|
Душан Миловановић |
Текст је објављен у зборнику радова са округлог стола " Ко разара
српску културу?", одржаног у организацији Српског удружења "Ћирилица"
Савиндана 2014 а посвећеног обележавању 200 година жртвене смрти Светог
ђакона Пајсија и игумана Авакума као и 100 година од жртвеног чина
Гаврила Принципа.
Ови јубилеји нека нас подсете да нема културе без идеала, а идеализма без жртве.
Све познате чињенице о (не)односу према најфункционалнијем,
најлепшем, најдорађенијем савременом писму, које је уз све то још и ваше
– просто постају отужне, јер – ништа се у скорије време радикално није
изменило, и поред редовног закукавања, упозоравања, молби... извесног
броја родољубивих посленика. Заман су сва писанија, студије о генези,
од најстаријих, лепенских почетака преко винчанице, ликијске, лидијске
варијанте, рашанице, словарице Несторова времена, кириловице до
најсавременије, као дијамант избрушене и савршене фонетски
најпрецизније Вукове Азбуке; сви трактати, есеји, пригодне беседе и
епско-лирски узлети дотичу малени број Србаља, којима је ово благо више
„нако“, уобичајено и готово досадњикаво. Уз све побројане напоре
посвећеника и даље либерали, опструенти, изелице, штеточине (и стране и
овдашње), евроентузијасти и најгори сој, они „гадљиви на сопствено
порекло“, дакле – наказе свих боја и карактера као поплавни талас
прекривају и у кал срозавају ћирилско благо, свакога људског дивљења
достојно. Све више наше, у свему узорито писмо потискују медији,
небрига у школама, одсуство утемељеног, и налет паушалног, често
наказног „родољубља“, што штету велику чини. Мада у Уставу Србије пише
да „... ћирилица је основно писмо...“ то овдашњи свет обавезује колико и
какав графит на тараби. Изговори да се латинско писмо лакше пише, да
је оно неопходно ради страних језика пада у воду кад се упореди пракса
озбиљних држава (и народа) Русије, Бугарске, Јапана, Кине, Индије...
који се паралелно и с успехом служе и другим писмима, никако не
запостављајући своје. Уосталом, све нас више сви ти „изговори“
подсећају на дојучерашњу праксу северних нам комшија, где дете,
припадник националне мањине, није могло добити највишу оцену из
„матерњег“ језика уколико се родитељи не упишу као припадници домицила.
Хајка на ћирилицу, код западних суседа, само је наставак заслужних
учитеља.