Реаговање на чланак 'На тесту „неуништиво братство” Јерменије и Русије'

Република Арцах. Извор: ИА Красная Весна

Реаговање на чланак 'На тесту „неуништиво братство” Јерменије и Русије' Биљане Митриновић Рашевић, објављен у листу „Политика“ 12. јануара 2023.

Бибисијевска „објективност“

Не очекујући да ће овај провокаторски напис дотичне госпође бити објављен на страницама „Ћирилизовано“, био сам изненађен његовом појавом, а још више придавањем том чланку својства објективности, што чух да беше негде речено.

Овај "Политикин" чланак врви од подметачина и замена теза. Две или три смислене
реченице могу код недовољно упућених да изазову утисак објективности, док се, у
ствари, ради о привиду објективности. Напис је у суштини пропагандни, антијерменски
и антируски и, што је посебно забрињавајуће, античовечан.

Ауторка искоришћава објективну чињеницу да Пашинјан окреће леђа Русији, да
призива НАТО, да овлашћује Француску у УН да заступа интересе Јерменије у
СБ, како би се Азербејџан ослободио кривице за чињење сваковрсних злочина
над Јерменима у Арцаху, а тиме, идући уназад, да се ослободе кривице и за
злочине у недавној и мало даљој прошлости. Онда ауторка може да, на исти
начин, оправда и геноцид над Јерменима који су Турци починили, јер је,
вероватно, и у то време било неког јерменског политичара који није радио у
интересу свог народа.

Пашинјан је крив и одговоран за убрзано пропадање Јерменије откада је уз помоћ
Запада, пре свих, уз помоћ оперативца Џорџа Сороша засео Јерменији и Јерменима на
грбачу и заврат.

Ако Пашинјан води прозападну политику, другим речима, ако је, пошто је уз

Сорошеву издашну помоћ дошао на власт, почео да окреће кормило од Русије, очито са

планом да му "мировњаци" буду НАТО-овци, рецимо, турски војници или било ко

други само не Руси, како то може, и у којим то главама, бити разлог да се

мрцваре и изгладњују цивили, да се сто двадесет хиљада деце, жена, мушкараца (међу

њима и веома стари људи) доводе на руб опстанка и гурају у смрт или избеглиштво.

Зашто Никол Пашинјан не трпи последице свог антијерменског и антируског

поступања, већ морају да трпе Јермени и други немуслимани у Арцаху?

Ауторка је применила, пишући чланак, опробану рецептуру „БиБиСијевске школе“

новинарства, а њено основно начело (начело те „школе“) гласи: Пиши тако да изгледа

истинито и објективно. Проблем је са овим чланцима "БиБиСи" школе у томе што су

умотани у привид објективности, заменама теза и по којом тачном чињеницом, али

потпуно истргнуој од контекста (актуелног и историјског), подваљују, и тако утичу на

мишљење и ставове људи, усмеравајући их на жељену страну и придобијајући их за

подршку непочинствима.

А нареченим чланком се жели да се јерменски народ прикаже као антируски што ни

издалека није тачно. Тачно је само то да у Јерменији, као уосталом и у Србији, постоји

и један мањински део друштва који јесте прозападњачки оријентисан, али то не значи

да је истовремено и нужно антируски, и један још мањи део за који се може рећи да су

непријатељски расположени према Русији и Русима. Ту спада један број људи који

добро живи од ИТ послова и неких других "бизниса", такође један део који је потпао

или потпада под медијску прозападњачку кампању, и они најмалобројнији који из

прошлости вуку неке трауме из сусрета са Совјетима, имајући у својим главама мисао

да су Совјети и Руси једно те исто.

Још која реч о подметачинама и замени теза

У „Политикином“ чланку се каже: „Због блокаде коју су, наводно, од 12 децембра

покренули азербејџански еколошки активисти, ситуација у Арцаху (како Јермени зову

ову територију) је критична.„

Реч „наводно“ је употребљена на срамотан начин. Блокада Лачинског (јерм. Бердзор)

коридора није наводна већ стварна, а покренули су је наводни азербејџански еколошки

активисти.

И даље: „Москва покушава дипломатским путем и трилатералним преговорима да

постигне договор о деблокади, али се за сада ништа позитивно није десило, јер су у

политичку игру ушли западни савезници Јеревана.“

У игру нису ушли „западни савезници Јеревана“ већ западни савезници Никол

Пашинјана и његовог антинародног режима.

И само још један директан цитат из пропагандног памфлета Биљане Митриновић Рашевић, из ког све бива јасно. Да је ауторка у свим другим исказима била истинољубива, то јест, да је наводила тачне чињенице и обсервације, само овај исказ који следи, срушио би читаву јадну грађевину од чланка и показао би сву перфидност и одвратност „бибисијевске школе“ новинарства у којој је она, очигледно, била одличан ђак:

„Друго, ОДКБ према правилима није ни могао да реагује током рата с Азербејџаном јер

није нападнута територија Јерменије (Арцах је отцепљена територија с већинским

јерменским становништвом у оквиру Азербејџана“.

Како то да је Арцах оцепљен од Азербејџана? Да ли је та госпођа прочитала иједну

озбиљну књигу из историје? То је исто као када би се рекло да је Србија у Балканском

рату оцепила, одвојила Косово и Метохију од Турске. Па, људи моји, не почиње

историја од одлуке Лењина и Троцког, коју је Стаљин запечатио 1930, да поклоне

Арцах новоизмишљеној, новонаправљеној републици СССР-а, названој Азербејџан.

Већ смо, пре неки дан, на сајту „Васељенске“ прочитали један чланак о Пашинјану,

чланак написан потпуно са азербејџанског становишта, који још драстичније врви од

неистина, јер новинар „Васељенске“, по свој прилици није био довољно добар ђак у

западњачкој лажикратској новинарској школи.

Јерменија је, у поређењу, са Азербејџаном, сиромашна земља, нема нафту, нема новца,

иако има један мали број богаташа на рачун читавог народа, док Азербејџан новцем

добијеним од продаје нафте, који дели и шаком и капом, улази у многе поре нашег

друштва: у медије нарочито, у институције културе и слично.

И није било великих антируских демонстрација у Јерменији. Било је само оних

које је организовао Пашинјан са својом прозападном екипом.

Када су житељи Јеревана и Јерменије уопште схватили да је Пашинјан био Тројански

коњ, организовали су највећи број протеста и демонстрација против Пашинјана и

његовог режима. Требало је да видите како његова обезбеђења поступају са народом.

Све то тамо веома личи на једну земљу: на Тутунску Јухахаху, која нам је добро

позната.

Позиција Руске Федерације

Запитајмо се, да ли би Русија требало да учини нешто лоше Србима и Српкињама и/или

да хладнокрвно посматра како пропадамо, зато што српска руководства, још од 2000

године, воде изразито антисрпску и прозападну политику2 и што неко овде седи, барем

глуми да седи на две столице, а видимо да све што је урађено на политичком плану и у

вези са решавањем питања Косова и Метохије, све је урађено по налозима са Запада, са

по Србе и Србију погубним резултатом? Или би било природно и људски да очекујемо ,

посебно ако би се Руска Федерација обавезала споразумом, да нас она отворено заштити, а ако нема формалног споразума да нам „испод жита“ помогне да опстанемо.

И не само да очекујемо, већ да она то и учини.

Сваком некорумпираном, довољно свесном човеку је јасно да је Русија, у сваком

погледу, бољи и поузданији избор за партнерство од Запада, боља је и за нас и за

Јерменију, као што је боља, показало се, и за Сирију. Али се мора делом разумети, и то

је једина исправна тврдња у "Политикином" чланку, уз ону да Пашинјан не осећа да је

део ОДКБ-а (он не осећа и производи, индукује код једног дела Јермена незадовољство

Русијом), да је „руска позиција у овој ситуацији компликована“. Компликована када је реч о њеној спољној политици, да прецизирамо, и наспрам Јерменије и наспрам Србије.

Русија има јак економски интерес да одржава добре односе са Азербејџаном и Турском.

Азербејџан добро плаћа куповину руског оружја, а и Турска је купила oд Русије

ракетне системе противваздушне одбране S-400.

Русија испоручује Турској системе С-400 по уговору / (Фото EPA-EFE/MAXIM SHIPENKOV)

Што се тиче односа са Турском, ту постоји и додатни гео-политички интерес:

олабавити турске везе са Сједињеним Државама и осталим делом НАТО-а.

Они који у русији зарађују велики новац, а нису без утицаја, не желе да погоршају

односе са ове две антијерменске државе, а опет, постоји, са друге стране, у Русији

политичка жеља да се помогне и Јерменији, али се то у пракси, у моменту када је то

Јерменији било најпотребније, није десило, јер је недостајала политичка воља. Уместо

да Путин и Путинов режим подржи Јерменију у исправљању неправде коју су

бољшевици учинили Јерменима, као што је он (Путин) јасно објаснио да ће

специјалном операцијом у Украјини исправити бољшевичке поступке учињене у

корист Украјине а на штету Русије и руског народа, они (Путин и Путинов режим) су

заћутали и нису предузели ништа када је Азербејџан, са оружјем које је купљено од

Русије, напао на Арцах. Тек када су Јермени протерани и када им је остављено 25%

територије, Русија се умешала својим политичким ангажманом.

Нашли су се „добри“ изговори: "Арцах није међународно признат. Није нападнута

Јерменија, итд. итд."

Исто тако, писало се и говоркало да Русија није помогла Моамеру ел Гадафију када је

НАТО кренуо на њега, јер им се он (Гадафи) нешто замерио.

Да Руска Федерација може помоћи другима и без позива, само ако постоји добра воља

и/или јак интерес, пример је управо Турска. У јулу 2016, захваљујући руској обавештајној

служби, Ердоган је осујетио покушај пуча у својој земљи.

Да ли некакве љутње некога у високој администрацији једне велесиле због поступака

политичара малих земаља заиста треба да утичу на вођење међународне политике те

силе на такав начин да она губи утицај и позиције у свету?

Ко је позвао НАТО да се умеша у Афганистану, Либији, Сирији, Ираку, СР

Југославији, 1950 у Кореји, нешто касније у Вијетнаму, Чилеу, Сомалији... Позвали су

сами себе. Ниједна тамошња власт их није позвала да окрутно нападну те земље, да их

разарају, да убију на милионе људи.

То не значи да је Руска Федерација требало или треба да поступа на исти начин.

Постоје други, делотворни начини. Но, сведоци смо да она врло често у прошлости није

поступала ни на који начин. Била је пасивна и успавана на међународном плану.

Каснила је у повлачењу целисходних и делотворних потеза. Није осујетила „Мајдан“ у

Украјини. Није заштитила Садама Хусеина. Није спречила агресију на СР Југославију,

штавише, Козирјев и Черномидин, под патронатом Бориса Јељцина, су били

саучесници у уцењивању политичког руководства тадашње СР Југославије и у гажењу

њених права.

Низ преврата у државама широм света, које су извеле обавештајне службе Сједињених

Држава, уз садејство њихових савезника, па и уз употребу војне силе НАТО-а, а да РФ

није успела да ишта од тога спречи благовремено. Тек када догори до ноката, тек када

се дође у позицију „стани-пани“, тек се тада велики „медвед“ буди из сна. (Такво

понашање је својствено и Србима. Заборављамо и једни и други једноставне народне

поуке: „боље спречити него лечити“, „не гоји се прасе уочи Божића“ ...)

И, чини се, да се напокон пробудио. Ствар је сада у томе да не дозволи да га Запад

својим лажима, привременим уступцима, поново не успава, јер кад год је Запад на

губитку, он обећава (и усмено и писмено) да ће уважавати права других народа и

држава на сопствени начин живота и организовања. Но, чим поново ојача, а други се

поново успавају, Запад изнова креће у свој предаторски напад свим расположивим

средствима.

Да би се разумела компликована позиција Русије, па делом и оправдали неки њени

компромиси, мора се, осим економских мотива који нису увек баш у складу са

моралним принципима, препознати чињеница да глобалистички Запад води тотални

рат против Русије и православља. У овом тренутку га води на територији Украјине, са

Украјином као оруђем: са украјинским људством и инфраструктуром, уз обилату

финансијску, стручну и оружану помоћ. Зато је приоритет Русије да победи у овом рату

како би, пре свега, заштитила себе. Проблеми других су јој, отуда, у другом плану, па и

када прихвати да посредује у њиховом решавању, руководи се својим приоритетима, то

јест, сопственим интересима, водећи рачуна да против себе не навуче неке војно

респектабилне земље које се у овом рату држе по страни.

О каквој се опасности по Русију ради, упозорава Александар Дугин: „Непријатељ ће

прихватити само нашу потпуну предају, потчињавање, распарчавање и окупацију. Тако

да једноставно немамо избора. ... Све се своди на рат са Западом...Вредности које брани глобалистички Запад – ЛГБТ, легализација изопачености,наркотици, спајање човека и машине, тотално мешање преко неконтролисаних миграција, итд. – нераскидиво су повезане за западним идеолошким фронтом, западном политичко-војном хегемонијом и њеним униполарним системом. Западни либерализам и глобална политичко-војна и економска доминација Сједињених Држава и НАТО пакта су једно те исто. Апсурдно је борити се против Запада а прихватати (чак и делимично) његове вредности, у име којих он води рат против нас, рат до уништења.“3

Објективно гледано, интерес је већинског дела човечанства, оног који вапи за

успостављањем вишеполарног света, да победи Русија.

Из свега што видимо, из свега што разумемо, за Јермене долазе још тежи дани и

ствари ће се кретати у том лошем смеру све док са власти не оде Пашинјан (милом или

силом) и његов режим и док Русија не победи у рату са Западом. Нажалост, као и у

Тутунској Јухахахи, ово прво је готово немогуће, јер голоруки народ не може да свргне

власт која командује војском и полицијом, која држи сва јавна гласила у својим рукама,

која је довела ниво корупције до канцерогених метастаза унутар свих

стубова/институција система, која у континуитету крши Устав а корумпирано

правосуђе не реагује, и коју чува НАТО. Ако придодамо томе већ јако добро разрађену

ехнологију КАКО ПОКРАСТИ ИЗБОРЕ, све постаје много јасније и закључци се сами

намећу.

Србија и Јерменија, српски и јерменски народ изнова преживљавају сличну, злу

судбину. Свакако да од народа отуђена власт сноси велики део кривице, али се морамо

запитати ко је и како, уистину, и њима и нама инсталирао те власти.

А што се тиче "Политикиног" чланка који нам је предочен, ради се о најобичнијем

антијерменском, пропагандном тексту који има за циљ продубљивање несклада између

Јерменије и Русије и њихово још веће међусобно удаљавање, јер је потпуно избегнуто

да се у обзир узме историјски контекст Арцашке кризе.

Направимо једну аналогију: Ако сутра, још није де јуре мада већ јесте де факто,

Косово и Метохија буде призната од западњачке нацистократије као део Албаније,

очекујем да ће неки новинар "Политике", када повратимо КиМ, писати како смо га

отели/оцепили од Албаније.

Напомене: 

1. Лично сам се уверио, боравећи неколико дана у Јеревану октобра 2021, да је у једној од централних улица инсталирана служба НАТО-а, под називом: „Центар Организације трансатлантског уговора“.

2. Овога пута да не говоримо о Ј. Б. Титу и његовим курсистима.

3. Преузето са сајта Нови стандард

Л. Ј. Барбат, у Београду, 16 јануар 2023

На тесту „неуништиво братство” Јерменије и Русије

Александар Јовановић, "Ћирилизовано": Објављујући овај чланак "Политике" не ограђујем се од 

Јавно обраћање српских интелектуалаца против безакоња и злочина који се чине над јерменским народом у Арцаху

и свог потписа испод апела. Намера је да се читаоцу пружи контекст и да се, још једном, истакне до чега може довести седење на две столице и изневеравање једине истински пријатељске земље.

Јереван одбио да буде домаћин вежби ОДКБ, најављује замену руског контингента мировњацима УН, а у СБ је овластио Француску да заступа његове интересе

(EPA-EFE/VLADIMIR SMIRNOV / SPUTNIK / KREMLIN POOL)

Уочи отказивања учешћа Јерменије у војној вежби ОДКБ неки јерменски медији су писали да је Пашињан Русима изнео ултиматум да њихов мировни контингент до 10. јануара деблокира коридор којим Азербејџанци држе Нагорно-Карабах одсечен од Јерменије. Због блокаде коју су, наводно, од 12. децембра покренули азербејџански еколошки активисти, ситуација у Арцаху (како Јермени зову ову територију) је критична. Москва покушава дипломатским путем и трилатералним преговорима да постигне договор о деблокади, али се за сада ништа позитивно није десило, јер су у политичку игру ушли западни савезници Јеревана.

Да ли је заиста било ултиматума или није, не може се знати, али је Пашињан рекао да ултиматуми нису језик којим се разговара с партнерима и да медијима није речено ништа што већ није саопштено руској страни. Проблем свакако постоји и велики је, а руска позиција у овој ситуацији је компликована. Прво, Пашињан очекује помоћ Русије када се налази у тешкој војној ситуацији, а притом се не осећа делом њеног политичко-војног блока. Друго, ОДКБ према правилима није ни могао да реагује током рата с Азербејџаном јер није нападнута територија Јерменије (Арцах је отцепљена територија с већинским јерменским становништвом у оквиру Азербејџана). Што се тиче коридора, руски мировни контингент морао би да држи ситуацију под контролом, али очигледно не успева, иако се труди и на терену и на дипломатском плану.

С друге стране, Кавказ, који јесте од суштинског значаја за Русију, ипак је регион преко којег се преламају и интереси Турске, која је заштитница Бакуа. А Москва и Анкара сада покушавају да задрже пријатељске односе, па у ту рачуницу улазе и Сирија и Кавказ.

У новембру прошле године, јерменски премијер је одбио да потпише декларацију ОДКБ, оценивши да је она у делу у којем се говори о заједничким мерама за пружање помоћи – недовршена. Његов услов био је да се азербејџанске трупе повуку на границе пре напада у мају 2021. године и да се тако заштити територијални интегритет Јерменије. Међутим, отцепљени део Арцаха признао је једино Јереван, тако да је проблем што се он не сматра међународно признатом територијом.

Дакле, најава да би Јерменија могла да иступи из овог источног војног савеза није нова, јер је садашњи премијер на крилима револуције дошао на власт управо с том платформом. Пашињан ни сада није рекао да ће то учинити, али је нагласио да ће се руководити државним интересима.

После плишане револуције Пашињан је на власт дошао као опозициони лидер који је био против ОДКБ и евроазијских интеграција. Током своје владавине водио је проевропску политику, готово у потпуности заменио безбедносни кадар, смењујући и хапсећи проруске генерале и постављајући њихове политичке противнике. Последица је био практично губитак рата за Арцах, који је, упркос вишегодишњем незадовољству његовом политиком, Москва ипак спречила тешко издејствованим трилатералним мировним споразумом.

У међувремену је Пашињанова влада успевала да преживи велике протесте изазване ратним поразима и економском кризом, али је наставио да све оштрије води земљу ка западним савезницима и развије медијски антируски наратив. Пре неколико дана поново су организовани антируски протести, тако да су улице Јеревана већ годинама поприште грађанског незадовољства.

А онда је Пашињан од Француске затражио посредовање у вези са сукобом с Азербејџаном. Према речима заменика сталног представника Русије у Савету безбедности УН Дмитрија Пољанског, саопштење СБ УН о ситуацији у вези с Лачинским коридором није прихваћено због става Француске. Иако је руска стална мисија при УН од самог почетка радила на овом проблему, како тврди Пољански, „на захтев Јеревана овај процес су преузели Французи, који су игнорисали огромну већину руских предлога, узимајући у обзир исправке других чланица СБ.

Сада руска иницијатива, укључујући четири заједничке изјаве на највишем нивоу (Пашињан, Путин и Алијев), остаје по страни, а Јереван се узда у Француску. Иако овим потезом Русија очигледно губи свој утицај на Кавказу, не може се отети утиску да јавност, па и високи званичници, с извесном дозом злурадости кажу: „Нека вас они онда заступају у сваком погледу, али остаћете без државе”. 

Аутор: Биљана Митриновић Рашевић

Извор: Политика

Јавно обраћање српских интелектуалаца против безакоња и злочина који се чине над јерменским народом у Арцаху

Ми, доле потписани, одлучно протестујемо против безакоња и злочина који су чињени и још увек се чине над јерменским народом у Арцаху.

Окупатору није било довољно што је убијањем Јермена и њиховим прогоном са

75% територије Арцаха, те вишехиљадугодишње историјске и етничке јерменске

земље, већ је одлучио да протера и преосталих 120 хиљада Јермена са преосталог дела

Арцаха на коме живе.

Од 12 децембра 2022 године траје блокада Лачинског коридора који Арцах

повезује са матицом-Јерменијом. Тај коридор је жила куцавица којом Јерменима у

Арцах стиже неопходна храна, лекови и остала помоћ. Тим коридором Јермени из

Арцаха долазе у Јерменију на рад, на лечење и због других животних потреба.

Све то је сада заустављено, јер лажни „зелени“, лажни „заштитници“ животне средине блокирају сваки пролаз, у оба смера, људи и робе између Јерменије и Арцаха.

Тридесет хиљада деце, десетине хиљада старих Јермена у Арцаху су на прагу хуманитарне катастрофе, пошто ову хуманитарну кризу, која траје већ месец дана, нико не жели да прекине.

Чак се и тројни, по Јерменију штетни и неправедни споразум – потписан 9. новембра 2020 године, не поштује.

Ми одлично знамо о чему се ради у Арцаху, јер су, по истој рецептури, прогоњени, и још увек прогањају, и Срби са Косова и Метохије, где су им, под заставом лажне државе Косова, ускраћена сва људска права.

Позивамо све одговорне за стање у Арцаху да одблокирају и ослободе коридор.

---

У Београду, 12 јануар 2023

---

- Александар Јовановић, филмски и ТВ продуцент

- Ануш Балајан, књижевница и преводилац

- проф. Божидар Митровић, доктор правних наука

- Божидар Милосављевић, дипл. инж. организационих наука

- Бранко Драгаш, економиста

- Бранко Станковић , књижевник

- Василије Крестић, академик (САНУ)

- Веселин П. Џелетовић, новинар и књижевник

- др Владимир Димитријевић, православни публициста

- Дејан Петар Златановић, главни и одговорни уредник "Србин.инфо"

- Душан Девић, дипл. инж.

- Душан Вуковић, сликар

- Живојин Велимировић,проф. (у пензији) камерне музике (Академија уметности

Нови Сад, Универзитет у Н. Саду) )

- Здравко Рајевић, дипломирани официр полиције

- Игор Петрић, дипл. економиста

- др Ив Батај (dr. Yves Bataille – Париз, Београд)

- проф. др Иван Куљанчић, Пољопривредни факултет, Универзитет у Новом

Саду, редовни члан Петровске академије наука и уметности, Санкт Петербург

- проф. др Драгољуб Петровић

- Лука Јоксимовић Барбат, књижевник, доктор хуманистичких наука

- др Мила Алечковић, (Париз, Београд)

- др Милорад Стаменовић, Universite Cote D'Azur Francuska

- др Љубомир Т. Грујић, универзитетски професор у пензији

- Љубомир Стевовић

- Милорад Ђошић, пуковник авијације у пензији

- Мирослав Младеновић, пилот

- доц. др Радојка Праштало

- Салих Селимовић, историчар и академик Развојне академије Србије (РАС)

- Славица Аранђеловић, доктор медицине

- Слободанка Матић, дипл. библиотекар

- Хаџи Љубиша Гвоић, графички инжењер, картограф, публициста

- проф. Часлав Д. Копривица, Факултет политичких наука, Универзитет у

Београду

- Драгослава Гога Копривица, политиколог и писац, Београд
- Илија Петровић, историчар
- др Радомир Батуран, књижевник

- Предраг Б. Чукић, адвокат из Београда

(Напомена: Сви који желе да се придруже овом апелу могу се јавити модератору

портала – ел. поштом или увиду коментара испод – како би њихово име било додато листи потписника.)

Играо на Маракани! Зоран Гајић испунио свој сан у редовима јерменског Пјуника

Зоран Гајић је испунио сан сваког српског фудбалера: одиграо је на београдској Маракани. Било је то када се његова екипа, јерменски Пјуник, у трећем квалификационом колу Лиге шампиона, сусрела са Црвеном звездом.

Као малог, отац га водио на утакмице Црвене звезде. Даље, играо је у јуниорском тиму Партизана, после чега је мењао више клубова у Србији и иностранству. Као професионалски фудбалер, не жели да искаже превасходну симпатију према било ком клубу. Али стварно је био његов сан (како у сваког српског фудбалера) да игра на Стадиону Рајко Митић (београдској “Маракани”). Његов сан је испуњен када је тамо одиграо утакмицу са својим садашњим тимом, јереванским Пјуником.

Зоран Гајић трећи слева у горњем реду

“Атмосфера је била супер. Да се ломио резултат утакмице, била би још боља. Али то је то”, каже.

Пјуник је, први пут у својој историји, доспео до трећег квалификационог кола Лиге шампиона, где је изгубио од Црвене звезде (5:0, 0:2).

У првој утакмици, на Маракани, Пјуник није желео да се брани, већ супротно, да напада. То је омогућило фудбалерима Звезде да искоришћавају предност у брзини и да одговарају контрнападима, које су реализовали из сваке ситуације.

“Хтели смо да затворимо леву страну њиховог напада, где су Иванић и Катаи главни играчи, како и Родић, одбрамбени играч, који је и врло офанзиван. Али они су нападали по десном крилу. Ми смо такође имали шансе, Јуричић је у другој утакмици имао је и бољу шансу, него они против нас, али, нажалост, није дао гол, а они су нам из мање изгледних ситуација давали голове”, каже Гајић.

“Мислим да је Црвена звезда сада најјача екипа на Балкану, последњих двадесет година нису били јачи”, каже Гајић, подсећајући да су последње три године стизали у групну фазу Лиги шампиона и да су подигли рејтинг српском фудбалу, тако да че следеће године две српске екипе играти у Лигу шампиона, једна директно у групну фазу, друга у фазу квалификације. Још три екипе ћу ићи у Лигу Европе или Лигу конференција. 

На прагу Лиге Европе

Сада, после испадања из Лиге шампиона, Пјуник ће играти са Шерифом из Молдавије у плејофу квалификационог кола Лиге Европе.

“Оно што знам из медија, Црвена Звезда преговара са њима за њиховог играча Адоа. Знам да се доста играча код њих променило, чешки медији пишу да имају много нових играча који су квалитетом добри индивидуално, али још нису формирани као екипа. Сада због рата не играју у свом граду, Тираспољу, већ у Кишиневу), тако да ће нам можда и то да помогне”, каже Гајић.

Лоша одбрана? Не код Пјуника

Код јерменских навијача уврежено је мишљење да је одбрана слаба тачка јерменске репрезентације и клубова. Код Пјуника бар не, каже Зоран.

Са Звездом нисмо имали среће, јер су били повређени играчи одбране Никита Баранов из Естоније, Украјинац Антон Братков, Србин Борис Варга и још један Украјинац, Сергеј Вакуленко, који игра у везном реду. Повређен је и сам Гајић. Није познато, ко ће од них моћи да се придружи екипи у утакмицама против Шерифа.

“Током првенства, имали смо одличну одбрану, мало смо голова примали. Цео тим се брани стварно добро, зато и одбрана долази до изражаја.”

Сам Гајић, иако игра у одбрани, у првом колу Лиги шампиона дао је два гола у другој, одлучујућој утакмици са румунским Клужом. Први гол је дао после корнера, као један од виших играча.

“Посљедњих десет минута додатног времена одлучили смо, пошто нисмо имали шта да изгубимо, да идемо у напад, гађамо и дуге лопте. Од једне такве одбите лопте дао сам гол."

Исто тако је Гајић ишао у напад и на утакмицама другог кола, са луксембуршким Дуделанжом, као и у бројним мечевима првенства Јерменије.

“Такви смо, идемо само за златом”

Можда на Светском првенству Србија и неће бити фаворит, али такав је менталитет Срба: “Идемо само за златом и за ништа више”. Победили су Португалију, били су први у групи, окупљена је добра, млада екипа. Али прво треба проћи групу, где су са Камеруном, Бразилом и Швајцарском. Са потоње две репрезентације играли су и на прошлом првенству, где је судија, у значајном степену, покрао резултат у утакмици са швајцарском. Било је и провокација од стране Гранита Џаке и Џердана Шаћирија, швајцарских играча албанског порекла. Овога пута са Швајцарцима ће бити озбиљан меч.

Зоран Гајић ће светско првенство пратити као навијач, али желимо му да има таквих успеха у Јерменији да једног дана добије позив у српску репрезентацију. 

Аутор: Арам Гарегињан

Шефови јерменских и руских специјалних служби разговарали о размени обавештајних података

 

Сергеј Наришкин и јерменски премијер Никол Пашињан. Извор: Медијамакс 

ЈЕРЕВАН, 18. јул /ТАСС/. Питања размене обавештајних података била су у средишту састанка директора Службе државне безбедности Јерменије Армена Абазијана и директора Спољне обавештајне службе Русије Сергеја Наришкина у понедељак.

„Данас сам имао прилику да се сретнем са јерменским премијером Николом Пашињаном. Осим тога, имао сам састанак са колегом, директором Службе државне безбедности Јерменије Арменом Абазијаном. Током разговора дата је висока оцена стратешком партнерству између наших земаља…Сарадња између специјалних служби је део ове сарадње и данас смо са колегом разговарали о питањима размене обавештајних информација, заједничких акција на разоткривању и спречавању низа спољних претњи. Претње и Јерменији и Русији“, рекао је Наришкин после разговора.

Према речима Наришкина, обе стране раде на плану заједничког рада у наредним годинама.

Прес служба јерменске владе раније је саопштила да су Наришкин и Пашињан разговарали о питањима регионалне и међународне безбедности.

Осим тога, Пашињан је рекао да његова посета Јеревану није повезана са недавном посетом Јерменији директора Централне обавештајне агенције Вилијама Бернса. „Дефинитивно, моја посета Јеревану није повезана са посетом мог америчког колеге. Али не искључујем да је његова посета повезана са мојим путовањем“, рекао је он.

Наришкин је описао сарадњу руских и јерменских специјалних служби као „засновану на поверењу, професионалну и корисну“ за обе земље.

Бернс је 15. јула посетио Јереван. Он се састао са јерменским премијером Николом Пашињаном и секретаром јерменског Савета безбедности Арменом Григоријаном.

Извор: ТАСС

Превод: Ћирилизовано

Арам Гарегињан: Јерменија "лажни савезник" Русије? Поређење са другима

Ћирилизовано: Одговор нашег брата и сарадника, јерменског новинара, на чланак Јерменска побуна, бесмислена и беспоштедна

Јерменија је подржавала и наставља да негује стратешки однос са Русијом. Током последњег сусрета са премијером Јерменије Николом Пашињаном, ово је потврдио и председник Русије Владимир Путин.

"Сваку недељу, дефинитивно сваких десет дана, разговарамо телефоном, и наши сусрети су редовни, упркос пандемије. Потписали смо, током претходних година, око 200 докумената, који служе као темељ за наше правне односе. Они стварају добру могућност за сарадњу у готово свим областима", изјавио је Пашињан.

Онима који кажу да Јерменија мора да прекине везе са Русијом, довољно им је погледају оно што се сада дешава у Украјини. Западне државе нису покушале нити сада не покушавају да зауставе рат, већ напротив, чине све да потраје што дуже.

"Постсовјетске државе интересују Запад само уколико омогућују проблеме за Русију, и више ништа", казао је у једном прошлогодишњем интервију бивши председник Јерменије Левон Тер-Петросјан.

Овај пример може да се види у Грузији и нарочито у Авганистану, који, наравно, није био део Саветског Савеза, али данашња талибанска влада може да провоцира Русију, зато што границу Таџикистана и Киргизије с Авганистаном држе руски граничари. На исти начин, У Карабаху, са јерменске стране, данас стављају руске миротворце. Зашто би САД оклевале да их увуку у нови сукоб?

О томе је одворено говорио и секретар савета безбедности Украјине Алексеј Данилов. Одбацујући сву дипломатију, рекао је тачно оно што мисли:

"Ако се отварају други фронтови за Руску Федерацију, то ће нама врло помоћи."

После тога треба имати велику фантазију, да се каже да ће Америка и Европа пружити Јерменији оружану помоћ. Нису подржали Јерменију, осим политички, декларативно, ни када је Азербејџан намерно бомбардовао јерменско мирно становништво у Арцаху, (Карабаху), и тешко је претпоставити да ће нас подржати сада, када азербејџанска нафта и гас постају за Европу још важнији као алтернатива руским енергентима.

Да поновимо, сада руски миротворци одржавају безбедност у Карабаху и тамо стоје са јерменске стране.

Имајући у виду све речено, антируска политика у Јерменији била би врхунац недалековидости, поготово зато што се у Русији, више него икада, помно прати да ли ће доћи до било каквог противруског дејства у Јерменији, али истовремено кроз прсте гледајући на исте акције у Азербејџану, којих стварно има и многобројније и веће су, и исто тако, благонаклоно, на антијерменске акције неких руских политичара и медија, укључујући службене.

Нико не обдацује

Добро је познато да су садашњи премијер Пашињан и један део његове екипе учествовали у антируским манифестацијама. Међутим, после доласка на власт 2018. године, исти је изјавио да Јерменија неће направити никакав преокрет у спољној политици, и да савез са Русијом нема алтернативе.

Али то му није помогло. Две године у руским медијима траје пропаганда против нове владе. Пашињана називау потенцијалним издајником, који је спреман да се одметне на страну Запада – и све то у државним медијима, који никад не говоре по својој памети и тек тако.

А докази? Све типа Пашињан је љуто рекао и мрко гледао Путина. И ове оптужбе, можда, чак би имале некакву логику, да не постоји неколико паралела.

Паралела прва

Пашињан, који (макар и не из превелике љубави) сада говори да је Русија пријатељ и савезник, оптужен је да жели да протера из Јерменије руску војну базу. Када је у септембру 2020 года почео рат у Карабаху, Пашињан, кроз државне руске медије, био је оптужен да је рат својима грешкама сам испровоцирао.

Алијев је још 2012 године успео да протера руску војну базу (радиолокацијску базу у граду Габала). И? У руским државним медијима ниједне оптужбе, нико није писнуо ни Алијеву, ни његовој влади.

Током рата у Карабаху 2020. године Алијев је дошао је до тога да је почео спор са Сергејем Лавровим, министром спољних послова Русије. Када су у Москви објавили да су у Карабах пребачени страни плаћеници, Алијев је изјавио да и Русија користи приватна војна предузећа у различитим регионима широм света, и да он може и саму Русију оптужи...

Никаквог одговора на овај демарш није било.

Друга паралела

Председника Белорусије Александра Лукашенка се у Русији назива највернијим и најпоузданим савезником. А он је, од почетка 2020. године почео да оптужује Русију да хоће, у замену за јефтини гас, да припоји Белорусију. Крајем јула 2020. године, управо пре председнички избора, у Белорусији је ухапшено 32 грађанина Русије. Били су оптужени да намеравају провокације током избора. Лукашенко је овако окарактеризовао реакцију руске стране:

"Они већ, правдајући се, кажу, да смо их ми сами код нас пребацили. Јасно, треба им да на неки начин оправдају своје прљаве намере"...Лукашенко обвинил Россию в «грязных намерениях»...

И? Готово никакве реакције у Москви, осим изјава пар посланика.

Приде, одмах после избора, Лукашенко је за Кремљ поново постао пријатељ и савезник, и сада говори да Русија и Белорусија морају бити један ентитет у привреди и одбрани...Лукашенко счел Москву и Минск одним целым в экономике и военной сфере

Рамзан Кадиров, садашњи председник Чеченске аутономне републике, у 90. годинама учествовао је у војним акцијама против руске армије, а сада каже да спреман је да до краја брани интересе Русије у Украјини.


Без оптуживања

Ми Русију не оптужујемо. Како Кремљ реагује на изјаве или поступке Лукашенка, Кадирова или неког другог, то је дело њихове политике. Само на оптужбе, које се могу чути на руским медијима, хајде да одговоримо, подсетимо, да Јерменија барем није мање пријатељска држава за Русију него многе друге. Посебно не Азербејџан, где се манифестује против руских миротвораца, или Турска, која у Украјину шаље дронове да дејствују против руске армије, што чини против руских војника и у Сирији, Либији и, наравно, Карабаху (Арцаху).

 

Арам Гарегињан

Јерменска побуна, бесмислена и беспоштедна

Јереван бира „украјински пут“ – са перспективом да нестане са мапе света?

На фото: участники акции протеста оппозиции в Армении (Фото: Александр Патрин/ТАСС)

Јерменија ври. Широм републике одржавају се скупови, масовне акције непослушности, туче и сукоби са полицијом. Људи праве „живе штитове“ и блокирају мостове и аутопутеве.

Митинзима и сукобима руководе лидери покрета „Глас младих” и посланици скупштинске групе „Јерменија”. Посланик Арам Вардевањан је посебно дрчан. Гледајући са стране, чини се да је под утицајем наркотика.

Недавно су блокирани Кијевски мост у Јеревану и аутопут Јереван-Севан. Свуда се чују слогани „Јерменија без Николе“ и „Арцах никада неће бити Азербејџански“ (Јерменски назив за Нагорни-Карабах – прим.прев.).

У Јеревану, опозиција је провалила у зграду јерменског министарства иностраних дела савладала отпор обезбеђења и на згради истакла заставу непризнате Републике Нагорног-Карабаха.

Опозиционари су запенили, доказујући да је актуелни премијер издао јерменски народ, пристајући на преговарачки процес о Карабаху са званичним Бакуом. А то значи, доле с њим, на сметлиште историје.

Специјалне службе не искључују покушај присталица бивших председника Кочарјана и Саргасјана да заузму парламент. Шта побуњеници желе?

Они траже одлазак омраженог Пашињана, којег су сами, пре неколико година, такорећи на рукама, узносили на врх јерменског политичког Олимпа.

Раније свенародно обожаван, а сада дубоко (и такође свенародно) омражен, Пашињан је планирао светогрђе. Он жели да се помири са Азербејџаном и Турском и призна цео Карабах делом Азербејџана.

За стотине хиљада Јермена такав положај је са оне стране добра и зла. Дакле, национални издајник мора бити срушен моћним ураганом народног гнева.

По свој прилици, јерменски брод је поново улетео у политичку олују.

Републику тресе „свемоћна гомила” домаћих, богато плаћених ентузијаста из „осветничке странке”. Ко наручује „јерменски плес са сабљама“ лако је погодити. Разумљив је и глобални циљ диригента оркестра – максимално слабљење Русије у Закавказју.

Сама технологија је занимљива. Да, Пашињан је Јерменима сада као кост у грлу. И то свима, и проруским и прозападним. Али тренутно он одговара и Русији и Азербејџану и Турској. Он је и јамац потписаних мировних споразума и стабилности у региону. И он сада води затворену рунду преговора са представницима министарстава иностраних дела Турске и Азербејџана. То би могао бити историјски документ који би омогућио овим државама да граде међусобне односе испочетка.

Али управо то не одговара јерменским реваншистима. Али ко је виђен да буде уместо њега? Неки проруски политичар? Мало вероватно. Зато што ће урадити управо оно што сада ради Пашињан. И Кочарјан и Саргасјан су такође некада били проруски оријентисани. И ни један ни други у своје време нису успели да задрже власт. Надиграли су их Американци гурајући Пашињана. И каквог онда има смисла мењати Курту за Мурту?

То значи да нови кандидат неће бити проруски оријентисан. Или ће тај исти Кочарјан променити геополитичку оријентацију? Прича се да су међу покретачима процеса јерменски генерали. Углавном су то ученици и исписници руских војних школа. Али, да ли су јерменски генерали носиоци руске агенде у региону? То није случај. То што су својевремено завршили руске војне универзитете, и скоро сви се током студија поженили Рускињама, уопште не значи да су мисаоно и духовно постали проруски оријентисани.

И при том, генерали су људи који живе ради ратовања. То је њихова судбина, њихов живот, њихова каријера, њихов позив, њихов суштина. А неки од њих су, између осталог, хтели да уђу у историју као велике војсковође, попут генерала Тер-Тадевосјана, прозваног „Планинска лисица“, који је својевремено ослободио Карабах.

Једноставна и домаћинска мисао, да се рат може трагично изгубити (што се догодило не тако давно), и да ће после тога престати да постоји сама држава Јерменија, њима не пада на памет, због неких менталних или чисто професионалних ограничења.

Али не жели само војска освету, већ и бивши председници.

Јерменски министар иностраних дела недавно је кренуо на дугу турнеју по Америци, свакодневно се састајући с ким стигне, од тамошњих јерменских исељеника до сенатора и представника Стејт департмента. Циљ је јасан, он им нуди „невесту Јерменију“ на привремено коришћење, у замену за „пакет конкретних предлога“ који могу, ако не да врате Карабах, онда бар да удовоље крајње повређеном јерменском поносу.

„Симпатизери“ се премишљају. И нешто ће сигурно понудити. Највероватније ће то бити прикривени (или „провидни“) украјински сценарио.

Шта треба ујка Сему у Закавказју? Потребан му је рат. Има ли снага у Јерменији способних да рат распире? Теоретски, има. Демографски ресурси тромилионске Јерменије наспрам десетмилионског Азербејџана и седамдесетмилионске Турске су, наравно, занемарљиви. А да шаљу сопствену живу силу у Закавказје, Американци не желе. Али, украјински случај је показао да је сасвим могуће борити се на страној територији без редовне војске.

За то, постоје плаћеници. У истој тој Украјини, према речима Марије Захарове, званичног представника руског Министарства иностраних дела, вршља читава армија плаћеника – око седам хиљада људи. Више од хиљаду их је помлатила руска артиљерија, али овој банди планетарних кољача, као стоглавој аждаји, уместо једне одсечене главе, расте неколико. Они који желе да допадну украјинског пакла, просто чекају у редовима, на регрутним пунктовима.

Друго. Јерменију можете накрцати војном техником, као исту ту Украјину. Некаквим далекометним хаубицама М177. Нека ратују. Треће. Можете обучити јерменске артиљерце да раде са прилично сложеном савременом техником, самоходним хаубицама и ракетним бацачима. А можда и не само јерменске. Неки од плаћеника су прилично способни за самообуку.

А сада хајде да проценимо како се догађаји могу развијати након накрцавања Јерменије оружјем. Овде такође постоји неколико варијанти. И свака следећа је гора од претходне.

Прва варијанта. Јермени (или плаћеници) гађају азербејџанске положаје у Карабаху. На градић Шушу, на пример. Азербејџанци ће одмах одговорити из свих оружја. А како се Степанкерт види из Шуше, прва ће настрадати престоница Карабаха. Даље, ситуација се одвија муњевитом брзином. Азербејџанска војска, под заштитом Турске, учиниће све да у најкраћем могућем року продре у Јереван и претвори га у други Мариупољ. Хуманитарна катастрофа, море крви, гомиле избеглица...

А како ће се понашати руски мировњаци? Како им нареде. Они могу да се умешају у бој или могу да се повуку у страну. Као, "упозоравали смо вас много пута." Улазак у директан војни сукоб са чланицом НАТО, Турском због незадовољених јерменских амбиција није врхунац геополитичке и војне мисли.

А онда – збогом Јерменијо. Рачунамо губитке и добитке. Русија губи последњу хришћанску испоставу у Закавказју. Турска још више јача у региону. Сама Јерменија ишчезава са мапе света. Или се претвара у бедни територијални окрајак – у некакву тампон зону, у коју ће се ускоро претворити садашња крвава Украјина.

Друга варијанта, подмуклија. Плаћеници (или сами Јермени) нападају руске положаје са азербејџанске стране. Они одговарају. Захуктава војни сукоб између Русије и Азербејџана. Али ће сигурно бити кратког века. Путин и Алијев ће одмах открити праве узроке онога што се догодило. А однос према Јерменији са обе стране ће се још више погоршати.

Трећа варијанта је просто безумна. То је грузијски случај. Јермени, не кријући се, нападају руске мировњаке. И избија сукоб између Јерменије и Русије. Но то је потпуно политичко самоубиство. Иако су Грузијци својевремено ишли на то.

Једини очигледни победник у било ком случају, јесте - Америка. Ако Јермени успеју да поврате Карабах, Американци ће ударити по носу омраженог Ердогана и под боком Русије, распалити огањ нестабилности, у који се дрва могу убацивати у недоглед.

Ако Јерменија буде уништена, њено место ће заузети НАТО партнер, Турска. Ердоган није вечан. Пре или касније ће отићи. Али НАТО ће остати у региону. Изгледно је, да ће други „именовани“ председник бити сусретљивији. А НАТО ће имати сопствену флоту у Каспијском мору и базу за скок, под боком Ирана. Одатле можеш да клепиш и Персијанце, по потреби.

А за саме Јермене – куд год да крену – свуда је странпутица. Јерменска временска стиска. „Миротворац“ Пашињан је, наравно, неподношљив. Али могућност губитка своје историјске домовине је још гора.

А све је могло бити сасвим другачије да су се Јермени својевремено договорили са Русијом. Живели би без бриге. Није им се дало. Породично проклетство не пушта. А управо је са проблемом Карабаха, својевремено, почео распад Совјетског Савеза. А сада би Јерменија могла да се распадне. Или барем изгуби још један део територије – као што су некада изгубили Араратску долину и Карабах. Па, историја још никога ничему није научила. Али жестоко кажњава сопствено непознавање.

 

Аутор: Игор Мојсејев

Извор: Армянский бунт, бессмысленный и беспощадный

Превод: Драган Вукојевић