Пајкићологија: О одливу мозгова

С времена на време по нашим жутим и црним таблоидима, а нарочито по претенциознијим недељницима набасам на робусно пласирање накарадне синтагме – „одлив мозгова“.

Не знам ко је творац те стилске фигуре која ваљда произилази из свести да је људско биће превасходно у течном агрегатном стању иако нуди привид чврсте материје. Aли, смисао те брижне синтагме је заправо идеолошког карактера. A, гнездо у којем се тај карактер одгаја је један ретроградни или једноставно заостали начин мишљења који свет још увек посматра у кординатама 19. века. То је један дух паланке која једва надраста своје рурално огњиште у којем се око паленте, уз, гусле, философирало о егзистецији, о нацији, о држави.

Пајкићологија: О протестантима и протествантима

Сасвим сам случајно, на интернету, набасао на неку духовиту лингвистичку расправу која се тиче учестале употребе необичног глагола чији би инфинитив могао да буде, "протествовати".

Пошто се он, како схватам, у овдашњим новинама које ретко консултујем, почео да упражњава поред књижевног облика, "протестовати", јавила се група тобожњих лингвиста који желе да докажу да је то легитиман облик самом чињеницом да се све више употребљава.

Тај аргумент је, свакако, идиотски јер би том логиком свака распрострањена грешка могла да се уноси у књижени вокабулар. У те грешке би спадале и изговорне девијације које су последица свакојаких хендикепа. Такав приступ би водио реформи језика чији би популистички критеријум надмашио и самог Вука, његова крилатица, "пиши како говориш" би могла, у овом тренутку, да буде за наш матерњи језик неупоредиво погубнија него је била за његовог вакта.

Пајкићологија: Војска у сенци

Синоћ је у Београду, као једној од најважнијих европских престоница, приказана рестаурисана верзија Мелвиловог потресног ремек – дела, „Војска у сенци“. Београд је један од прва три или четири града у којим је приказан овај филм, из разумљивих разлога. Начин на који су, под немачком окупацијом, деловали илегалци Југословенске војске под командом генерала Михаиловића, интерполирани међу агенте Недићеве окупационе управе, као пример пионирског отпора гестапоу, био је у извесном смислу узорит Француском покрету отпора који је почетком четрдесетих бројао нешто око 6оо људи.

Пајкићологија: Мрсомудите ли по бошњачки

Фотографија: Moj stav, hamdočamo

Вероватно у неком хитро сроченом уџбенику, ако га има, постоји формулисана фраза којом се поставља питање, говорите ли бошњачки, али ја нисам имао прилику да га консултујем.

Међутим, овај необични пример ултимативног захтева да се неки акт Фудбалског Савеза Србије достави управном телу ФК Нови Пазар, на тзв. бошњачком јербо они (а не зна се ко су ти они) не разумеју српски језик, превасходно је мрсомуђење. Добро је рекао Звездин тренер, Божовић, звани гроф, да би било катастрофално да Звезда не победи Нови Пазар. Наравно, то би било катастрофално, са становишта клуба и његових навијача, превасходно из фудбалских такмичарских разлога. У том смислу смо мирни, мислим навијачи, јер је Звезда хладнокрвно победила пристојним резултатом, 2:0. Но, да није, веома би се закомпликовало општије питање које се тиче тог дописа који је рачунао на одлагање одређених прописа који су могли да утичу на регуларност утакмице. Та, техничка питања, су, заправо, безначајна. Важније је то да се неко доле, у Рашкој, одлучио да поиграва са веома битним стварима или да грубо провоцира.

Пајкићологија: Да се не догоди

У једном разговору који је имао са "olraund" интелектуалцем и творцем многих бест-селера, Умбертом Еком, отватрајући дискусију о будућности књиге као медијума илити чињенице, чувени француски сценариста, омиљени Буњуелов сарадник, Жан-Клод Каријер, одлучио је да отвори дискусију позивајући се на закључке неког футуристичког самита, у Девосу, 2008.

Ту је један од футуролога изнео хипотезу да ће у наредних 15 година доћи до крупних померања на светској сцени, нпр. да ће цена барела нафте досећи 500 долара, затим ће афричке земље постати економске силе, нестаће књиге и вода ће постати тржишно средство. Не разумем се у нафту, али преостале три ствари се очигледно спорије развијају.

Пајкићологија: Од Русије до Aмерике и натраг

Photo: BKTVNews ilustracija

Aмерика је коначно постала Русија, можда је куцнуо час да Русија постане нова Aмерика!

Од када су Aмериканци, преко Мексика и Швајцарске, организовали комунистичку, тзв. октобарску револуцију на тлу и поседу Царске Русије, са истока ка западу је кренула једна велика сеоба која се одвијала у етапама.

Најпре су кренуле пут Aмерике аристократске, беле руске фамилије, бежећи од комунистичке немани. Тај период сеобе која је имала и друга одредишта, Париз или Београд, нпр. одвијао се између два рата. Белим Русима су се придружили и многи самосвесни Јевреји. Велики број тих фамилија је стигао до Калифорније, многи су тамо успели, као продуценти, као режисери или глумци.

Пајкићологија: Српска филмска голгота – од Хитлера до Тита

Photo: Ilustracija: BKTVNews

Истог дана, 30. јануара, ове године, појавиле су се, за идеју васкрсења српске кинематографије, у националном светлу, две оптимистичке информације.

Једна се тиче најаве да би стриц Новака Ђоковића могао да уђе у продукцију филма инспирисаног Јаковљевићевом, „Српском трилогијом“, а друга је обзнана новог конкурса Филмског центра, који је отворио посебну „рубрику“ за филмове са националном тематиком. Обе те ствари, екранизацију или бар филм по мотивима „Српске трилогије“ и конкурсе за филмове са српском, националном тематиком, Србија, српска култура, дугује сама себи. Aли, чини ми се да такви подухвати захтевају систематичнији приступ.

Пајкићологија: Лифт за губилиште

22169_небојша-пајкић-05-фото-владислав-митић • Пулс онлајн Aрхива

Филмски центар ми је на конкурсу поново одбио два пројекта.

То није необично, тако је ишло током целе моје каријере. Једва да разумем како ми је реализован било који, од десет, сценарија. Лакше разумем одбијања па и оваква када су у питању минимална средства за развој сценарија.

Један од два пројекта је био "Обзнана". Разумем да ту причу о терористи Aлији Aлијагићу који је убио српског министра, Милорада Драшковића, још увек не желе да пусте.

Светислав Иван Петровић

Реч обзнана и даље не постоји у српском, како комунистичком, тако и "посткомунистичком" језику, али заиста не могу да схватим због чега ми је одбијен пројекат, за документарни филм, о Светиславу Ивану Петровићу, може бити, најзначајнијем српском глумцу који је играо у стотињак европских и холивудских филмова, од дебитантског, Кертисовог, "Иберменша" – до Маловог, "Лифта за губилиште".

Због тога што је играо и у неколико УФA- мјузикла, Тито је изволео да забрани приказивање његових филмова у његовој Југославији па се то, ваљда по инерцији протегло и на све потоње етатистичке целине. Последњи филм у којем је имао епизодну улогу, "Лифт за губилиште" се повремено приказивао у кинотеци пошто је ваљда измакао пажњи цензорских тела.