Недељко Николин Кајиш: Знам ја нас... У судбини писма је судбина народа

Ми смо, све од Немањића па на овамо, увијек имали чиме "међу свијет", јер смо увијек били културна вриједност.

Није тачно да странци мрзе ћирилицу. Њима је свеједно којим се писмом користе Срби. Свеједно је, изгледа, и нама; 64:2 је у корист латинице.

Народ не чине само живи, већ и умрли, и они који ће се родити. Та чињеница се не смије сметнути с ума, поготово када су у питању културна добра народа.

Хоћемо ли ми бити та генерација која ћутећи, мирно гледа, па чак добрим дијелом и учествује, у губљењу духовног блага? Изгледа да хоћемо. И да већ јесмо.

Недељко Николин Кајиш: Знам ја нас... У Господској је 64:2 у корист латинице

Није ћирилица власништво само ове генерације, није! Коријенима Словен, ја имам одређен однос према вриједностима предака мојих. Заборавни српски соју, смије ли се кроз живот дужан?

Не могу да замислим потпис Змаја, Црњанског, Андрића, Његоша, Ћосића, Шантића... и без ћирилице. Није овдје ријеч о националној затуцаности (ни мојој, ни њиховој) већ о поштовању и љубави према духовном добру, према ћирилици као симболу националног идентитета. У том потпису састале су се двије величине, и удружиле.

Знам ја нас... Слову матере моје

Недељко Николин Кајиш

У једној кафани срео сам своју ћирилицу у туђем језику. Власник објекта је написао ОФИС, умјесто OFFICE. Ћирилица је била мало постиђена, ја забезекнут, а власник поносан. На питање "што?", добио сам кратак одговор "з' инат".

Стара анегдота говори о историчару умјетности, који на самртничкој постељи, посљедњом снагом, каже свештенику што му пружа крст: "То је ренесансни примјерак, позни шеснаести вијек". Оданост својој љубави, свом занимању, увијек, па и на одласку у вјечност. И ја вјерно служим слову матере своје, првој љубави. А љубав је свједок који не лаже.