Реаговање на чланак 'На тесту „неуништиво братство” Јерменије и Русије'

Република Арцах. Извор: ИА Красная Весна

Реаговање на чланак 'На тесту „неуништиво братство” Јерменије и Русије' Биљане Митриновић Рашевић, објављен у листу „Политика“ 12. јануара 2023.

Бибисијевска „објективност“

Не очекујући да ће овај провокаторски напис дотичне госпође бити објављен на страницама „Ћирилизовано“, био сам изненађен његовом појавом, а још више придавањем том чланку својства објективности, што чух да беше негде речено.

Овај "Политикин" чланак врви од подметачина и замена теза. Две или три смислене
реченице могу код недовољно упућених да изазову утисак објективности, док се, у
ствари, ради о привиду објективности. Напис је у суштини пропагандни, антијерменски
и антируски и, што је посебно забрињавајуће, античовечан.

Ауторка искоришћава објективну чињеницу да Пашинјан окреће леђа Русији, да
призива НАТО, да овлашћује Француску у УН да заступа интересе Јерменије у
СБ, како би се Азербејџан ослободио кривице за чињење сваковрсних злочина
над Јерменима у Арцаху, а тиме, идући уназад, да се ослободе кривице и за
злочине у недавној и мало даљој прошлости. Онда ауторка може да, на исти
начин, оправда и геноцид над Јерменима који су Турци починили, јер је,
вероватно, и у то време било неког јерменског политичара који није радио у
интересу свог народа.

Пашинјан је крив и одговоран за убрзано пропадање Јерменије откада је уз помоћ
Запада, пре свих, уз помоћ оперативца Џорџа Сороша засео Јерменији и Јерменима на
грбачу и заврат.

Ако Пашинјан води прозападну политику, другим речима, ако је, пошто је уз

Сорошеву издашну помоћ дошао на власт, почео да окреће кормило од Русије, очито са

планом да му "мировњаци" буду НАТО-овци, рецимо, турски војници или било ко

други само не Руси, како то може, и у којим то главама, бити разлог да се

мрцваре и изгладњују цивили, да се сто двадесет хиљада деце, жена, мушкараца (међу

њима и веома стари људи) доводе на руб опстанка и гурају у смрт или избеглиштво.

Зашто Никол Пашинјан не трпи последице свог антијерменског и антируског

поступања, већ морају да трпе Јермени и други немуслимани у Арцаху?

Ауторка је применила, пишући чланак, опробану рецептуру „БиБиСијевске школе“

новинарства, а њено основно начело (начело те „школе“) гласи: Пиши тако да изгледа

истинито и објективно. Проблем је са овим чланцима "БиБиСи" школе у томе што су

умотани у привид објективности, заменама теза и по којом тачном чињеницом, али

потпуно истргнуој од контекста (актуелног и историјског), подваљују, и тако утичу на

мишљење и ставове људи, усмеравајући их на жељену страну и придобијајући их за

подршку непочинствима.

А нареченим чланком се жели да се јерменски народ прикаже као антируски што ни

издалека није тачно. Тачно је само то да у Јерменији, као уосталом и у Србији, постоји

и један мањински део друштва који јесте прозападњачки оријентисан, али то не значи

да је истовремено и нужно антируски, и један још мањи део за који се може рећи да су

непријатељски расположени према Русији и Русима. Ту спада један број људи који

добро живи од ИТ послова и неких других "бизниса", такође један део који је потпао

или потпада под медијску прозападњачку кампању, и они најмалобројнији који из

прошлости вуку неке трауме из сусрета са Совјетима, имајући у својим главама мисао

да су Совјети и Руси једно те исто.

Још која реч о подметачинама и замени теза

У „Политикином“ чланку се каже: „Због блокаде коју су, наводно, од 12 децембра

покренули азербејџански еколошки активисти, ситуација у Арцаху (како Јермени зову

ову територију) је критична.„

Реч „наводно“ је употребљена на срамотан начин. Блокада Лачинског (јерм. Бердзор)

коридора није наводна већ стварна, а покренули су је наводни азербејџански еколошки

активисти.

И даље: „Москва покушава дипломатским путем и трилатералним преговорима да

постигне договор о деблокади, али се за сада ништа позитивно није десило, јер су у

политичку игру ушли западни савезници Јеревана.“

У игру нису ушли „западни савезници Јеревана“ већ западни савезници Никол

Пашинјана и његовог антинародног режима.

И само још један директан цитат из пропагандног памфлета Биљане Митриновић Рашевић, из ког све бива јасно. Да је ауторка у свим другим исказима била истинољубива, то јест, да је наводила тачне чињенице и обсервације, само овај исказ који следи, срушио би читаву јадну грађевину од чланка и показао би сву перфидност и одвратност „бибисијевске школе“ новинарства у којој је она, очигледно, била одличан ђак:

„Друго, ОДКБ према правилима није ни могао да реагује током рата с Азербејџаном јер

није нападнута територија Јерменије (Арцах је отцепљена територија с већинским

јерменским становништвом у оквиру Азербејџана“.

Како то да је Арцах оцепљен од Азербејџана? Да ли је та госпођа прочитала иједну

озбиљну књигу из историје? То је исто као када би се рекло да је Србија у Балканском

рату оцепила, одвојила Косово и Метохију од Турске. Па, људи моји, не почиње

историја од одлуке Лењина и Троцког, коју је Стаљин запечатио 1930, да поклоне

Арцах новоизмишљеној, новонаправљеној републици СССР-а, названој Азербејџан.

Већ смо, пре неки дан, на сајту „Васељенске“ прочитали један чланак о Пашинјану,

чланак написан потпуно са азербејџанског становишта, који још драстичније врви од

неистина, јер новинар „Васељенске“, по свој прилици није био довољно добар ђак у

западњачкој лажикратској новинарској школи.

Јерменија је, у поређењу, са Азербејџаном, сиромашна земља, нема нафту, нема новца,

иако има један мали број богаташа на рачун читавог народа, док Азербејџан новцем

добијеним од продаје нафте, који дели и шаком и капом, улази у многе поре нашег

друштва: у медије нарочито, у институције културе и слично.

И није било великих антируских демонстрација у Јерменији. Било је само оних

које је организовао Пашинјан са својом прозападном екипом.

Када су житељи Јеревана и Јерменије уопште схватили да је Пашинјан био Тројански

коњ, организовали су највећи број протеста и демонстрација против Пашинјана и

његовог режима. Требало је да видите како његова обезбеђења поступају са народом.

Све то тамо веома личи на једну земљу: на Тутунску Јухахаху, која нам је добро

позната.

Позиција Руске Федерације

Запитајмо се, да ли би Русија требало да учини нешто лоше Србима и Српкињама и/или

да хладнокрвно посматра како пропадамо, зато што српска руководства, још од 2000

године, воде изразито антисрпску и прозападну политику2 и што неко овде седи, барем

глуми да седи на две столице, а видимо да све што је урађено на политичком плану и у

вези са решавањем питања Косова и Метохије, све је урађено по налозима са Запада, са

по Србе и Србију погубним резултатом? Или би било природно и људски да очекујемо ,

посебно ако би се Руска Федерација обавезала споразумом, да нас она отворено заштити, а ако нема формалног споразума да нам „испод жита“ помогне да опстанемо.

И не само да очекујемо, већ да она то и учини.

Сваком некорумпираном, довољно свесном човеку је јасно да је Русија, у сваком

погледу, бољи и поузданији избор за партнерство од Запада, боља је и за нас и за

Јерменију, као што је боља, показало се, и за Сирију. Али се мора делом разумети, и то

је једина исправна тврдња у "Политикином" чланку, уз ону да Пашинјан не осећа да је

део ОДКБ-а (он не осећа и производи, индукује код једног дела Јермена незадовољство

Русијом), да је „руска позиција у овој ситуацији компликована“. Компликована када је реч о њеној спољној политици, да прецизирамо, и наспрам Јерменије и наспрам Србије.

Русија има јак економски интерес да одржава добре односе са Азербејџаном и Турском.

Азербејџан добро плаћа куповину руског оружја, а и Турска је купила oд Русије

ракетне системе противваздушне одбране S-400.

Русија испоручује Турској системе С-400 по уговору / (Фото EPA-EFE/MAXIM SHIPENKOV)

Што се тиче односа са Турском, ту постоји и додатни гео-политички интерес:

олабавити турске везе са Сједињеним Државама и осталим делом НАТО-а.

Они који у русији зарађују велики новац, а нису без утицаја, не желе да погоршају

односе са ове две антијерменске државе, а опет, постоји, са друге стране, у Русији

политичка жеља да се помогне и Јерменији, али се то у пракси, у моменту када је то

Јерменији било најпотребније, није десило, јер је недостајала политичка воља. Уместо

да Путин и Путинов режим подржи Јерменију у исправљању неправде коју су

бољшевици учинили Јерменима, као што је он (Путин) јасно објаснио да ће

специјалном операцијом у Украјини исправити бољшевичке поступке учињене у

корист Украјине а на штету Русије и руског народа, они (Путин и Путинов режим) су

заћутали и нису предузели ништа када је Азербејџан, са оружјем које је купљено од

Русије, напао на Арцах. Тек када су Јермени протерани и када им је остављено 25%

територије, Русија се умешала својим политичким ангажманом.

Нашли су се „добри“ изговори: "Арцах није међународно признат. Није нападнута

Јерменија, итд. итд."

Исто тако, писало се и говоркало да Русија није помогла Моамеру ел Гадафију када је

НАТО кренуо на њега, јер им се он (Гадафи) нешто замерио.

Да Руска Федерација може помоћи другима и без позива, само ако постоји добра воља

и/или јак интерес, пример је управо Турска. У јулу 2016, захваљујући руској обавештајној

служби, Ердоган је осујетио покушај пуча у својој земљи.

Да ли некакве љутње некога у високој администрацији једне велесиле због поступака

политичара малих земаља заиста треба да утичу на вођење међународне политике те

силе на такав начин да она губи утицај и позиције у свету?

Ко је позвао НАТО да се умеша у Афганистану, Либији, Сирији, Ираку, СР

Југославији, 1950 у Кореји, нешто касније у Вијетнаму, Чилеу, Сомалији... Позвали су

сами себе. Ниједна тамошња власт их није позвала да окрутно нападну те земље, да их

разарају, да убију на милионе људи.

То не значи да је Руска Федерација требало или треба да поступа на исти начин.

Постоје други, делотворни начини. Но, сведоци смо да она врло често у прошлости није

поступала ни на који начин. Била је пасивна и успавана на међународном плану.

Каснила је у повлачењу целисходних и делотворних потеза. Није осујетила „Мајдан“ у

Украјини. Није заштитила Садама Хусеина. Није спречила агресију на СР Југославију,

штавише, Козирјев и Черномидин, под патронатом Бориса Јељцина, су били

саучесници у уцењивању политичког руководства тадашње СР Југославије и у гажењу

њених права.

Низ преврата у државама широм света, које су извеле обавештајне службе Сједињених

Држава, уз садејство њихових савезника, па и уз употребу војне силе НАТО-а, а да РФ

није успела да ишта од тога спречи благовремено. Тек када догори до ноката, тек када

се дође у позицију „стани-пани“, тек се тада велики „медвед“ буди из сна. (Такво

понашање је својствено и Србима. Заборављамо и једни и други једноставне народне

поуке: „боље спречити него лечити“, „не гоји се прасе уочи Божића“ ...)

И, чини се, да се напокон пробудио. Ствар је сада у томе да не дозволи да га Запад

својим лажима, привременим уступцима, поново не успава, јер кад год је Запад на

губитку, он обећава (и усмено и писмено) да ће уважавати права других народа и

држава на сопствени начин живота и организовања. Но, чим поново ојача, а други се

поново успавају, Запад изнова креће у свој предаторски напад свим расположивим

средствима.

Да би се разумела компликована позиција Русије, па делом и оправдали неки њени

компромиси, мора се, осим економских мотива који нису увек баш у складу са

моралним принципима, препознати чињеница да глобалистички Запад води тотални

рат против Русије и православља. У овом тренутку га води на територији Украјине, са

Украјином као оруђем: са украјинским људством и инфраструктуром, уз обилату

финансијску, стручну и оружану помоћ. Зато је приоритет Русије да победи у овом рату

како би, пре свега, заштитила себе. Проблеми других су јој, отуда, у другом плану, па и

када прихвати да посредује у њиховом решавању, руководи се својим приоритетима, то

јест, сопственим интересима, водећи рачуна да против себе не навуче неке војно

респектабилне земље које се у овом рату држе по страни.

О каквој се опасности по Русију ради, упозорава Александар Дугин: „Непријатељ ће

прихватити само нашу потпуну предају, потчињавање, распарчавање и окупацију. Тако

да једноставно немамо избора. ... Све се своди на рат са Западом...Вредности које брани глобалистички Запад – ЛГБТ, легализација изопачености,наркотици, спајање човека и машине, тотално мешање преко неконтролисаних миграција, итд. – нераскидиво су повезане за западним идеолошким фронтом, западном политичко-војном хегемонијом и њеним униполарним системом. Западни либерализам и глобална политичко-војна и економска доминација Сједињених Држава и НАТО пакта су једно те исто. Апсурдно је борити се против Запада а прихватати (чак и делимично) његове вредности, у име којих он води рат против нас, рат до уништења.“3

Објективно гледано, интерес је већинског дела човечанства, оног који вапи за

успостављањем вишеполарног света, да победи Русија.

Из свега што видимо, из свега што разумемо, за Јермене долазе још тежи дани и

ствари ће се кретати у том лошем смеру све док са власти не оде Пашинјан (милом или

силом) и његов режим и док Русија не победи у рату са Западом. Нажалост, као и у

Тутунској Јухахахи, ово прво је готово немогуће, јер голоруки народ не може да свргне

власт која командује војском и полицијом, која држи сва јавна гласила у својим рукама,

која је довела ниво корупције до канцерогених метастаза унутар свих

стубова/институција система, која у континуитету крши Устав а корумпирано

правосуђе не реагује, и коју чува НАТО. Ако придодамо томе већ јако добро разрађену

ехнологију КАКО ПОКРАСТИ ИЗБОРЕ, све постаје много јасније и закључци се сами

намећу.

Србија и Јерменија, српски и јерменски народ изнова преживљавају сличну, злу

судбину. Свакако да од народа отуђена власт сноси велики део кривице, али се морамо

запитати ко је и како, уистину, и њима и нама инсталирао те власти.

А што се тиче "Политикиног" чланка који нам је предочен, ради се о најобичнијем

антијерменском, пропагандном тексту који има за циљ продубљивање несклада између

Јерменије и Русије и њихово још веће међусобно удаљавање, јер је потпуно избегнуто

да се у обзир узме историјски контекст Арцашке кризе.

Направимо једну аналогију: Ако сутра, још није де јуре мада већ јесте де факто,

Косово и Метохија буде призната од западњачке нацистократије као део Албаније,

очекујем да ће неки новинар "Политике", када повратимо КиМ, писати како смо га

отели/оцепили од Албаније.

Напомене: 

1. Лично сам се уверио, боравећи неколико дана у Јеревану октобра 2021, да је у једној од централних улица инсталирана служба НАТО-а, под називом: „Центар Организације трансатлантског уговора“.

2. Овога пута да не говоримо о Ј. Б. Титу и његовим курсистима.

3. Преузето са сајта Нови стандард

Л. Ј. Барбат, у Београду, 16 јануар 2023