Да ли то Кина Америци шаље поруку ?

Самит је био, а на самиту кинески председник Си Ђинпинг, с десна му руски председник Владимир Путин, с лева филипинска председница Акино, до ње ултрабогати султан Брунеја Хасанал Болкиах, а ту негде близу, усред “женског клуба”, и председник Сједињених Америчких Држава, Барак Обама.

Аутор: Тајлер Дарден
Извор: Is China Sending America A Message? | Zero Hedge
Превод: Ћирилизовано за The Saker Српски

“СРЕМ 2014″: Десантирање пешадијских борбених возила падобраном (видео)

“СРЕМ 2014″ антитерористичке вежбе у Србији обележили су руски војници спуштањем два своја пешадијска борбена возила из ваздуха – једно од њих је чак носило камеру која је забележила његово величанствено слетање.

Две БМД-2 машине су одвезене у Иљушин Ил-76 вишенаменски тешки транспортни авион у недељу. Возила су успешно слетела на полигон Никинци у Србији. БМД-2 је руско ваздушно-десантно борбено возило пешадије које служи да уведе пешадију у борбу и да јој пружи ватрену подршку, а којем је НАТО дао ознаку BMD M1981/1. Опремљено је са куполом, лансером вођених антитенковских ракета и два митраљеза.

Возило је у потпуности амфибијско и било је посебно пројектовано за десантирање. Из даљине, десантирани БМД-2 лако може изгледати као мали тенк како слеће с падобраном. Руске падобранске јединице су у Београд стигле у четвртак, да учествују у првој заједничкој тактичкој антитерористичкој вежбиа са српском војском, под називом “СРЕМ 2014″. Шест ИЛ-76 руских војних транспортних авиона са падобранцима и техником је слетело на војни аеродром Батајница.

“Срем-2014″ маневри укључују вежбе у реалистичним условима и десантирање и војника и борбених возила. Вежбе су први пут планиране у новембру 2013. године, када су Србија и Русија потписале споразум о војној и техничкој сарадњи.

Извор: RT
Превод: Ћирилизовано за The Saker Српски

"Њујорк тајмс" признаје америчке интервенције на Куби

Вашингтон, 10. новембра (Пренса Латина) По пети пут за мање од месец дана, "Њујорк тајмс" је објавио дуг уводник о Куби, у којем је навео безброј дестабилизирајућих покушаја САД да збаце кубанску владу.

У чланку под насловом "Промашаји у покушајима промене режима на Куби", редакцијски одбор утицајних њујоршких новина је у недељу размотрио бројне планове Вашингтона против државне стабилности Кубе, од одобравања Хелмс-Буртон закона 1996. године до данас.

"Њујорк тајмс" примећује да су ови субверзивни планови служили само као покриће америчкој влади да потроши 264 милиона долара за протеклих 18 година, у покушају да подстакне наводне демократске реформе на острву.

Новине признају да су иницијативе биле далеко од тога да остваре своје циљеве и да су биле контрапродуктивне, јер та средства "су била магнет за шарлатане и преваранте, а добрих намера је нестало".

"Стелт програми су повећавали непријатељство између две државе - Куби су давали пропагандно крмиво и осујећивали могућности за сарадњу у областима од заједничког интереса", пише ЊТ.

"Њујорк тајмс" оптужује Америчку агенцију за међународни развој (УСАИД) за шпијунске мисије у спровођењу илегалних пројеката на Куби.

Уводник наводи како су "трошкови за иницијативе да се збаци влада са неколико милиона долара годишње порасли на више од 20 милиона долара у 2004. години", током првих година Џорџ В. Буша (2001-2009), када је "већина уговора без много надзора и провере исплаћивана новоформираним кубанско-америчким групама".

"Њујорк тајмс" објашњава како је једна од тих група уложила новац "у правно сумњив глобални покушај лобирања страних влада да подрже непопуларни амерички ембарго" (блокаду), што су га Сједињене Америчке Државе наметнуле Куби 1962. године.

Друга група је америчкој дипломатској мисији у Хавани послала гомилу стрипова, збуњујући тамошње службенике, каже лист, додајући да је "новац коришћен и за куповину хране и одеће, али да није било начина да се прати колико га је стигло до рођака политичких затвореника којима је био намењен".

Према извештају америчке Канцеларије за одговорну власт (Government Accountability Office - GAO) објављеном у новембру 2006. године: " ... један извођач је користио продемократски новац на куповину: моторне тестере, опреме за компјутерске игрице и софтвера (укључујући "Нинтендо гејм бојс" и Сонијев Плејстешн), маунтинбајка, кожног капута, кашмирских џемпера, меса од ракова и "Годива" чоколаде; све пазара који није могао да оправда ревизорима."

"Њујорк тајмс" наводи да је Конгрес, упркос резултатима сондирања канцеларије за одговорну власт из 2006. године, одобрио рекордан износ од 45 милиона долара за програме у 2008. години.

"У децембру 2009. године, кубанске власти су ухапсиле америчког подизвођача који је за потребе посла УСАИД-а путовао на острво пет пута и кријумчарио комуникациону опрему представљајући се као туриста", примећује лист.

После тога су "високи званичници УСАИД-а и Стејт Департмента били изненађени због предузетих ризика, а неки су тврдили да су тајни програми били контрапродуктивни и да их треба укинути. Али кубанско-амерички сенатори су се енергично борили да их одрже у животу", каже уредништво .

"Агенција за помоћ је после хапшења господина Гроса престала да шаље своје америчке уговорне сараднике на Кубу, али им је дозволила да за тајне задатке унајмљују Латиноамериканце, које су понекад откривале кубанске обавештајне службе."

Лист подсећа да је  "истраживање Асошиејтед преса објављено у априлу открило контроверзни програм спроведен током Обамине администрације. Између 2009. и 2012. године, вашингтонска фирма "Криетив асошиејтс интернешенел" (Creative Associates International) је направила рудиментарни систем текстуалних порука сличан Твитеру, познат као ЗунЗунео, што у кубанском сленгу значи цвркут колибрија".

"Други извештај АП из августа је открио да је УСАИД слала младе Латиноамериканце на Кубу да идентификују "потенцијалне актере друштвених промена", под изговором организовања скупова налик радионици за превенцију ХИВ-а", истиче "Њујорк тајмс".

Уводник напомиње да уместо "стелт напора" да збаце владу, амерички креатори политике треба да за то пронађу начине кроз координацију са кубанском владом.

"Вашингтон би требао да призна да је највише чему може да се нада да ће постићи јесте позитиван утицај на еволуцију Кубе ка отворенијем друштву. Вероватније је да ће се то остварити јачим дипломатским односима него њиховим изврдавањем", закључује "Њујорк тајмс".


Извор: Prensa Latina News Agency - The New York Times Admits US Interference in Cuba
Превод: Ћирилизовано за The Saker Српски

The Saker: Пузав конфликт Укиленда и Новорусије

Има једна занимљива руска реч: вялотекущии. Може се превести као "пузав" или "спор". Она се састоји од речи "вяло", што значи "летаргично", "млитаво" или "апатично", и "текущии", што значи да тече, да напредује. Ова реч ми пада на памет када гледам како рат у Украјини напредује ка некој врсти погоршања, али некако млитаво, пузећи.

Новоруска страна

На новоруској страни недавни избори нису решили сталне унутрашње спорове између команданата. На моју велику жалост, ова глупост још увек траје. Безлер је уклоњен с положаја команданта, Мозговоју је речено да његова бригада треба да буде инкорпорисана у Новоруске оружане снаге (НОС), што је он радо прихватио, а да ће то бити учињено разбијањем његове бригаде на више јединица НОС, што је категорички одбио. Ту је и вест да је Захарченко одликовао Стрелкова и Бородаја орденом "Хероја Доњецке Народне Републике". Стрелков је то негирао и додао да од Захарченка орден ионако не би примио. Вест је потом "исправљена" па каже да је ова одлука донета за Безлера и Бородаја. Блог "Пуковник Касад" - најпоштенији блог на руском језику о Новорусији - иде у изузетне детаље свих ових глупости, а енглеска верзије овог сајта очигледно је наставила с превођењем блога.  Енглеску верзију можете наћи овде. (Иако је сасвим тачно да се блог "Пуковник Касад" не бави бесловесном пропагандом и да се на њему може наћи и доста критике онога што се дешава у Новорусији, за коју је свим срцем и Борис Александрович Рожин - "пуковник Касад", чланци се ипак нередовно преводе на енглески и зато их већ неко време нема на овим страницама - прим. прев.)

Военторг у акцији

Добра вест је да Руси, док се Новоруси боре, шаљу огромне количине оружја. Основна разлика у односу на оно што је Русија радила у прошлости је у томе да се сада Воентрог уопште не ради прикривено и да су све оне дугачке колоне камиона виђене како возе око центра Доњецка очигледно приказане у нади да ће их неко снимити или фотографисати. Порука хунти је јасна - прочитали смо вас и подржаћемо Новорусију. Чини се да је до сада овај нови "полуотворен" начин подршке одвратио Хунтине репресивне снаге (ХРС) од било каквих већих напада.

Питање за све: чуо сам извештаје да су у Новорусији примећене колоне тенкова Т-80. Може ли неко потврди да ли је то истина или не? До сада се показало да су сви "Т-80" модификација украјинског Т-72, али појава руских Т-80 може бити значајна, јер иако тенк Т-80 није модеран по руским стандардима, већини руских Т-80 је накнадно уграђена савремена електроника и системи управљања ватром. Другим речима,a модернизовани руски Т-80 ће имати огромну предност над украјинским Т-72, посебно немодификованим тенковима.

Лично ме није брига ко ће од новоруских лидера командовати све док је то једна особа. Сви они су се показали компетентним војним командантима, тако да је питање политичко. Захарченко је убедљиво најлегитимнији политички вођ, јер је победио на изборима, а изгледа и да је најспремнији да ради оно што хоће Кремљ, за шта сматрам да је добра ствар. Али то је и разлог зашто се многим командантима не допада, посебно Стрелкову. Али и сам Стрелков је далеко од тога да буде једногласно подржан и, поред тога, сада је ван новоруских политичких игранки с обзиром да живи у Русији. Чињеница је да Новорусија не може постојати без руске подршке, тако да је мој став - тотално политички некоректан - да за командовање Новоруским оружаним снагама треба задужити руског генерала, што се неће десити. Следећа најбоља варијанта је да то буде неко ко ће слушати руског генерала. Али за политичко командовање Новорусијом је потребан добар администратор, локални Новорус и цивил способан за ефикасну сарадњу са војним командантима. Лично бих волео да то буде Бородај, али би одговарао и свако други близак службама безбедности.

Зашто службама безбедности ? Зато што права "демократија" није могућа у зони борбених дејстава. Дакле, следећа најбоља ствар је "демократија" у којој ће демократски изабрани лидер имати неки лични легитимитет, али ће бити вољан и способан да блиско сарађује са војним командантима и Кремљом. Нека врста Бородаја 2, претпостављам. Авај, не видим да ће се то у скорије време десити.

Укиленд илити Бандерастан

Од нациста окупирана Украјина и даље у хаосу. Иако је хунта успела да допреми прилично војне силе (људства и опреме) на линију додира, није било никаквог правог напада. Поред већ добро познатог терористичког гранатирања цивила у Доњецку, нове и покрпљене ХРС још ништа нису показале за шта су способне. Могу ли да ураде више?

Да, дефинитивно, сада имају три ствари које су им недостајале пред Мински споразума:

1) Више ватрене моћи
2) Више оклопа
3) Добро брањене секторе

То су добри састојци за одлучан напад. Наравно, њихов проблем је што и НОС сада имају више од ове три категорије. Плус, Новоросијске оружане снаге су задржале веома значајну предност у моралном погледу, тактичком знању, у подршци локалног становништва, познавању терена и извиђању. Све ово, уз поновно одвртање Военторг славине,  добро објашњава зашто Укији тренутно не нападају.

     [ Напомена: Наслушао сам се доста глупости о Чика Мразу, Генерал Зими, итд. Бесмислице. И Руси и Украјинци (као да су били различити) су по зими ратовали преко 1000 година и то могу поново. Чак на Арктику (у случају Руса). Руси вежбају у Сибиру, на пермафросту, на Кавказу и, наравно, по бруталној зими централне Русије, тако да им екстремни временски услови зиме или пролећа (одмрзавања) отежавају, али не чине да им је ратовање немогуће. Зимска офанзива је дефинитивно могућа, али вероватна је мање.]

Политички гледано, ни код Укија избори нису ништа решили: све велике зверке су заузете међусобном борбом. Изгледа да је највише "акције" око Коломојског, али мржње за све има довољно.

Русија

Вође слободног света

Велика новост код Русије очигледно је пад цена нафте и пад вредности рубље. Да ли је то повезано? Наравно. Иако је општа економска криза у свету вероватно негативно утицала на цену нафте, не треба сумњати да је Англоционистичка империја искористи свој утицај да спречи земље ОПЕК-а да смање производњу. Да ли је та стратегија ефикасна? Да, дефинитивно, али је и веома скупа, посебно за америчку индустрију гаса из шкриљаца. Такође, јефтина нафта је веома добра за Кину, Русији штети, али Кина добија толико потребан подстицај. Још горе по Англоционисте, Русија и Кина потписују додатне уговоре у од више милијарди долара, али уместо у доларима, вредност им је изражена и плаћаће се у рубљама и јуанима.

Али најгоре проблеме Русија је сама себи изазвала. Постоји разлог зашто је Русија годинама толико зависна од извоза гаса и нафте: руска привреда није била у стању да обезбеди алтернативне изворе прихода. А разлог за то је што је цео економски систем који је Русија усвојила после 1991. године пројектован тако да Русију закључа у "афричку" привреду: Русији је било дозвољено да извози сировине, али јој је речено да увози све остало. Како је то постигнуто ? Тако што су Русима рекли да задрже високе каматне стопе, да своју штедњу инвестирају у америчке државне (Трезора) обвезнице и да своје главне корпорације држе инкорпорираним у иностранству. Наравно, ништа од тога не би било могуће без верне домаће компрадорске класе, која је тај систем остатку земље наметнула својом силом и умећем корупције. Суштина је у томе да су ове санкције заболеле ионако слабу Русију, тако да се може рећи да му санкције дођу нешто као бич, да присиљавају руску државу да врло нерадо потражи свој спас.

Ово је сада трка са временом. Ко ће, САД или Русија, први одустати, а ко ће имати издржљивости да се држи својих циљева. Можете ли да погодите на кога бих се ја кладио ? :-)

Закључак

Ситуација у Новорусији је лоша, али није катастрофална. Русија ће помоћи Новорусији у зимским месецима и, надајмо се, сукоби међу командантима на терену ће на крају престати.

Ситуација у Укиленду је страшна и све гора. Украјина је сада негде између 4. и 5. Орловљевог стадијума колапса. Недавни договор око гаса са ЕУ и Русијом уопште не мења ту чињеницу.  О Крњој Украјини тј. Бандерастану званом Укиленд можемо почети да мислимо као о нечему налик смрзнутој Либији: веома опасној и сиромашној пустоши коју воде разбојници.

Ситуација за Русију јесте тешка, посебно на кратак рок. Добре вести су да је Русија изузетно богата, са огромним резервама злата, валуте, природних ресурса и људског капитала, и да је политички веома стабилна. Чврст стратешки савез између Русије и Кине је за обе земље "пропусница" да изађу из зависности од долара и за пут ка истинској деколонизацији од Империје.

Докле год се Владимир Путин и Си Ђинпинг држе тог курса - а ја верујем да хоће - Империја ће наставити да се полако урушава.


The Saker

Извор: The Vineyard of the Saker: Ukraine SITREP November 9th, 22:25 UTC/Zulu: A creeping conflict
Превод: Ћирилизовано за The Saker Српски

Компјутер је добар слуга, а лош господар

Вук је писао: „Сви Срби, као штокавци, говоре једним језиком, али се по закону (религији) деле на троје: Србе закона грчкога, Србе закона римскога и Србе закона турскога”, чуло се на округлом столу о српском језику данас

Вук Ст. Караџић

У Филолошкој гимназији у Београду, организован је округли сто поводом два века од објављивања „Писменице” Вука Ст. Караџића, с темом: „Српски језик данас и вуковска језичка парадигма”. У раду округлог стола учествовало је петнаестак истакнутих лингвиста и књижевника, врсних познавалаца Вуковог дела и прилика у данашњем српском језику.

Милош Ковачевић је говорио о обиму и садржају српског језика у Вуково време и данас. Доситеј и Вук готово да су били сагласни око питања ко су то Срби, односно ко су све Срби као говорници српског језика. Ни Доситеј, ни Вук, нису желели да несрбима намећу српски језик. Српски језик је само за Србе, и то све Србе. Србљи, по Доситеју, различито се називају: у Србији – Србијанци, у Босни – Бошњаци, у Далмацији – Далматинци, у Херцеговини – Херцеговци, у Црној Гори – Црногорци. „Свуда једнако говоре, совршено се и ласно разумевају”, говорио је Доситеј. А Вук Караџић је писао: „Сви Срби, као штокавци, говоре једним језиком, али се по закону (религији) деле на троје: Србе закона грчкога, Србе закона римскога и Србе закона турскога.”

Именом, додаје Ковачевић, српски језик данас – подудара се са српским Вуковим језиком, односно – српском језику је враћено српско име, после његовог готово полувековног боравка у српскохрватском језику. Данас, више је него јасно, да ни по каквим научним критеријумима – ни лингвистичким, ни правним – не могу као посебни стандардни језици, различити од српског, постојати, нити постоје тзв. хрватски, босански/бошњачки или пак црногорски књижевни језик. У питању су искључиво варијанте Вуковог српског књижевног језика.

Наслов излагања Михајла Шћепановића гласи: „Црн српски, бос хрватски – језик у Црној Гори”. Он је подсетио на судбину 16 бјелопавлићких учитеља који су робијали због тога што су одбили да одбаце ћирилицу и српски језик за време аустроугарске окупације, као и на судбину 30 професора из Никшића и Херцег Новог, који су, бранећи име свог предмета, изгубили парче хлеба. Статус српског језика и српске књижевности, у данашњој Црној Гори, незавиднији је од било ког статуса у балканским земљама. Један од отпуштених професора у Никшићу, где није могао да предаје српски, тај предмет предаје у албанском Скадру. Овоме треба додати да су погашени сви часописи за књижевност и језик у Црној Гори („Споне”, „Стварање”, „Овдје”), да је и „Побједа”, дневни лист, полатиничена, као и стручни часопис „Ријеч”, у којем су своје радове објављивали најугледнији српски лингвисти.

Данас у српском „јавном језику” (што је одређење Дубравка Шкиљана), примећује Александар Милановић, доминира латиница, што је питање које заслужује много већи простор и далеко више пажње. Наметање југословенске културне матрице, која је од стране западне Европе увек подразумевала хрватску културу као доминантну и српску као потчињену у оквиру задатог модела, спроводи се и данас не само уочљивим форсирањем латинице, већ све чешће и типом правописа који се спроводи у оквиру дела штампаних „српском латиницом”. Тако на мала врата у српски правопис улази писање страних властитих имена у оригиналном графијско-ортографском руху, што је већ дуже време одомаћено код Хрвата. Тај компликовани, непотребни, малограђански ортографски принцип, нарочито је чест у савременим преводима. Милановић је на крају поручио: „Останимо на Вуковом и вуковском путу, преиспитајмо критеријуме који креирају савремени српски јавни језик, али и принципе његовог нормирања.”

На компјутер, истиче Душко Бабић, може се применити она народна пословица која каже да је ватра/вода „добар слуга, а лош господар”. Док нам служи, док штеди наше време и труд, док нам омогућава да тачно и брзо обавимо неке послове на које смо пре њега трошили много времена и напора, док следи нашу вољу и наше стварнепотребе, компјутер је добра, човеку наклоњена справа. Али, проблем је у томе што је та граница служење-господарење невидљива, и што не знамо када смо са добре прешли на лошу страну. Ушавши у све поре стварности, компјутер и дигитална технологија уопште, ставили су се изнад нас, завладали нашим навикама, могућностима и потребама – нашом вољом.

У низу негативних учинака „компјутеризације стварности”, додаје Бабић, налазимо и кварење језика. Притом, можемо говорити о два нивоа овог проблема: о кварењу језика уопште, и о кварењу вуковске концепције језика. Кад завлада нашим временом и навикама, интернет пасивизира и умртвљује наше моћи, укида радост сазнавања и учења кроз напор и тражење, јер се све сервира готово и спаковано.

Драган Лакићевић је о Вуковом језику говорио кроз примере из поезије Новице Тадића. Народна српска поезија била је рана лектира и духовна храна Новице Тадића. Песник урбаног света и урбаног бића, хроничар београдских топонима и њихових тајновитих закутака – хаустора, мрачних степеништа, пијаца и тргова, своје „млеко искони” нашао је у Вуковим збиркама. Из епског окриља, својим психо-емотивним склоностима и поетичким опредељењима, Новица Тадић се усмерио у лирско биће језика. Архаичне представе ђавола, тамних сила, утварних или невидљивих бића појавиле су се у раним песмама и књигама овог песника. Вукова језичка парадигма, закључује Лакићевић, испуњава поезију највећих српских песника. Тадић је један од њих.

Вукови противници

Вук је у спровођењу своје језичке реформе, подсећа Бранко Златковић, имао много противника. Јоаким Вујић, примера ради, више пута га је оштро исмејавао и клеветао. Он наводи да „г. Вук јесте свиње, прасце и малаце по Шумадији чувао докле није свињску батину бацио, пак лаког перца прихватио”. Даље наводи да је Вуков „Рјечник” – „сасвим гадан, ружан, смрдљив, бестидан, бешчастан, срамотан, неслан, соблазнителан, будалкаст, луд и безобразан како год и његов славни списатељ”.

Аутор: Зоран Радисављевић

Извор: Политика