стицања независности, поднео оставку на своју дужност. Предаја председничке дужности одвијала се по сценарију власти, али расподела гласова међу осталим кандидатима може указивати на јачање национализма и бити озбиљан изазов за Русију.

Треба напоменути да је популарност новог председника била нешто нижа од популарности првог председника и лидера нације - 2015. године. Нурсултан Назарбајев је тада добио огромну већину - више од 97% гласова, а Касим Жомарт Токајев сада 70,13% гласова.

Међутим, много је занимљивије како су подељени гласови оних који нису подржавали привременог председника.

Амиржан Косанов је био на другом месту (16,23% гласова). Деведесетих година био је секретар за штампу премијера Акежана Кажегелдина, који је касније, прешавши у опозицију и напустио земљу, окупио форум "Жана Казакхстан" ("Нови Казахстан"), критикујући Евроазијски економски савез, дајући антикинеске изјаве уз антисовјетску и антируску реторику. Косанов је на даљину разговарао са другим изгнаним опозиционим вођом Мухтаром Абљазовим, па се тако у програму кандидата који је заузео друго место могу наћи и следеће ставке:

"Потпуна декомунизација и де-совјетизација јавне свести" и "Свим грађанима, посебно младим нараштајима треба усадити свете идеје Алаш-Орде [самопроглашено државно образовање током грађанског рата*; неки од његових вођа, као што је Мустафа Шокаи касније је сарађивао са Немцима**] као темеље нашег патриотизма и духовног препорода."

Сам Коссанов је признао изборне резултате, али је нагласио да ће регистрирати своју странку, и онда власт на предстојећим парламентарним изборима неће моћи да спусти резултат на старих 6-9%.

На трећем месту је посланик из странке "Ак Жол", Данија Еспаева, која је добила нешто више од 5%. Секретар Централног комитета Комунистичке партије Казахстана, Жамбил Ахметбеков, који представља Комунистичку партију у парламенту, добио је подршку само 1,82% бирача. Године 2011. Ахметбеков је изашао на биралишта да "заустави пузање" Ажхабадизације "целе земље и моралну дегенерацију власти", али је тада добио само 1,36% гласова.

Руска политичарка Дарја Митина у интервјуу за Накануне.РУ скренула је пажњу на чињеницу да резултати избора одражавају узнемирујући тренд. "16% [за Костанова] је пуно за Казахстан, тако да се цифра чини застрашујућом, али за постсовјетску републику то није толико страшно, ако је упоредимо са истим балтичким, закавкаским републикама, а о Украјини да не говоримо. Уопштено говорећи, то је максимум оних који су гласали за овог кандидата [Косанова] “, рекла је она. Истовремено, 1,8% комуниста није довољно за Казахстан, где су, углавном, левичарска осећања распрострањена.

Кандидат политичких наука Сергеј Кожемјакин, подсећа да је изборни систем републике веома затворен и при том контролисан (тј. неке ће кандидате спречити да учествују, а неке ће једноставно покрасти при бројању гласова - прим.прев.). И у таквим условима, из прилично маргиналног тренда, национал-патриотизам се претворио у утицајни друштвени покрет са покровитељима у самом врху власти.

Ови избори, постали су, да тако кажем, институционално и идеолошко учвршћење власти. Амиржан Косанов је био јачи од осталих кандидата представљених у јавности, а његових 16% је највећи проценат за "кандидата који није власт" у целој историји Републике Казахстан. Тако је “национал-патриотизам” званично уведен у политички дискурс Казахстана.

Истовремено, леве идеје (мада са снажном утицајем власти) гурнуте су у ћошак, о чему сведочи више него скроман резултат кандидата КНПК Жамбила Ахметбекова - 1,8%.

Комунистичка народна партија Казахстана се 2004. године одвојила од Комунистичке партије Казахстана и одмах заузела позицију политичке снаге лојалне властима (што је омогућило да се говори да раздвајање није било случајно). На последњим председничким изборима, комунисти (у 2015. години - Тургун Сиздиков, у 2011. години - исти Ахметбеков) су се заправо наступали са сличним резултатима. Али онда је Назарбајев био мало испод 100%, и комунисти су се, дакле, и даље позиционирали као друга или трећа политичка сила. Сада су јасно гурнути у страну.

Дарја Митина ову ситуацију назива горком и чудном, јер људи заправо не разумеју политичке разлике унутар левог покрета. Истовремено, казахстански национални патриоти се не разликују од сталежа који данас влада Казахстаном, само су подесили своју реторику да би прикупили гласове „наивних, необразованих људи који су у заблуди по многим питањима“. Међутим, Дарја Митина верује да Казахстан неће кренути украјинским путем. Као пример, навела је ситуацију са растеривање митинга на дан избора: "Они у критичној ситуацији - у борби са полицијом, вичу и псују на руском, а полицајци, који су их тукли пендрецима, такође вичу на руском, а не на казашком. Жена на порођају виче на свом матерњем језику увек, тако и сада. "

Митинзи на којима се позива на бојкот гласања постали су један од најистакнутијих догађаја на последњим изборима. Ове акције су повезане са Мухтаром Абљазовим, који гради критику власти, са либералне позиције и оптуживањем за корупцију. Сергеј Кожемјакин напомиње да међу националистичким опозиционарима нема јединства, али се сада појавила личност око које се може десити њихово уједињење. Сви опозиционари су некада били близу власти и, ако копате дубље, раст националистичких осећања у Казахстану је, наравно, користан за Запад, јер им омогућава да играју и на антируску и на антикинеску карту.

* мисли се на грађански рат између Црвених и Белих од 1918-1922 године - прим.прев.

** мисли се на Други светски рат 1941-1945 године - прим.прев.

Аутор: Павел Мартинов

Извор:

https://www.nakanune.ru/articles/115222/

  Преводилац: Драган Вукојевић