Центар за стратешка изучавања "Бегин-Садат": Правила сиријске "игре" Израела и Ирана

Begin-Sadat Center for Strategic Studies

ИЗВРШНИ РЕЗИМЕ:Израел нема ни моћи, ни мотива да битно утиче на исход рата за контролу над свим деловима Сирије. Циљ Израела у Сирији је да спречи Иран да тамо подигне војне објекте који ће повећати могућности иранског напада на Израел. Једини начин на који Израел може остварити такав циљ је уништавање свих иранских војних објеката у Сирији, да се Иран увери да није паметно дизати такве објекте пошто ће их Израел ионако уништити.


Мало је тога што Израел може учинити а што ће утицати на исход борбе за контролу Сирије и њених саставних делова. Јерусалим нема јаких преференција међу вероватним алтернативним исходима - за Израел су сви неповољни. (Из хуманитарних разлога, Израел би волео да се оконча проливање крви цивила, али када су његови непријатељи закрвљени и боре се међусобно, бенефитира безбедност Израела (1).)

Главни практични интерес Јерусалима у Сирији је спречавање изградње војних објеката који би увећали и оснажили капацитете Ирана за напад на Израел, што значи да треба спречити и иранску контролу територије западно од Голанске висоравни.

Израел се потрудио да заштити своје интересе у Сирији, али мало је вероватно да ће ти напори уродити плодом. Чак и када би из неког разлога неки спољни фактор попут Русије убедио Иран да пристане да не подиже базе у Сирији које су претња израелској безбедности, не може се рачунати да би се Иран тога и држао, а нико осим Русије се не осећа довољно јаким да би могао да инсистира да Иран обећано испуни. Иран овом питању придаје већи значај него ико други, осим Израела.

Према томе, Израел мора сам да се потруди да спречи Иран да изгради нове капацитете за напад на Израел из Сирије. То се не може успети путем дипломатских захтева и другим облицима преговора са Ираном. Али Израел може да спречи да Иран располаже новим војним објектима у Сирији - као што су базе и војне фабрике - тако што ће их избомбардовати толико да Иран не може да их употребљава.

Ова стратешка "игра" јасна је и Израелу и Ирану. За сада, ниједна страна не жели рат, али су обе спремне за акције које би могле довести до рата. Оба супарника ће бити опрезна, али не и пасивна. "Игра" је сложенија и има више нијанси од овде изложеног.

Први ниво комплексности је да обе стране упућују претње које не мисле да остваре. Техеран прети да ће напасти Израел ако овај буде бомбардовао иранске базе у Сирији, док Израел поручује да неће "прихватити" постојање ма каквих иранских војних објеката и снага у Сирији који су претња израелској безбедности.

Обе стране добро знају да су непријатељеве претње претеране, али не знају, нису сигурне шта ће противник стварно учинити. Иран је већ инсталирао малу базу на југу Сирије, из које лансира беспилотне летелице да малим пројектилима бомбардују северни Израел. Уништавањем објеката у тој иранској бази у Сирији, Израел је демонстрирао своју решеност и способност да спречи Иран да своје снаге базира тако близу Израела. Иран је из ове лекције извукао наук да се мора држати подаље, или ће морати да отрпи понижавајући војни ударац.

Обе стране су морале да плате високу цену за научено из "показах ти-показа ми" искуства. Иран је изгубио све уложено у изградњу споменуте базe. Што је још важније, претрпео је и понижење, јер је нападнут а није реципрочно одговорио, односно, претња да ће узвратити показала се испразном. Израел, пак, јесте остварио свој непосредни циљ, али и то је морало да се плати. Сваки војни напад подразумева трошкове и ризике, па и кад се непосредна опасност избегне. Другачије речено, и кад има политичких бенефита од успешне примене војне силе, обавезно ће бити и политичких "трошкова".

Ирану је сада потребно да испита да ли је безбедно подизати војне објекте подаље од израелско-сиријске границе. Колико "подаље"? Израел неће повући јасну црту, јер му одговара да противник буде несигуран. Када и докле ће ићи у отклањању иранских војних инсталација зависи од сваковрсних и многобројних детаља и политичких разлога. Једини начин на који Иран може да измери израелско трпило је да подигне какву војну инсталацију - па да чека да види хоће ли је Израел уништити. Али, ако пређе израелску "црвену линију", Иран ће претрпети губитке попут оних при израелском уништавању базе за беспилотне летелице прошлог месеца.

Ирански лидери много више говоре о томе ко контролише Сирију него о изградњи база у Сирији које ће бити опасност за Израел, и изгледа да не желе да ратују са Израелом у овом тренутку. Дакле, за сада, Израел вероватно може да некажњено спречава Иран да подиже своје војне објекте по Сирији. Али ова могућност зависи од тога да ли ће Техеран и надаље веровати да Јерусалим може и хоће да употреби војну силу како би спречио да Сирија постане база за иранске војне нападе на Израел.

Када се питање контроле над свим деловима онога што сада зовемо Сиријом коначно реши - што ће вероватно потрајати бар још неколико година - тек онда ће Иран моћи да приоритизује свој циљ коришћења Сирије као базе за нападе на Израел. Можда ће мање страховати од рата ако се у међувремену домогне атомске бомбе. Ако се то догоди, Израел ће имати мање могућности да ограничи изградњу иранских војних објеката у Сирији, иако ће то у одређеној мери зависити од природе новог (или више нових) режима у Сирији.

Такође је сасвим могуће да ће у тренутку завршетка рата у Сирији већ постојати нови режим који ће владати Ираном. То би довело до краја "игре" и знатно смањило многе друге проблеме који сада забрињавају регион.


1) Капацитет сваке демократске земље да утиче на исход сукоба је ограничен нечим што бисмо могли назвати "проблем Сабре и Шатиле", што ће рећи, непостојањем локалних савезника којима се може веровати да ће се уздржати од масакара и етничког чишћења.


О аутору: Др Макс Сингер је оснивач и виши сарадник Института "Хадсон", и виши сарадник Института за стратешка изучавања "Бегин-Садат" при израелском Универзитету "Бар-Илан".
Извор: The “Game” Israel and Iran Must Play in Syria
Превод: Александар Јовановић / Ћирилизовано, на Crunchbangplusplus

Коментари

  1. Поздрав Александру!
    Додао бих нама Србима важну језичку слагалицу између слова "Илан" и нашег "Илиндана- а не Илијин дана", као и територијалне творевине под називом Ил-каганат (детаљно на енгл.Вики) и ознаке домена Израела -".ил".
    Односно Свети Илија ако постоји нека и даље постоји и нека је Свети Громовник. Ту је и старо и ретко женско име Илинка.
    Но, постоји и "Ил", и изгледа да је мало старији...."Меша" нам се овде...Мешијах...

    ОдговориИзбриши

Постави коментар