Пре више од 8 година је почело са радом стваралачко удружење музичара и писца Луке Јоксимовића Барбата и јерменске песникиње Ануш Балајан која живи у Београду. У октобру 2021. године они су поново допутовали у Јереван, на промоцију Лукине збирке прича “Приче боје ватре” у преводу (на јерменски) Ануш Балајан, уз финансијску подршку Министарства културе и информисања Републике Србије. Већ око годину дана покушавају заједно да у Београду уреде “Парк српско–јерменског пријатељства”, али, нажалост, још без икакве званичне подршке из Јерменије и Србије.
Пре скоро осам година, Лука је учествовао као музичар на промоцији двојезичне збирке песама Ануш Балајан “Богињо моја”. Отада се и Лука више заинтересовао за историју и културу Јермена. Од савремених српских аутора, о Јерменима пише Алесандар Гаталица у свом роману Велики Рат, у којем је посветио читаво једно поглавље Геноциду над Јерменима у Турској. А 2016. године је и јерменска јавност више сазнала о једној од многобројних трагедија српског народа – де факто о окупацији Косова и Метохије од стране снага Кфора, и о, под њиховим окриљем, трговини људским органима тамошњег српског становништва од стране шиптарских одреда и “црних лекара” из различитих држава. О томе прича књига “Српско срце Јоханово” Веселина Џелетовића, која је била тада објављена у Јерменији, на јерменском; превод је урадила Ануш Балајан. У књизи један Немац, коме је пресађено срце једног Србина, после операције почиње да сања православну цркву и неко двориште на Косову. Једног дана, долази тамо и види у дворишту дечака и његову мајку. Тада је схватио да му је пресађено срце оца тог дечака.
Сем презентације те књиге Ануш, Лука, Драгиша Габоровић и Софија Војиновић су у Јерменији, такође уз подршку Министарства културе и информисања Р. Србије, одржали мотивационе представе за децу и омладину са хендикепом и њихове родитеље. Такве мотивационе програме Лука води и у Србији, приказујући их у редовним основним и средњим школама. Ти програми се припремају у оквиру удружења “Акција за слепе“ чији је Лука председник а уједно и уметнички руководилац Аматерског позоришта слепих и слабовидих – АПСИС. Ова организација окупља слепе и слабовиде људе, а и њихове пријатеље који се баве културом (уметношћу, науком и образовањем). Драгиша је један од оснивача, а Софија волонтер “Акције за слепе”.
 |
| Групна фотографија у Централној јереванској библиотеци Аветик Исахакјан; с лева надесно: Гајане, Ануш, Арцви, Вахагн, Хасмик, Ани, Лилит, у средини Лука са гитаром |
Јермени и Срби кроз историју
Са јерменским лингвистом и историчаром Арцвијем Бахчинјаном Лука Јоксимовић Барбат је написао књигу Јермени и Срби кроз историју – о Јерменима који су дошли у Србију у разно време и о њиховим потомцима, а дали су свој допринос српској култури и науци. Има читавих фамилија стручњака: Сукијасовићи, Пиосјани, Паталови и други. Например, Паталови су били лекари и дошли су у Србију после Октобарске револуције. Један од Пиосјана је био врхунски машински инжењер (завршио је два факултета у Греноблу и Падови), један од оних који су, током индустријализације, градили нове хидроцентрале и комбинате. Аутори књиге пронашли су фотографију Пиосјана са Александром Ранковићем, једним од највиших функционера социјалистичке Југославије. Син Пиосјана је био познат у Београду као технички директор Студија Б, једне од најпознатијих радио станица града.
У књизи су представљене такође сликарка Анамарија Вартабедијан која је пре неколико година имала изложбу у Јерменији, као и песникиња Љубица Милетић која је издала књигу Ветрови Арарата, у којој су објављене њене песме инспирисане Јерменијом. Ова српска песникиња и преводилац је била искрени пријатељ јерменског народа. У животу је више пута долазила у Јерменију и Арцах.
Споменућу, такође, Лусине Ховханисјан која је велики поштовалац лика и дела Николе Тесле, због чега је и она два пута гостовала у Србији са музичко-научним презентацијама.
Приче боје ватре
Петнаест прича је размештено у растућем поредку (од најкраће до најдуже). Приче су о љубави, ту је и једна сатира о политичким изборима, о духовном просветљењу, о животу пацијента после операције и емоционално искуство хирурга, о психологиjи деце у школи, и много тога другог. Свуда се види, иако је писац лишен физичког чула вида, да ништа мање није важан увид у унутрашњи и спољашњи свет путем унутрашњег надчулног виђења. Једна од прича говори управо о томе како у процесу јоге, корак по корак, човекова енергија пролази кроз његове енергетске центре до коначног осећаја јединства са читавим космосом.
На српском је збирка објављена 2009. године, касније преведена такође на немачки, неке приче и на словеначки, а ускоро ће бити преведена и на руски.
Током презентације јерменског превода књиге у Јеревану, Лука је са Ануш певао неколико српских, па и јерменских песама; изузетно је изводио познату песму Комитаса Крунк (“Ждрал”). Заједно са Ануш је извео њену песму “Пшатени”, за коју је Лука написао музику. За Јермене је било неочекивано сазнање да дрво пшатени, једно од симбола јерменског домаћинства, расте и у Србији, познато као Исусово дрво.
“Ваши четници, наши партизани”
Лука је причао нама и о другим темама, о којима се у Јерменији не зна готово ништа – о окупацији Југославије у Другом Светском рату (иако су хиљаде Јермена, укључујући и деду аутора овог чланка, учествовале у ослобођењу Југославије од нацизма у октобру 1944. године, као војници у редовима Црвене армије).
Отац Јоксимовић Барбата био је СКОЈ-евац (члан Савеза комунистичке омладине Југославије), а његов ујак је ратовао као партизан на Сремском фронту, где је био и рањен, (формираном крајем октобра 1944. године после ослобођења Београда уз подршку Црвене армије). Сам Лука увек покушава да разуме истинску историју, не искривљену званичном историографијом са било које стране. Било је зверстава и масовних убистава и од стране партизанских и четничких одреда, бугарских окупаторских снага, као, наравно, и усташа и нациста. Усташе су свакако предњачиле у крволочности и бруталности. Они су починили геноцид над Србима током II светског рата. Процењује се да је у току четири године рата у тзв. Независној Држави Хрватској убијено више од милион Срба. Не заборавимо да су и Јевреји и Роми, који су живели у НДХ, готово потпуно истребљени. Усташе су, такође, убијале и Хрвате који су показивали неслагање са усташким режимом.
Родно село Лукиних родитеља, Горња Драгуша, било је у бугарској окупационој зони. Тамо су затирали српски језик, позатварали књижаре и школе, а попови и учитељи, исто као у НДХ, били су убијани. Лукином деди су спалили кућу на дан Светог Луке (31. октобра 1943.) у време обележавања породичне славе.
“Као и током Првог светског рата, када је овај део Србије, такође, био под бугарском окупацијом, Бугари су настојали да од Срба направе Бугаре, али треба да разумемо да су у оба рата Бугари пристали да буду инструменти најпре немачке царске, а потом немачке нацистичке политике.“ – подсетио нас је на та времена Јоксимовић Барбат.
Насупрот томе, последњих деценија, ако изузмемо оне задојене србомрзачком идеологијом, Бугари сматрају Србе пријатељским народом. Крајем марта 1999. године, када је почело бомбардовање Србије, Бугари су били јако љути на НАТО и организовали су демонстрације, посећивали су свакодневно амбасаду СР Југославије у Софији, исказивали своје дубоко неслагање са НАТО агресијом и нудили помоћ Србима који су се у то време налазили у Бугарској.
Немци су ретко долазили у село, рачунајући да ће окупационе снаге сателита за њих урадити сав прљав посао. Једанпут, током повлачења „Принц Еуген„ дивизије из Грчке преко Југославије, када су неки њени делови били размештени по селима на југоистоку Србије, немачки војници су радо одлагали оружје и играли футбал са сељанима. Неки од Немаца, који су у цивилству били ратари, молили су да им се дозволи да мало заору плугом по њиви. Али то дружење је било варљиво. У једном од суседњих топличких села, близу Прокупља, дошла су два војника нациста на мотоциклима. Било је летње време, скинули су одећу и сишли у реку да се расхладе. Тамошњи СКОЈ-евци су их убили. После тога то село је било сравњено са земљом, а сви сељаци убијени, осим оних који су успели да побегну.
У окупацији, много сељака је мало разумело разлику између партизана и четника. “Партизанске” и “четничке” породице су се међусобно помагале. Нажалост, тога није било у свим крајевима Југославије, нити је тога било током читавог рата. Познати су масовни злочини комуниста и њихових партизанских јединица у Црној Гори и Херцеговини већ у првим годинама рата које су починили над голоруким народом. Велика срамота комуниста је и то што су по завршетку Другог светског рата побили на десетине хиљада људи у Србији без икаквог суђења.
Лука спомиње случај мајке једног четника која је тражила везу да спаси заробљене младе партизане, предратне другове њеног сина. Против нациста су се борили и Југословенска, звана и краљевска војска у отаџбини под командом Драже Михаиловића (које у жаргону називају четницима) и партизани под врховном командом Јосипа Броза Тита. У првој години рата, у првим месецима чак су заједно изводили неке акције и ослобађали градове у западној Србији. Међутим, Броз је врло брзо показао своје праве намере и шта је његов прави циљ: искористити ратне околности за наметање своје воље и за освајање ничим ограничене власти. Онда су започели међусобни брутални сукоби. Броз је почео да води много више бригу о томе како уништити „четнике“ Драже Михаиловића, а много мање о томе како озбиљно ратовати против Немаца и усташа. Броз је вештом, тачније, перфидном дипломатском активношћу надиграо Михаиловића.
Што се тиче данашње стварности, у Бугарској неки и сада пишу о томе да су Србији припојени делови Бугарске, али су то појединци, малобројни људи, док у Хрватској читави институти се баве писањем лажне историје, па и екс-председник Хрватске Стјепан Месић отворено је давао проусташке изјаве у време хрватске сецесије од СФРЈ (међутим, то и не треба да чуди ако се зна да је његов рођак, Марко Месић, ратовао у пуку усташа у Стаљинградској бици).
„Има људи који нормално живе и резонују, познајем такве, али има још увек јаког наслеђа усташтва које тамо никад није престало”, каже Јоксимовић Барбат.
НАТО бомбардовање
Јоксимовић Барбат је говорио и на тему, мало познату у Јерменији – о бомбардовању Југославије 1999. године, које је, са милионима других Срба, преживео.
На наговор своје мајке, само два пута је ишао у склониште и покајао се што је то урадио. Све остало време, упркос сирена на узбуну, седео је за рачунаром, дописујући се са људима у САД и Италији, обавештавајући их какве злочине НАТО врши над Србијом. Ове информације су објављиване на различитим сајтовима. Тада је стекао и неке нове пријатеље који су активно учествовали у САД-у у протестима против бомбардовања Југославије. Када су га његови познаници из Америке и Италије питали зашто не спава ноћу, одговорио је са горким осмехом: “Kада на тебе падају бомбе, није ти пријатно, имаш стрес, не можеш да спаваш и најбоље је да тада нешто корисно радиш”.
У САД, сећа се он, тих дана – недеља и месеци – организовани су масовни протести: Сан Франциско, Лос Анђелес, Њу Јорк и други градови.
“Али ко пита народ? Нико не пита…“
А у једној полемици коју је водио на интернет страницама италијанског листа „La Repubblica“, на коментар једног Италијана, који је веровао НАТО пропаганди (политичарима у Вашингтону и Бриселу) да Срби и Србија нису битни за НАТО, да су, уопште узев, неважни, Лука је одговорио: “ “Сама чињеница да нас бомбардују потврђује и најбољи је доказ да смо врло, врло важни. Да им нисмо толико важни, не би нас бомбардовали.“.
Знаш ли ти ко си ти?
Аутор, као инострани новинар, треба да се уздржи и нема право да критикује српску политику у српским новинама. Само кажемо оно што је свима познато: Турска жели да се врати на Балкан – ако не ратом, онда макар капиталом да буде присутна. То није лоше ако се не меша у државне интересе Србије, али била је Турска међу првих осам држава које су признале такозвану “Републику Косова”, а Ердоган редовно поставља питање о Сребреници: например, прошле године је рекао да “Европа и човечанство не могу да гурну у други план онај црни траг историје”.
На све то морамо да подсећамо српску владу да не заборави на државне и народне интересе зарад привременог добитка, каже Јоксимовић Барбат, подсећајући, да су 90-их година, у за Србе и Србију врло тешкој ситуацији, дошли Малтешки витезови код патријарха Павла и понудили му (Српској православној цркви) огроман новац као помоћ, коју је патријарх, уз речи захвалности, одбио.
О томе, шта може да се деси са народом који изгуби своје вредности, говори и књига Милорада Павића Хазарски речник (у културним односима са Србијом, Азербејџански дипломати представљају своју државу као потомка Хазара из “Речника”). Понудили су градској влади Београда рестаурацију Ташмајданског парка, али под условом да се заузврат на Ташмајдану подигне огроман споменик Хејдару Алијеву. Речено – учињено. Наспрам Алијева, подигнут је и споменик Милораду Павићу.
“Ја бих разумео да су они понудили да се ту подигне споменик неком њиховом песнику или прозном писцу. Али због прогона и убистава Јермена од стране Азербејџанских полицијских снага и једног броја азербејџанских цивила, које је тајна полиција инструирала и подстакла на злочин, крајем 80 – их, када је Алијев био врховни вођа (председник) социјалистичког Азербејџана, ви знате то много боље него ја, њему није место ту.”, каже Јоксимовић Барбат.
У сваком случају, проблем је и у пасивности јерменских политичара и дипломата који не уочавају благовремено ситуацију и не потруде се да у већој мери буду присутни у Србији. То чешће ураде сами Срби, без икаквог новца.
У октобру 2020. године, Лука Јоксимовић Барбат је био један од организатора митинга подршке Јерменима у Арцаху (Карабаху), нападнутим од стране Азербејџана уз директну подршку Турске. У Београду, пред Храмом Светог Саве, окупило се нешто више од педесет људи: митинг је био малобројан због околности са Ковидом-19. Били су ту они који су искрено желели да дођу и да дају своју подршку јерменском народу. Говорили су пуковник авиације у пензији Милорад Ђошић, професор и доктор правних наука Божидар Митровић, књижевник др Радомир Батуран, Предраг Мијановић (студент богословије у јерменском граду Ечмијацин) из Србије, који је прочитао молитву Оче наш на јерменском, Ануш Балајан, Наташа Радуловић и Горан Лучић. Скуп подршке је водио Лука Ј. Барбат. Представника Јерменије није било, али су на клупи, у близини, седели азербејџански обавештајци.
Српска шљива и јерменска кајсија
Сада, Лука Јоксимовић Барбат и Ануш Балајан желе да уреде парк српско јерменског пријатељства, где би поставили спомен-плочу са барељефом ликова значајних делатника културе оба народа. Од шумарског факултета Београдског универзитета добили су пуну подршку: професори овог факултета су понудили да ураде комплетан пројекат бесплатно, у оквиру магистарских и докторских радова, а Друштво српских домаћина – да обезбеди бесплатне саднице (српских шљива и јерменских кајсија, симболичних воћних плодова два народа). Градска влада Београда изразила је спремност да бесплатно обезбеди терен, али кад би добила и неку врсту финансијске подршке Јерменије.
Нажалост, до сада Лука није добио званичне одговоре ни од једног ресорног министарства Републике Јерменије и Републике Србије којима се писмено обратио са иницијативом уређења Парка српско-јерменског пријатељства. Али без обзира на то, Лука и Ануш не престају са својим залагањима, показујући да чак и воља појединца може много да значи.
 |
| Арам Гарегињан и Лука Јоксимовић |
Аутор: Арам Гарегињан
Извор: Макроекономија
