Иако je ћирилица
званично равноправно писмо у Босни и Херцеговини, њу све више потискује
латиница, те смо у опасности да полако одложимо у заборав и одрекнемо
се богатства коришћења једног од најсавршенијих писама на свијету, у
којем једном гласу одговара тачно један знак. Будући да је данас све
исписано на страном језику или абецедним писмом, ћирилица је запала у
језички вртлог који је вуче дубље ка дну. Зашто маргинализујемо
ћирилицу? Због чега се она губи и потискује, иако нема ваљаних разлога
за то? Почнимо од фактора социјализације. Школски систем, првенствено у
већем ентитету, не посвећује довољно пажње овом писму. За разлику од
времена када се у школи писало равноправно ћирилицом и латиницом, данас
је ћирилици посвећено свега неколико часова тако да млађе генерације чак
и не знају читати, ни писати ћирилицом! Зашто? Крива је политика. Е
сад, ако бисмо кренули принципом „свако зашто има своје ЗАШТО“ догурали
бисмо далеко. Осим тога, иако Устав прописује равноправност оба писма,
већина медија у БиХ директно крши овај највиши правни акт, будући да је
ћирилица слабије (да не кажемо, скоро никако) заступљена у медијима.
Зашто? Након недавних, још једних у низу, ратних превирања који никако
да заобиђу ово мало полуострво, чињенице су се посложиле другачије.
(Због комплексности ове државе увијек морамо да је раздвајамо на
дијелове, регије, ентитете, народе, језике...)
