„Пишимо ћирилицу” – акција за наставнике и ђаке

Активност почиње књигом „Београдска принцеза”, коју је написао књижевник Драган Лакићевић

Фотографија: Пиксабеј

 

Ђаци основних школа у Србији и Републици Српској, са својим предметним наставницима, имају могућност да учествују у образовној акцији „Пишимо ћирилицу”. Ова активност почиње књигом „Београдска принцеза” коју је написао књижевник Драган Лакићевић, а објавила Издавачка кућа „Партенон” под покровитељством Удружења „Фонд дијаспора за матицу”.

Ученици шестог, седмог и осмог разреда, имаће задатак, да у одређеном року, а у оквиру слободног времена, прочитају књигу у којој су сабране занимљиве и поучне приче и о томе напишу писмени састав – руком, ћирилицом, на једној до две странице. Ђачке радовe пре слања, потребно је скенирати под надзором наставника као слику рукописа послати имејлом на адресу Издавачког предузећа „Партенон”: partenonsistem@gmail.com   

Теме писмених радова могу бити: „Породични односи”, „Некадашњи и садашњи Београд”, „Некадашњи и садашњи начин живота” и „Агресија НАТО -а на СР Југославију 1999. године”. Као инспирација учесницима може да послужи и садржај овог романа, са поговором „Београд се мора волети” Бранислава Матића.  Надахнуће за литерани рад талентована деца могу пронаћи и у свакодневици, али и ослушкујући лични унутрашњи свет.  

Радове ће оцењивати посебан жири. Они који освоје прву, другу и трећу награду добиће на поклон књиге у издању „Партенона”.

Удружење „Фонд дијаспора за матицу” које четврт века има хуманитарну мисију, припрема још нека изненађења за ауторе најбољих радова. Ово је прилика да се млади посвете читању, спознају лепоту писане речи, негују ћирилицу и обогате знање.

Аутор: Александра Куртеш

Извор: Политика

Руски посланик предложио смањење образовног статуса енглеског језика

 

Учење енглеског језика више не би требало захтевати, предложио је посланик из владајуће странке

Учење енглеског језика више не би требало да буде обавезно у руским школама, рекао је члан Државне думе из владајуће странке Уједињена Русија у понедељак. Предлог Султана Хамзајева заснован је на идеји да Русија треба да се удаљи од Запада.

Према посланику, енглески је постао главни страни језик јер су школски програми у многим земљама учинили то да његово учење буде обавезно. Прошле године је руски регулатор образовања одустао од захтева да се учи и други страни језик, али бар један – углавном енглески – остаје обавезан део наставног програма за основне и средње школе.

„Морамо се одмакнути од прозападног вектора у руском образовном систему“, изјавио је Хамзајев за РИА Новости. „Кључ за то је уклањање енглеског са листе обавезних предмета у средњим школама.”

Прошле године руски регулатор образовања одустао је од потребе за другим језиком, али бар један страни језик – готово универзално енглески – остаје обавезан део сваког средњег и средњег школског програма.

„Усмеравамо поглед наше деце на Запад“, додаје посланик. „Али где је руски у наставним програмима САД или Велике Британије? Нема смисла присиљавати ђаке да уче енглески језик када се свет такође састоји од Кине, Индије, Африке, арапских држава и Латинске Америке.“

Хамзајев је напоменуо да се руски наставни план и програм у основној војној обуци спроводи „Са потешкоћама“, јер се занемарују класични предмети као што су астрономија и цртање. Школе се морају фокусирати на предмете који побољшавају физичко и психичко здравље ученика, попут спорта, психологије и других активности које доприносе социјализацији.

Русији су потребни „Јаки стручњаци из различитих области, пре свега техничких, а не само ‘полиглоти’ који знају само енглески језик“, сматра Хамзајев.

Султан Хамзајев, из Републике Дагестан на Кавказу, члан је Државне думе и владајуће странке Уједињена Русија. Члан је Одбора за безбедност и борбу против корупције и вођа покрета „Трезна Русија“. Најпознатији је по иницијативама за забрану конзумирања алкохола. Раније овог месеца, Хамзајев је предложио и забрану е-цигарета и других сличних инхалирајућих производа. 2021 године је предложио да фудбалери бивају кажњавани за слабу игру за репрезантију Русије.

---

Извор: РТ

За Ћирилизовано и СКЦ „Ћирилица“ Београд превео, на Дебијан Линуксу, Александар Јовановић

Напомена преводиоца: РТ је овај чланак објавила 25. априла. Био сам уверен да ће се појавити и на српском издању, РТ Балкан, али ето, нема га ни после седам дана. А предлог брата Султана је феноменалан. Ваљда ће доћи до ушију и неког нашег Хамзајева. Ако уопште имамо такву људину.

Фондација “Алек Кавчић”: Најчешћа питања родитеља, учитеља и наставника

Поштовани читаоци,

Фондација Алек Кавчић послала нам је следећи текст који са задовољством постављамо.

Ваш

Србски културни центар „Ћирилица”

Београд

 

Најчешћа питања родитеља, учитеља и наставника

О нама – Фондација “Алек Кавчић”

 

Да ли се уџбеници са сајта besplatnabiblioteka.com могу користити у настави?

Да. Сваки уџбеник постављен на сајт има дозволу Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. Број дозволе министарства се налази обично на другој или последњој страници уџбеника. На пример уџбеник „Техника и Технологија 7“ издавачке куће Инфотехника, има број одобрења 650-02-00020/2020-07 на својој другој страници. Под тим истим бројем се налази тај уџбеник и у званичном Каталогу уџбеника.

Како доћи до Каталога уџбеника?

Каталози одобрених уџбеника су објављени на сајту Министарства

Уџбеници по школским годинама

Организовани су по разредима, и има их пуно. Не налазе се сви одобрени уџбеници у једном Каталогу. На пример, Каталог одобрених уджбеника за 3. и 7. разред се налазе у ПДФ Каталогу

http://www.mpn.gov.rs/wp-content/uploads/2021/02/37-KATALOG-UD%C5%BDBENIKA-3-i-7-FINALNOrazred.pdf

У њему, на страници 38, можете наћи излистан уџбеник „Техника и Технологија 7“ издавачке куће Инфотехника (број одобрења 650-02-00020/2020-07) које се налази и на сајту besplatnabiblioteka.com

Допуњени каталози, нарочито они за 4. и 8. разред ће ове године изаћи тек 15.3.2021. јер касне на захтев издавача „због короне“.

Како можемо доћи до текста Закона о уџбеницима?

Закон о уџбеницима се налази на сајту Министарства просвете, науке и технолошког развоја

Законски оквир

а сам Закон је доступан у Word формату на сајту

http://www.mpn.gov.rs/wp-content/uploads/2019/02/Zakon-o-udzbenicima-1.doc

Да ли је пдф формат удџбеника дозвољен од стране Министарства?

Да, дозвољен је.

Сваки уџбеник се подноси на одобрење Министарству просвете у штампаном и електронском формату. ПДФ је тај електронски формат. Закон о уџбеницима јасно каже у Члану 2, став 1:

„Уџбеник је основно дидактички обликовано наставно средство, у било ком облику или медију, … чији су садржаји утврђени планом и програмом наставе и учења и који је одобрен у складу са овим законом.“

А Члан 22 Закона даље каже

„Захтев за одобравање рукописа уџбеника издавач подноси Министарству

…

Уз захтев, издавач подноси у штампаној и електронској форми:

графички, ликовно и технички обликован рукопис уџбеника у пет примерака;…“

Дакле, при самом подношењу уџбеника Министарству на одобрење, он је поднешен у електронском, тј. пдф формату. Самим тим, уџбеник је одобрен у пдф формату. А и када се уџбеник поднесе штампарији на штампање, подноси се у пдф формату. Штампани садржај и пдф садржај су идентични, разлика је само у медијуму.

Да ли је пдф формат уџбеника нешто ново на тржишту?

ПДФ формат није новина. Уџбеници у пдф формату већ годинама се користе у свету, а и у Србији. Ово примера једног уџбеника у Америци, и једног у Србији

https://web.stanford.edu/~boyd/cvxbook/bv_cvxbook.pdf

https://www.nis.eu/wp-content/uploads/2021/01/Ni-puha-ni-pera.pdf

На који начин родитељи могу да утичу да се у школама њихове деце бирају бесплатни уџбеници са сајта besplatnabiblioteka.com?

Родитељи имају првенствено право да бирају образовање за своје дете. Тако пише у члану 26 Универзалне декларацији о људским правима Уједињених нација. Када у Србији већ постоји избор уџбеника, у тај избор би требало да буде укључен и родитељ. У свакој основној школи у Србији постоји тело које се зове „Савет родитеља“. Преко Савета родитеља, родитељи имају првенствено људско право да бирају уџбеник по којем ће њихова деца учити. Уколико родитељи сматрају да школа коју њихова деца похађају треба да уврсти у наставу бесплатне уџбенике, имају сва права да то и захтевају.

Да ли учитељи, наставнци или директор имају право да захтевају од родитеља да купи неки уџбеник?

По Закону, нико (учитељ, наставник, директор) нема право од родитеља да захтева куповину уџбеника који родитељ не жели да купи, па чак и ако је тај уџбеник изабран за наставу.

Да ли знате када наставници доносе одлуку који ће се уџбеник користити следеће године и да ли имамо времена да „притиснемо“ наставнике за следећу школску годину, или је то већ готово?

Не знамо када је крајњи рок, али с обзиром да ажурирани Каталог одобрених уџбеника излази тек 15.3.2021., вероватно је крајњи рок за одлуку 15.4.2021 или чак и касније. Али неки наставници се могу определити и пре крајњег рока. Није касно да родитељи изнесу свој став, уколико желе да њихова деца користе бесплатне уџбенике. Важно је знати и да се одлуке о избору уџбеника могу променити без обзира на пређашњи избор.

Ако је неки уџбеник већ изабран за наставу (на пример пре две године), да ли постоји законски оквир да се избор промени?

Да. Постоји.

Закон о уџбеницима, Члан 34, став 13:

„Изузетно, одлуку о промени уџбеника може донети наставничко веће на образложени предлог стручних већа за област предмета, односно стручног већа за разредну наставу, о чему у року од осам дана од дана доношења одлуке обавештава Министарство.“

Дакле, свака школа има право да промени избор уџбеника. Савет родитеља мора да се обрати наставничком већу са захтевом, а наставничко веће о томе само треба да обавести Министарство. Процедура је једноставна.

Да ли поред Завода за уџбенике има још издавача који подржавају концепт бесплатних уџбеника на интернету?

Да. Поред издавачког предузећа „Завод за уџбенике и настабна средства“, и издања предузећа „Инфотехника“ се налазе на сајту besplatnabiblioteka.com.

Поуздано знамо да ће још домаћих издавача подржати идеју бесплатних уџбеника на интернету, и њихова издања ћемо поставити на сајт када нам постану доступна.

Кад ће бити доступни уџбеници свих разреда основне школе на сајту besplatnabiblioteka.com?

У наредних 4-5 недеља постављаћемо уџбенике свих разреда основне школе. Очекујемо да до 15.3.2021. покријемо 70% обавезних предмета за основну школу.

Да ли уџбеници са сајта besplatnabiblioteka.com смеју да се штампају?

За личне потребе свако може са уџбеником радити шта му је воља.

Што се тиче умножавања и дистрибуције, правила су различита, зависно од издавача. На пример, за уџбенике издавача „Завод за уџбенике и наставна средства“, умножавање и дистрибуцуја су забрањени, и само Завод има право на умножавање и дистрибуцију.

Али се уџбеници издавачког предузећа „Инфотехника“ могу слободно и умножавати. За сваки уџбеник на сајту besplatnabiblioteka.com јасно пише шта је дозвољено.

У наредне 3-4 недеље, поставићемо још уџбеника на сајт који ће се моћи слободно и умножавати.

Ако неко нема могућност да штампа у сопственој режији, шта саветујете?

За уџбенике издавачког предузећа „Завод за уџбенике и наставна средства“, морате се обратити директно Заводу за уџбенике. Фондација ће „на клик“ дозволити пребацивање на сајт Завода.

За уџбенике издавачког предузећа „Инфотехника“ који су на сајту besplatnabiblioteka.com, Фондација ће организовати продају штампаних издања по цени од 2 динара по страници. Ова цена ће покрити штампу, транспорт, складиштење, и дистрибуцију, а Фондација неће профитирати, већ само покрити трошкове.

Фондација ће у следеће 3-4 недеље на сајт besplatnabiblioteka.com поставити још уџбеника других издавача за које ће организовати продају по 2 динара по страници.

Да ли саветујете да користимо електронске пдф уџбенике, или штампане?

Никако се немојте опредељивати за штампу или штампано издање док не видите на који начин ће учитељ или наставник користити уџбенички комплет. Нема потребе за беспотребним уништавањем дрвећа да би се правио папир, нити за бацањем новца на штампу. На пример, многи учитељи и наставници не захтевају коришћење радних свесака, а ако се и користи по који радни листић, одштампајте сами тај радни листић у јефтиној црно-белој штампи; радни листићи су ионако обично направљени са само две боје, па се не губи готово ништа црно-белом штампом. Затим, нема никакве потребе куповати, нити штампати збирке задатака. Довољно је да ђак прочита задатак са екрана да би могао да приступи решавању. Не журите ни са штампом ни са куповином штампаних издања. Довољно је да знате да су уџбеници доступни на интернету, а ако се покаже да је штампа или штампано издање заиста потребно, одлучујте се за најповољнију варијанту која Вам је доступна, и која је законом дозвољена. Ако се овако рационално приступи штампи или куповини штампаних издања, све може коштати само 10-30 евра по детету (у зависности од разреда који похађа), што је много мање од 60-150 евра колико данас коштају уџбенички комплети на којима поједини издавачи енормно профитирају.

 

Извор: 

Фондација “Алек Кавчић”: Најчешћа питања родитеља, учитеља и наставника – Србски културни центар „Ћирилица“ Београд

 

Из Читанке за трећи разред основне школе

 

Александар Јовановић: Уџбеник је…

На објаву сам наишао на Редиту, субредиту r/serbia, где има занимљивих коментара. Рецимо…

Извор: Редит

Приредио: А.Ј.

Коме смета филозофија?

Иван Вучковић

Недавно, листајући нове програме за поједине смерове (нпр. електротехничар енергетике) приметио сам да филозофије у програму (за четврту годину) више нема.

Дакле, кроз пар година филозофија у оквиру средњих стручних школа више неће постојати као предмет.

С обзиром на то да у средњим стручним школама радим – остаћу без часова, односно засигурно ћу постати технолошки вишак.

Међутим, нисам само ја у проблему већ све колеге широм Србије које су, нажалост, по свој прилици, „филозофи у средњим стручним школама“.

Очигледно – филозофија је „некоме“ почела озбиљно да смета. Питање је коме и због чега је сада пало на памет да лишава ђаке филозофије и филозофског мишљења?

Шта је то што „боде очи“ и „тера некога“ да се основ свих наука потпуно потисне и искључи? Ко су „мудраци“ који су решили да спроведу овакву „реформу школства“?

Поред проблема са часовима и радним местима средњошколских професора филозофије још већи те есенцијални проблем је тај што ће будуће генерације, остане ли овако, бити лишене опције да схвате шта значи аргументовано мислити те, дакле, сагледавати једну исту ствар кроз бесконачно много углова и начина.

Уколико и најмање познајемо општу културу – знамо да су најзначајнији умови свога времена (математичари, физичари…) увек уједно били и филозофи (нпр. Питагора, Леонардо да Винчи, Декарт, Лајбниц, Њутн…)
Сетимо ли се бар тога – јасно је да једно друштво не може да изроди истинске интелектуалце уколико ти исти нису спремни да оно чиме се баве сагледавају шире и дубље те константно напредују у мишљењу и промишљању онога чиме се баве.

Разговарајући недавно о овом проблему и са професором Ноамом Чомским (са којим сам већ дуго у контакту и од којег сам добио препоруке за САНУ) као и са неколико колега из Беча (где сам прошле године гостовао на универзитету) – јасно је да се сви слажу у једном – то су озбиљни државни просветни проблеми али то су проблеми нашег дворишта и ми сами морамо да их решавамо и, коначно, решимо.

Дакле, средњошколски професори ће морати да се уједине у намери да спасу оно што се спасити може. Та иницијатива је у многим сегментима већ активна.

Међутим, у тој борби – морају се укључити институт, САНУ (ту ћу лично пробати да се укључим), сви истински медији и сви филозофски факултети у земљи.

Ја већ дуго радим на промоцији филозофије и филозофског мишљења – поред реченог, у Бору, где сам рођен и где живим и радим, већ годину дана водим бесплатну малу градску филозофску школу „Линкеј“ за млађе средњошколце и старије основце, пишем, држим јавна предавања и сл.
Међутим, као што је речено, та се борба тиче свих нас.

Ми смо као народ склони „да филозофирамо“ док заправо не знамо шта то тачно значи и како да то стварно и радимо. Уколико искључимо филозофију из система средњошколског образовања – специфично српски глагол „филозофирати“ ће постати још тривијалнији и комичнији.

Многе колеге су се већ укључиле у борбу за спас филозофије и то је добро. У последње време се чак почело и са потискивањем Верске наставе (Веронауке) и Грађанског васпитања.

Позивам све људе да озбиљно схвате и промисле овај проблем. Данас још није касно да спасимо децу ових свакодневних хипербаналности – сутра ће можда већ бити…


Аутор: Иван Вучковић, средњошколски професор филозофије
Извор: Данас
Приредио, јер и НАТО кока неко зрно нађе, па да направимо изузетак и преузмемо чланак с „Данас“-а: Администратор
Преузето са: СКЦ "Ћирилица" Београд

Латиничење и „Кад се деца играју филмом…“

Извор: РТС, Ревија филмског стваралаштва деце и омладине, Центар аматерског филма Србије

Кад се деца играју филмом…

Ревија филмског стваралаштва деце и омладине Србије одржаће се од 24. до 28. јуна под слоганом „Боље да се деца играју филмом него филм децом“.

Ова традиционална годишња смотра радова младих филмских аутора од 7 до 19 година старости, одржава се сваке године крајем јуна месеца у организацији Центра аматерског филма Србије.

Ове године, због епидемије, неће бити јавних биоскопских пројекција, већ ће сви филмови које одабере и награди стручни жири, бити приказани путем интернета, а касније, када то буде дозвољено, и у затвореном простору.

Жири у саставу Градимир Стојковић, писац, Зоран Стефановић, писац, Страхиња Савић, редитељ, Снежана Трстењак, редитељ и аниматор и др Марко Стојановић, етнолог ће на свечаности поводом затварања прогласити добитнике награда 29. јуна.

На 49. ревији биће додељене Гран при, прва, друга и трећа награда за филм и награде за најбољи сценарио (или идеју), камеру, монтажу, звук (или дизајн звука) и режију.

Предвиђена је и награда за најуспешнији клуб и најуспешнијег ментора као и награда за најгледанији филм на сајту.

Ове године биће додељене и награда Етнографског музеја у Београду, као и награда Етнографско-антрополошког друштва Србије.

Сва признања се додељују у две старосне категорије – од 7 до 15 година и од 15 до 19 година, односно за децу из основних школа и средњошколце.

Kако Ревија није комерцијалног карактера и организује се у циљу представљања, популарисања, афирмисања и унапређења филмског стваралаштва најмлађих филмских стваралаца, све филмове публика ће моћи да погледате бесплатно путем сајта filmskarevija.com током сва четири фестивалска дана.

Прва Ревија одржана је 1961. године као Ревија филмова пионира Југославије под геслом „Боље да се деца играју филмом него филм децом“.

Ревија филмског стваралаштва деце и омладине Србије је њен правни наследник, а последњих 18 година одржавана је у Београду, у Музеју југословенске кинотеке.

Традиционално, Ревију помажу Министарство културе и информисања Републике Србије, Филмски центар Србије и Југословенска кинотека, а ове године генерални покровитељи Ревије су Фондација за мир и решавање криза и асоцијација „Цивис“.



СКЦ „Ћирилица“ Београд:

Пратећи траг новца, назначен у последњој реченици РТС-овог чланка, потражисмо ко нам то покровитељује децу и шта му је циљ.
Из „Недељника„:

O pokroviteljima: Boris Vukobrat je već više decenija jedan od najuspešnijih Srba u dijaspori. U svojstvu osnivača i Predsednika dokazao se kao humanista i filantrop kroz aktivnosti Fondacije za mir i rešavanja kriza sa sedištem u Švajcarskoj i kroz rad u CIVIS – Asocijaciji nevladinih organizacija Jugoistočne Evrope sa sedištem u Beogradu. Kroz svoj rad na pomirenju i rešavanju kriza na prostoru Balkana, ali i na ekonomskom povezivanju Francuske i Rusije i drugih zemalja Boris Vukobrat odlikovan je sa dve Legije časti i nominovan nekoliko puta za Nobelovu nagradu za mir.

Али шта је тачно Фондација за мир и решавање криза и асоцијација „Цивис“? На њеном званичном сајту, о циљевима (нема на српском):

Треба имати челични стомак па све то превести. Стога само закључак:

„Унапређење капацитета младих“  – латиничењем, па и преко дечјих стваралачких делатности и скупова – има за циљ „промовисање и побољшање права свих грађана у региону Југоисточна Европа, заједно са постизањем највиших стандарда цивилног друштва, подстичући грађански дијалог у региону, као и између области Југоисточне Европе и земаља чланица Европске уније„.

Али то је наш закључак. За свој, препоручујемо вам да погледате и ко стоји иза чеда двоструког француског витеза. Има то, јасно истакнуто, на страници:

http://www.civis-see.org/en/index.html#

Приредио: Администратор
Извор: СКЦ "Ћирилица" Београд 

Образовање у Србији и медији

Александар Јовановић: Нимало лепа слика. Испод су три примера на које наиђох јутрос.

У Србији се употребом силе васпитава 81 одсто деце – држава има стратегију да то промени

Чланак Спутњика је објављен синоћ, у 20:17. Не знам да ли је објава Видовдана, КАКО УНИШТИТИ ОБРАЗОВНИ СИСТЕМ У СЕДАМ КОРАКА, реаговање на неутралан став уредништва Спутњика, али чланак садржи и следеће: 

4. Либерализација наставног процеса

Општа идеја. Обучавање човека нечему новом у већини случајева изазива отпор. Зато је насиље неодвојиви део сваког ефективног наставног процеса. Одсуство насиља веома снижава ефективност наставе. Сетимо се старих филмова с Брусом Лијем и Ван Дамом или наставника „Бели лотос“ из гротескног филма Убити Била 2. Сећате ли се како су тамо учитељи учили своје ђаке? Резултат је био – и-ха-хај! Како би се смањио квалитет образовања, потребно је да се наставни процес максимално либерализује. Човек (а студент посебно) је лењо биће, те студенту, који се ослободио школске и родитељске контроле, а није ушао у други систем контроле, неће бити до студија.
Конкретне радње. Слободно (иако не de iure, али de facto) похађање предавања, бирање наставника од стране студента, неограничен број могућности да се испити и колоквијуми положе, минимално одустајање од студија (идеално би било кад такве појаве уопште не би било), а што више приредби, КВН-а и избора за мис.

Шлаг на торту:

Под Шарчевићем, образовање у Србији доживело потпуну пропаст

 

Када Никола Пашић изговори чувену реченицу: „Спаса нам нема, пропасти нећемо“, у тренутку када је српска војска дошла до обале мора, то није било без основа, јер му је цар Николај II рекао да ће учинити све да помогне Србима. Сличну помоћ, са временском дистанцом од једног века, најавио је и кандидат за новог министра просвете, августа 2016. године, Младен Шарчевић, обећавајући да ће радити на побољшању квалитета образовања и ефикасности тог процеса. Том приликом, изјавио је да су кључне речи у његовом будућем раду на челу тог министарства побољшање квалитета образовања и ефикасност, а не новац и слава.

Оснивач и генерални менаџер образовног система ,,Руђер Бошковић“, прву приватну школу основао је као стручни оснивач, без свог капитала. Новац из буџетских средстава за просвету и науку, као и слава нису изостали, док су кључне речи остале закључане и заборављене. Под министром Шарчевићем, образовање у Србији доживело је потпуну пропаст. Након пада Београдског универзитета на Шангајској листи, поражавајућих резултата на PISA тестовима, Национално тело за акредитацију и проверу квалитета у високом образовању Србије (НАТ) изгубило је статус пуноправног члана Европске асоцијације за обезбеђење квалитета у високом образовању (ENQA) и стављено је у статус ,,под надгледањем” и након велике бруке на малој матури 2019. суочили смо се са још једним пропустом/допустом ресорног Министарства којим су подаци из електронског дневника доступни на порталу чији је власник приватна фирма.

Компанија ,,Tesla Software“, која је учествовала у програмирању електронског дневника у Србији, поред тога што рекламира свој нови портал у ес Дневнику, истовремено преко тог алтернативног портала могуће је приступити подацима из електронског дневника шифром и лозинком коју су одредиле школе, чиме је директно угрожена заштита података о личности. Према писању медија, Министарство просвете спровело је јавну набавку софтвера електронских дневника, на којој је услове могла да испуни само једна фирма, погађате ,, Тесла“.

Недавно уведено ванредно стање тестирало је онлајн образовање. Просветни радници пронашли су начин рада који им је највише одговарао( Viber, Email, Google Classrooom, Moodle…) и помоћу самосталних ресурса, сопственом техничком опремом, великим залагањем, успевају да се изборе са новим захтевима наставе. Били су принуђени да сами обезбеде и финансирају приступ образовној технологији ( рачунару, таблету, интернету), док се инструкције које долазе од стране Министарстава стално мењају. Почиње својеврсна тортура над струком која се ни за шта не пита и каја се додатно финансијски исцрпљује, док су министар и Министарство једини ,,заслужни“што школска година није изгубљена.

Гостујући у Дневнику РТС-а, министар Шарчевић је рекао: ,,Испоставило се да смо имали веће капацитете него што је у почетку било процењено “. Да, имали смо МИ, просветни радници. ,,Ово је било: седај у авион и вози, да ли си знао или ниси није те нико ни питао“, рекао је министар. Сагледавајући целокупну ситуацију намеће се само једно питање: Да ли је било пилота у авиону?! Иако министар наглашава да није било ,,лутања“, стиче се утисак да је лутање њихово путовање у будућност српског образовања. Уведене су новине, од септембра ученике првог циклуса основног образовања, ђаке прваке, очекује нови насатавни предмет под називом Дигитални свет, који ће заменити Пројектну наставу, а предавачи ће бити насатавници разредне наставе. Још једна у низу дигиталних новотарија за дигитализацију образовног процеса, а дигитализација подразумева све оно што рачунари могу да ураде уместо нас.

 Ако је пандемија вируса корона зауставила свет, показала је и све слабости појединих система који у том свету ,,функционишу“. Да образовни процес дигитализацијом слаби, уверили су се , како наставници, тако и родитељи и ученици. Изгледа да се у то уверио и министар лично, али само делимично, па ће сада мала матура бити ,,полудигитална“. Онлајн проба урађена на 66 хиљада ученика, показала се као потпуни дебакл, иако је министар данима уверавао јавност у супротно. Међутим , када је требала да се уради онлајн проба, министар је ударао у сва звона, док се о новом пробном испиту готово и не прича. Питамо се зашто? Хвалио се како је за онлајн пробу мале матуре поделио телефоне и таблете, а сада као да нема визире, рукавице и маске. За време пробе радило се на побољшању платформе, а сада се не ради на општој дезинфекцији школских простора у којима ће се обавити предфаза мале матуре. Вероватно да су, и сами свесни одређених епидемиолошких ризика, дозволили да ученици два теста ураде код куће, да би, према речима министра ,,осетили тест“. Пробни тест из математике мали матуранти радиће у уторак, 2. јуна, а полагање завршног испита заказано је за 17, 18. и 19. јун 2020. године.
 
Министре, оправдано страхујемо да ћете ви сносити сву одговорност овакве одлуке, јер ће у току полагања завршног испита у основним школама бити ангажоване десетине хиљада запослених, а епидемиолошка ситуација још увек није стабилна.

Због незавидног материјалног стања, јер смо опет испод републичког просека!

Због 34 хиљаде просветних радника у систему који раде на одређено време. Због тога што немамо праведне платне разреде и озбиљну стратегију образовања.

Због чињенице да смо свакој власти само предизборна тема, а не озбиљна инвестиција.

Због најбољих који одлазе и најгорих који заузимају одговорна места.
Због тога што се знање стиче, а код нас купују дипломе факултета и докторати.

Због авиона без пилота! Дезоријентисаности образовног система у који се деценијама не улаже!

Маните нас се Шарчевићу, тражимо оставкe и чекамо спас!
 

Весна Јеротијевић, руководилац Ресора за образовни систем УСПРС-а


Све у свему, Аугијеве штале образовног система државе под окупацијом и капоима на власти.

 

Аустријски магазин Космо: ЕУ више не признаје српске универзитетске дипломе

„ОДБИЈЕНО“

Европско удружење за осигурање квалитета у високом образовању – ЕНКА одузело је, 20. фебруара 2020. године, пуноправно чланство Србији. То може имати последице за све Србе са универзитетском дипломом.

Како „Србија данас“ и друга српска гласила извештавају, ЕНКА је ставила Србију, чијом просветом управља министар Младен Шарчевић, у статус земље „под надзором“. Европско удружење за осигурање квалитета у високом образовању такође је од Србије затражило да у следеће две године испита све притужбе у образовном систему, да би поново добила пуноправно чланство.

Из тог разлога, министар Шарчевић основао је национално тело за акредитацију и контролу квалитета у сектору високог образовања, под вођством Симе Аврамовића и Јелене Кочовић. Њихов посао је био да исправе пропусте. Међутим, ово тело у томе није успело, због чега Србија више није део ЕНКА. 

Последице за Србе са универзитетском дипломом

Европско удружење за осигурање квалитета у високом образовању је најпознатија и најзначајнија организација ове врсте у Европи. Губљење пуноправног чланства ће сада створити проблеме у вези са признавањем српских универзитетских диплома у земљама ЕУ. Чланство у ЕНКА је гаранција квалитета. Србија је сада наведена као придружена чланица.

Извор:

Serbische Uni-Diplome in der EU nicht mehr anerkannt?

Превод: Драган Вукојевић / Ћирилизовано

Прича једног родитеља о Академији Свети Сава у Чикагу

Фотографија полазника Академије Свети Сава преузета са званичног веб-сајта, St Sava Academy – Dual-language education in an Orthodox-Christian learning environment. Претходна фотографија уклоњена на захтев наставнице музичког која је била на снимку, а која сматра сматра да је њено објављивање "неумесно" јер више не предаје тамо.

Ово је мало другачија прича о Академији Свети Сава у Чикагу, српској, православној школи која чува наш национални идентитет, језик, веру и културу. Мало другачија прича од оне коју читате или слушате у медијима.

Наша култура, језик и вера су угрожени у Америци. Верујем да ће већина вас помислити: „Ако јој се Америка не свиђа, нека се врати кући!“. Није поента вратити се кући, поента је остати свој било где да живиш. Поента је изборити се за своје право, за свој језик и своју културу. У Чикагу има Срба који су генерацијама овде и јако су поносни на своје српско порекло, језик и на своја српска имена. Са друге стране, имате људе који живе овде по пар година па са својом рођеном децом причају на „тарзан“ енглеском и променили су имена у неке Мајклове, Питере и Саманте. Нажалост, од ових других, не чују се ови први. И што је још више тужно, наша култура, језик и вера су угрожени ИЗНУТРА, од оних који би највише требало да их штите!

Први проблем који смо имали у вези са школом је кад смо схватили да се наша ћерка свако јутро заклиње америчкој застави што је увела нова директорка, која је на то место дошла неколико дана пре почетка школске године. За оне који не знају закон, у САД је у државним школама обавезно заклињање застави, али ви као појединац можете одбити да то урадите, и да за време рецитовања, седите мирно и не правите буку. У приватним школама је то ОПЦИОНО! Дакле, школа сама одлучује да ли ће то увести пре наставе или не. Зашто је СРПСКА ШКОЛА, која се рекламира да чува српско наслеђе и културу одабрала да јој се деца заклињу америчкој држави на верност, остаје непознаница.

Покушали смо да се изборимо за своја права, тј. да нам дете не мора рецитовати заклетву али директорка је одбила уз речи да ми рушимо заједништво школе и заједнице (?!) ако одбијемо да радимо што и остали! Такође ми је саветовала да доводим дете мало касније у школу да би избегли рецитал. Дакле, ја треба са дететом да седим у колима док се цела ствар не заврши, и да тек онда могу да га уведем? Обратила сам се за помоћ челницима цркве (школа је иначе при  при Саборном храму Васкрсења Христовог у Чикагу), a  свештеници су укључени у рад школе (или би макар требали да буду), међутим никакву конкретну помоћ нисам добила. На већину порука и мејлова не одговарају, чак се једном нису ни појавили на састанку који смо заказали.

Ствар се почела некако решавати када сам ја након пар недеља стрпљења, покушаја да их уразумим и гомиле неодговорених мејлова позвала федералне адвокате. Иначе, ако вас неко приморава да рецитујете заклетву, тиме крши Први Амандман, што је озбиљан преступ. У више америчких држава се воде постопци на суду против школа, директора и наставника који су се мало „занели“ у својој „љубави према домовини“ и сад их чекају казне. И поред могућности да узмем велику количину новца и тужим школу, нисам срећна зато што сам морала правду да истерујем адвокатима, цела ситуација ми је болесна и токсична, али биће да о нашој (и не само нашој) националној свести више брине амерички закон неко српски народ. Ако школа не брине о српском националном идентитету, зашто се рекламира уопште као српска школа?

Немам ништа против директорке, не познајем је лично, и немам став о њој, али да није најкомпететнија особа за тај посао, није. Никада до сада се није бавила тим послом, а и не прича српски језик (што је био један од услова конкурса за директора школе).  

Након признања једне од чланица школског одбора, да она воли Америку и поносна је што ту живи, запитали смо се да ли школа постоји да школује и васпитава Србе као Србе, или Србе као будуће „испране мозгове“ и америчке слуге. Пре извесног времена Тихомир Арсић је посетио школу, имате текст на РТС-овој страници на интернету, на којој је испричана „прича о школи“, већина информација нису тачне. Покушала сам да оставим коментар испод текста, није објављен.

Други шок који сам доживела у школи је током божићне представе. Деца су нам између осталог, певала католичке песме на енглеском језику, а један део програма је био и на немачком језику. Од шока нисам могла да дишем. Писала сам наставници музичког и диекторки и питала да ли је пригодно певати католичке песме за православни Божић. Наставница музичког ми је јако нељубазно одговорила да не смем више да јој пишем и да је све сто је било на репертоару било сасвим у реду. Директорка није ни одговорила. Нико из цркве није реаговао на моје примедбе у вези репертоара и даље чекам одговор ректора.

Трећи шок се десио у петак 9. фебруара. Добили смо летак од учитељице за први разред  да се деца припреме за прославу Светог Валентина, да напишу честитке и понесу кутију за украшавање. Тај летак као и све мејлове (оних двадесетак које сам написала и оно мало одговорених, чувам). Чувам и летак. Где јасно и гласно каже да ће нам деца славити Светог Валентина у српској православној школи. Старешина цркве при којој је школа и уједно ректор школе, не одговара на поруке које му је мој муж послао.

Мој супруг и ја јако волимо српску школу. Хоћемо да нам дете одраста у православном духу и међу „нашима“. Јако нас погађа све што се дешава и ако се ствари не реше, мораћемо нажалост да тражимо нову школу.

У овом чланку имена нису објављена али се сва имена (наставника, директоркино и ректорово, који је уједно и старешина цркве се налазе на сајту школе). Моје име, мејл адреса и број телефона су познати редакцији, ако неко жели ме контактира да би ми помогао или ме посаветовао шта ми је чинити даље, нека се јави. 

Опрема чланка: Ћирилизовано

Подаци аутора познати редакцијама "Ћирилизовано" и "Озон прес"

Борба за школе без мобилних телефона

Све је више лекара који упозоравају на штетност мобилних телефона, нарочито код деце млађих узраста, али наше друштво као да не жели да чује та упозорења. Здрава деца нам оболевају и чини се да их од толиког штићења, нисмо заштитили од највећег проблема данашњице. Док озбиљне државе широм света праве стратегије у циљу очувања здравља свог потомства и доносе конкретне мере поводом тога, наш систем допушта родитељима да своју децу "опремају" најсавременијим и најскупљим телефонима.

Родитељи им непромишљено удовољавају и уче их бахатости, али није то најгоре што "поклањају" својој деци. Много горе долази касније и оставља трајне последице - све оно што родитељи не воле да снађе њихову децу. То су разне болести зависности, болести нервног система и оболевање органа вида. У осталом, постављам делове емисије Ординација са РТС-а, у којој је проф. др Ранко Рајовић, наш угледни неуроендокринолог, веома сликовито говори о опасностима које могу изазвати мобилни телефони, али и разне видео-игре и цртани филмови. Нарочито је запрепашћујући податак да 90% деце четвртог разреда основне школе у Србији поседује свој мобилни телефон.

Истичем да ће у наредном периоду Министарству просвете бити упућен предлог да се ограничи употреба мобилних телефона у школским установама.

Извор:  Волим Сурдулицу

Шта раде ваша деца у сајбер простору

Карикатура: Новица Коцић

У САД деветоро од десеторо основаца доживи неку врсту сајбер непријатности. У Србији, по неформалним истраживањима, једно од троје. Проблем је алармантан! Драги родитељи, када сте последњи пут погледали профиле своје деце на друштвеним мрежама? Веома једноставно питање, а какав је одговор? Нико од вас не тражи да шпијунирате сопствено дете, али је неопходно, као што знате шта раде у стварном свету, да знате и како се сналазе и у виртуелном!

Као вишегодишњи едукатор на тему заштите деце и младих, знам да деца нису крива што живе у друштву где су ријалити програми и скарадни садржаји којима смо свакодневно окружени постали Библија деструктивног понашања. Постало је нормално скарадно се облачити, скарадно причати и скарадно се понашати. Туче, псовке, непоштовање старијих, недостатак правих вредности, узора и афинитета постали су део свакодневице младих.

Родитељи, да ли сте знали да је вршњачко насиље у порасту, а поготову вршњачко сајбер насиље будући да живимо у дигиталној ери, у којој се више комуницира преко мобилних телефона, таблета и рачунара, него уживо – лицем у лице. Овај облик насиља не познаје границе и за разлику од осталих типова вршњачког насиља (физичког, вербалног…), од којих дете може да пронађе склониште макар у свом дому, од дигиталног насиља не може нигде да се сакрије. Оно не познаје баријере, и траје 24 сата, седам дана у недељи.

Да ли знате колико ваше дете има пријатеља на „Фејсбуку” или пратилаца на „Инстаграму”? Да ли знате да деца шестог и седмог разреда основних школа широм Србије имају и више од 700 виртуелних пријатеља? Не видите ништа лоше у томе? Е то је проблем! Није нормално да дете које има 11, 12, 13, 14 година има на стотине непознатих људи који знају и гледају и прате сваки њихов корак, објаву и фотографију. Није нормално да деца мисле ако њихове фотографије имају мало лајкова да то значи да су неуспешна, непопуларна и одбачена. Није нормално да се вршњаци уцењују због друштвених мрежа. Није нормално да малолетне девојчице постављају фотографије на којима су полуобучене јер мисле да само тиме могу да привуку пажњу! А таква су времена дошла. Није нормално и да велики број родитеља размишља по принципу „ма неће се то десити баш мом детету”! А шта ако се деси? Потенцијалне опасности по децу у сајбер простору су раширенији облици сајбер криминалних активности попут крађе идентитета и информација, затим педофилија, сексуална експлоатација деце, могућност киднаповања, трговина људима. Деца имају проблем с кичмом, с равним стопалима и видом, физичко им је далеко од омиљеног предмета у школи јер су константно на компјутерима и чачкају по мобилним телефонима. Да ли их питате шта гледају? Шта читају? Да ли сте рекли да поред игрица могу да скину и по коју апликацију за усавршавање и учење страних језика или да пак могу да читају књиге? „Инстаграм” и „Фејсбук” нису стварни свет! Нису реалност! Ни виртуелни пријатељи нису прави пријатељи! То деца морају да схвате.

Разумем да сте драги родитељи у незавидном положају – економска ситуација је тешка, рачуни су велики, стрес је свуда. Али не разумем зашто вам је лакше да детету дате телефон у руке и упалите ријалити програме на телевизији уместо да комуницирате са својим дететом, а очито је то великом броју родитеља најлакше да ураде. Успоставите нормалну и правилну комуникацију са својом децом, будите ту за њих и посветите им време. Ако је детињство животна фаза коју смо сви прошли само се запитајте – да сте ви били деца као што су наша данас – да ли бисте желели да вас родитељи пуштају да радите шта хоћете и да не мотре на вас?


Аутор: Катарина Јонев
Извор: Политика

Прес ТВ: Нечовечна ли је душа Велике Британије (видео)

Садржај цртаћа "Шпијунирам својим окицама" 

Некад бејаше, одрасли су често започињали игру Погоди ко, на пример у аутомобилу, да забаве децу на дугим и досадним путовањима. Али данас, захваљујући опсесији британског естаблишмента званој "рат против тероризма", данас је дечја игра - задатак, "мисија".

Од нових технологија са ЕТФ БЛ само потпис декана на српском писму

Овај облик саопштења од стране Електротехничког факултета у Бањој Луци, указује да особе тамо задужене за односе са јавношћу прије свега не умију да користе нове технологије, а онда и да су те технологије против српског језика и писма.

Писмо једног читаоца, старог корисника Линукса

Извор за илустрацију: glass, Linux, tux, penguins - Free Wallpaper / WallpaperJam.com

Јављам се поводом најновијег текста на тему о Линуксу, Алати за превођење у Линуксу (лични избор).

Ја редовно читам све што напишете с тим у вези. Понекад ме ухвати жеља да прокоментаришем, али се обично уздржим пре него што било шта напишем.

Међутим, пре отприлике годину дана, (јун 2017.) заиста сам и написао одговор на један ваш текст (и на коменар неког читаоца). Написао, али га нисам послао. Текст је остао сачуван и сада, кад сам прочитао ваш најновији прилог (о алатима за превођење), сетио сам га се и одлучио да вам га ипак пошаљем. Нисам ништа изменио, све сам оставио онако како је било пре годину дана.

(Тада сам био на боловању а сад сам на одмору - знате оно о беспосленом попу и јарићима?)

Стаљиново писмо наставнику његовог сина Василија

Цртица из живота једног „крвавог тиранина“… зарад поређења са саврѣменом врлом, демократском и углађеном „господом“…

Стаљин са дѣцом: Василијем (слѣва) и Свѣтланом (у срѣдини)

Наставнику другу Мартишину.

Добио сам Ваше писмо о лудоријама Василија Стаљина. Хвала на писму.

Одговарам с великим закашњењем због прѣнатрпаности послом. Молим за извињење.

Василије је размажени јуноша осрѣдњих способности, варварчић (тип Скита!), нѣ увѣк правичан, воли да уцѣњује слабашне „руководиоце“, нерѣтко безобразан, са слабом или – тачније – неорганизованом вољом.

Размазили су га свакакви „кумови“ и „кумице“ што стално подвлаче да је он „Стаљинов син“.

Драго ми је да се у Вашем лику нашао барем један наставник који поштује себе, који с Василијем поступа као са свѣма и од безобразника захтѣва потчињавање свеопштем режиму у школи. Василија кваре директори, попут оног што га поменусте, људи-крпе којима нѣје мѣсто у школи, и уколико дрзник Василије још нѣје стигао да упропасти себе, онда је то зато што у нашој земљи постоје којекакви наставници који нѣ попуштају хировитом овнићу.

Мој савѣт: бити захтѣвнији од Василија и нѣ бојати се лажних, уцѣњивачких прѣтњи размаженка на рачун „самоубиства“. Имаћете у томе моју подршку.

Нажалост, ја сâм немам могућности да се прѣгањам с Василијем. Али обѣћавам да ћу га с врѣмена на врѣме хватати за оковратник.

Поздрав!

Ј. Стаљин

8. VI 38. г.

СЛОВЕНСКО ДРУШТВО | Српско-руско братство Светих Цара Николаја и Владике Николаја

Посрбио: Д. Буковички
Извор: СЛОВЕНСКО ДРУШТВО | СТАЉИНОВО ПИСМО НАСТАВНИКУ ЊЕГОВОГ СИНА ВАСИЛИЈА

Информатика на рачун игре

Извор за илустрацију: The Power of Transhumanism: Reimagining Human Evolution

Математичка гимназија као светски позната школа која је изнедрила на стотине врхунских математичара од ове школске године у свој простор прихватила је око 200 малишана од шест година, на „дружење” у оквиру почетне информатике, кроз посебне методе, прилагођене овом узрасту, а под надзором ученика четвртих разреда па и професора ове школе.

Пре две године није се могло разговарати на стручним скуповима, пред јавним гласилима, стручњацима Министарства просвете и технолошког развоја, а поготову родитељима, а да се не спомене информатика која ће нас увести у свет развијених земаља и напретка.

Босански лавиринт за српски језик

Професорка Филозофског факултета у Источном Сарајеву Миланка Бабић објавила је књигу у којој анализира статус српског језика на универзитетима у БиХ

Драган Стојановић

Идем код хећим-баше да ми стави саргију, а после водим куче код ћехима хајванског, пошто га је ујео баја. Ова реченица би у преводу са босанског на српски, гласила: Идем код примаријуса да ми стави завој, а после водим куче код ветеринара, пошто га је ујео инсект.

Ово је само један од примера којим су својевремено у Босни и Херцеговини доказивали колико се српски језик разликује од босанског, тако што су медицинске изразе замењивали оријентализмима.

Млади више верују Гуглу него писаним изворима

Србија ће до јесени добити правилник о дигитализацији у култури, а од посебне важности ће нам бити да све што се дигитализује буде што доступније широј јавности, каже Дејан Масликовић, помоћник министра културе

 

Драган Стојановић

У виртуелном простору данас живе сви млади људи и добар део популације.

Први које сам поменуо данас више верују „Гуглу” и „Википедији” него писаним изворима, ауторитетима.

Ако нечег има на мрежи то постоји.

Ако га нема, као и да не постоји.

Зато је важно питање на који је начин српска култура присутна у том домену, каже Дејан Масликовић, помоћник министра културе и информисања у Сектору за развој дигиталне инфраструктуре у области културе и уметности, одговарајући на питање зашто је област дигитализације једно од виталних питања наше културне политике. Како додаје, кад човек потражи на интернету, на претраживачима и другим електронским платформама неки појам који се тиче наше културне баштине, добије садржај иза којег, често, не стоји нека званична институција, подаци су унети слободно и самим тим не морају бити довољно поуздани ни прецизни. Догађа се, стога, да се неке друге информације преклапају са нашим културним идентитетом и онда бивамо у прилици да се бранимо, да стално доказујемо ко смо и шта смо.