Као и увек, нас Србе треба подсећати шта су нам урадили и шта нам раде.
Један
честити човек, Хрват, професор Анте Лешаја, написао је књигу о уништавању
српских ћириличних књига. Не једну, две или сто. Милионе књига.
Милорад Ђошић, члан УО
Српско Удружење Ћирилица Београд
У Хрватској за десет година уништено 2,8 милиона књига на ћирилици
Анте Лешаја, аутор дела “Књигоцид” о уништавању књига у Хрватској од 1990. до 2000, каже да је за једну деценију “очишћено” скоро три милиона књига, искључиво по етничком и идејном кључу.
Анте Лешаја, аутор дела “Књигоцид” о уништавању књига у Хрватској од 1990. до 2000, каже да је за једну деценију “очишћено” скоро три милиона књига, искључиво по етничком и идејном кључу.
Фото: Промо
Зашто су, како и под којим околностима уништаване “непоћудне” књиге у Хрватској од 1990. до 2000. године тема је дела “Књигоцид” Анта Лешаје, универзитетског професора у пензији.
У опсежном делу, које су објавили “Профил” и Српско народно вијеће, овај Корчуланац, по професији економиста, настојао је да овај проблем осветли с разних страна – из политичког, историјског и моралног угла.
Лешаја истиче да је за једну деценију на ђубриштима у Хрватској завршило око 2,8 милиона књига и да та цифра није најпрецизнија, јер је до правих података готово немогуће доћи.
Поуздано је, међутим, да су књиге “чишћене” по етничком или идејном кључу: из јавних, школских књижница, из домова културе и других културних институција одстрањиване су књиге писане ћирилицом, дела српских аутора и издавача или хрватских писаца који се нису “уклапали” у тадашњу изразито домовинску политичку опцију.
Књига је настала готово случајно када је Лешаја после операције дошао на Корчулу 1997. и дознао за контејнер препун бачених књига. Установио је да је на ђубришту завршило 400 наслова објављених на ћирилици или српских аутора, од којих највише Бранка Ћопића – чак 19.
Убрзо је дознао да то није усамљени случај и упустио се у истраживање које је трајало деценију и по.
Зашто су, како и под којим околностима уништаване “непоћудне” књиге у Хрватској од 1990. до 2000. године тема је дела “Књигоцид” Анта Лешаје, универзитетског професора у пензији.
У опсежном делу, које су објавили “Профил” и Српско народно вијеће, овај Корчуланац, по професији економиста, настојао је да овај проблем осветли с разних страна – из политичког, историјског и моралног угла.
Лешаја истиче да је за једну деценију на ђубриштима у Хрватској завршило око 2,8 милиона књига и да та цифра није најпрецизнија, јер је до правих података готово немогуће доћи.
Поуздано је, међутим, да су књиге “чишћене” по етничком или идејном кључу: из јавних, школских књижница, из домова културе и других културних институција одстрањиване су књиге писане ћирилицом, дела српских аутора и издавача или хрватских писаца који се нису “уклапали” у тадашњу изразито домовинску политичку опцију.
Књига је настала готово случајно када је Лешаја после операције дошао на Корчулу 1997. и дознао за контејнер препун бачених књига. Установио је да је на ђубришту завршило 400 наслова објављених на ћирилици или српских аутора, од којих највише Бранка Ћопића – чак 19.
Убрзо је дознао да то није усамљени случај и упустио се у истраживање које је трајало деценију и по.
Фото: Профимедиа
- У социјалним превирањима увек се идеолошки реинтерпретирају историјске чињенице, те се утемељују другачији системи вредности. Врши се идеолошки преврат, па је у том контексту важно рећи да су се у Хрватској деведесетих година, чак и изван ратног пустошења, књиге и споменичка баштина уништавали свесно и намерно. Чак су и мотиви таквог понашања недвосмислено јавно исказивали као нужност усклађивања с циљевима легитимног провођења свеобухватне “духовне обнове” хрватскога народа, о чему се могло чути и у саборским расправама. Таква обнова подразумевала је одбацивање свега онога “терета” из претходног раздобља који је у “новом реду ствари” био неприхватљив, сувишан, непримерен, неподобан – истиче Лешаја.
У књизи аутор подробно анализира бројна чишћења фондова из књижница, међу којима је онај у Слатини био први јавно објављен са изричито наведеним политичким мотивима тог чина. Међу 2.000 књига које су завршиле на градском сметлишту Радосавци била су и дела Балзака, Воранца, објављена код београдских издавача.
- У социјалним превирањима увек се идеолошки реинтерпретирају историјске чињенице, те се утемељују другачији системи вредности. Врши се идеолошки преврат, па је у том контексту важно рећи да су се у Хрватској деведесетих година, чак и изван ратног пустошења, књиге и споменичка баштина уништавали свесно и намерно. Чак су и мотиви таквог понашања недвосмислено јавно исказивали као нужност усклађивања с циљевима легитимног провођења свеобухватне “духовне обнове” хрватскога народа, о чему се могло чути и у саборским расправама. Таква обнова подразумевала је одбацивање свега онога “терета” из претходног раздобља који је у “новом реду ствари” био неприхватљив, сувишан, непримерен, неподобан – истиче Лешаја.
У књизи аутор подробно анализира бројна чишћења фондова из књижница, међу којима је онај у Слатини био први јавно објављен са изричито наведеним политичким мотивима тог чина. Међу 2.000 књига које су завршиле на градском сметлишту Радосавци била су и дела Балзака, Воранца, објављена код београдских издавача.
Фото: Википедија
Чудан отпис 23 069 књига у Градској књижници Загреб 1994. је, наводи Лешаја, намерно уништавање нежељене литературе, до данас је обавијено велом тајне.
- Један од најупечатљивијих показатеља чишћења књижница од неподобне литературе, свакако је формирање посебне библиотеке уз Српско културно друштво “Просвјета” 1996. Фонд ове библиотеке практично је формиран искључиво од дела која су отписивана у загребачким књижницама и за неколико година имао је 15.000 књига. Према сведочењу Велимира Секулића, водитеља Библиотеке, у фонду су се налазиле отписане књиге штампане ћирилицом, па и хрватски аутори као што су Матош, Крлежа, Тин Ујевић, дела српских аутора без обзира на писмо, тзв. “црвена литература”, као и књиге о Титу. Из једне књижнице, наводи Секулић, добијене су и књиге Дубравке Угрешић, изузетне хрватске списатељице – наводи Лешаја.
Чудан отпис 23 069 књига у Градској књижници Загреб 1994. је, наводи Лешаја, намерно уништавање нежељене литературе, до данас је обавијено велом тајне.
- Један од најупечатљивијих показатеља чишћења књижница од неподобне литературе, свакако је формирање посебне библиотеке уз Српско културно друштво “Просвјета” 1996. Фонд ове библиотеке практично је формиран искључиво од дела која су отписивана у загребачким књижницама и за неколико година имао је 15.000 књига. Према сведочењу Велимира Секулића, водитеља Библиотеке, у фонду су се налазиле отписане књиге штампане ћирилицом, па и хрватски аутори као што су Матош, Крлежа, Тин Ујевић, дела српских аутора без обзира на писмо, тзв. “црвена литература”, као и књиге о Титу. Из једне књижнице, наводи Секулић, добијене су и књиге Дубравке Угрешић, изузетне хрватске списатељице – наводи Лешаја.
Приредио: Милорад Ђошић
Kad god, i ko kada pristupi revnosno ma kom pitanju, sve mu se kad tad obije o glavu.Tako je sa svim izmima ma od kud oni dolazili.Sve se može preduzeti, ali onom ko je čovek, ljudsko biće, taj će u sebi sačuvati ono što želi da sačuva i tako će od jedinke množiti će se množiti oni koji će poželeti promenu steretipa ili ti bolje rečeno izma.Dakle, kada se neko toliko temeljno čisti, konstatacija je jasna, pa grozno je prljav.
ОдговориИзбриши