Миодраг Лукић: Заоставштина Владимира Димитријевића, или чекају ли нас катакомбе?

+ Владимир Димитријевић
(1934 - 2011)

(Уместо воштанице великом српском родољубу!)
  
   Нисам га довољно познавао да бих могао много да пишем о њему. Човјек који је био српски родољуб, противник титоизма, антиглобалиста и најсупијешнији српски издавач у свијету заслужио је да о њему пишу они који су га боље познавали, али пошто страхујем да ће остати непоменуто, дрзнуо сам се да ставим на папир пар мојих запажања.
   Срео сам га први пут 2008. године на демонстрацијама у Женеви. Косовски Албанци су управо били прогласили независност, а ми смо да покажемо да се не слажемо са отимањем наше колијевке изашли пред зграду Уједињених нација. Наивни како само Срби могу да буду нисмо знали да Уједињеним нацијама, као у осталом скоро цијелим свијетом управљају Луциферијанци, надали смо се да ће неко чути наш вапај и одговорити на њега непризнавањем хероинске државе како су Косово касније назвали неки мало храбрији новинари.
   

Петар Милатовић: Ускоро објављујем БЕЧКЕ АЛЕ

Поштовани читаоци, завршио сам документарно вишетомно дело БЕЧКЕ АЛЕ које ће у Београду да објави међународно удружење књижевника „Словословље“. О садржини ове документарне вишетомне саге довољно говоре следећа питања:

- Ко је коме и када у српском конзулату у Бечу претио убиством, прогонством из Аустрије и испоручивањем Хашком трибуналу?;

- Који су српски амбасадори, конзули и саветници  подржавали и који то сада још увек подржавају оне који су салу конзулата Србије претворили у терористичку трибину?; 

- Ко је све од оних који су салу конзулата Србије претворили у терористичку трибину учествовао у ратним злочинима по Херцеговини, Босни и Хрватској?;

- Ко је Борису Тадићу и Вуку Драшковићу слао фабрикована претећа писма из Беча?

- Зашто је Борис Тадић на два састанка у Амбасади у Бечу изјављивао да не постоји могућност за скоро решење случаја да се неко склони са јавне сцене у Аустрији?

- Које су то политичке структуре у Србији и Аустрији учествовале у исценираном политичком процесу и како су и једни и други доживели дебакл у судском процесу?

- Која се то дипломатска лица у Бечу баве криминалном дискримнацијом?;

- Ко у Бечу пропагира нацистички антисемитизам и клерикализам?;

- Ко је у Бечу од југо-комунистичких мешетара помагао Алијине муџахедине и Туђманове Зенге у току наметног верско-националног грађанског рата?;

- Који су то југо-комунистички елементи из Беча учествовали у криминалној злоупотреби хуманитарне помоћи и ко је све купио кућу, стан, отворио фирму и ко је све хришћанско милосрђе претворио у спрдање најгрђе?;

- Ко и како у име Срба пљачка аустријске фондове?;

- Ко је и како у Бечу прао неколико милијарди евра после 2000.-те године?;

- Ко и како је разбијао српски национални корпус у Аустрији од 1970. године до данас?;

- Шта данас у Бечу раде и чиме се све баве некадашњи шпијуни комунистичке УДБЕ и СДБ?

- Који су то Срби   умешани у шверц дроге, оружја и трговину белим робљем?;

- Која су дипломатска лица ондашње Југославије после 1945. године пружала помоћ удбашким егзекуторима који су преко Беча вршили комунистичке злочине по српском расејњу?...

     Одговоре на сва ова, као и на бројна друга питања, наћи ћете у вишетомном делу  БЕЧКЕ АЛЕ!

     Књига БЕЧКЕ АЛЕ биће штампана у луксузном тврдом повезу. Први том БЕЧКИХ АЛА имаће 350 страница и цена ће изности 20 евра, или еквивалент у другој валути, а плаћање после преузимања књиге.
Наруџбе слати на електронску адресу: skic@chello.at 

БЕЛЕШКА О АУТОРУ

       Петар Милатовић, рођен је 2. новембра 1949. године у Велети, код Слапа на Зети, у Црној Гори. Школовао се у: Слапу, Фрутку, Даниловграду, Подгорици и Београду. Живи у Бечу од 29. новембра 1983. године на основу Конвенције УН о заштити људских права.
Добитник је:
- прве награде радио Подгорице у октобру 1962. године за поезије;
- друге награде на такмичењу младих песника 1969. године у Подгорици;
- прве награде на Првом Краљевском књижевном конкурсу 1992. године у Београду;
- прве награде на књижевном конкурсу „Гласа Срба“ 1993. године у Бечу;
- прве награде за књижевност Српске народне одбране у Европи 2004. године;
- Крст Светог Лазара Јерусалимског 2011. године
- Високог интернационалног признања за животно дело Академије Иво Андрић у Београду 2013. године.

       Члан је УК ЦГ, УКС и аустријског удружења писаца. Уређивао је Глас Срба, Српске видике, Истину, а сада уређује Словословље, часопис за књижевност, културу и уметност www.slovoslovlje.info
       Почасни је председник Међународног удружења књижевника "Словословље" у Београду.
      До сада су му објављене сљедеће књиге:
1 Слово о ријечима (поезија). Београд 1980. ;
2 Главограми (поезија)., Београд 1982.;
3 Трпијада (афоризми). Београд 1983.;
4 Сведочанства (коментари у штампи српске емиграције). Беч 1986.;
5 Реторика астралика (поезија), Београд 1989.
6 Науми и зауми Петруса из сорабског утеруса (поезија). Беч 1989.
7 За одбрану народа (политички есеј), Никшић 1989.
8 У име народа (коментари, есеји и полемике. Беч – Сиднеј 1989-1990. – четири издања.
9 Пасји синови (роман), Беч – Београд 1990. (четири издања).
10 Сеобе путева (поезија). Беч-Београд 1991.
11 Лов на Тита (романсирана исповијест српско командоса) Београд 1991.
12 Протерана Србија (студија о српској емиграцији), Београд 1991.
13 Испод небеских кандила (поезија), Беч 1992.
14 Србија није бестрагија (изводи из говора Петра Милатовића у европским  прекоморским земљама) Беч 1992.
15 Уствотворци – издајници (политички есеј) Беч 1992.
16 Wahrheit bleibt wahrheit (Истина остаје истина) – говори Петра Милатовића на њемачком језику испред аустријског парламента. Беч 1992.
17 Очи у очи (интервјуи, коментари). Беч-Индијанаполис 1993.
18 Врачева градина (поезија), Београд 1993.
19 Лов на Србе (роман) осам издања, Беч 1994.
20 Пророци говоре Србима (студија о видовњацима), Беч 1994.
 21 Тестамент тиранина Јосипа Броза (политичка студија. Беч 1994.
22 Злоупотреба Српства (други део Тестамента тиранина Јосипа Броза – политичка студија). Беч 1994
23 Демонија ћутологија (коментари), Беч- Београд 1995. – два издања
24 Јеванђеље зла (поезија и афоризми), Беч 1996.
25 Надземље (роман), Беч 1996. – два издања.
26 Правословни родослов (поезија), Беч 1996.
27 Слобода у бункеру (коментари и интервјуи), Беч 1997.
28 Оптужујем (говори Петра Милатовића), Беч 1998.
29 Главослови (афоризми и вицеви), Беч 1998. Издавач: „Глас Срба“, Беч.
30 Verfinsterter Sonnenaufgang (Мрцајуће свитање) – на њемачком. Беч 1999.
31 Уловљени ловци (коментари), Београд 2009.
32  Kommissare in Soutane – Kommuni- stische Spione in der serbisch-orthodoxen Kirche. (На њемачком – „ Комесари у мантијама – комунистички шпијуни у СПЦ“.
Frankfurt am Main 2010. 
33 Die Auferstehung der Bestie – serbischer Antisemitismus. Wien 2010.
34 Тумачи слободе, епиграми, Београд 2011.
35 Рођени странци, приповијетке, Београд- Беч 2013.
36 Лако је њима, сатирична поезија, Подгорица 2014.
37 Сунцокрили небосклони, поезија, Београд – Беч  2014.
38 На бранику истине, интервјуи, отворена писма, Београд 2014.
     Иначе Петар Милатовић, како је то видљиво у историјским изворима у которској, дубровачкој, венецијанској и бечкој архиви, потиче из фамилије чији родослов досеже до 1359. године (30 година пре битке на Косову), фамилије која је 1650. Године имала племићки статус. (Др Студо Мандић: Српске породице војводства Светога Саве, Гацко 2000. Стране: 99, 156 157 543 и Крсто Ивановић: Љетопис Будве 1650., Девето поглавље. Племићке фамилије)

 

 

Аутор: Петар Милатовић

Извор: СЛОВОСЛОВЉЕ: Петар Милатовић: Ускоро објављујем БЕЧКЕ АЛЕ

За Ћирилизовано: Александар Јовановић

Петар Милатовић: Критички осврт на српску књижевност данас

НОВА САЛОНСКА КЊИЖЕВНОСТ

ИСПОД  ЛУПЕ КРИТИЧКЕ АНАЛИЗЕ

 

 

   

Књижевност, као и народ у целини, налази се на дну сваког дна на скали која јасно показује комплетну моралну и националну посрнулост целог народа, највећу у целокупној досадашњој историји. Никад се више него данас није књига објављивало и никад се као данас тако мало књига читало.

     Посебан акценат данас  треба ставити на такозвану салонску књижевност. Некад  је салонска књижевност била једнострана, она, условно речено „буржујска“ која је била изван репера радничке класе и неосвешћене масе, па ако идемо дубље ходницима историје видећемо да је салонска књижевност у разним монархијама, све до почетка писмености, тежила ка екслузивизму и свим привилегијама које из тога проистичу.

      Данас се та салонска ексклузивност спустила и ушла у некадашње радничке мензе, бивше централне комитете, па чак и у садашње паланачке дућане. Тако смо добили аматерску салонску књижевност са свим секташким особинама. Наиме, нови аматерски салонски књижевници зазиру од добрих познавалаца литературе, јер пред њима не би могли да мисле како јесу оно што у ствари нису!

 Данас књиге објављују сви: кућне помоћнице, курве, глумице, певачице, генерали који су све ратове изгубили, лопови, професионални ниткови, удбаши, кочијаши,  доушници, бескућници, убице, медијске балавице, криминалци, полуинтелектуалци, пробисвети, аналфабети..., а сви они хоће да буду ексклузивци. Међутим, евидентно је њихово антиестетско циљано упросечавање које се римује са глаголом кроз густо грање, а све то да би најгоре медиокритетство постало врховништво, како би се испунила зла сврха да празне главе дођу до врха...

    Евидентан негативан тренд каналисања свести до несвести намерно у позадину, до невидљивости, гура својевремено упозорење Бродског који је, устврдивши да је поезија највиша форма људског изражавања, без длаке на језику дијагностиковао стање у којем се данас налазимо, да не читајући и не слушајући аутентичне песнике, друштво себе осуђује на инфериорне начине артикулације, на артикулацију једног политичара, једног продавца, или једног шарлатана, дакле, друштво које фаворизује свезнајуће незналице и медиокритете себи је ускратило еволутивни потенцијал.

     Тако долазимо до стравичног културоцида који највише погађа савесне читаоце који су принуђени да се окрену  осведоченим књижевним вредностима, класицима светским и домаћим. Као уредник часописа за књижевност, културу и уметност, морам имати добар желудац како бих преживео све оно што се нуди на пијаци на којој је најскупље оно што је најјефтиније. Тај тренд није изненађење у злом времену које фаворизује програмирани хаос чији је циљ сузбијање еволутивног и креативног потенцијала код човека као склопа мисаоних, емотивних и духовних констелација, а заузврат добијамо поткултуру, кич у скоро свим сферама живљења и мишљења!

     Треба бити реалан и признати да тој најогољенијој деструкцији доприносе медији који су, да подсетим, у историји увек били продужена рука управљачке олигархије.

     Данашњи медији су у служби квазидемократске партократије и најогољеније мафиократије и овакви медији и не крију своју терористичку делатност на ум и осећања нормалног човека чију су менталну хигијену опасно  угрозили управо инструментализовани медији! У овој транзицији, која је само еуфемизам за најогољенију криминалну пљачку, разуме се, ни медији нису поштеђени, већ су добили  прецизна задужења: гушити сваку креативну мисао која је у служби виталних интереса народа, фаворизовати аутсајдерство и медиокритетство, правдати све што је за осуду, осуђивати све што је праведно. У том изврнутом систему вредности  најбоље се сналазе мутиводе који увек мутна кола и у још једну превару све нас заводе. Опскурна штива, без елементарне писмености и без минималне мисаоности, безочно рекламирају преко инструментализованих медија и на тај начин се ругају здравој памети. У оваквом односу снага данас би угаони темељи планетарног књижевног осмоугаоника били тотални аутсајдери: Хомер, Шекспир, Гете, Његош, Достојевски, Толстој, Гогољ, Волтер, који не би могли да плате рекламе у медијима у којима се рекламирају књиге убица, глумица, пробисвета и аналфабета, већ би били проглашени застарелим и анахроним. Треба ли подсећати да истинским вредностима уопште није потребна јефтина реклама?

     С друге стране, данашњи медији скрибоманију користе за инаугурацију привида срећних робова који књижевност, како је луцидно приметио Солжењицин,  претварају у слушкињу суочену са „пећинским страстима“ које бесомучно и без гриже савести „кидају и черече наш свет“ и један од циљева данашњих инструментализованих медија је скраћивање врхова и фаворизовање дивљачког бујања корова кроз неписмену скрибоманију полуинтелектуалаца, на које је својевремено луцидно указао др Слободан Јовановић.

     Смешно је посматрати дубину људске плиткоће скрибомана који се, без елементраног познавања теорије књижевности, узалуд труде да кроз своје компилиране скрибоманије досегну до човека који је за њих заиста непозната категорија и та деструктивност  свести олакшана је у друштву које је оболело од тајкунизације да би се се свело касније на значај најобичније мајмунизације у свим сферама живљења и мишљења!

 

ИМАМО ВИШЕ САЛОНСКИХ И ВАШАРСКИХ КЊИЖЕВНИХ НАГРАДА 
НЕГО ПРАВИХ ПИСАЦА!

 

      На жалост и срамоту, данас  имамо далеко више „књижевних награда“ него што имамо правих писаца. Хиперинфлација књижевних награда пропорционална је огромној девалвацији књижевних вредности. Бољим познаваоцима овдашњих књижевних прилика и неприлика не преостаје ништа друго до да се смеју и да плачу истовремено. Данас  књижевну награду не можете да добијете књижевним квалитетом него степеном савијености кичме, вештином сервилности, дубином уласка у нечије дебело црево. Мало је рећи да су у питању класични кланови већ најогољеније секташке ћелије у којима се негују најгори манифестациони облици тоталитарних система, комунистичких и фашистичких.

       Код нас има далеко више књижевних награда него правих писаца. Цивилизовани свет нам се смеје. Апсолутни смо светски шампиони по броју књижевних награда, а на светској вредносној књижевној лествици налазимо се на дну, заједно са неким полуписменим, заосталим племенима.

       Сигуран сам да ће у будућности ће бити најбољи онај писац који није примио никакву идеолошку и секташку награду!

 

НА ЦАРСКИ ПРЕСТО УСТОЛИЧИЛИ РАЗБОЈНИКА

 

      Данашња књижевност је у највећем броју случајева негација књижевности. Не можемо говорити о квалитету него само о квантитету, а квантитет не чини квалитет. Да је тако подсетимо се:  Малармеово Поподне једног Фауна штампано је у свега 125 примерака и та кореодрамска представа остала је као најсугестивнија метафоричка прича о савременом добу и свету; Унгаретијева песничка збирка Радост, која је била од суштинске важности за италијанску књижевност двадесетог века, штампана је у свега 80 примерака; култна књига Пабла Неруде Двадесет љубавних песама и једна очајна штампана је у свега 120 примерака и да не набрајам даље, скоро до у бесконачност, примере из историје светске литературе, све оне чија су дела посмртно штампана у тиражима са вишемилионским бројем примерака, што недвосмилсено потврђује да квантитет никако не може да буде квалитет. Ову чињеницу данас свесно и несвесно, свеједно, у оба случаја са штеточинским исходом, занемарују управо они који су најпозванији да чувају и бране достојанство и постојанство књижевне речи, а овде, првенствено, мислим на: уреднике, рецензенте, издаваче и све који су дужни да професионалном и одговорном селекцијом раздвајају жито од кукоља, а они, у највећем броју случајева, нажалост и срамоту,  достојанство и постојанство књижевне речи, као и интегритете сопствених личности, једноставно продају у бесцење дозвољавајући шунду да се угнезди у царство литературе, а то је исто као кад би на царски престо устоличили разбојника! Разбојника на царски престо у српској литератури имамо не само метафорично него и стварно, једног удбашког доушника, данашњег академика, сваког антисрпског режима срамног и сервилног послушника, задушне мушке бабе чији  књижевни домет досеже само до лицемерне ироније на основу обичних узречица и локалних доскочица које су уобичајене у његовом каменитом завичају, који се чврсто држи за скуте удбашких црвених комесара у црним мантијама у оквиру текућег јада док још влада комунистичка и неокомунистичка Удбијада као својеврсна.

 

КЊИГУ ОБЈАВИШ КАО ДА ПЛАЋАШ МУЗИЧКУ ЖЕЉУ

 

      С обзиром да су скоро све вредности девалвирале, критеријум  за објављивање књига се све више губи и узмиче пред јефтином комерцијализацијом, политичком инструментализацијом, клановском и секташком манипулацијом! Примера ради, на међународном сајму књига у Фракфурту 2010. године, једном од најпрестижнијих у свету, присуствући промоцији моје књиге на немачком језику Комесари у мантијама – комунистички шпијуни у Српској православној цркви у издању респективног немачког издавача Гете, срео сам се са колегом Драганом Великићем, дотадашњим амбасадором Србије у Бечу и колегијално сам, разуме се, посетио штанд државе Србије на највећем светском сајму књига.

        Ни сам не знам како сам издржао да од шока не паднем у несвест! Наиме, уместо да на највећем светском сајму књига видим дела највећих српских писаца: Његоша, Андрића, Селимовића, Ракића, Црњанског, Дучића и тако даље, суочио сам се са полупразним полицама  и брошираним издањима неких писаца који су се декларисали као „другосрбијански“ и уместо богате библиотеке доминирали су њихови портрети у дупло већој величини од њихове природне такозваних писаца „друге Србије“, а било их је свега неколико: Великић, Угричић, Хамовић и тако даље. Је ли они репрезентују српску књижевност у свету? Србијо, прими моје саучешће! Искрено сам се тада забринуо за њихово ментално здравље и удаљио сам се од те клоаке. Исти случај се поновио на следећим међународним сајмовима књига у Лајпцигу и Бечу, а на међународним сајмовима у Лондону, Лос Анђелесу и Јерусалиму није их било, а боље што није, да нас не брукају пред цивилизованим светом који добро зна да ако, не дај Боже, и нестане ова цивилизација, будућа ће нас памти по Грку Хомеру, Енглезу Шекспиру, Немцу Гетеу, Русу Достојевском и Србину Његошу!

      Критеријум за објављивање књига уопште не постоји. Објављује се и штампа све и свашта. Ко год има 500 евра може да објави књигу у 500 примерака, као да плаћа музичку жељу на некој локалној радио-станици! 

        Навешћу један пример. Једна неписмена скрибоманка четвртасте главе обратила ми се у једном бечком ресторану за помоћ да јој лекторишем један текст. Урадио сам то одмах, указавши јој да не сме да пише у инфинитиву, да мора да користи седам падежа, да ако хоће да се бави књижевним радом мора да познаје именице: властите, заједничке збирне, градивне,  апстрактне; да мора да познаје род и број именица, да обавезно научи  све врсте промена именица  по падежима; да мора да познаје сва  правописна правила и тако даље; а све сам  јој то објашњавао на примерима у самом тексту. Наравно, као и сви медиокритети плитке памети, није ме послушала, али ме патолошки замрзела и почела иза леђа неуспешно да сплеткари док се сама није уловила у властитој мрежи заједно са њеним партнeром, малим човеком и великим сплеткарошем, али им та срамота не смета да се на фејсбуку потписују као „књижевници“. Ово је само један од бројних доказа да у овом посрнулом добу знање представља отежавајућу околност код незналица! Нису такви интелектуални пигмејци и морални лилипутанци сами. Пун их је фејсбук који је, част изузецима, постао планетарна гумена соба за све неостварене и презрене; мада та друштвена мрежа, као и друге, има и својих добрих страна, али то је већ друга тема.

 

КЊИЖЕВНА КРИТИКА КАО СЛУШКИЊА

 

      Посебно болна тема је књижевна критика. Наиме, истинска књижевна критика, која јасно раздваја вредност од безвредности, скоро да и не постоји више и све више постаје послушна слушкиња обогаћених пробисвета који углед купују новцем, као што купују докторске титуле и остале академске и друштвене статусе, јер све је на продају на транспарентној, односно провидној пијаци на којој је образ најјефтинији иако је постао скоро музејски експонат.

     У цивилизованом свету, како на западу тако и на истоку, критичаре и рецензенте плаћају издавачке куће пристојним хонорарима који ни у ком случају појединачно не смеју прећи трећину просечне плате. У Србији и осталим окупираним српским покрајинама, што је парадокс и наш изум, за објављивање књиге није потребна чак ни рецензија, а у цивилизованом свету уобичајено је да сваки рукопис мора да има препоруку издавачу два меродавна рецензента, што значи да свако код нас може да штампа књигу без рецензије, дакле без мишљења меродавног књижевног критичара, као да плаћа музичку жељу на локалној радио-станици. Постоје критичари који су се специјализовали за писање критика и рецензија најчешће ауторима из расејања и њихова тарифа је око 1000 евра, без обзира да ли је рукопис за објављивање или за канту за отпатке.

      Многима књига није уметничко дело него роба, нарочито неким приватним издавачима који су основали своје приватне издавачке куће после страначке злоупотребе моћи и утицаја у разним ранијим министарствима у којима нису водили рачуна о народним и државним виталним интересима већ само и искључиво о својим личним.

 

ПРОГРАМИРАНИ ХАОС

 

      Овај хаос је програмиран и да домаћем и на међународном плану и тај хаос се одразио на културу и на литературу. С обзиром да су нам данашњи политичари некадашњи уличари, није никакво чудо што смо неколико светлосних година удаљени од цивилизованог начина живљења и мишљења. Доњем миљеу памети, последњим у селу сељацима и у школи пропалим ђацима никако не одговара сређивање стања, јер ловци у мутном патолошки мрзе бистрину и сваку чистину, плаше се да би у бистрој води ловци у мутном сами били уловљени. Зато се, између осталог, грчевито боре против свих оних који хоће, смеју и умеју да служе виталним интересима свога народа, а онај ко служи свом народу онако како Бог служи грешнима, тај постаје аристократа неба и у свако доба дана и ноћи ужива гостопримство и Бога и сиромаха истовремено и са тим моралним капиталом купује се цело небо које је свима изнад глава! У том случају данашњи политичари, као послушни курири сатрапа овог народа, били би нико и ништа, или би, у најгорем случају, носили пругаста одела у установама затвореног типа! Зато им је овај данашњи хаос једина алтернатива.

 

ИМАМО ДОСТА ОРЛОВА МЕЂУ ВРАНАМА

 

      Међутим, у сваком злу постоји добро. Из овог наметнутог, али привидног,  безизлаза постоји излаз. На књижевном плану излаз ће бити у појави нових: Домановића, Нушића, Његоша, Дучића, Црњанског, па и Гогоља, Достојевског и осталих, јер овај народ има тај потенцијал и он није под контролом ниједне политичке олигархије и ниједне страначке мафиократије. Све те будуће орловске геније данас не можете да чујете од прејаког грактања  бројних врана које су чак и законом заштићене и генијалним орловима не преостаје ништа друго до да нагло узлете, да буду што даље од свих оних којима су њихове низине једине могуће висине!

  

Аутор: Петар Милатовић

Извор:  Критички осврт - Суштина поетике|часопис

За Ћирилизовано: Александар Јовановић

Петар Милатовић: Извињење Љутомира Рундића, признање плагирања, одлука да врати награду и одлука да иступи из два књижевна удружења, као и одлука да се више не бави књижевним радом

У среду, 1. октобра 2014. године објавио сам кратак осврт „Љутомире, љут сам на тебе због крађе стихова другог песника!“ ( http://slovoslovlje.info/2014/10/blog-post_51.html ) после чега је, најпре дошло до острашћене реакције самог Рундића у преписци са мном коју сам јавно објавио испод осврта, као и све пристигле коментаре, што се све може видети на горњем линку, малочас сам примио поруку од Љутомира Љутка Рундића која дословно гласи: 

 

„GOSPODINE PETRE.
POGREŠIO SAM NA VIŠE NAČINA I OVIM VAM SE PUTEM IZVINJAVAM ZBOG MOJIH REAKCIJA I PORUKA KOJE SAM OVDE OBJAVIO.“

KRIV SAM I ZBOG ONIH NAVODA ZA KOJE ME OPUTUŽUJETE MA KOLIKO SE BRANIO. POGREŠIO SAM. SVI KOJE SAM OŠTETIO IMAJU PUNO MORALNO I ZAKONSKO PRAVO DA ME TUŽE. ŠTO SE TIČE VAS MIISLIM DA STE VOJ SUD REKLI I SVIMA GA PREZENTOVALI. NEMAM NAMERU DA SE LJUTIM NA VAS ALI VAS MOLIM DA OBUSTAVITE OVU OVU HAJKU JER SVI VEĆ ZNAJU ONOI ŠTO SU TREBALI ZNATI. MOLIM VAS IZ SAMO JEDNOG RAZLOGA. MOJI RODITELJI SU OD PRE NEKO VEČE U VEOMA TEŠKOM STANJU POSLE ONE MORBIDNE PORUKE KOJU JE NEKO PLASIRAO O MOM MODANOM UDARU. DAKLE MOLIM VAS KAO ČOVEKA I HUMANISTU DA IH POŠTEDITE JER SVAKI DAN SE NEKO JAVI DA PITA ZA MENE ZA NOVIM INFORMACIJAMA SA VAŠEG BLOGA. MENI JE OVO V BILA ŠKOLA KOJU SAM PLATIO VEOMA SKUPO I NE ŽELIM VIŠE DA SE BAVIM BILO KAKVIM KNJIŽEVNIM RADOM. NAGRADU KOJU SAM DOBIO ZA PESMU OTADZBINA PONUDIO SAM DA VRATIM KD"ZAPIS" NISU SE JOŠ OGLASILI. ISTUPIĆU DOBROVOLJNO IZ DVA KNJIZEVNA KLUBA ČIJA SAM ČLAN I IZ KD KIM.

OVIM SE PUTEM IZVINJAVAM PRE SVEGA VAMA PA ONDA I SVIMA DRUGIM KOJE SAM DOVEO U ZABLUDU MOJIM PLAGIJATOM. POVUĆIĆU SE IZ SVIH FORUMA I DRUŠTVENIH MREŽA A OD MENE VIŠE NIKAKD NIKO NEĆE PROČITATI NI JEDAN STIH.

NADAM SE DA STE ČOVEK I DA ĆE TE OVO PRIHVATITI JER NE VIDIM ŠTA BIH JOŠ TREBALO DA URADIM. SHVATITE DA JE ZDRAVLJE MOJE PORODICE I MOJE DOIVEDENO U PITANJE I AKO JE ZA KAZNU I OSUDU DA JE OVO BILO DOVOLJNO I ZA MNOGO GORE DELO...OSTAJTE MI U ZDRAVLJU I JOŠ JEDNOM OPROSTITE... PS.. AKO SMATRATE DA I OVO TREBA DA OBJAVITE URADITE PO SAVESTI."
 

    Разумем Рундићеву побуду да се извини због изречених претњи, разумем га као човека, али ми није јасно зашто мене доводи у било какву везу са његовим  лажним можданим ударом. Против њега нико не води хајку, а то што су читаоци коментарисали његов поступак, његову преписку са мном, укључујући и претње које је изрицао чак и мојој породици, уопште није мој проблем. Познато је да сам поменуту полемику око Рундићевог плагијаторства закључио још јутрос, значи десет сати пре добијања овог Рундићевог писма, које остаје у архиви као доказни материјал.
Господину Љутомиру Рундићу, као и сваком човеку, желим све најбоље у животу и раду.

 

Аутор: Петар Милатовић

Извор: СЛОВОСЛОВЉЕ

За Ћирилизовано: Александар Јовановић

Путинових једанаест пријатеља

Изгледа као да је цео свет заузео непријатељски став према Русији. Стари и Нови свет су јој објавили економски рат, НАТО посеже за територијама на самој руској граници, а међународне организације ликују и са одобравањем поздрављају најновија дешавања.

"У целом свету имамо само два права савезника - то су наше оружане снаге и флота", рекао је Александар Трећи. Пре стотину и педесет година, а ипак изгледа као да се од тада ништа није променило. Нас мрзе. Неки народи се припремају за рат са нама - или бар тако изгледа.

Међутим, да ли је заиста тако? Да ли Русија заиста нема ниједног пријатеља?

Испоставило се да их има доста. Углавном је популарна међу бизнисменима и тзв интелектуалном елитом, мало мање међу политичарима. Дакле, ко су наши пријатељи у иностранству?

Ми ћемо се вратити на праве појединачне присталице касније - али прво, хајде да видимо које су земље пријатељски расположене према нама а које не. И без много думања, који су наши најгори непријатељи? Јасно, то су Сједињене Америчке Државе. Следе Велика Британија и Пољска. Њима је свака земља савезничка докле год је против Русије. Међутим, то је ипак само популаран стереотип.

Пре догађаја у Украјини, социолози из "Пју истраживачког центра" су анкетирали становништво неколико десетина земаља, покушавајући да осмотре њихове тренутне ставове према нашој земљи.

Ево шта су открили. Најнегативнији став је најуочљивији у Јапану, Јордану, Израелу, Египту, Турској, Немачкој и Француској. Најпозитивниј став према нама имају у Грчкој, Јужној Кореји, Кини, Гани, Кенији, Малезији, Индији и Индонезији.

Због украјинске кризе, став према Русији се значајно променио. Неке од пријатељских и агресивних земаља јесу задржале свој однос према Русији. Међу земљама које са симпатијама гледају на Русију, Грчка, Кенија и Кина држе врх листе. Што се тиче земаља којима Русија не одговара, ту су Јордан, Турска, Немачка и Француска.

Сада су међу најплаузибилнијим потенцијалним савезницима Русије - Вијетнам, Бангладеш, Танзанија, Тајланд и Филипини, док Русију највише мрзе Пољска, Италија, Шпанија и САД. Међутим, што се тиче личних ставова, мало је компликованије.


Онима који су раније осећали блискост према нама није било толико стало до Русије колико до комунизма.


Током протекле две деценије независности, Русија је вероватно изгубила све своје иностране пријатеље који су пријатељевали са Совјетским Савезом.

Једно од објашњења оваквог масовног губитка пријатеља је да би лидери бившег СССР-а били широке руке покушавајући да стекну њихову наклоност. Они би убризгавали средства у привреду земаља у развоју, подмазивали активности европских креативних и интелектуалних кругова и понудили страним студентима могућност да добију добро образовање.

Данас је готово с праксом давања новца страним пријатељима Русије. Ерго, сада су се од Русије окренули сви. У ствари, иако прихватљиво, ово објашњење не држи воду.

Не треба мешати оне који су симпатисали СССР и оне наклоњене Русији, како објашњава политиколог Сергеј Макаров.

И додаје: "Већина пријатељских веза СССР са другим земљама била је вођена и учвршћивана идеологијом. Било је доста људи у Европи и САД, везаних за идеје братсва и једнакости, какве су изражене од комуниста на власти у нашој земљи. Другим речима, тадашња наклоност странаца се не може објаснити њиховим одушевљењем нашим културним артефактима као што су балалајка и црни кавијар, већ њиховом идеолошком припадношћу.

Амерички држављани, Џулијус и Етел Розенберг, они који су нам проследили тајну нуклеарне бомбе и за то платили својим животима, нису се осећали као издајници. Напротив, они су ојачали земљу радничке класе и сељака, и сматрали су да су припадали нашој земљи, без обзира на њихово формално држављанство и упркос интересу државе капиталиста. И када се наша земља разишла са комунистичком идеологијом, свако ко је делио идеје Маркса и Лењина престао је да мари за нашу земљу. Да ли би Розенбергови ризиковали животе дајући нацрте атомске бомбе не совјетској, већ руској тајној служби? То би било потпуно немогуће! "

Совјетска идеологија је то што објашњава ватрену љубав према СССР-у тако различитих људи као што су били отац атомске бомбе Роберт Опенхајмер, популарни писац детективских прича Дашиел Хамет и класик америчке књижевности писац Џон Дос Пасос, или као што је (некад био) певач Пит Сигер. Сви су били чланови Комунистичке партије САД у различитим временима. Занимљиво, Пит Сигер некако упева да искомбинује симпатије за СССР са екстремном аверзијом према савременој Русији.

У ствари, то је разумљиво. Сигер је постао русофоб зато што су све пришипетље од међународних организација формалне одреднице типа "организација за људска права" у нашој земљи добиле шта им следује.

Сигер има поштовања за активисте за људска права као што је "Гринпис на левици, односно, "социјално им је близак", што би рекли у Совјетском Савезу. Чудна, али сасвим разумљива љубав и мржња.


"Пријатељи Москве" ће помоћи у поткопавању Европске уније изнутра


Пријатељски односи Владимира Владимировича Путин са неким политичарима често испадоше корисним за целу земљу.

Ако Берлускони, пошто је изгубио свој политички утицај, није могао да нас подржи, Шредер нам је много помогао око Крима. У свом интервјуу за "Велт", бивши канцелар Немачке је изнео свој поглед на ситуацију: ЕУ је крива за Украјинску кризу; примена санкција ће одвести у слепу улицу.

ОК, вратимо се политичким покретима. Очигледно, хладан однос европске левице према Русији донекле се може објаснити разочарањем због нашег одбацивања њима драге идеологије.

Међутим, док су нам еврокомунисти и социјалисти пре две године демонстративно окренули леђа, са десницом је случај потпуно супротан.

(Напомена: под "десницом" не подразумевамо оне неподношљиве шовинисте и националисте, већ конзервативце и евроскептике.)

Не тако давно, часопис "Форин афеарс" је објавио чланак политичког аналитичара Мичела Оренштајна.

Према Оренштајну, Путинов изазов Европи треба узети озбиљно. Уместо отимања земље у свом дворишту, он ће стрпљиво и са стране гледати како проруске десничарске партије елегантно побеђују на изборима за Европски парламент.

Такви избори могу ослабити Европску унију и на власт довести "праве" пријатеље Русије (игра речи, "the right” значи и "десно" и право, стварно - прим. прев.)

Његов чланак је објављен пред изборе за Европски парламент. Није било "праве" елегантне победе, међутим, они су несумњиво ојачали своје присуство у структури ЕУ.

Дакле, а према америчком аналитичару, наши "петоколонаши" су већ ушанчени у Бриселу. Ко су ти "проруски европски десничари"?

Међу именима на врху Оренштајнове листе, означени као "дефинитивно пријатељи Русије", су: "Француски национални фронт", на челу са Марин Ле Пен; мађарска партија "Јобик", бугарске "Посланичка група" и  "Атака"; аустријска "Народна партија"; белгијска партија" Влаамс Беланг"; италијанске странке "Форца Италија" и "Северна лига"; пољска "Самоодбрана".

Имајте на уму да то нису тек неке маргиналне странке са стотинак присталица - оне су прилично утицајне снаге са најмање својим парламентарним фракцијама.

Одавно се на њих сумњало да подржавају Кремљ, али су на крају откриле своју склоност према Русији - према америчком експерту -  тек после уједињења Крима и Русије. Све те странке су на кримски референдум послале своје посматраче, што је, благо речено, узнемирило Брисел.

У закључку, Оренштајн износи своју претпоставку да све те десничарске партије Европске уније, које се свакодневно труде да делегитимизују ЕУ и постају све масовније - финансира Русија.

Ко зна, можда ће Русија имати прилику да поткопа Европску унију изнутра. Па, време ће рећи.


Страни уметнички круговима који сматрају себе делом руске културе


Још једна изузетна ствар је да, иако нема много политичара који признају своја проруска осећања, постоји доста предузетника, бизнисмена и познатих од сваке врсте, као што су музичари, филмски глумци и други представници уметничких кругова. Што се тиче предузетника и пословних људи, све је јасно: они су одушевљени руским ресурсима и пословним могућностима које ти ресурси обећавају. Дакле, њихов позитиван став према Русији је само прагматичан.

Што се тиче страних боема, то је компликованије. Нема за њих никакве практичне користи од љубави према Русији, осим за Жерара Депардјеа - руског пасоша.

Упркос томе, сасвим различите, а ипак подједнако значајне личности, као што су британска глумица Хелен Мирен и њене америчке колеге Мики Рурк и Стевен Сигал, признају своју љубав према Русији.

Мање-више је јасно за оскаровку Мирен, с обзиром да је право име ове госпође- витеза Јелена Васиљевна Миронова. Али шта објашњава симпатије за Русију људи као што су Сигал и Рурк, који немају руске претке ?

Како објашњава Рурк, Русија је земља која може да стоји сама против свих и да победи. Ја лако могу да се с тим поистоветим, јер личи на мене, увек стојим сам против свих.

Људи у Русији не праве планове за будућност, јер знају да сутра може да буде много горе него данас - због тог искуства су ми блиски.

Американци су различити. Они наивно верују у неминовно срећно сутра. Што је, наравно, бесмислица. Осим тога, Руси увек морају да буду јаки. Некад су и Американци такви били.

Сигал воли класичну руску књижевност и сматра да је разуме. Он мисли да разуме руски народ боље од америчког. Штавише, он каже да је у срцу Рус и део руског живота и културе.


Мишљења

Алекандер Рар, политички аналитичар, Немачка:

Русија постаје симбол глобалног отпора у свету. Раније га је оличавао Совјетски Савез. Некада је у иностранству било много присталица СССР-а, који су ту земљу волели више него своју. Онда је уследило одбацивање комунистичке идеологије, а они који се поистовећивали са овом идеологијом су постали разочарани. Изгубили су веру у Русију.

Али сада, одједном, Москва је постала "центар универзума" - овај пут је центар за оне које зову антиглобалистима.

Опет, главна подела лежи између Москве и Вашингтона. То је најочигледније код сукоба у Украјини и уједињења с Кримом.


Стивен Коен, амерички политиколог:

Потцењивање улоге појединца у историји је уобичајена ствар, али је садашњи препород Русије саставни део личности Владимира Путина. Он је најистакнутији политички лидер почетком 21. века.

Наиме, као резултат овог бриљантног лидера, Русија је постала занимљива и, усудио бих се рећи, популарна земљу.

Тај интерес се одржава конфронтацијом Москве и Вашингтона. Смиреност с којом су Руси примили западне санкције изазива поштовање. Антиглобалистима, онима који САД виде као светског ђавола, потребан је неко ко ће оличавати силу Добра. Дакле, сада је Добро постало Русија.


Дмитриј Трењин, директор московског Карнеги центра:

 Парадоксално као што можда изгледа, хегемона светске државе оспорава не Кина, која хвата корак са САД, већ њен бивши ривал Русија, која је дуже времена била отписана као практично непостојећа.

Мало је прерано за пројекције могућег исхода овог сукоба. Улози су веома високи. То ривалство, мада неједнако и асиметрично, вероватно ће бити дуго и тешко. Међутим, овде је важно, политички, што се Русија позиционирала као земља којој се свако ко не прихвата америчку светску доминацију може обратити.

Те земље са одушевљењем прате најновија дешавања у сукобу између Русије и САД и извлаче закључке. Наиме, оно што држава, као што је Русија, може некажњено да учини, и оно што је могућа колатерална штета.

Пошто је "незападни свет", с којим се Русија данас сврстава, веома различит, Москва једва да може да рачуна на јаку солидарност њених представника.

Ипак, руско-кинески дует у Савету безбедности УН може да уједини оне који сањају о алтернативи хегемоније Запада.

Извор: Глас Севастопоља
Ћирилизовано за Словословље

Петар Милатовић: Љутомире, љут сам на тебе због крађе стихова другог песника!

 

Љутомире Рундићу, као познавалац домаће и стране књижевности,  вођен истраживачким поривима, ужаснуо сам се кад сам установио да си  дрско плагирао песму Србија песника Горана Врачара који је ту песму објавио 27. маја 2010. године, а ти си за плагирану песму под насловом Отаџбина на конкурсу „Лирски кругови“ 2013. године у Младеновцу добио једну од награда, заједно са песницима: Миладином Берићем, Аћимом Тодоровићем, Јованом Бундалом и Зорком Чордашевић, што недвосмислено потврђује приложена фотографија!

 

 

На страну сада аматеризам и незнање оних који у Младеновцу теби додељују награду за украдену песму, али не могу да занемарим твоје дрско плагирање песме Србија чији је аутор Горан Врачар.

       Идемо редом, строфу по строфу и бојом ћу назначити шта је преузето, плавом бојом Врачарев оригинал, а црвеном бојом твој плагијат!

овде сам где време не мере на сате
но по сукрвици на кантару беде,
у тренутку који мрзи непознате
обешене цесте о небеске греде.
(Горан Врачар)

Овдје сам гдје живот купују на рате
и безнађе крчме на кантару беде,
чекајући анђеле да им наду врате,
обешеним цестама о небеске греде.
(Љутомир Рундић)

ветровима певам катран својих плућа,
црно испод нокта завештавам сину,
док изгара задња визија од прућа
и док пламен срама лиже отаџбину.
(Горан Врачар)

Дишем овај катран зарђалих груди,
црно испод нокта завештавам сину,
судбину нам кроје хуље и нељуди,
вечни пламен срама лиже отаџбину. 
(Љутомир Рундић)

не верујем више ни богу ни оцу,
мене и не боли умирање трава
док на помрчини, о високом коцу
израслом из крви виси моја глава.
(Горан Врачар)

Не вјерујем више ни Богу ни оцу,
не тиче се мене умирање птица,
над мојом се главом о високом коцу
још злокобно њише џелатова жица. 
(Љутомир Рундић)

ево ме тишино, моја задња јеко,
мој сулуди плачу, сузе скамењене,
на обали реке, кад не могу преко

нека барем река пређе преко мене.
(Горан Врачар)

Ој Србијо мајко, хтио бих ти рећи 
опраштам ти лажи, сузе скамењене
на обали реке, кад не могу проћи,
нека барем река пређе преко мене.
(Љутомир Рундић)

Дакле, господине Рундићу, немој да се бавиш таквим нечасним радом. Покрадени аутор има све аргументе да против тебе покрене судски процес по Закону о заштити ауторских права и по Закону о заштити интелектуалне својине, а оба ова закона су истоветна у целом свету и строго санкционишу плагирање. И на крају, неколико мојих пријатеља, такође добри познаоци домаће и светске књижевности, подсетили су ме да си ти својевремено чак  и неке шпанске песнике преписивао и себе потписивао! Жалосно и срамотно! Ако се и поред овог мог јавног упозорења оглушиш о своју савест и наставиш да несавесно крадеш туђе стихове, послушај мој савет и кради моје стихове из неке од 37 објављених књига, па ћеш тада видети и осетити какве се све последице сносе применом најцивилованијих дозвољених средстава.

Sine ira et studio!

Аутор: Петар Милатовић

Извор: СЛОВОСЛОВЉЕ: Петар Милатовић: Љутомире, љут сам на тебе због крађе стихова другог песника!

За Ћирилизовано: Александар Јовановић