Хрватски председник Зоран Милановић упутио је оштар прекор Украјини и политици коју према њој воде САД. Ово није први пут да Милановић оспорава америчку хегемонију у Европи. Може се рећи да је Москва у њему скоро пронашла пријатеља, али како овај пријатељ може бити од користи?
 |
| Фото: Marko Lukunic/PIXSELL/PA Images/ТАСС |
Министар хрватских бранитеља Предраг Матић је 2014. на једном од округлих столова изненада поставио скандалозно и реторичко питање:
„Зашто има толико случајева посттрауматског синдрома међу хрватским ратним ветеранима (мисли се на рат 1991-1995. – прим. редакције часописа ВЗГЉАД), иако су добили рат и имају многа права, а међу бившим српским војницима који су изгубили рат и немају права, не постоји тако нешто?"
Ово је означило почетак најдужих протеста у историји земље, који су трајали 555 дана. Период добраног трајања, укључивао је митинге и процесије различитог степена бројности, шаторски камп – аналог украјинског „Мајдана“, пробоје полицијског кордона, немире, заплену цркве Светог Марка (која раздваја трг од владиног седишта, као кад би демонстрирали на Црвеном Тргу па заузели сабор Св. Василија Блаженог) и најмање једног мртвог.
Као што се може претпоставити, садржај протеста био је десничарски, националистички, са вандализмом фудбалских „ултраса”. Ветерани и симпатизери су прво желели само Матићеву оставку, али су потом тражили и главу "главног" - премијера, лидера хрватских социјалдемократа Зорана Милановића. Националисти су га одавно узели на зуб.
На пример, када су две године раније земљу захватили такозвани антићирилични протести, тражећи укидање исписивања имена улица у граду Вуковару на српској ћирилици, премијер их је назвао „шовинистичком руљом“.
Са становишта хрватске деснице, Милановићеве речи су неопростив злочин против националног поноса као и реторичко питање министра Матића. Чињеница је да битка за Вуковар са претежно српским снагама Југословенске народне армије заузима једно од изузетних места у херојству Хрвата, али још увек има око трећине Срба у граду, а Савет Европе захтева поштовање њихових културних права.
На крају су Хрвати пљунули на Савет Европе и уклонили ћирилицу из Вуковара. Протест „шатораша“ (како су незадовољне ветеране називали њихови противници из редова левих и аполитичних, али уморних од нереда мештана) такође се завршио не у корист премијера. Он није предао министра, није сам поднео оставку, али су у позадини протеста у Хрватској два пута одржани парламентарни избори – прво редовни, па ванредни, а Милановић је те изборе изгубио, након чега је напустио место председника владе и председника Социјалдемократске партије (СДП).
Када се тај политички пензионер запослио као саветник албанског премијера Едија Раме, чинило се да су националисти коначно избацили Милановића из хрватске политике. Али 2019. године је изнео своју кандидатуру на изборима и већ у првом кругу победио актуелну председницу Колинду Грабар-Китаровић, спектакуларну плавушу коју треба да запамтимо. Дошла је у Русију на Светско првенство и овде је постала медијска звезда – јер је шармантна, паметна и с времена на време позива Запад на сарадњу са Русима.
То је једна од пријатних особина Хрватске, о којој мало ко у Русији наслућује: она је русофилска земља, што није типично за словенске земље. Много је субјективних разлога за то, о чему је лист ВЗГЉАД детаљно писао, али суштина је да симпатије према Русији код Хрвата не треба да чуде, иако је међу Русима обичај да саосећају са љиховим историјским непријатељима – Србима.
Носталгија за временима „социјалистичког пријатељства” и жеља за руским инвестицијама погодила је чак и десничарску атлантискињу Колинду Грабар-Китаровић. Шта рећи о Милановићу; деда му је црвени партизан, отац комуниста, партија која је наследила владајућу Југославију, а њега самог провоцирају да је „Југословен“.
Националистички „шатораши” чак су користили и такав слоган: „1991 – против Југославије, 2016 – против Југословена. Односно, они који не мрзе довољно Србе, нису довољно Хрвати.
Међутим, чак ни искрени русофил међу хрватским левичарима, углавном, није морао да клизи у антиамеричку опозицију у коју је Милановић изненада склизнуо. По повратку у велику политику из непостојања, као да је смењен.
У младости је овај човек, по сопственом признању, био, иако одличан ђак, али бунтовник. То га, међутим, није спречило да направи узлазну каријеру у хрватском министарству иностраних послова, где је највећим делом био задужен за атлантски курс – за контакте са ЕУ и НАТО. Штавише, направивши неколико, за хрватске домољубе неприхватљивих, компромиса са Словенцима, Милановић је као премијер довео своју државу у ЕУ и никада није дао разлоге да сумња у суштинску нелојалност политичком Западу (то обично практикују хрватски националисти, незадовољни са захтевима да Србе сматрају равноправним у оквиру „либералне агенде“).
Али 2020. године, под америчким председником Доналдом Трампом, Милановић је крајње оштрим тоном напао најважнији пројекат Вашингтона за продају америчког течног природног гаса Европи. Разлог који га је на то натерао је директно наведен – неспремност да се свађа са Русијом, упркос томе што је управо Хрватска, у оквиру америчког пројекта, требало да изнајми луку за ЛНГ.
Сада, под америчким председником Џоом Бајденом, Милановић његову руску политику назива „недоследном и опасном“. Хрватска, дакле, неће учествовати у томе и неће се пријавити за улогу „ватрогасца“.
„Ако дође до ескалације, онда ћемо повући и последњег хрватског војника из региона“, рекао је председник државе која је пуноправна чланица НАТО-а.
Истовремено, Милановић је нагазио најболније жуљеве Украјине, што је изазвало бес у Кијеву те су га ставили на списак непријатеља на сајту Миротворац. Сада украјинско Министарство спољних тражи повлачење његове изјаве:
„Украјини није место у НАТО. Када се тамо променила власт, то није био демократски покрет, то је био државни удар у коме је страдало 50 људи. Прича је била следећа: Украјина иде на запад, не консултује се са Русијом, а у ЕУ ће за њу бити меда и млека. Украјина је и даље једна од најкорумпиранијих земаља, ЕУ Украјини ништа није дала."
На овом месту можемо бити и злуради, јер се последњих година међу украјинским националистима развио прави култ Хрватске и „хрватског искуства у борби против сепаратиста“ (право говорећи, култ ратних злочина у Српској Крајини). А сада хрватски брат Украјинцу зарања главу у у хладну воде украјинске ставрности. Увредљиво да горе не може бити.
Авај, ова увреда, као и констатација извесног колебања у НАТО редовима, једино је чиме Русија може да буде задовољна. Бар за сада.
Председник Хрватске има мало стварних овлашћења. Он има одређени утицај на политичка и одбрамбена питања, али већина моћи је концентрисана у влади. Њен председник Андреј Пленковић не тражи ни свађу са САД, ни сукоб са ЕУ, ни посебан однос са Русијом, већ је у дуготрајном и оштром сукобу са председником Милановићем.
Наиме, Милановић је своју громогласну говоранцију посветио Пленковићу, пребацујући му, да је терао Хрвате у Украјину, да гасе американски пожар. У одговору, Пленковић је упоредио сопственог председника са руским чиновником и истакао суштину – у украјинском региону нема хрватске војске, а они који су били на дужности у Пољској вратили су се кући пре неколико дана. Односно, ова галама је ради галаме, а не ради промене. За сада тако.
Ово „за сада“, које се понавља, такође није случајно. Задатак је да се гледа у будућност, а никако да се пронађе и одреди најпрорускији председник у Европској унији међу онима који немају овлашћења. Нека то за сада буде Милановић, као некада председник Чешке Милош Земан. У његовој домовини су чак израчунали: Земана толико воле у Руској Федерацији да га у јавним гласилима помињу много чешће него друге „украсне“ председнике Европе, попут немачког, аустријског или италијанског. Али ускоро ће, у сваком случају, престати - Земан је озбиљно болестан и неактиван, за годину дана ће напустити своју функцију, остаци његовог утицаја ће нестати у историји.
Није он Милановић. Не може се назвати идеолошким савезником руских конзервативаца (нпр., као и све социјалдемократе у Европи, носи „терет“ попут подршке хомосексуалним браковима), али што се тиче скептицизма према Америци и неспремности да се свађа са Русијом, његов приступ је прилично обећавајући и не наилази на масовни отпор у Хрватској.
За Милановића у новом, „антиатлантском” издању нису гласали већином пензионери, као за Земана, већ највећи градови Хрватске и омладина. Односно, његова партија и погледи на спољну политику имају будућност. А то даје стидљиву наду да план Вашингтона да коначно истисне руски утицај са Балкана неће бити у потпуности спроведен.
Извор: Взгљад
Превод: Драган Вукојевић
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!