„Не могу да побегнем од пара“, каже ми, пре десетак година, мој другар, зовимо га за ову прилику „Лаки“, тада градоначелник у великом граду Централне Србије.
„Ко год ме сретне у граду, каже ми ајд’, Лаки, помози око ове набавке, овог тендера и ја свима обећам да хоћу. И, веруј ми (ја му верујем, јер га знам од детињства) никад ником помогао нисам, али онај ко добије мисли да јесам и шаље коверат. Ја, шта ћу, узмем, ћутим“.
Власт, дакле, и кад је мала, нешто доноси. Већина људи допире од тог првог нивоа, односно до непосредне материјалне користи, па чак и ту нема неку дубљу стратегију, рецимо дужег извлачења пара и добара, него просто и народски: што око види, рука не пропушта. Узми данас, сутра ко зна где си. То је више последица тога што смо, у сваком веку, осамдесет година сиротиња и вазда смо празни и потребити, те кад се прилика отвори, трпа се у џепове да само пуца. Нисмо ми енглески лордови који шуре цео свет стотинама година, па им се не жури, свега су пуни, а рачунају да ће шурити бар још оволико. Ми данас имамо шансу и, ако је данас не искористимо, опет почиње оних 80 тешких година.