четвртак, 24. јануар 2019.

Пол Робинсон: У Русији је и "цивилно друштво" родољубиво

Игор Стрелков. Фотографија: А. Неменов / Гети. Извор: Russians protest Putin and Abe's talks over returning Kuril Islands to Japan

Насупрот увреженом мишљењу, "цивилно друштво" није нужно синоним за прозападне, либерално-демократске вредности. Многе групе цивилног друштва промовишу ставове који се могу сматрати нелибералним, националистичким или конзервативним. То је, умногоме, случај у Русији, где је националистичка верзија руског цивилног друштва и прошлог викенда изашла на улице.

Циљ руског "цивилног сектора" је био да мобилише руско јавно мњење против предлога да Русија препусти неке од Курилских острва Јапану. Ова острва су одузета од Јапана и припојена СССР-у 1945. године, али Јапан и Совјетски Савез (а потом и Руска Федерација) никада нису потписали мировни споразум. Од тада, спор око Курила је изазивао знатне потешкоће. Свесни проблема и желећи да побољшају и продубљују руско-јапанске односе, председник Владимир Путин и премијер Шинзо Абе воде интензивне преговоре у настојању да коначно закључе мировни споразум између двају земаља. То је довело до спекулација да ће Русија пристати да врати два курилска острва Јапану у замену за гаранције да Јапан, уз неке друге уступке, неће допустити да се ту распореде стране (тј. америчке) војне снаге.

Али, и сама помисао о предаји територије страној сили је непојмљива за руске националисте. Стога их је неколико стотина изашло на улице Москве, узвикујући "Курили су наши" и носећи транспаренте са слоганима као што су "Пре ћемо предати Путина него Куриле". Сличних демонстрација је било и у Хабаровску и на острву Сахалин.

Демонстрације су организовале маргиналне групе левичара и десничара, међу којима и организација бившег вође донбаских побуњеника Игора Стрелкова. Међутим, анкете показују да су њихови ставови о курилском питању у великој мери у складу с расположењем руске јавности. По тим истраживањима, око 70% Руса се противи враћању ма и једног курилског острва Јапану. На Западу постоји перцепција да јавно мњење у Русији није битно, да Путин ради по своме, а да руски државни медији онда манипулишу људима, да га подрже. Али то је веома поједностављен модел руске политике. Мало је непопуларних одлука које Путин и његова влада могу учинити без угрожавања властитог ауторитета. С обзиром да су њихови "рејтинзи" већ знатно нижи него пре годину дана, због одлуке о повећању старосног доба за пензионисање, руске власти не могу себи приуштити да још више отуђе руски народ тиме што ће направити још један веома непопуларан потез. Или, што рече Дмитриј Трењин у "Ведомостима":

"Политичари ће донети одлуке и дипломате ће се трудити да дођу до узајамно прихватљивих решења, али ће кључно питање бити јавна ратификација споразума, ако и када се ови споразуми постигну. Кремљу би морало да буде јасно да се супротставља не само Јапану већ и руској јавности - а на основу истраживања јавног мњења, две трећине Руса не жели препуштање острва Јапану. Кремљ неће моћи да присили народ да прихвати његово гледиште."

Све у свему, када је реч о спољној политици, маневарске могућности руских власти су ограничене. Грађење политике у Русији је сложен процес, а јавно мњење свакако није једини фактор који одређује исходе. Али јесте важно, и није у потпуности под контролом државе. Штавише, јавно мњење (и у свом организованом облику, цивилном друштву) није нужно либерално, напротив, веома је родољубиво, и свакако није склоно једностраним уступцима страним силама. Омиљена решења западних "експерата", као што су промоција демократије и унапређење цивилног друштва у Русији, неће помоћи у том погледу. Имајући у виду јавно расположење, демократскија Русија не би била склонија нашој понуди од ове, "аутократске" руске државе. То не мора да значи да Кремљ неће учинити неке уступке страним силама, макар се радило о Курилским острвима, Украјини или нечем другом подједнако важном. Али то ће морати да буду уступци које може "продати" својој јавности. А то, пак, значи да ће концесије морати да се подударају са једнако значајним уступцима Русији са друге стране. Речју, наши политичари, бар они који желе да послују са Русијом, мораће да се помире с тим да ваља и давати, а не само добијати.



Напомена преводиоца: Ретко ћете наћи у нашим и страним медијима, али Курили нису "одувек" и само били јапански, све до 1945. године, када их је СССР, наводно, преотео. Ствар је мало сложенија. Поједностављено: Курилска острва — Википедија, слободна енциклопедија. Детаљније: Kuril Islands - Wikipedia. Да не наводим руске и Русији склоне изворе...

Превод: Александар Јовановић / Ћирилизовано, на Дебијан Линуксу

Драгослав Бокан: Употреба антикомунизма у функцији служења чистом злу

Фотографија: АП Фото / Дарко Бандић

Велика и сложена тема, коју су на својој кожи осетиле (и још ће је дуго осећати) све земље бившег комунисичког система.
Дошло је до олаке злоупотребе оне природне, непосредне реакције политичког и културног, духовног и идеолошког отпора читавих народа (од Москве до Букурешта, од Источног Берлина до Београда) неподношљивом и нељудском, оловном сивилу и колективној лажи једне дубоко антихумане, антихришћанске и ”обескорењенистичке”, изворно нихилистичке антиутопије.


Нажалост, све оно што је било позитивно, искрено и заиста романтично у овом ”обновљенско”-идентитетском процесу убрзо је упрегнуто у транзиционе, колонијализаторке кочије новог (светског/глобалистичког) поретка.

Против обесмишљених и окрвављених симбола револуционарних ”српова & чекића” дигла се кука & мотика, али, не мање, и пера & мачеви још преостале народне елите Источне Европе, из редова оних ретких некорумпираних језивим уценама и фаустовским обећањима марксистичко-лењинистичког поретка.

Рушили су се и премештали у забачене магацине помпезни идеолошки споменици дигнути (пола века пре тога) на местима на којима су, претходно, брутално рушени неки други белези и знакови истинске националне, отаџбинске славе.
Из заборава и са скривених полица су на светло дана наједанпут изашле толике најбоље, најмудрије и најплеменитије књиге (заједничким протестом уједињених) вековима постојећих, традицијом обликованих, европских нација.
Сабрана дела комунистичких руководилаца су спонтано и са гађењем бачена на ђубриште историје, заједно са свим фалсификатима, лажима и намештаљкама, уџбеницима и ”пионирским марамама”, којима смо били духовно тровани деценијама (на свим нивоима, у свим областима и свим узрастима)…

Поново смо могли да отворимо онај запечаћени, непроцењиво вредни заветни ковчег са Предањем грађеним, кованим и ствараним кроз безбројне битке, јуначке подвиге и молитвена надахнућа свега до тада запретеног, забрањиваног, склањаног од наших очију и недозвољене радозналости.
Пили смо – с чежњом и у сузама, тек прогледали и пробуђени – са тих бистрих и чистих извора, не видевши да се око нас и око наше ослобађајуће радости полако плете паукова мрежа још горег духовног и сваковрсног ропства, ослоњена управо на ово наше наивно и опреза лишено одушевљење.

Поврх свега, проналазили смо уништене и оскрнављене, необележене гробове, онолике несахрањене хероје, побијене наређењима оних источноевропских диктатора који су ђаволски вешто злоупотребили борбу са немачким Вермахтом и Хитлеровим Рајхом у сврху стварања нечег не мање страшног – свих тих огромних, свјеврсних конц-логора (тачно у границама новопроглашених ”Социјалистичких Република”).
И палили смо воштанице за њих, мученике, држали им закаснела опела и молитвене помене, подижући им надгробне споменике који су им (заједно са животом) одузети оних страшних година духовно-идеолошког геноцида над свим национално освешћеним и православно верујућим браниоцима некадашњег друштвеног поретка и традиционално-отаџбинског устројства…

Зло је сада, нажалост, само променило форму, речник и костим, баш као и током Октобарске револуције – овог пута у супротном, само наизглед истинољубивом и слободољубивом смеру.
Уместо празнословља марксистичке лажи о ”свету без неједнакости, без ма каквих грађанских, верских и националних ограничења”, на сцену су скочили нови идеолошки заводници и хипнотизери маса, опремљени одговарајућим ”чаробним фрулама” (моћним медијским оружјем) са вешто аранжираном антикомунистичком, ”десничарском”, те контрареволуционарном мелодијом.
Једино што се иза читаве те карневалске колективне представе демонски ”кварно” крио неки сасвим другачији циљ од оног који се високо и са болном носталгијом дизао увис.

Почела је нова фаза дозвољеног ревизионизма, који је био усмерен искључиво против стаљинизма и совјетског логорског система – а, у ствари (то сада знамо), против Русије и аутентичне руске идеје.
Парадоксално, против стаљинизма су проповедали и револтирано подизали глас исти они који су, седамдесет година пре тога, у царску Русију довели Лењина и његове сатрапе у запечаћеним вагонима прецизно испланиране апокалипсе (са све цареубиством и покушајем уништења православља). И све су финасирали исте државе, организације и завереничке групе као и током 1917-те.
Једном једно, а други пут сасвим супротно – а оба пута са истим циљем и спремношћу да се костима и крвљу невиних поплоча фанатични, безбожни и русофобски пројекат ”продора на Исток”.

Тада су у српске националне редове и патриотске организације ушли и бројни агенти наше (титоистичке) тајне полиције и страних обавештајних служби, а у тројанском коњу великих уличних протеста према Милошевићу сакрили су се нови секретари СКОЈ-а из такозваног ”Отпора” и лажљиви ДОС-овски трибуни са организованом подршком и моћном логистиком америчке Централне Информативне Агенције и њених похлепно пружених, источноевропских пипака.

Дошло је до брзе рокаде дотадашњих острашћених антикомуниста (”жељних истине”) у верне и послушне надзорнике и ”капое” једног новог и не мање злокобног друштвено-цивилизацијског устројства.

После обарања црвене, подигла се, без трунке стида, жута ЕУ звезда, а Коминтерна и Трећи Рајх су уредно замењени новим декором, заставама и слоганима потпуно истих редитеља и продуцената ове планетарне луткарске игре. Са све ”комесарима” (!) такозване ”Европске Уније” (једне дубински и суштински антиевропске организације).

Оно што је остало идентично као и пре, био је системски, организовани отпор и ове ”антидеолошке идеологије”, усмерен према православљу и отаџбинским идејама у тек прогледалој, још неопорављеној Србији (и Русији).

То иде дотле да се украјинским неонацистима после кијевског ”Мајдана” из 2014-те (тако неодољиво сличног покушају ”Минхенског пуча” из 1923-ће) допушта отворено слављење њихових нациста из времена Другог светског рата, јер су се и Степан Бандера и Роман Шухевич и њихови ововремени наследници из ”Десног сектора” борили, крвожедно и са мржњом, против (”црвене”, ”беле”, било какве) Русије.
Данашњи ”Азов”, ”Донбас” и ”Викинг” настављају ”традицију” некадашње СС дивизије ”Галиција” (са чак 80.000 украјинских добровољаца), без икаквих протеста (за сличне покушаје иначе веома осетљиве) западне јавности…

Код нас се дешава нешто слично са потпуном амнестијом свих бивших српских националиста који су се у ходу преоријентисали (од Русије и Републике Српске) ка Ленглију и Вашингтону, Бриселу и Лондону. Ови прелетачи су ”само” заменили правац и савезнике, настављајући са својим антикомунистичким тирадама и тобожњом ”бригом о интересима српског народа”. Само што су некада прокламоване идеале заменили реал-политичким терминима, изникле из оне кукавичке и нечасне идеје о императиву компромиса са злом (под изговорима типа: ”не може шут са рогатим”, ”сила Бога не моли”, ”још смо ми добро прошли како смо могли да страдамо”…).

И тај тренд се овде наставља, из разних праваца исте стратешке формације – са ”НАТО националистима” (драшковићевског и миланстпротићевског типа), са антицрквеним зилотима-расколницима, квази-православним атеистима и дарвинистима либерал-”екуменистичког” типа, са прагматично удруженим другосрбијанцима и пећинским шовинистима (у истом поретку), са успехом опседнутим метросексуалним менаџерима и на све спремним силиконским старлетама, са чудноватим ”родоверним” и ”атеистичким” савезом против светосавске традиције у српском друштву и нашој историји…
Лудило у свим дугиним бојама.

Зато будите веома опрезни када неко покуша да вас увуче у некакве идеолошке приче, десничарско-левичарске и грађанско-ратне полемике (и обавезне свађе), у митологизације и демистификације разних врста… јер се ту крију многе не тако видљиве сенке и опасни покушаји свакаквих превара.

Одбаците сву ту тешку реторику и тако варљиве симболе и сведите читаву ствар на њену суштину, на конкретна и јасна питања вашим саговорницима:
”Да ли сте православни, идите ли на литургију и шта мислите о Српској Православној Цркви?”,
”Како вам се чини путиновска обнова Русије у последње две деценије?”,
”Шта мислите о отаџбинском рату Срба из деведесетих?”,
”Какво је ваше мишљење о Републици Српској, њеним оснивачима, браниоцима и садашњим вођама?”,
”Чији је по вашем мишљењу Крим и да ли пратите дешавања у Новорусији?”,
”Да ли и даље сматрате да је НАТО злочиначка организација (као што смо сви мислили 1999-те) или, можда, данас имате другачији став по овом питању?”.

То ће бити сасвим довољно да осетите пулс, ставове и осећања вашег саговорника, да не бисте узалуд губили време и речи са онима који то апсолутно не заслужују.

Уместо великих речи и (одавно застарелих и превазиђених) политиколошких и идеолошких назива, користите, више од свега, свој (трезвени) ум и једноставне, непогрешиве методе за откривање отровног кукоља у златном, плодоносном житу ”српске ствари”.


Аутор: Драгослав Бокан
Извор: Dragoslav Bokan - УПОТРЕБА АНТИКОМУНИЗМА У ФУНКЦИЈИ СЛУЖЕЊА ЧИСТОМ ЗЛУ