The Saker: Англоционистичка империја постаде "Империја илузија"

Ово је бизарно. Недавна два самита (АПЕК и Г20) су се, рекао бих, завршила катастрофално за САД и њене савезнике (видети овде, овде и овде), док Русија, Кина и остатак БРИКС-а ситуацију очигледно држе контролом, али и даље има оних који верују западним корпоративним медијима који описују Путина и Русију као “слабе”.


Претпостављам да је у нашем добу виртуелне реалности перцепција све, а у овом случају таква перцепција је обликована излагањем утицају западних корпоративних медија, просто невероватног умећа у испирању мозга. Али, хајде да погледамо чињенице.

Појединачно, највећи резултат ова два самита јесте то што је Си Ђинпинг јасно и, по први пут, отворено показао да у потпуности подржава Путина и Русију.

Сећам се како је раније ове године било много оних који су сумњали у политику Кине према Русији и говорили да “Волмарт-ефекат” (магнитуда америчко-кинеских економских веза) никада Кини неће допустити да се сврста уз Русију против САД. Али управо се то догодило, на најмање три нивоа:
  1. Економском: не само да су Русија и Кина потписале оно што се једино може назвати мега-уговорима, већ су Кинези више него срећни што руским банкама (под санкцијама САД / ЕУ) могу да понуде приступ кинеским кредитима. Кина такође помаже Русији да замени SWIFT.
  2. Политичком: ако ништа друго, Кинези су на свој начин показали да Русија није изолована: Путин је био почасни гост на АПЕК-у, чиме је Кина отворено пркосила САД / ЕУ.
  3. Војном: Русија и Кина сада редовно одржавају велике заједничке војне вежбе, укључујући поморске и копнене операције. И не само да се заједно обучавају, већ редовно вежбају стварање заједничких штабова.
Ово заиста не би требало да изненађује: Русија и Кина су заиста “идеални” партнери, савршено се допуњују. Што је једној земљи потребно, друга има, и обрнуто. И не само то, већ су обе земље – и још увек су – толико малтретиране од САД , да бих рекао да их Империја буквално тера у загрљај. Обама је више пута отворено претио и Русији и Кини, издавао им свакакве ултиматуме, покушавао да окупи коалицију против њих и, наравно, окружио са војним базама САД и анти-ракетним штитом.

Шта Обама и његови саветници нису успели да схвате ? Ово: Русија и Кина (које подржава БРИКС, Шангајска организација за сарадњу, Организација Уговора о колективној безбедности (ОДКБ) и Евроазијска економска унија (ЕЕУ) су далеко моћније од блока САД / ЕУ, у политичком, економском и војном погледу. Ово је велика вест, главни стратешки развој, геополитички тектонски помак, а корпоративни медији Империје грдно се муче да то замагле. Што се тиче западних лидера, они су једноставно у заблуди, очигледно су пали у стару замку веровања сопственој пропаганди. Али народну мудрост, “кад ти је глава у песку, дупе је у ваздуху”, стварност је опет потврдила веома чврстим и болним угризом.

Најапсурднији моменат прошлонедељног самита био је када је Обама, пошто није успео да оствари било који од својих циљева против Русије или Кине, одржао говор, озбиљно говорећи, о важности “америчког лидерства”. Било је толико смешно да је било посрамљујуће. Коментатори руске телевизије су се буквално церекали извештавајући о овоме.

Што се тиче Путина, очито сигуран у своју позицију, он је отворено исмејао идиотизам лидера САД / ЕУ: “Да ли они уопште мисле о томе шта раде ? Или их је политика ослепила ? Као што знамо, очи су периферни део мозга. Да ли је нешто искључено у њиховим мозговима? ” У комбинацији са сада отвореним упозорењем да Русија неће дозволити САД и ЕУ да сломе отпор Новорусије (The Saker: Кључна реченица у Путиновом интервјуу за немачки ТВ канал АРД | The Vineyard of the Saker), Путинова порука је отворена и јасна: западни лидери терају своју империју у зид. [Ако то већ нисте урадили, препоручујем вам да пажљиво анализирате недавни интервјуу Путина за АРД].

Англоционистичка империја је заиста постала “Империја илузија” (да употребим израз Криса Хеџиса), где чињенице значе много мање од “спина”, где је нормално борити се са изазовом негирајући његово постојање, где је самообмана начин живота.

Све се то лепо види, пише на зиду. Тамо је већ подуже.

Проблем је у томе нико не жели да прочита.

The Saker

Извор: The Vineyard of the Saker: The AngloZionist Empire has truly become an “Empire of Illusions”
Превод: Ћирилизовано за The Saker Српски

ПРЕДМЕТ ШЕШЕЉ: ИМА ЛИ НАЈЗАД ПРАВДЕ ?

После скоро дванаест година ванправосудне агоније у притворској јединици Међународног кривичног суда за бившу Југославију у Хагу, српски политички лидер Војислав Шешељ вратио се 12. новембра кући у Београд. Истина, околности његовог ослобађања („привременог“, по терминологији суда који га је затворио) више постављају питања него што дају одговоре. Да наведемо само једно, једноставно питање, које одмах пада на памет, зашто нема пресуде после, како се чини, бескрајног суђења? (Главни тужилац Серж Брамерц прогнозира да ће можда бити донета крајем 2015. године.)
 

Прљава позадина предмета Шешељ. Свако ко је пажљиво пратио овај развучени поступак потврдиће његову јединственост, чак и по неконвенционалним стандардима ad hoc политичког суда у Хагу. Политика је отворено управљала овим поступком од самог почетка. Присуство националисте и политичког заједљивца Војислава Шешеља и његове Српске радикалне странке је било крајње незгодно за слугерањски прозападни режим инсталиран у Београду после „обојене револуције“ октобра 2000. године, што је обележило успон злогласних плаћеника „Отпора“, банде професионалних превратника, подржаних западним новцем и логистиком, који су у оперативном смислу били претходници низу слично оркестрираних удара другде. У незаборавном „дилу“ са тадашњим хашким тужиоцем Карлом дел Понте, српски премијер Зоран Ђинђић је са њом утаначио да „води Шешеља у Хаг и никада га више не врати“. Дел Понте се на то обавезала 2003. године, и убрзо издала налог за хапшење Шешеља, без обзира што нити је оптужница била спремљена, нити је било доказа који би је подржали. Оптужница је лежерно састављана наредних неколико година, док је оптужени Шешељ трунуо у хашкој затворској ћелији и чекао реализацију процедуралних финеса које обично претходе притвору, а не обратно.

Али све то време Шешељ је био стражарно чуван на сигурној политичкој удаљености од западних лутана у Београду, који су ужурбано цепали Србију и ропски испуњавали налоге западних амбасадора, проконзула разорене земље.

Процедурална пародија. Човек би рекао да ће пет година кашњења с почетком суђења Шешељу бити довољно да се увиди нечувено кршење људских и процесних права оптуженог и да ће резултирати одбацивањем оптужнице. Али не и у МКСЈ. Чини се очигледним да нечувено кашњење и ускраћивање привременог пуштања на слободу током тог периода, заједно са спорим темпом суђења, пошто је коначно почело, представља довољно озбиљно кршење права на брзо суђење и тиме валидан разлог за поништавање даљег поступка. Треба напоменути да је право на „правично и експедитивно суђење“ загарантовано Правилом 65 (Б) сопственог Правилника Међународног суда о поступку и доказима, што је после  дванаест година затварања Војислава Шешеља очигледно и по свим стандардима прекршено. Додајте томе потпуни колапс оптужнице у време када је њено изношење завршено марта 2011. године, и консеквентну немоћ тужилаштва да изађе с ичим оптужујућим. Према сопственим правилима Трибунала, правилом 98бис да будемо прецизни, у тој фази је судско веће требало да процени доказе у најповољнијем светлу за оптуженог, и да укине даље поступање, ако тужилаштво није изнело доказе на којима би се, разумно гледајући, могла темељити осуда.

Упркос очигледном неуспеху тужилаштва да представи такве доказе, и јасно израженом мишљењу председника већа Антонетија да је концепт удруженог злочиначког подухвата, од којег је зависио већи део оптужнице – погрешно примењен у Шешељевом случају, веће је већином гласова донело одлуку да се суђење настави. Политички корисници овог продужења били су тадашњи и садашњи управљачи Србије. Као резултат тога, они су до пре неколико дана били заштићени од непријатне перспективе Шешељевог тријумфалног повратка, да поново води своју оживљену Радикалну странку на следећим српским изборима. Да би ствар била још апсурднија, уместо да иде напред ка некој врсти закључка после саслушања по 98бис у пролеће 2011., тужилаштво је од тада вијугало око споредних питања, посебно с оптужбама за непоштовање суда подигнутих против оптуженог, због наводног откривања идентитета заштићених сведока оптужбе. Није било битно што су сви ти сведоци потписали изјаве да немају ништа против укидања заштитних мера. Тако је ефикасно спречен напредак суђења у фазу одбране и изрицање пресуде, док се ова измишљена питања разматрају, иако је цео поступак одавно требао да буде закључен.

Реч о председавајућем судији Жан-Клод Антонетију. Пошто је заредом замењено неколико судија, Антонети је уочи почетка именован за председавајућег судију Шешељевог суђења. Судећи по чисто формалним стандардима, његов наступ је био за похвалу. Али, иако је за разлику од својих претходника био углавном фер судија у судници, сам Антонети није могао имати одлучнијег утицаја, пошто је био окружен судијама какви су Хархоф (недавно замењен судијом Мандиаје Нијанг) и Латанци, који нису ни покушавала да сакрију свој анимозитет према оптуженом. Нема неког посебног разлога да се доводи у питање Антонетијева лична част и професионална честитост, али његова практична улога у поступку против Шешеља је ограничена и може се упоредити са Дубчековом: улога му је да делује као „људско лице“ Трибунала. Шта год био главни разлог Антонетијевог именовања, мора се признати да је његово генерално разумно понашање имало парадоксални ефекат: бољи Шешељев наступ. Лишен обавезе да буде enfant terrible како би драматизовао неправедност и апсурдност поступка против себе, Војислав Шешељ, за кога се не може рећи да је човек велике друштвене префињености, али јесте особа огромне ерудиције и правничке компетентности, најзад је могао да се усредсреди на ефикасно вођење одбране и да демонстрира своје комплетно мајсторство адвоката од заната.

Списак процедуралних повреда у случају Шешељ је дуг и разноврстан, али можемо га свести на следећа главна питања.

Несумњиво, фундаментално питање у овој категорији је очигледна чињеница да сама оптужница није била мотивисана правним већ чисто политичким мотивима. Иако скандалозан, позив премијера Ђинђића тужиоцу Карли Дел Понте да учини да Шешељ нестане из Београда је донекле разумљив, пошто је дошао од политичара који је гледао како да се отараси свог главног политичког супарника. Али да наводно угледна међународна правосудна институција поступи по таквом грубо политички позиву, за Хашки трибунал је брука првог реда.

„Суђење“. Такав несрећан почетак случаја Шешељ није могао а да не доведе до дугог низа накнадних злоупотреба. Упркос чињеници да се Шешељ  добровољно предао неколико дана пошто је био обавештен о налогу за хапшење и да је у различитим тренуцима током свог заточеништва испуњавао све критеријуме Трибунала за претпретресно условно ослобађање, њему је упорно ускраћивана та привилегија дата другима. Тако је остало све док се Веће није коначно суочило са питањем да ли ће имати правно образложену осуђујућу пресуду и истовремено утемељење за „политички коректну“ дугу затворску казну после ионако већ неразумно предугог притвора. Отарасити се несносног окривљеног је постало приоритет. Када су Војиславу Шешељу пре неколико месеци  дијагностификовали метастазе карцинома јетре, искрсло је соломонско решење за готово безуслован „условни отпуст“. Трибунал га је практично избацио из његове ћелије у Притворској јединици Уједињених нација и спаковао га за Београд. Они су то несумњиво урадили у слатком очекивању да ће незгодан затвореник бити позван пред свог Творца и поштедети тамничаре још једне смрти у њиховој авлији пре него што би просто постало неодрживо даље одлагање задате и политички обавезне (али с обзиром на укупни судски фијаско, енормно непријатне) осуђујуће пресуде.

Мањкава од самог почетка, оптужница против Војислава Шешеља почела је да се распада када је почело суђење. Испоставило се да су сведоци – „експерти“ које је позвало тужилаштво били парада полуидиота и незналица или, према Шешељевој незаборавној судској сентенци: „Ако они знају мање од мене о предмету своје струке, онда немају шта да траже овде.“ Наводни очевици Шешељевих злочина су били чиста катастрофа за тужилаштво, а њихов наступ је обележило кривоклетство. Велика већина сведока је на суду признала, под Шешељевим немилосрдним унакрсним испитивањем, да су их уцењивали, вршили притисак, или их подмићивали да пруже лажне доказе против њега, а све под руководством тужиоца. Један сведок је у судници чак открио да су му истражитељи тужилаштва обећали  приступ „девојкама“, ако пристане да пружи инкриминишуће доказе против окривљеног. Многим сведоцима оптужбе је очигледно лакнуло када су у релативној безбедности суднице најзад могли да повуку велике делове или читаве претходно дате изјаве. Један од сведока оптужбе је од очито запрепашћених судија чак затражио дозволу да приђе окривљеном и загрли га.

Оптужница против Војислава Шешеља, више него било који други скандалозни поступак пред Хашким трибуналом, илуструје праву природу тог суда и кристално чисто симболизује његову институционалну корупцију, коју је најбоље окарактерисао истакнути политиколог Џон Локленд у наслову једне од својих књига: лакрдија.

А да, јесмо ли заборавили да споменемо званичне оптужбе против Војислава Шешеља ? Никако, али су оне смешне и незнатне у односу на укупно подривање основних правних принципа каквим се његово суђење исказало у свим фазама. Окривљени је оптужен за „подстицање“ на насиље и етнички прогон у својим политичким изјавама, што није чак ни наведено као злочин у Статуту Трибунала, као што је неухватљива и доктрина удруженог злочиначког подухвата. Али без обзира, и овакве изјаве морале би се сматрати законом заштићеним слободним говором са сваког, осим најострашћенијег становишта политичке осветољубивости.

Знане „политичке непознанице“ Шешељевог предмета. На врху овог списка је неизвесност у вези са ефектом Шешељевог изненадног повратка из Хага на главно политичко питање дана у Србији: како се отарасити (на миран начин) одбојног двојца, председника Томислава Николића и премијера Александра Вучића, који су до 2008. године били Шешељеви блиски сарадници и предводници Радикалне странке док је вођа био утамничен, а који тренутно уништавају земљу. Пре пет година ова двојица бивших сабораца извршили су запрепашћујући volte-face тако што су се у потпуности одрекли гледишта која су до тада дуго времена заступали, да би се претворили у водеће експоненте придруживања ЕУ, отписивања Косова и прихватања скоро свих могућих политика којима су се пре тога оштро супротстављали, тврдећи да их се гаде. Круже гласине да је њихово изненадно преобраћање било охрабрено монетарним подстицајима спојеним са обећањима подршке Запада, да се најзад, после неколико неуспелих покушаја, домогну власти у Србији. Нервоза овог нелојалног тандема је опипљиво расла како се дан Шешељевог тријумфалног повратка у Београд, 12. новембар, приближавао.
Мада је могуће да умире од рака, Војислав Шешељ може с правом да посматра ову, можда задњу, етапу своје политичке каријере и физичког живота са приличним задовољством. Потпуно сам (пошто је одлучио да своју стручност као бивши професор права стави у службу сопствене одбране) не само да је усмртио, већ је и понизио хашку аждају. Под Шешељевим немилосрдним ударцима, предмет тужилаштва се напросто распао. Оно што је почело као стандардно хашко набрајање „злочина против човечности“ (укључујући убиство, мучење, сурово поступање, прогон, уништавање насељених подручја, па чак и пљачку јавне и приватне имовине, да наведемо само неколико) на крају је спало на политички некоректну реторику, што једва да је необично за прегрејане политичаре у многим деловима света и зашта би се тешко могло тврдити да је преступ који завређује дуготрајну робију.

Пре неколико година, на својој годишњој конференцији за штампу, руски министар иностраних послова Сергеј Лавров је издвојио прогон Војислава Шешеља за посебну критику и навео га је као један од значајних разлога зашто би требало затворити Хашки трибунал. Противправно понашање и систематско кршење професионалних норми, што је карактерисало предмет Војислава Шешеља, чини препоруку г. Лаврова убедљивом и актуелном. Томе би се само могло додати, после скоро дводеценијског наношења штете међународном праву, да не би било довољно само га затворити. Нарочито у светлу парадигматичне природе кршења основних права Војислава Шешеља, али једнако и због дугог низа сличних злоупотреба у многим другим предметима, све одлуке и пресуде Хашког трибунала морају бити подвргнуте преиспитивању, погубни преседани које је увео имају се ставити ван снаге, а његови вољни колаборанти треба да буду професионално укорени. 


Аутор: Стефан Каргановић
Извор: The Vineyard of the Saker: The Šešelj Case: Justice At Last?
Превод: Александар Јовановић и Стефан Каргановић

Близу је Сунце или тачкице за Манифест Слободе

Један баук кружи Европом – баук Слободе. Све силе старе Европе и света сјединиле су се у хајку против тог баука: римски папа и Обмана, француски лажњаци и немачки полуполицајци, енглеска краљица и ционисти, муслиманска браћа и небраћа.

Где је она снага коју њени противници на власти нису извикивали као слободарску, где је она снага која није и напреднијим опозиционарима и својим реакционарним противницима узвратила прекор, који их је имао жигосати као слободаре?

Из ове реченице произлазе две ствари.

Све велике европске силе већ признају Слободу као силу.

Увелико је време да Слободари пред целим светом отворено изложе своја схватања, своје циљеве, своје тежње, те да причи о бауку Слободе, противставе Манифест Слободе.

У ту сврху Слободари се још нису састали на Криму, али су га повратили прваци Слободарства. Слободари најразличитијих народности треба да саставе Манифест, који ће бити објављујен на руском, кинеском, шпанском, португалском, јапанском, енглеском, француском, немачком, италијанском и, наравно, старосрпском.

Већ смо писали да од непријатеља треба учити, што улази у ону стару да је историја учитељица живота. Ми Срби смо драге учитељице-мајке увек волели, али изгледа да смо ону праву, која никад није била умилна, физички лепа и привлачна - заобилазили, баш као што је то замало учинио и најмлађи царев златни пауничасти син. Пауничасти син је добро прошао слушајући, а ми?

Непознавање Историје, коју морамо писати са велико „И“ коштало нас је младог жита које је Косац косио и покосио у месецу мају, баш онда када је требала да се води љубав. Питање је да ли ће неко моћи да настави да води љубав, јер када се у аутобусу за место бију, а не туку се, виспрени пензионери и неуки клинци, шта рећи? Неуки не знају где је река Об, а виспренима је мај одавно у новембру. Надајмо се за неуке да ће научити, а за двадесетдеветоновенбарце се можемо само молити. Заслужили су и задужили су нас.

Ипак, добром Богу хвала, појавио се човек који је источну капију поново отворио. Он ту капију није отворио лако, јер источна капија се не отвара лако. Она не само да је тежа, она је увек била успаванија, јер најлепше је спавати пре посла, а то меда најбоље зна. Нека прво иду пчеле, а ја ћу после. То знају и сви радни људи. Источна капија се отвора тешким радом. Она се не решева гордијевским потезом. Тај чувалац архива, храбри младић, који није дозволио руљи да уђе тамо где не треба, сада је стао на црту управо онима из првог пасуса, а то је нова руља само на вишем нивоу, где је бара мања, а руљских крокодила много. Слободољубац је за сада сам. Подршка коју му куртоазно пружају кинески змај, бразилска анаконда и индијски тигар су куртоазне, али значајне за тренутак који ће доћи, јер жеђ за нафтним ендорфином је толика да ће куртоазни шмркачи песка кад тад извдити главу из истог и почети да удишу дах Слободе која је близу. Зато, ендорфинци, чувајте се!

Путин Слободоносац
Где ми Срби да се нађемо у свему овоме? Порука је донешена, а поруку нам је донео Слободоносац у ластином витезовском лету. Ласте су стрижиле калемегданско небо, док су Томанлије, Вучукалије и остали Фочићи брисали сузе страха заливене београдском дугом Слободе, која је опечаћена данашњом молитвом за Цара који је царство изгубио због миша који је који му је некад вадио трн из ноге.

Стрижици београдског неба
Замислите несрећну и злу судбину да Томанлији подари јучерашњи Ђурђицки дар. Ми Срби не морамо говорити о братству, не морамо говрити о мајци Русији и браћи Русима. Ми требамо само да прочитамо поруку која је донета једним писмом које ми Старо-Срби најбоље разумемо, а то је писмо Старе Душанове Централне Србије, чији се мост сада некако другачије зове. То писмо је азбучна ћирилица која је писана од Дубровника и Сплита до Скадра и Скопља, од Скопља до Белгорода српског и новоруског, а од Белгорода до Москве и Петровскога Града, а онда до Владивостока, Хирошиме, Нагасакија, Џуна и Енкориџа.


Милорад Ђошић, пуковник авијације у пензији - пилот,
члан УО Српског Удружења Ћирилица Београд


Владимир Путин у Бризбејну


Једини Путинови политички пријатељи на свету, али могу бити довољни да се преживи. Путину је само потребно да издржи притисак Запада и сачека док Кина не почне да се суочава и понижава САД ... хтедох рећи да "деамериканизује свет". Тај тренутак се убрзано приближава.

Руски председник Владимир Путин је хладно дочекан на бризбејнских 34 степени Целзијуса, тамо где су се сви присутни Англи старали да задовоље свог господара Американца, кевћући на Путина. Рецимо домаћин и ајкула-у-оделу са ауром продавца половних аутомобила, премијер Нове Холандије - бивше британске кажњеничке колоније и будуће кинеске провинције Аустралије, Тони Абот:


Иако је Тонијева пролетерска глава најављивала да намерава да се прса у прса суочи са руским председником ...


... очигледно је овај, кад је Тони мало поразмислио, био превише импресиван, па Тони прибеже дружењу са коалицама и својим руским противником:


Ту је још један лакрдијаш, неоконче Стивен Харпер, премијер Канаде, до 1982. формално колоније Британије.


Иако из прве руке можемо потврдити да је Канада једна од најцивилизованијих држава на свету, Харпер се трсио да докаже супротно, када је лануо на Путина да "изађе из Украјине". Нема везе што Русија није у Украјини,  што уместо ње Кијевом данас влада ЦИА, што то потврдише и прокијевски ратници.

Био је ту и Супер Дејв ...


... са мало бољим манирима од челника својих бивших колонија, али је и он сматрао за неопходно да Путина оптужи за "мачизам", нешто за шта ми не би пало на памет да оптужим Дејвчета.


И на крају, ту је био представник треће бивше британске колоније, Сједињених Америчких Држава, плаћеник за афирмативне акције Бери Обама, веома нервозан и несигуран ако је поред њега Путин уместо телепромптера:


Да, тешки су то били дани за највеће државнике на планети данас. Аустралијски "домаћин" је чак успео да понизи Путина, пустивши га да руча сам за огромним столом.


Путин, на неколико дана најусамљенији човек на планети
Чек, чек, немачка канцеларка Ангела Меркел је посетила Путина у његовом хотелу на четири сата. Због посла. Ваљда.


После Меркелове, стигао је председник Европске комисије, Жан-Клод Јункер. Нама то изгледа као конструктиван састанак.


Па, можда Путин није тек тако био мртав 'ладан ...

Упитан да ли је осећао притисак својих Г20 колега, Путин је новинарима рекао: "Веома сам задовољан резултатом и атмосфером."
    
    
Извор: Deep Resource
Превод: Ћирилизовано за The Saker Српски

The Saker: Кључна реченица у Путиновом интервјуу за немачки ТВ канал АРД

Комплетан интервју на енглеском језику можете прочитати овде: President of Russia
 
Али следећи цитат је, верујем, најважнији:
“Данас су борбе у источној Украјини. Украјинске централне власти су тамо послале оружане снаге и чак користе балистичке ракете. Да ли неко говори о томе? Ни једну реч. А шта то значи? Шта нам то говори? То указује на чињеницу да желите да украјинске централне власти тамо побију све, све своје политичке непријатеље и противнике. Да ли је то оно што желите? Ми свакако не. И нећемо допустити да се то деси.”
На руском је речено: “Вы этого хотите? Мы не хотим. И не позволим.” Ја лично бих то овако превео: “Ви то желите? Ми не желимо. И нећемо дозволити.” Такође, последњи део може да се преведе као “нећемо допустити”. То није израз преференције или много нејаснијих “нећемо опростити”, или “ми ћемо се супротставити”. Ово је веома категоричан исказ који упозорава да ће Русија активно спречити такав исход.

Као што сам овде већ много пута рекао: Русија неће дозволити да нацисти прегазе Новорусију.

The Saker


Извор: The Vineyard of the Saker: The key sentence in Putin’s interview with the German TV channel ARD
Превод: Ћирилизовано за The Saker Српски

Пол Крејг Робертс: Следећи председнички избори ће гурнути свет ближе рату


Глен Гринвалд је открио да је Хилари Клинтон председнички кандидат банкстера и ратних хушкача. Пам и Рас Мартенс напомињу да је Елизабет Ворен популистичка алтернатива. Сумњам да политичар који представља народ може прибавити средства потребна за вођење кампање. Ако Ворен постане претња, естаблишмент ће јој напаковати лажне оптужбе и померити је у страну.

Хилари као председник значи рат са Русијом. Са неокон-нацистима као што су Роберт Каган и Макс Бут да спроводе њену ратну политику и са Хилариним поређењем руског председника Путина са Адолфом Хитлером, рат би био сигуран. И нуклеаран, као што написаше Мишел Чосудовски и Ноам Чомски.

Ако Хилари буде изабрана за председника, финансијски гангстери и профитерски ратни злочинци би довршили преузимање земље. И то би било заувек или до Армагедона.

Да би се разумело шта бисмо добили са Хилари, присетимо се Клинтоновог председниковања. Клинтоново председниковање је било трансформативно, али нису сви схватили његове последице. Клинтон је уништио Демократску странку са споразумом о "слободној трговини", дерегулисао је финансијски систем, покренуо садашњу политику Вашингтона - "промена режима" са својим нелегалним војним нападима на Југославију и Ирак, његов режим је безразложно користио смртоносну силу против америчких грађана и заташкавао убиства лажним истрагама. То су четири велике промене које су земљу увеле у силазну спиралу ка милитаризованој полицијској држави са огромним разликама у приходима и богатству.

Може се разумети зашто су републиканци хтели Северноамерички споразум о слободној трговини, али је Бил Клинтон својим потписом споразум претворио у закон. "Слободнотрговински" уговори су средства која користе америчке корпорације да у иностранство изместе своју производњу роба и услуга што се продају на америчком тржишту. Премештањем производње у иностранство, уштеда на цени рада повећава корпоративне профите и цене акција, доносећи капиталну добит акционарима и вишемилионске доларске бонусе руководиоцима због њиховог учинка. Зараде на капиталу су велике, али су остварене на штету америчких производних радника и пореске основице градова и држава.

Када се фабрике затварају и рад сели у иностранство, послови средње класе нестају. Индустријским и производним синдикатима су одстрањени витални органи, уништени су раднички синдикати који финансирају предизборне кампање демократа. Компензаторна моћ рада наспрам капитала је изгубљена, а демократе су се окренуле према истим изворима финансирања с којих захватају републиканци. Резултат је једнопартијска држава.

Ослабљена пореска основица градова и држава је омогућила да републиканци нападну синдикате јавног сектора. Демократска странка данас више не постоји као политичка странка подржавана прилозима синдиката обичних људи. Данас обе политичке странке заступају интересе истих моћних интересних група: финансијског сектора, војног / безбедносног комплекса, израелског лобија, екстрактивне (примарне, сировинске - прим. прев.) индустрије и агробизниса.

Ни једна од те две странке не представља бираче. Народ се  товари трошковима финансијских појаса за спасавање и ратова, док примарне индустрије и Монсанто уништавају околину и деградирају храну. Избори се не баве стварним проблемима, као што је губитак уставне заштите и законски одговорне владе. Уместо тога, странке се надмећу на питањима као што су хомосексуални бракови и федерално финансирање абортуса.

Клинтоново укидање Глас-Стигаловог закона је иницијалнби потез после којег је уклоњено више ограничења и тако омогућено да се финансијски систем трансформише у коцкарницу у којој губитке покривају народ и Федералне резерве. Тек ћемо видети какве ће све то имати последице.

Напад Клинтоновог режима на Србе је био ратни злочин по међународном праву, али је југословенском председнику, који је покушао да одбрани своју земљу, суђено као ратном злочинцу. Када је Клинтон режим побио породицу Рендија Вивера на Раби Риџу и 76 људи код Вакоа - подвргававући оно неколико преживелих позоришту од суђења, злочини против човечности режима су прошли некажњено. Тако је Клинтон успоставио преседан за 14 година Бушових и Обаминих злочина против човечности у седам земаља. На милионе људи је убијено, осакаћено и расељено, и то је све прихватљиво.

Лако је влади да нахушка становништво на странце, што су Клинтон, Џорџ Буш и Обама успешно показали. Али Клинтонов режим је успео да Американаце окрене и против својих суграђана. Када је ФБИ беспотребно убио Ренди Виверову жену и малог сина, добили смо пропагандну осуду Ренди Вивера уместо одговорности. Када је ФБИ напао Давидијански огранак, религијски покрет који се одвојио од Адвентистичке цркве седмога дана, са тенковима и отровним гасом, изазивајући пожар у коме је изгорело 76 људи, углавном жена и деце, до смрти, Клинтонов режим је масовно убиство правдао са измишљеним и неоснованим оптужбама против владиних убијених жртава.

Сви напори да се утврди одговорност за злочине су блокирани. То су били преседани који су извршној власти обезбедили имунитет од закона. Овај имунитет је сада проширен на локалну полицију која рутински злоставља и убија америчке грађане по њиховим улицама и домовима.

Међународно безакоње Вашингтона на које се руска и кинеска влада све више жале потиче од Клинтоновог режима. Лажи Вашингтона о "оружју за масовно уништење" Садама Хусеина настале су за режима Клинтона, као и  циљ "промена режима" у Ираку и Вашингтоново нелегално бомбардовање Ирака и ембарго који је коштао живота 500 000 ирачке деце - оправдано, како је рекла Клинтонов државни секретар.

Америчка влада је чинила зле ствари и раније. На пример, шпанско-амерички рат био империјалистичка отимачина, и Вашингтон је увек штитио интересе америчких корпорација од латиноамеричких реформатора, али је Клинтонов режим глобализовао криминал. Промене режима су постале толико безобзирне да доводе до опасности од нуклеарног рата. Не збацују се више владе Гренаде и Хондураса. Данас су мете Русија и Кина. Бивши делови саме Русије - Грузија и Украјина - претворене су у вазалске државе Вашингтона. НВО које финансира Вашингтон организују "студентске протесте" у Хонг Конгу, у нади да ће се протести проширити на Кину и дестабилизовати владу. Безобзирност ових интервенција у унутрашње послове нуклеарних сила је без преседана.

Хилари Клинтон је заговорник рата, исто ће бити и републикански кандидат. Све жешће антируска реторика Вашингтона и његових трулих ЕУ марионетских држава воде ка уништењу света. Арогантни неоконзервативци, својим хибрисом уверени да су САД "изузетна и неопходна" земља, на деескалацију реторике и санкција гледају као на посустајање. Што више неоконзервативци и политичари попут Џона Мекејна и Линдзи Грејема ескалирају реторику, то смо ближи рату.

Како је америчка влада сада прихватила превентивно хапшење и затварање оних који би  једног дана могли да почине злочин, цео неоконскоратнохушкачи кадар треба да буде похапшен и притворен на неодређено време пре него што уништи човечанство.

Клинтонове године су произвеле поплаву књига које документују бројне злочине и заташкавања - Оклахома Ситија, Раби Риџа, Вакоа, скандала са ФБИ крим-лабораторијом, Винсент Фостерове смрти, учешћа ЦИА у шверцу дроге, милитаризације спровођења закона, Косова, свега и свачега. Већина ових књига су писане са либертаријанског или конзервативног становишта. Као да нико није схватио природу дешавања у трансформацији америчке власти. Они који су заборавили и они сувише млади да знају дугују себи да се упознају или поново упознају са Клинтоновим годинама. Недавно сам писао о Амброус Еванс-Причардовој књизи "Тајни живот Била Клинтона". Друга добро документована књига је Џемс Бовардова "Осећајући твој бол" (Feeling Your Pain). Конгрес и медији су помагали и подржавали бројна заташкавања и уместо њих се фокусирали на релативно неважне махинације око Вајтвотер некретнина и Клинтонову сексуалну аферу са службеницом Беле куће, Моником Левински.

Клинтон и његов корумпирани режим су лагали о многим важним стварима, али је само лаж о његовој афери са Моником Левински изазвала Представнички дом да га опозове. Игноришући бројне и валидне основе за разрешење и уместо тога бирајући небитан разлог, Конгрес и медији су били саучесници у успону извршне власти ником одговорне. Овај недостатак одговорности нам је донео тиранију у земљи, у иностранству рат, два зла наднета над свима нама.


Аутор: Пол Крејг Робертс
Извор: The Next Presidential Election Will Move The World Closer To War -- Paul Craig Roberts - PaulCraigRoberts.org
Превод: Ћирилизовано за The Saker Српски