 |
| Миодраг Којић |
Ови јубилеји нека нас подсете да нема културе без идеала, а идеализма без жртве.
Сви који су се, у покушају да пронађу одговор како да се заустави разарање српске културе, уочи Савиндана 2014. године окупили у престоном Београду на округлом столу Српског удружења Ћирилица, показали су да још има одговорних људи у српском народу који су свесни да је прекомпоновање нације по неким новим мерилима одавно почело и да се наставља несмањеном жестином. Није случајно да се уочи дана српског просветитеља и духовног оца нације покушавамо сабрати, духовно ојачати и суочити са изазовима 21. века. Без обзира на сва подметања о ретроградности и превазиђености нашег писма и језика и коначно – наше православне вере, ми остајемо сабрани управо на светосавском путу.
Непрестани напади на српску културу имају два разлога: први је новијег датума и представља глобалистичко притискање ради слабљења националних држава и њихове децентрализације и регионализације ради успостављања новог поретка и светске владе; а други разлог је гашење светосавског модела културе као изразитог православног духовног концепта, наслоњеног на руски православни философски поглед о смислу постојања човека и односа у свету. Права вера, хришћанска, Богом је откривено знање људима о најважнијим тајнама живота, а култура је само начин да се лакше и садржајније прихвати и сагледа ово Божје знање.
Док се таквог концепта у својој основи придржава светосавска вера и култура, европска наука и култура је постала сама себи циљ, дивећи се обездуховљеним људским достигнућима. Европска цивилизација је извршила духовно самоубиство, жртвујући веру ради живота телом ради тела. „Европска култура почива на човеку као темељу. Човеком се исцрпљује њен програм и циљ, њена средства и садржина, човек је мера свих ствари, видљивих и невидљивих, и то – европски човек. Кратко и искрено речено: европски човек је себе прогласио за Бога“. Када се речима владике Николаја и др Јустина Поповића сагледа западна цивилизација и култура (њен највиши ниво), јасно је зашто српска култура, ћирилица, српски језик и Православље представљају бедем који треба начети да се кроз њега разлије европска културоманија и робовање стварима. Реч је заправо о „хришћанској“ култури која све мање познаје Христа. Тако се може разумети ћутање Европе када се руше православне светиње на Косови и Метохији и када се гази ћирилица у Хрватској. Зар нису још у 19. веку Виктор Иго и Достојевски, као што Ханке чини данас, позивали цивилизовану Европу да предузме нешто по питању спасавања српског народа и културе?
Изгледа да је наметање туђих, пре свега западних вредности и њихово неминовно прихватање нешто што представља неизбежну судбину „малих“ народа, где се од скора почео убрајати и српски. Пошто живимо у тржишном времену, времену бројки, и народи су почели да се дефинишу цифрама: колико их има, колики им је просек примања, колики је друштвени бруто производ или војна моћ...
Зашто се престала мерити величина народа сходно његовом доприносу светској култури, духовности, доприносу исконском поимању правде или свеукупном трајању и учешћу од почетка цивилизације? Да ли се баш све мора тржишно мерити? Ако се баш све може купити и продати, да ли тиме и наша национална вредност, као што је српски језик, такође подлеже трговини? Данас изгледа да је и то могуће! Могуће је преименовати српски језик одлукама скупштинске већине и, под маском заштите мањинских права, спроводити окупациону политику Калаја и Аустро-угарске после 100 година и то на територији Републике Србије. Србија је нападнута и бомбардована бесомучно, такође под маском исте заштите мањинских права другог народа.
Да ли је крађа имена језика, као највеће културне тековине, основне нематеријалне баштине сваког народа, супротна свим лингвистичким правилима, дозвољена под маском заштите људских права? Да ли проглашавање српских православних манастира на Косову и Метохији „косовским“ који ће временом постати „албански“, дакле да ли се та фарса такође одиграва према неком закону о заштити потрошача, или закону о правима мањина, или ко зна каквом европском закону? Само када је српско право на језик и ћирилицу у питању, као што је то у Вуковару или Црној Гори случај, не постоје никави европски демократски закони о заштити. Управо је чланство Хрватске у ЕУ произвело нови и највећи талас прогона српског писма и српства уопште. Ако закони Европе, или боље речено ЕУ, не штите српски народ у суседним републикама, да ли те исте законе морамо спроводити на нашој територији? Или је то питање бесмислено пошто се зарад сигурне европске будућности и не поставља већ се подразумева правило: за Европу све, од Европе ништа.
Мишљења, тврдње и тумачење чињеница представљају ставове аутора
(Наставиће се)
Аутор: Миодраг Којић
Извор: ЈЕЗИК И ПИСМО КАО ОСНОВА НАЦИОНАЛНОГ И ЛИЧНОГ ИДЕНТИТЕТА (1)
За Ћирилизовано: Ћирилица : Милорад Ђошић
