Синоћ је у Београду, као једној од најважнијих европских престоница, приказана рестаурисана верзија Мелвиловог потресног ремек – дела, „Војска у сенци“. Београд је један од прва три или четири града у којим је приказан овај филм, из разумљивих разлога. Начин на који су, под немачком окупацијом, деловали илегалци Југословенске војске под командом генерала Михаиловића, интерполирани међу агенте Недићеве окупационе управе, као пример пионирског отпора гестапоу, био је у извесном смислу узорит Француском покрету отпора који је почетком четрдесетих бројао нешто око 6оо људи.
У дворани Кинотеке, у Узун Мировој, на пројекцији је била шачица људи, нисам видео никог од филмских радника или носилаца свакојаких француских одликовања.
Жан Пјер-Мелвил, и сам члан Француског Покрета отпора, могло би да се каже милитантни антифашиста, радио је овај филм при крају каријере (1969.) вероватно као најличнији пројекат иако су његови филмови, нпр. „Самурај“ или „Други дах“ или „Двојица на Менхетну“, по правилу веома субјективно интонирани. „Моја је истина углавном субјективна и нема никакве везе са правом истином“, говорио је Мелвил, а ту мисао би требало доставити свим првоборцима и мемоарцима свакојаких историјских догађаја.
Да би се разумела „Војска у сенци“ (поред тога што мора да се гледа) требало би да се има у виду нешто што је Југословенима који су из рата изашли под комунистичким идеолошким звоном потпуно неразумљиво. Aли, покушаћу да објасним. Сам Мелвил, у почетку војни француски агент, а затим активни борац, под Де Голом, потом у конспирацији, био је штиченик Великог мајстора, Жана Коктоа који је током рата извукао из немачког логора, великог француског глумца Жана Митрија који је био у Покрету отпора. Како је Кокто био френдли са омиљеним Хитлеровим скулптором Брекером који се палио на Мареов стас, глумац је због позирања пуштен на слободу. Мелвил је свој други целовечерњи филм, "Les Enfants Terribles", радио по роману Жана Коктоа. Aли, његов је први филм, целовечерњи, ""Le silence de la mer", рађен већ, 47. посвећен немачкој духовној снази. Он се, скоро па као Шарл Морас, дивио германском генију. Уосталом као што је Хичкок предочавао, само значај негативца може да предочи димензију позитивне енергије.
Филм, „Војска у сенци“ својим првим кадром, вероватно најфасцинантнијим отварањем једног европског филма, демонстрира силу Вермахта. Иако је постојала законска клаузула да нико после рата, у немачкој униформи не сме да се примакне Јелисејским пољима, Мелвил је 1969. успео да сними немачки победнички, окупациони марш пред Триумфалном капијом. Страхоту тог вагнеријанског призора сиреалистички ретушира чињеница да је Мелвил, за тонску филмску шпалту, искористио снимак оригиналних немачких корака марша. Aко се томе дода да је за консултанта у том кадру имао немачког ветерана који је учествовао у тој операцији, онда ћемо се суочити са критеријумима једне цивилизације која нама, у земљи у којој су приказивали, „Отписани“, није докучива. Истини за вољу, насупрот сомнабулији „Отписаних“, Живојин Павловић је слично Мелвилу, при крају каријере радио филм према Зупановом роману, „Видимо се у будућем рату“, где је, следећи Зупанову вокацију, колико хемингвејовску толико и јингеровску, алудирао на једну ратничку етику од које смо све удаљенији и удаљенији. A, само тај етос који вага идеју нације и родољубља одвајајући их од било каквог шовинизма, само такав етос који респектује витешке кодове може да досегне до најдубље самокритике. „Војску у сенци“, филм у којем гину сви протагонисти јер се никакв Покрет отпора у Европи није могао да супротстави монструозној снази и техници гестапоа, било би неопходно, као облик пацификације, приказивати свим оним љубитељима разних отписаних и разних Валтера, е да би схватили шта значи Европа којој теже или од које беже. Наравно, и Недићевим тужиоцима. Aли, упркос свему, упркос бруталном дефетизму, „Војска у сенци“ је превасходно грандиозно филмско, уметничко дело, један од најрепрезентативнијих европских ратних филмова. У том смислу припада истом низу као и „Са вером у Бога“, Михаила Aл. Поповића, српског пионира филма који је узалуд обучавао Титове дилетанте, филмском занату и идеји филма.
Као што је Поповићев филм круцијалан за разумевање српске судбине у Европи, исто је тако Мелвилов филм неопходан да се разуме позиција Француске, позиција Париза између Лондона и Берлина. Као што нема Париза без Марсеља, тако нема ни Србије без медитерана. У апсолутном безнађу филмске документаристичке атмосфере, у „Војсци у сенци“ док јунаци бауљају од једног до другог логора или затвора као неки дашак слободе допире светлост Марсеља. Док Лина Вентуру на почетку филма уводе у логор кажу му да ће га сместити у бољу ћелију јер је логор спреман за Немце пошто се очекивало више Немаца(сиц!) имају и ћелије за официре. Та сцена иде тик после оног уводног кадра у којем Немци испред Тријумфалне капије поробљују Француску. У једној од наредних логорашких сцена Вентура у шетњи набраја поробљене нације међу којима су и Пољаци и Јевреји и Румуни, а једино се из офф-а као омаж нама чује српски глас одлично акцентован, „овде је страшно хладно“, неко каже неком.
Тај омаж Југословенима, у хладно празној Сали Југословенске кинотеке, звучао је језовито.
A, о европској јези и јесте реч у овом ингениозном филму, Жан-Пјер Мелвила, вероватно највећег европског аутора жанровских филмова.
Аутор: Небојша Пајкић
Извор: Pajkićologija: Vojska u senci - BKTVNews
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!