Писмо једног читаоца, старог корисника Линукса

Извор за илустрацију: glass, Linux, tux, penguins - Free Wallpaper / WallpaperJam.com

Јављам се поводом најновијег текста на тему о Линуксу, Алати за превођење у Линуксу (лични избор).

Ја редовно читам све што напишете с тим у вези. Понекад ме ухвати жеља да прокоментаришем, али се обично уздржим пре него што било шта напишем.

Међутим, пре отприлике годину дана, (јун 2017.) заиста сам и написао одговор на један ваш текст (и на коменар неког читаоца). Написао, али га нисам послао. Текст је остао сачуван и сада, кад сам прочитао ваш најновији прилог (о алатима за превођење), сетио сам га се и одлучио да вам га ипак пошаљем. Нисам ништа изменио, све сам оставио онако како је било пре годину дана.

(Тада сам био на боловању а сад сам на одмору - знате оно о беспосленом попу и јарићима?)

Надам се да ће вам бити интересантно да га прочитате, иако очекујем да се са написаним нећете сасвим сложити. Верујем да се то и из текста види, али ипак хоћу да вас замолим да све што тамо пише прихватите као крајње добронамерно, јер је заиста тако и писано. А можда ће нешто од тога да буде и корисно, ко зна? Можда чак не би било лоше да нешто од тога пружите на увид и вашим читгаоцима, посетиоцима блога?

У тексту није наведено па да кажем овде - мој избор је OpenSUSE (некад био SuSE Professional а данас Leap) за канцеларијске и кућне, а Kali Linux за уско професионалне потребе. Понекад "запалим" и Tails, кад затреба. Иначе, све професионалне инсталације су ми на екстерним дисковима, тако да их држим у џепу и "дижем" по потреби са било којег хардвера који уме да се "бутује" са USB уређаја.

Ево, дакле, тог текста – у целини и без измена.

У потпису: РШ (име и мејл адреса познати редакцији).
------------------------------------------------

Александре,

„Ћирилизовано” пратим већ дуго. Налази се у једној од стотинак стално отворених картица у мом програму за преглед интернета. То су странице чији векторски збир свакодневно формирам у настојању да некако декодирам стварност око себе. Ваш (твој?) блог је тај статус задобио због неколико похвалних карактеристика: коректно и писмено превођење, ћирилица без компромиса, доследност у навођењу извора (што олакшава истраживања „узводно” кадгод се појави таква потреба), занимљив лични угао код избора текстова (често различит од мог, али је за поштовање) итд. Једна од тих „личних” црта овог блога су текстови о Линуксу, који су ме често инспирисали на коментаре (од којих, сам све до сада, одустајао). Али, ето мене беспосленог (боловање, лева рука у гипсу) па да се размахнем мало.

Биће опширно.

Прво, ја сам један врло стари Линуксаш, од 1997. Неко време било је експериментално (dual boot) а онда сам се потпуно „пребацио”, тако да од 2000 на овамо немам „прозоре” ни на једној машини. Ни приватној ни службеној. Радим у великој фирми где је MS тзв „компанијски стандард” и упркос томе постижем пуну интероперабилност са окружењем на свим нивоима - мрежа, интравеб апликације, формати докумената за размену итд… In vivo експериментални доказ да је то могуће. Готова ствар, рекло би се.

Али ипак није баш тако. Постоји још увек доста послова у којима се користе рачунари где је доста непрактично користити Линукс. Постоји доста професионалних захтева које софтвери у „прозорима” испуњавају много квалитетније од њихових еквивалената у Линуксу. И, на крају, постоје и неке забавне ствари које су далеко забавније (боље?) код њих него код нас. Да је мој посао на пример постпроцесирање фото материјала, тешко да бих могао да одржим врло висок професионални ниво – Gimp још увек није тамо где је Adobe одавно већ био. Слично је са видеом. Или са стварима као што је AutoCAD. Замене постоје, то је тачно, али често нису довољно добре или немају компатибилне формате докумената или је нешто треће. Нажалост, неки производи су се етабилирали као стандарди у неким делатностима и такву реалност није лако изменити. Ја сам за то да се ове ствари поштено признају. То је лакше него да ме после хватају у лажи (знамо – није лаж, али ипак, није ни да није).

Дакле, није све у лењости, незнању, недовољној свести итд. Нешто је и у реалним аргументима.

То би био и мој први критички коментар – приписивати овакве атрибуте корисницима „прозора” није баш начин да их човек заинтересује и привуче (не само на прелазак на Линукс, него и нкако-тако нормалан и пристојан дијалог). У ствари, тиме се само још више учвршћује стереотип о линуксашима као о елитистима, умишљеним паметњаковићима који на обичан свет гледају помало са висине. Контрапродуктивно. То се види и из неких претходних коментара овде (а и на неким другим местима).

Мој други критички коментар се односи на став који често провејава на овом блогу о томе како су „прозори” (парафразирам) нека информатичка платформа за нови светски поредак, нарушавање безбедности, приватности и других слобода корисника итд. Средство доминације злих корпорација и поробљавања грађана и читавих нација. Пази(те) – ја се слажем са тим ставом. Иако није сасвим поштен, јер је данас тешко наћи добру дистрибуцију Линукса иза које не стоји нека велика корпорација. Значи опет корпоративни капитализам итд итд. Ипак слажем се и подржавам тај став. Али га такође и критикујем. А ево и зашто.

Ако добро схватам, текстови о Линуксу овде нису намењени баш линусашима. Линуксаши углавном већ знају то што овде пише или се о Линуксу обавештавају на другим местима. А није баш ни да им треба превод. Рекао бих да је овде циљ да се мало заинтересују они који су још увек са друге стране. И да се охрабре да пробају. Е, сад – ако је тако, да ли је онда прави начин тај да се баш почне од „мобилизације за свети рат за дигиталну слободу”? Колико људи је уопште свесно тога да тај проблем уопште постоји? Колико је таквих који себе доживљавају као факторе у тој борби? Па они седају за рачунар најчешће из једног од следећих разлога:

а) да заврше неки конкретан радни задатак;

б) да мало прошетају по Мрежи и рутински обиђу уобичајена места, в) да одиграју неку игрицу, или;

 г) да одблеје уз неки филм…

Колике су шансе да се мукотрпни процес скидања са дуго стицане навике започне баш неком високо-идеолошком мотивацијом? Сад ћу да изађем из уходане колотечине и кренем у борбу за дигиталне слободе човечанства? Не верујем. Узгред, с тим у вези, не верујем ни у то да помаже прича о отвореном коду и све остало на ту тему. Кога стварно занима да чита изворни код кернела или га стварно и искрено мотивише сам осећај да му није спречено да то уради ако пожели? Или да га мења и сам компајлира? И да ће сад због тога да се дигне са дупета и начини заокрет. Нема шансе. Све су то озбиљни и јаки разлози али нема шансе да се од тога почиње. Ја верујем да су праве мотивације баналније, отприлике нешто од следећег:

- доста ми је зезања са тражењем и инсталрањем крекованог софтвера за све што ми треба у животу,

- доста ми је зезања са проблемима које ми тај софтвер прави (вируси су само један део тога),

- доста ми је проблема које ми прави и овај легалан софтвер – откуд сви ови хелп-барови, плаг-инови и поп-ап генератори свакаквог смећа сваки пут кад изађем на Мрежу? Како то да ми је стартна страница опет промењена и зашто не могу да је поново вратим на старо па да онда тако остане док год ја не пожелим да је променим? И зашто морам да инсталирам посебан програм који чисти последице свега тога, зашто ми неко не објасни узроке па да знам како да удесим да ми се то више не дешава.

- доста ми је тупавог начина за решавање наведених проблема – ресетовање и реинсталација, при чему нико не зна у чему је проблем нити зашто је и како заправо решен, нити до кад ће то тако да ради – волео бих кад би у свему томе могао да нађем неки разум и логику,

- паметан сам човек, волим да учим нове ствари, пријао би ми осећај да овладам својим рачунаром и успоставим контролу над свим аспектима његовог рада,

- итд.

На крају дође оно:

Чуо сам на сајту „Ћирилизовано”, каже онај Јовановић, да свега тога нема кад се пређе на тај неки Линукс. Само ми је фрка. Не знам ништа а немам никога да ми мало помогне. То је главни проблем. Нисам ни глуп ни лењ, радознао сам, хоћу да пробам. Али за шта да се прво ухватим?

Ту иде последња критика.

Не верујем да је добар приступ тај да се људима презентирају различите дистрибуције. Верујем да новајлијама то прави највећи проблем Тамо је било оно - „седмица” или „десетка”, изабереш „волпејпер”, „скринсејвер” и крај. А овде милион тотално различитих варијанти, свака има своје навијаче, сви изгледају једнако убедљиво, шта ћу сад? Људи који долазе из „прозора” траже нешто што је проглашено за најбоље. „Најбоље за резање дискова ти је #%& v.13.4, ево ти овај, ради све, крек је у засебном фолдеру”… Први шок у Линуксу је да нема ништа што је најбоље. Моје искуство је да је управо то одбило највећу масу неуспелих конвертита. Слобода избора је ОК, али мора неко прво да ми каже шта да изаберем. То је културни образац који се развијао врло дуго и тешко га је савладати.

Значи, уместо презентирања готових дистрибуција треба им рећи да је то заправо све исто. Да је Линукс заправо GNU/Linux, само централно језгро, издвојени системски софтвер и да је то једина ствар за коју се може рећи да је најбоља. Та ствар је жива, стално се развија и допуњава према развоју хардвера који нуди компјутерска индустрија. Остало треба презентирати по категоријама. Објаснити да је управљање корисничким интерфејсом слојевита и мрежно оријентисана ствар. Да су терминали (CLI) увек ту и да се преко њих може све урадити, тако да никад нисмо изгубљени у заглављеном систему. Да су градивни елементи од којих се праве разне врсте графичких интерфејса сврстани у неколико различитих фамилија, да су оне међусобно у пријатељским односима, тако да је избор апликација (скоро) потпуно независан од избора неке од тих фамилија (мислим на ствари као gtk/gnome, kde/plasma/qt, xfce, итд). То помаже да се савлада страх од погрешног избора. Значи – све је заправо исто, али избор није фаталан и иреверзибилан, напротив.

Друга ствар је installation addiction (зависност од константног инсталирања и реинсталирања свега и савачега). Тројица од петорице су, чим сам их оставио насамо са линуксом, одмах кренули нешто да инсталирају. Прво Скајп. Ништа друго. Ја тек стигао кући а они већ зову телефоном и ето муке.

Треба некако обуздати ту навалу да се одмах крене у потрагу за софтвером по целом интернету.

Признајем да немам решење. Један од пет је укапирао. Осталих четворо је још у когнитивној дисонанци. Треба изложити концепт пакета (rpm, deb, ...). Верујем да је начин инсталације ажурирања (update/upgrade) софтвера кључни фактор за избор, прихватање или одбијање Линукса код новајлија. То је прва ствар коју им треба објаснити. Ако им „легне” процедура за
проналажење и додавање новог софтвера, шансе су велике да ће се везати.

Друга ствар је десктоп – никако плазма, њу не капирају ни они што су је направили :), боље нешто што мање радикално одступа од концепта прозора (гном тројка као предјело?). И никако неки „прозор-клонови”. Они воде у разочарање и одустајање. Јер личе толико да се онда очекује тотална идентичност у свему а то, наравно, није могуће.

Према томе, избор треба начинити на нивоу управљања екраном и прозорима и управљања пакетима. А онда следе дистрибуције које се са тим избором слажу. То су онда већ финесе.

Да сад нешто и закључим (нека што је опширно, него траје цели дан – једном руком, човече).

Не треба бити искључив са „осталима”. Они имају своје разлоге. Неки од њих не само да желе него стварно и могу да пређу на другу страну. Биће их више ако им се пружи рука. Ако им се каже „немам времена за глупости” помислиће свашта.

Оправдано, рекао бих.

Господину „Мрачном”(„Мрачни” због тога што је читалац себе тако назвао кад је давао коментар. Заправо, псеудоним је био на енглеском (Dark, тако нешто, не сећам се сад.)) би можда помогао неки новији кернел, пошто изгледа да има некимного нов хардвер. А за то није неопходно да се мења дистрибуција.


Поздрав,

РШ


Опрема: Ћирилизовано