 |
| „Фридман гласа у Њу Орлеансу 1867.“, гравира која приказује Афроамериканце, који су само коју годину раније били робови, а те, 1867-ме, као гласају и одлучују нешто. Дигитална колекција – „New York Public Library“. |
(Ја, гласач)
Оно чега већина људи није свесна, јесте да се политичко мишљење, или однос према политици, медијски формира исто као однос према моди, филму, музици, или храни. Људи ће вазда мислити да су самостално дошли до неког стила, до неке моде, или укуса хране, а заправо ће бити жртве медија, да то и не знају.
Одличан пример је кварење, почетком седамдесетих, наше народне музике, од стране тада неколико веома талентованих и младих аутора. Први је са увођењем шпанских и грчких ритмова у нашу народну музику почео Тома Здравковић и то је неко време упорно пуштано и продавано. Народу се допало и почео је да тражи, потпуно несвестан да то никада не би тражио да претходно већ није слушао. Исто тако, људи се облаче онако како им се намеће, купују оно што им се сугерише и то врло перфидно, сугерисањем, рецимо, да ћете озбиљно заударати, ако не купите дезодоранс.
Исто је и са политиком: сугерише вам се да ћете бити потпуна дилеја ако не усвојите демократију и њен изборни процес, као најсавршенији политички облик до кога се човечанство после толиких векова винуло. Људи, иначе критици склони, скоро никада не критикују свој ум, тако да се једном наметнута заблуда лако одржава. Само први пут треба купити дезодоранс, после је он део купатила за цео живот.
