Историја: "Руски летописац"

«Русский Летописец», титульный лист. Факсимильное издание

С поносом објављујемо, да наш сајт први пут објављује највреднији извор о светској и посебно руској повести. То је Руски летописац из 1649, који никада до сада није објављен. Недавно је откривен у збирци старих књига и рукописа Вадима Сергејевића Јакуњина, издавачка кућа "Актеон" га је дигитализовала и љубазно предала нашем сајту за постављање. "Актеон" је објавио и фототипско издање "Руског летописца". Поред дигитализованог изворника, на сајту ће бити објављена и пресловљена иначица (руска ћирилица је неколико пута поједностављивана и обогаљивана, најзначајније измене извршили су цар Петар Велики 1708. и бољшевици 1918. године, тако да је садашњим читаоцима велики број старих слова непознат - прим.прев.).

Пре него што је "Летописац" доспео у збирку В. С. Јакуњина, био је у збирци Стефана Федоровића Севастијанова (1872–1943), чувеног старобредног књигољупца (старобредници су били православни Руси који нису прихватили богослужбену и обредну реформу коју су у Руској цркви, око 1660. године, спровели патријарх Никон и цар Алексеј Михаловић, други цар лозе Романова, због чега су до Октобарске револуције били прогоњени - прим.прев.), једног од првих сакупљача старих руских књига и рукописа у совјетском времену. В.С. Јакуњин је откупио Севастијановљеву збирку од његових наследника.

«Русский Летописец»

Према записима власника у самој књизи, у 18. веку Јакуњинов рукопис Руског летописца био је ћелијска књига епископа астраханског и ставропољског Методија. Познати црквени вођа владика Методије рођен је 1700. у околини Суздаља, а умро 1776. године, убрзо након пораза Пугачова (чувени вођа козачког устанка за владавинее царице Катарине Велике - прим.прев.) Наводимо цртицу о овом изузетном човеку (извор: eparhia-saratov.ru).

"Не радоваше се толико Израиљ својем избављењу из Египта, прелазећи Црвено море", пише његов савременик, "колико се радоваше свештеници и грађани Астрахана, видевши давно жељеног им пастира како им доходи. Заиста, овај пастир бејаше добар: бејаше пример сваке врлине, ревнитељ истине, кроткости и смирености узор, марљивости и умерености предводник, увриеђених заштитник, хранитељ сиротих у отац свију. "

    Након гушења Пугачовљевог устанка, када је и сам Пугачов био погубљен у Москви, изведени су пред суд они који су учествовали у побуни. Царица Катарина II је толико уважавала владику Методија да му је поверила суђење свештеницима и духовним лицима, који су стали на страну самозванца Пугачова, говорећи:

    "Шта он учини с њима нека им буде."

    У мају 1775. доведено је у Астрахан скоро 1.000 људи монаха, свештеника, ђакона и црквењака, окованих, израњављених, изгладнелих и свим тешкоћама тамновања измучених. У два часа после подне, владика Методије је наређивао да се ретко удара у велико звоно. на такво у то време необично звоњење, народ је пожурио у цркву; Све свештенство се окупило у сабору. Светитељ у малој владичанској одежди и са штапом изашађе на средину, даде несретницима знак да приђу, погледа их, заплака и рече: "Бог и свемилостива владарка наша све вам опраштају, и ја вас по власти од ње датој отпуштам; скидајте окове с њих"... Када губернатор Бекетов рече Методију да се са бунтовницима тако не поступа, овај му одговори:“ Зар су они криви? Ви - војници и сви чиновници - шта учинисте са оружјем? - побегосте, напустисте своја звања и положаје, прекршисте заклетву! Зар да вас свештеници са крстом и кадионицом штите? "

    Убрзо након тога, 1776. године, владика Методије упаде врело воде и удави се. Вест о неочекиваном крају вољеног архипастира опхрвала је становнике града Астракхана дубоком тугом, што је посебно изражено када су његови посмртни остаци допремљени у Астрахан. Готово сви становници града изашли су са горким јецањем како би се сусрели са својим покојним архипастиром. Чак су и Татари и пагани викали: “Ко ће нас сада хранити и облачити? Ко ће се за нас бранити? "

Владика Методије је држао "Руског летописца" у својој ћелији као једну од књига којима се стално враћао.

Русский Летописец 1649 года

 Малени одломак из Руског летописца објавио је Н. И. Новиков у 18. веку у његовој чувеној "Древној руској вифлотици". Новиков га је сматрао делом "Суздаљског летописа", али није објавио читав летопис. Могуће је да су Новиковљев „Суздаљски летопис“ и Јакуњинов "Руски летописац" једно те исто дело. Треба напоменути јасан, добро постављен слог писца "Летописца, као и високопрофесионални калиграфски стил рукописа.

Рецимо сада главну ствар, о самом Руском летописцу, о његовом садржају и његовом значају за разумевање руске историје. Од првих страница Руског летописца, постаје очигледно да ово није само највреднији извор, који доследно описује данас заборављену верзију древне руске историје, већ ни мање ни више него изворник "Повести древних времена" (Повест временных лет - књига која се сматра најстаријим повесним рукописом целокупне руске историје - прим.прев.).

Оглавление раздела истории русской земли

Упоређивање Руског летописца и Повести древних времена не оставља никакву сумњу да је аутор "Повести", описујући почетак руске историје, пред собом имао Руског летописца и намерно га преуређивао, избацивао неке делове и убацивао друге, са јасним циљем: да представи Кијев, “мајку градова руских”, колевком руске државности. Иако је у изворнику - Руском летописцу - слика најстарије руске историје била потпуно другачија. Кијев се тамо појављује у средини приче летописца као град освојен од Новгорођана и Ростовљана (становници древних руских градова Новгорода и Ростова - прим.прев. ) и то након оснивања Москве. Кијев је присаједињен кнежевима новгородско-ростовским и њиховој огромној држави, која је већ обухватала западни Сибир. Освојивши Кијев, они су својој титули "Великих кнезова Новгородских" додали "Кијевски". Престоница им је била у граду Владимиру.

«Русский Летописец»

Сада постаје јасно зашто Повест древних времена почиње речима: “Ово је књига летопис. Повест о древним временима, црнорисца Феодосијева из Печерског манастира, откуда настаде Руска земља и ко у њој први поче кнежевати. "

Овде је изричито речено да је Повест древних времена саставио неки безимени црноризац у манастиру Кијевско-Печеревском ("Феодосијем"). Повест древних времена у почетном делу јасно следи Руског летописца, правећи следеће промене: изостављена су скоро сва догађања руске историје пре освајања Кијева од стране кнеза Олега, описи предкијевског, Новгородског доба су сведени на минимум. Након тог смањења, руска историја у "Повести" почиње са чињеницом да су Новгорођани, изненада и из непознатог разлога, одлучили да позову к себи кнезове Варјагов. Они су дошли, почели кнезовати у Новгороду, али су већ у следећем колену заузели Кијев и тамо преселили своју престоницу. Након тога Повест древних времена подробно говори о историји Кијевске Русије, а Новгород се повлачи у позадину.

Захваљујући открићу Руског летописца, да се поуздано утврдити да је кијевско-печерски црноризац саставио своју Повест древних времена не у петнаестом, већ у седамнаестом веку, намерним преуређивањем Руског летописца. Ово решава бројне контрадикције и недоследности Повести древних времена. Историјске чињенице изнесене у Руском летописцу представљају другачији концепт историје, без преуређивања и накнадне цензуре.

Од посебног интереса за наше читаоце су поглавља посвећена догађајима руске историје, као што су: "О Словенима и Русији", "О великом кнезу Рурику", "О крштењу руске земље", "О граду Владимиру". Неколико поглавља посвећено је догађајима током смутних времена*. и зацарења лозе Романових, и они представљају нове историјске чињенице, укључујући и заклетву коју је потписао први представник ове лозе. Напомињемо да Руски летописац не говори само о апостолу Андреју ињеговом крштавању Русије, већ спомиње и име једног од првих руских епископа - Антипатра, присутног на Антиохијском сабору, осуђујући јерес Павла Самосатског. Према томе, сагласно Руском летописацу, апостол Андреј је створио руску црквену хијерархију, рукоположивши прве руске епископе. То је било пуновредно апостолско крштење.

Уредници "Руске вере"се захваљују шефу Лабораторије историјске генетике Московског физичко-техничког факултета Х. Х. Мустафину и директору издавачке куће "Актеон" М. А. Јакуњину на достављању дигитализоване иначице "Руског летописца".

*Смутное время - време од пада лозе Руриковића 1598. године, смрћу цара Бориса Годунова, пољског освајања и паљења Москве, лажних царева и пољских вазала, па до зацарења првог Романова, цара Михајла Фјодоровића 1613. године - прим прев.

http://ruvera.ru/

 
Извор: «Русский Летописец», титульный лист. Факсимильное издание 
За Ћирилизовано превео: Драган Вукојевић