Председник Хрватске или, како српски радикали кажу, „католичког дела Србије” Зоран Милановић поново се показао као главни пријатељ Русије у ЕУ: обећао је да ће блокирати убрзани улазак Финске и Шведске у НАТО. Паралелно, политику алијансе према Русији осудио је папа Фрања. Шта ће све ово за католицима?
Лист ВЗГЉАД је већ писао да се хрватски председник Зоран Милановић неочекивано истакао као најрусофилскији лидер у Европској унији, испред свог чешког колеге Милоша Земана чак за неколико копаља (који је, чини се, после почетка специјалне операције у Украјини покушава да врати разлику Руској Федерацији за све добро што је о њој раније говорио).
Међутим, мора се разумети да Милановићево „русофилство“ нема никакве везе са Русијом као државом и Русима као нацијом. Једноставно се његове изјаве на тему спољне политике и одбране често поклапају са оним што говоре Кремљ и Смоленска трг (Министарство иностраних дела - прим.прев.) и у снажном су нескладу са ставом колективног Запада.
На пример, он редовно гунђа на Сједињене Државе, оптужујући Вашингтон да распирује сукоб у Украјини. Штавише, он критикује саму Украјину, називајући је најкорумпиранијом земљом у Европи, а такво прозивање сада у Европи није прихватљиво.
Да је Милановић „прави“ русофил, не би било посебног разлога за изненађење: Хрвати се према Русима углавном опходе прилично љубазно (због неке носталгије, али и због чињенице да смо успели да се не посвађамо са њима у важном раздобљу – у рату са Србима). Али Милановић није такав. То је загонетка, зашто се одједном, типични источноевропски каријериста, апсолутно прозападни, близак НАТО структурама, а у прошлости отворено антисрпски политичар, изокренуо до те мере да сада може постати један од главних проблема Брисела и Вашингтона на Балкану.
Уосталом, хрватски председник је већ обећао да ће кренути у акцију и блокирати убрзано ширење НАТО-а на рачун Финске и Шведске, на шта ове земље активно гурају САД и за шта су, чини се, већ добиле њихов начелни пристанак. Извори су рекли да ће пријава из Хелсинкија и Стокхолма бити поднета на самиту у Шпанији крајем јуна, али би сада питање њеног разматрања могло да виси на нивоу – ко би то помислио – једне Хрватске.
За руску спољну политику ово је помоћ која се није очекивала, али опет Русија нема везе са тим – погледи на светски поредак Милановића и Кремља се случајно подударају. „Ко каже да сам ја руски агент? Немам никакве везе са Русијом. Када је шеф Гаспрома дошао у Загреб, од мене није добио ништа. Не плашим се ни Руса ни Украјинаца, лако се носим са претњама“, размеће се хрватски лидер.
Да је проблем НАТО-а искључиво у Милановићу, то би Хрватској гарантовало уставну кризу. Током растурања Југославије, хрватски председник је имао прилично диктаторска овлашћења, сада је ова република парламентарна, али шеф државе и даље задржава одређена овлашћења. Али о каквим одлукама и ко треба да доноси такве одлуке у име Загреба морали би да се баве месни судови у условима када влада премијера Андреја Пленковића принципијелно бојкотује председничку администрацију и један је од актера који наговештава да је Милановић руски агент.
Можда већина Хрвата у то не би поверовала, али догодило се нешто сасвим неочекивано. Милановићев став о провоцирању Русије у сукоб са НАТО-ом неочекивано је поделио и сам папа. Односно поглавар цркве, која умногоме одређује хрватски национални идентитет. И сада Пленкович не може да представи ствар, на тај начин, да је председник полудео или се продао Русима.
А посебна пикантерија ситуације је у томе што је ра тренутно непомирљиве противнике, Пленковића и Милановића, питање вета на проширење НАТО-а као врућ кромпир, који пребацују један другом.
„Ако је он тако снажан, онда нека блокира идеју прикључења Финске и Шведске на самиту НАТО-а у Мадриду, зашто је пребацује на већини у Сабору", упитао је Пленковић три дана пре него што је председник обећао да лично стави вето.
За Пленковића је цела ова ситуација, благо речено, депласирана. Чини се да би са великим задовољством наставио да глуми атлантистичког јастреба, причао о руској претњи и само у ситницама, противречио Бриселу и Вашингтону, избегавајући отворени сукоб са њима.
Али чињеница је да поред пет милиона становника Хрватске – у Босни и Херцеговини има око пола милиона Хрвата, од којих велика већина има хрватско држављанство и право гласа на изборима.
Босна је тренутно у превирању. Тамошња политичка криза траје још од прошлог лета, али сада Хрвати у њој изузетно активно учествују и скрећу пажњу на себе као и Срби. Локални хрватски посланик Марио Караматић чак је упозорио да су његови људи спремни да унутар Босне „праве“ „Доњецк и Луганск“.
Да бисте ово разумели, морате копати дубоко – у доба босанског рата, најкрвавијег у Европи од Хитлера. Босанскохерцеговачки Хрвати и Срби су се у првој фази, не обазирући се на међусобне сукобе у самој Хрватској, савезнички борили против Бошњака, тачније против исламистичке диктатуре Алије Изетбеговића, који је у републици хтео да уведе шеријатско право.
У другој етапи рата Немачка и САД су приморале Хрвате да се уједине са Бошњацима против Срба, што су Хрвати учинили на таласу нагомиланих противречности. То их је скупо коштало – изгубили су националну аутономију.
Када су НАТО бомбардери ушли у рат, Срби су били приморани на (како су тада мислили) понижавајући Дејтонски споразум, који им је ипак дао најширу националну самоуправу која постоји у Европи. Хрвати су, пак, спојени у јединствену формацију са Босанцима – Федерацију Босне и Херцеговине.
Многе власти у Босни биле су подељене на три дела – за представнике сваког од три народа чак је и председник у земљи „троједин”. Али с временом су Бошњаци схватили да у ове органе лако могу бирати такве Хрвате који ће бранити бошњачке интересе, само зато што су Бошњаци били бројнији. Они не учествују на српским изборима – Срби имају своју аутономију, али учешће на хрватским им ништа не забрањује. Дакле, просечан хрватски званичник у Босни је сада само Хрват пореклом, а по деловању – већи Бошњак од правог Бошњака.
Огорчени оваквим стањем, Хрвати су почели да траже аутономију „као Срби“, док су сами Срби наставили да прете отцепљењем од Босне и Херцеговине. Намерно створена вештачка структура ове сложене државе прети да се распадне (претећи још једним ратом), па европски званичници и америчке дипломате буквално моле некадашње верне Хрвате да попричекају са својим жалбама и реформама. А Хрватима догорело до ноката.
Вето на проширење НАТО-а на северу сада је начин да Загреб изврши притисак на Запад да спроведе хрватске захтеве у Босни. А Милановић ово уопште не крије:
„Док се не реши питање избора у БиХ и док се, Хрватима тамо, не обезбеде основна права, Сабор не би требао ратификовати ничије приступање НАТО-у“, грми председник. – "Ићи даље и увући у ово Финску, која се налази 50 километара од Санкт Петербурга? Мислим да је то опасно шарлатанство. И зашто ми не биу могли рећи не? Да ли нам је Финска важнија од Хрватске и Хрвата у Босни и Херцеговини?”
Сада је Милановић одлучио да ће ово "не" рећи лично он, ако се премијер Пленковић не умеша у ову тему. А овај не жели да се меша тако да поништи председников услов: босански Хрвати су његово националистичко бирачко тело које сада лови супарник из ривалске социјалдемократске партије.
Могућност уцене путем вета на проширење НАТО историјски је успех Хрвата. И срећа је двострука јер је Шведска потпала под руку. Њен бивши премијер Карл Билт успео је да буде и специјални представник ЕУ за Босну и Херцеговину и први икада врховни представник у Босни и Херцеговини (још један елемент јединствене структуре локалне власти), генерално, он је лично одговоран за то што Хрвати нису добили аутономију.
Због овог несрећног детаља већ заборављеног рата, ширење Северноатлантске алијансе још северније ће застати бар још неко време. Да не кријемо, Русија има користи од овог кашњења: амерички план је налетео на хрватску киму, а после „неког времена“ ће бити "џа или бу", односно Швеђани и Финци ће се можда предомислити.
Американци то никада неће опростити Милановићу и Пленковићу, али председника то не брине: он одавно напада Вашингтон заједљивије него било који од његових колега на Балкану, а о разлозима због којих је бивши одани атлантиста је смењен, може само да се нагађа.
Али нека постоји таква верзија: хрватски националисти су скоро две године били „мајданили“ против тадашњег премијера Милановића, све док није изгубио изборе. Можда он зна нешто о улози Сједињених Држава у подршци тим протестима.
Тешко је поверовати да ће се Американци помирити са неуспехом операције проширења НАТО-а на Скандинавију кривицом „неких Хрвата“. Међутим, Балкан је тако чудовишно место, на којем је неколико великих сила успело да се неочекивано спотакне.
Извор: Взгљад
Превод: Драган Вукојевић
