Средином седамдесетих, телевизија је полако почела да истискује радио, чак и у спортском програму. Одлични радијски водитељи, који су успевали да нам гласом визуелизују игру на терену, одједном су постали ТВ коментатори и почели да праве циркус – по инерцији су наставили да описују акције тимова, смећући потпуно с ума да то исто види и публика. Гледаш утакмицу на ТВ и видиш Џајића како дрибла на левом крилу, центрира, улази Драго Вабец и даје гол, а из ТВ-а се чује: „Џајић добија лопту на левој страни, продире преко левог крила и центрира…Вабец…гол“!
На овај феномен личи и модерна српска политичка аналитика – описује ти оно што, ако већ хоћеш, видиш и без ње и показује колико се плитко може размишљати о политици, геостратегији, политичким системима, историји, философији политике, а још и најгоре од свега, та аналитика у себи не садржи ни најмањи, ни најбеднији покушај синтезе, а да није на нивоу влашке гатаре. Кад би ти аналитичари заиста знали онолико колико утисак о свом знању хоће да оставе, имали бисте готове таблице будућих догађаја. На крају, ма колико свака анализа бивала привидно дубока и ерудитивно изложена, сведе се на неколико фраза, које сте и без аналитичара знали: мож’да бидне, ал’не мора да значи. Што би народ реко: „Жив ми Тодор, да ми чини говор“.
Ајдемо неким редом:
