Када сам, пре петнаестак дана, писао да се помирљив тон и уздржаност Русије поводом протеривања њених дипломата из Вашингтона неће свуда примити лепо, као у Србији, те да ће се и у Вашингтону, а нарочито у Варшави и Кијеву то доживети као слабост, хтедоше русофили да ми проспу зубе к’о ситан шодер. Кад сам довео у сумњу вечно партнерство и пријатељство између Кине и Русије, које је сковано у Београду, у нашој машти, опет да ме покидају.
Две недеље доцније, 7000 америчких војника стиже у Пољску, и то на границу с Русијом. док пољски министар одбране, Антони Маћеревич сеири како је готово с Јалтом. Ми ћемо, наравно, рећи „ма ко их шиша, све ће њих цар у ред да дотера“, али се, бар за сада, одвија сценарио који сам предвидео – уздржаност је доживљена као слабост и Запад је одмах реаговао. Нисам сигуран да и Кинезима очи нису порасле гледајући на Сибир. На сироче и зец извесну ствар оштри.