Сава Росић, преводилац, жена пред којом руска господа скидају шешир, даме
се умилно смешкају, официри стају мирно, а нашој деци студентима који
знају шта је црвена диплома Универзитета Ломоносов се зенице мало
прошире. Кад нема шта да ради чита и помаже Српском Удружењу Ћирилица Београд,
јер немамо стално са собом брата Руса, Сава сестрински одмењује
браћу, што јој не пада тешко. Још нам је у срцу њен мартовски говор када
смо подржали Доњежане испред руске амбасаде. Њихово писмо на руском и
српском као одјек са Сајма прочитаћете после чланка "Мој народ" који вам
са поносом представљамо.Добили смо првенство или како то данас модерно
кажу, ексклузиву.
Мој Народ
Кренула сам 15. новембра 2014. године на Трг да
поздравим Сужња. На почетку Кнез Михајлове неки репортер је у гомили
пролазника искусним оком непогрешиво увребао неуку крезубу старицу и
потурио јој микрофон да каже шта мисли о предстојећем скупу. Вероватно
ће се у вечерњим вестима на „јавном сервису“ и осталим „слободним и
независним медијима“ појавити слични кадрови, из присутних ће
неизоставно извући сваког крезавка, мусавка, чупавка или маторка који се
уклапа у унапред задату представу. Чуди ме да се после толиких
„едукација“ у организацији свакојаких иностраних фондова и непрестаних
„реформи“ још увек упорно користе већ одавно проваљени јефтини трикови.
Иста ствар је и са проценом броја присутних: веле да их је било неколико
хиљада, а нигде снимка издалека, да се види читаво мноштво. Зато је
колона, заузимајући читаву ширину будуће Улице руског цара Николаја II, у
повратку из шетње поред мене брзим ходом пролазила више од четврт сата.
Потом сам на руским вестима чула сасвим другачију процену: неколико
десетина хиљада. Исто је било и у случају недавне војне параде (руске
вести: 100.000 људи). Хеликоптери су надлетали, али (случајно?) ни у
једном од њих није било камере. А што се тиче приказивања публике, као
да је сниматељима строго наређено да у кадру сме бити највише десетак
људи. Даље, јавна гласила тврде да је то био скуп Српске радикалне
странке. Јесте, организовала га је Српска радикална странка и на њему је
наступио председник странке, др Војислав Шешељ. Али нипошто нису сви
окупљени били чланови странке: само ја сам у оноликом мноштву спазила
најмање десетак својих познаника који то нису. Можда ће неко рећи како
су све то ситнице, али има их много и стално се понављају, што указује
на свесну намеру. На сву срећу, технологије манипулације друштвеном
свешћу потанко су разоткривене у књизи „Манипулација свешћу“ Сергеја
Кара-Мурзе.
Дакле, одржан је још један
скуп на „Западном Балкану“. Тврдим да за мог живота није било никаквог
тектонског поремећаја на Хлму (видети одредницу Хум у „Српско-српском
речнику“ Радована Дамјановића), а преконоћ нас изместише из средишта на
запад полуострва (видети било коју земљописну карту). Истину о томе ко
је био на скупу и како је протекао присутни знају, док ће је осталима
скројити „наша“ гласила. Они упорнији могу да у „светској паучини“
пронађу снимак говора др Војислава Шешеља, а ја желим да изнесем своје
утиске и осећања (у новоговору „емоције“) после блиског сусрета са мојим
Народом (у новоговору „овим народом“). После многобројних судбоносних
збивања сабијених у свега четврт века, после примене најсавременијих
технологија, помно развијаних у научним институтима богатог Запада и
уходаваних „ин виво“ на нама, после санкција и „хуманитарних
бомбардовања“, после свих иживљавања над људима и здравим разумом, мој
господствени Народ дошао је да Сужњу поручи: „Срећне ти ране, Јуначе!“
На Тргу није било богато одевених, умишљено пуних себе, по приватним
клиникама шприцаних силиконима или здравствено дотераних, соларијумски
поцрнелих, приспелих са одмора на „елитним дестинацијама“, корисника
разноразних „грантова“, представника „невладиних“ организација (оне који
су дошли по задатку не рачунам), зато сам била у прилици да посматрам
праве представнике мог Народа, који нису подлегли никаквом „зову
сирена“, стамено се држећи завета својих светих предака. Било је ту људи
свих узраста: и жустре омладине, и оних у годинама, и сасвим времешних.
Видела сам и инвалиде са штакама, којима се још увек нисмо достојно
одужили за принесену жртву у одбрани нејачи... Било је шешира, шубара,
шајкача, али нисам видела оне западњачке качкете што се носе са
штитником позади. Било је много застава и парола исписаних ћирилицом.
Било је великих слика Драже Михајловића, Живојина Мишића, као и руског
цара Николаја II, Владимира Путина, Игора Стрелкова... Изнад свега,
Тргом је само врцала јединствена, врло снажна али сталожена позитивна
енергија коју је мој Народ исијавао. Жудно сам је упијала, срећна што
смо претрајали, што смо остали доследни. Залуђивани, пљувани,
протеривани, мучени, убијани, пљачкани, сиромашени – нисмо поклекли,
нисмо изгубили наду. Насупрот свим оним грчевитим покушајима
омаловажавања, ниподаштавања, сатирања, исмевања, чему смо већ годинама
изложени, насупрот вештачкој реалности у „медијима“, у стварности је
стајао мој господствени Народ кога сва та ситна шибицарења не дотичу.
Могу они други и даље за хонорар таламбасати, једни другима додељивати
награде, трсити се пред газдама или им се додворавати – све то је само
јалово бацање прашине у очи. Била сам учесник узвишеног ванвременог
тренутка: мој Народ је дошао да својим присуством посведочи захвалност
Сужњу за пожртвованост и осоколи га за наставак борбе. Као што ће доћи и
осталима који се из хашке Ћеле-куле ипак врате.
Заточеници неправде а заточници Правде, добро дошли кући!
Сава Росић
Писмо Игора Маслова
Дорогие братья и
сестры! Жители Донецкой народной
республики, и я лично, выражаем большую
благодарность всему Сербскому народу
за ту духовную поддержку, которую Вы
оказываете. Большое вам спасибо и низкий
поклон.
В это тяжелое для
нас время, когда вся мощь Украинской
армии, при поддержке США, пытается нас
уничтожить, стереть с лица земли наш
народ, вы, братья Сербы, подставляете
свое плечо, вы молитесь за нас, большое
вам спасибо. Вы честно и открыто
высказываете свою гражданскую позицию,
которая идет в разрез с официальной
властью Белграда. Но само название
города говорит за себя – Белый (чистый,
Божий город). Вы прошли через ужас
захватнической войны с Западом, теперь
настал и наш черед. Тьма будет побеждена,
потому что уже наступает Рассвет, наш
Славянский Рассвет, где главным достоянием
мира будет Человек, свободный и радостный.
Нами правит Бог, он наш родной Отец. Он
дает нам испытания, закаляет нас, как
сталь, чтобы мы могли стяжать силу Небес.
Запад не смог сломать
Великого Сербского воина – Воислава
Шешеля, держа его в заключении жутких
12 лет. В нем – Дух Великого Славянского
народа, который нельзя сломать и нельзя
купить за все блага земного мира. Ему
даровано больше – Царство Небесное.
Все эти герои – Воины Света – Божьи
Воины. У Бога, кроме наших рук, нет других
рук. Именно от каждого из нас зависит
будущее страны, мира, вселенной. Именно
от нас. Мы – дети Отца Небесного!
Я, как поэт, рад, что
моя книга понравилась Сербскому народу,
но я бы хотел сказать, что здесь есть
рука Божья. Именно серб-предприниматель
из г. Донецка, Горан Радич, помог в выпуске
этой книги, которая прошла ДНР, Украину,
Россию, и дошла до Белграда. Так что, без
сербского участия, этой книги бы не
было. Сейчас готовится к изданию новая
книга: «Азъ есмь Русич». Работу над этими
книгами я делаю совместно с сыном, это
наше совместное творчество.
Обнимаем вас Всех,
наши сербские братья и сестры. Спасибо
вам Всем и низкий поклон от народа
Донбасса. Да воссияет Святая Русь со
всеми народами-братьями.
С уважением и
любовью, поэт Донбасса, Маслов Игорь
Васильевич и Маслов Кирилл Игоревич.
Писмо Игора Маслова (превод)
Драга
браћо и сестре! Житељи Доњецке народне републике и ја лично изражавамо
велику захвалност читавом Српском народу за духовну подршку коју
пружате. Велико Вам хвала и дубоко Вам се клањамо.
У
ова тешка времена, када читава моћ Украјинске војске, уз подршку САД,
покушава да нас уништи, збрише с лица земље наш народ, ви, браћа Срби,
подмећете нам своје раме, ви се молите за нас, велико вам хвала. Ви
поштено и отворено изражавате свој грађански став који се коси са
званичном влашћу Београда. Али сâм назив града говори за себе – Бео
(чист, Божји град). Ви сте прошли кроз ужас освајачког рата са Западом,
сада је дошао ред на нас. Тама ће бити побеђена, зато што већ долази
Свитање, наше Словенско Свитање, где ће главна тековина света бити
Човек, слободан и радостан. Нама управља Бог, он нам је рођени Отац. Он
нам даје искушења, кали нас као челик, како бисмо могли да стекнемо силу
Небеса.
Запад није
могао да сломи Великог Српског ратника – Војислава Шешеља, држећи га у
затвору током језивих 12 година. У њему је Дух Великог Словенског народа
који се не може сломити нити купити за сва блага земаљског света. Њему
је даровано више – Царство Небеско. Сви ти јунаци – Ратници Светлости –
Божји су Ратници. Бог осим наших руку друге руке нема. Управо од сваког
од нас зависи будућност земље, света, васељене. Управо од нас. Ми смо
деца Оца Небеског!
Мени
је, као песнику, драго што се моја књига свидела Српском народу, али бих
желео да кажем како је ту рука Божја. Управо је Србин-предузетник
из града Доњецка, Горан Радић, помогао да изађе та књига која је прошла
ДНР, Украјину, Русију, и стигла до Београда. Тако да, без српског
учешћа, те књиге не би било. Сада се спрема издавање нове књиге „Азъ
есмь Русич“ (ја сам Рус – на староруском). На тим књигама радим заједно са сином, то је наше заједничко стваралаштво.
Грлимо све Вас, наша српска браћо и сестре. Хвала свима Вама и дубоко Вам се клања народ Донбаса. Нека засја Света Руска (стари назив Русије) са свим народима-браћом.
С поштовањем и љубављу, песник Донбаса, Маслов Игор Васиљевић и Маслов Кирил Игоревић.
Милорад Ђошић, члан УО
Српског Удружења Ћирилица Београд
