Ф. Виљем Енгдал: Глобалистички напад на пољопривреду преко снабдевања ђубривом

Несташица енергије у целом свету, која је цене угља, нафте и природног гаса последњих месеци напумпала да нарасту до небеса, предвидива је последица лудачке јурњаве у слеђењу "нула угљен-диоксида" (“Zero Carbon”) економске политике, којом глупаве владе субвенционишу повећање удела електричне енергије из непоуздане производње струје од топлине Сунца и енергије ветра. Једна од последица је и до петоструко скупљи природни гас широм света, у Кини, ЕУ, у САД, посвуда, и следствено несташици природног гаса и експлозији цена, растућа светска криза у светској производњи пољопривредних ђубрива. Ово можда није случајно. У складу је с Велики ресет агендом Светског економског форума из Давоса и Агендом 2030 Уједињених нација.

А где смо ту ми? Србија и Агенда 2030

Ђубрива на бази амонијака праве се од азота - што је највећи саставни део ваздуха па га никада не недостаје - и природног гаса или метана чине готово 70% свих пољопривредних ђубрива која се користе за подршку главним пољопривредним културама, попут пшенице, кукуруза, пиринча, чак и кафе. Како су цене природног гаса протеклих месеци порасле и до пет пута, то је имало погубни утицај на светску производњу ђубрива где око 80% трошкова израде амонијачних ђубрива настаје помоћу природног гаса.

Када је ураган Ида 25. августа захватио Луизијану, највећа фабрика амонијака на свету, у власништву ЦФ Индустрис, затворена је из безбедносних разлога и поново отворен десет дана касније. Занимљиво је да су у том тренутку још две фабрике исте групације, ЦФ Индустрис (CF Industries), оне у Великој Британији, најавиле да ће 22. септембра затворити још две фабрике ђубрива, тврдећи да су високе цене природног гаса узрок, упркос чињеници да је њихова фабрика у Луизијани управо прорадила. Британске подружнице америчког принципала обезбеђују две трећине домаће потражње за ђубривом у Великој Британији. Влада је била приморана да хитно одобри субвенције ЦФ Индустрис-у како би привремено поново отворила бар једно од два постројења, да би ублажила притиске. Комбиновани ефекат три затварања главних постројења исте групације битно је отежао кризу у светском снабдевању ђубривом. Мож' бити да је пука случајност да су два највећа власника акција ЦФ Индустрис-а инвестиционе компаније Вангард и Блек рок.

Креће лавина. Почетком октобра, немачка компанија за хемикалије БАСФ најавила је затварање својих фабрика за производњу амонијачног ђубрива на неодређено време у Белгији и Немачкој, што је утицало и на производњу адитива за дизел гориво на бази амонијака, "ед блу" (AdBlue). Потом је уследило затварање Ахеме у Литванији, холандске ОЦИ, норвешка Јара интернационал смањује производњу амонијачног ђубрива за ЕУ за 40%, шпанска Фертиберија и ОПЗ, велики произвођач из Украјине, такође затварају своја постројења, као што чини и Бореалис АГ из Аустрије, док је највећи немачки произвођач, СКВ Пистериц (SKW Piesteritz) смањио производњу за 20%.

Приде, погоршавајући кризу, Бајденова администрација у августу намеће санкције четвртом произвођачу ђубрива у свету, белоруском Берлускали ОАО-у, кривом за "одржавање у животу белоруског режима на штету белоруског народа", а можда и зато што контролише петину светске берзе ђубрива на бази калијума.

Душа светске сигурности хране

Азотна ђубрива су најчешће коришћена ђубрива у глобалној пољопривреди, чине око три четвртине свих комерцијалних ђубрива. Од Хабер-Бош концерна развоја процеса њихове производње у Немачкој непосредно пре Првог светског рата, вештачка производња азотних ђубрива је омогућила огромну експанзију у пољопривредној продуктивности. Азотна ђубрива се праве од амонијака произведеног Хабер-Бошовим поступком, у коме се, енергетски, интензивно користи природни гас, што је метан, а за снабдевање водоником. Добијени амонијак се користи као сировина за друга азотна ђубрива, као што су безводни амонијум-нитрат и уреа. Приноси усева од Другог светског рата постали су јако зависни од ђубрива на бази азота. За САД се процењује да би просечни приноси кукуруза опали за 40 процената без азотног ђубрива.

Садашње процене су да можда половина човечанства зависи од азотних ђубрива. Према студији објављеној у научном часопису "Нејчер", 48 процената светске популације у 2008. години зависило је од азотних ђубрива за свакодневни приступ храни, што "значи да су азотна ђубрива у 2015. години обезбедила сигурност хране за 3,5 милијарди људи који би иначе гладовали до смрти”.

Да криза буде још гора, Пекинг одлучује да драстично смањи или чак обустави извоз ђубрива. Разлога је више: недостатак угља и природног гаса за производњу електричне струје, све до паничних покушаја да се овлада домаћом инфлацијом. Област Хенан, средиште производње житарица, летос је задесила већа но икада поплава, а влада је започела с кампањом "Празан тањир 2.0" како би зауставила бацање хране, за коју неки сматрају да је покушај прикривања озбиљног подбачаја у жетви.

Кина, Индија и САД су убедљиво највећи корисници азотних ђубрива у тонама по хектару. Кина је такође један од највећих извозника ђубрива и њена влада је у септембру најавила забрану извоза азота и фосфатних ђубрива до јуна 2022. године. Са високим глобалним ценама природног гаса, као и угља који увози, Кина је морала да се суочи са прекидима у снабдевању електричне енергије због обустава испоруке електропривредних компанија, које нису хтеле да струју продају с губитком. И, као последица сложене кризе, уследила је забрана извоза ђубрива. Кина је највећи извозник азотног ђубрива урее, која чини готово трећину светске понуде, а такође је главни произвођач фосфата.

У Баварској на југу Немачке, фармери наводно не могу да купе ђубриво најмање до следећег лета. Све шира и дубља, глобална криза са ђубривом довешће до наглог смањења приноса сточног кукуруза, пшенице, пиринча, кафе и других усева у 2022. години, а све усред најгоре инфлације цена хране последњих деценија, додатно погоршаном мерама безбедности и поремећајима у светском трговачком бродарству.

Атак на метан на УН конференцији о климатским променама (КОП 26)

Последица светске кризе у снабдевању ђубривом су и петоструко веће цене природног гаса, како се метан другачије назива, а што је опет последица "зелене политике" против угљен-диоксида Бајденове администрације, њеног програма "Спремни за 55" (“Fit for 55”), којим се предвиђа да се емисија угљен-диоксида смањи за 55%, што обухвата и метан и природни гас. Бајденова администрацијаје укида инвестирање у природни гас из шкриљаца и безглаво субвенцинише "зелену енергију", првенствено од сунца и ветра, што је довело до непоузданости електричне мреже, пошто кад ветар не дува и није сунчано долази до несташице  "алтернативне" струје. Проблем, велики проблем је складиштење, јер у земљама као што је енергетски зависна Немачка, алтернативе могу чинити 42% бруто потрошње. Како се нуклеарне електране и електране на угаљ опорезују до принудног затварања због лудила "нула угљен-диоксид" политике, цене нафте и природног гаса експлодирају. Нова улагања у експлоатацију угљоводоника као резултат тога се смањују, а залихе су ограничене управо када су енергенти свима потребни.

Све ово се добро уклапа у "Агенду 2030" Уједињених нација за "одрживу" пољопривреду и "велико ресетовање" Светског економског форума Клауса Шваба и Блек рока са Вол стрита (са девет билиона долара којима управља), а већ доводи до драстичног смањења производње меса, замењујући га лажним лабораторијским месом или чак инсектима као извором протеина.

Пољопривреда, посебно производња меса, навелико се сатанизује, тобоже зато што је главни узрок "глобалног загревања. Стога је метан прва мета на тапету "Зелене агенде", првенствено у САД и ЕУ. На недавно одржаном самиту, УН конференцији о климатским променама, њихов заједнички предлог, да се емисија метана до 2030. смањи за 30%, потписало је око 100 држава. Последично, можемо очекивати све жешће атаке влада и НВО-а на досадашњи прехрамбени систем, нападе у виду повећања цена пољопривредних ђубрива, кампања против меса у исхрани и захтева за "одрживом" пољопривредом - Њу дил за рат против нафте, гаса и угља, темеља релативно јефтиног енергетског система, окоснице данашње светске економије и главног средства за бег од јада и чемера после Другог светског рата.

Претходно од истог аутора: Ф. Виљем Енгдал: Глобалисти приватизују и природу

Сви његови претходни преводи овде .

Аутор: Ф. Виљем Енгдал

Извор: Now The Organized Takedown of Global Fertilizer Supply?

Превод: Ћирилизовано

Ф. Виљем Енгдал: Глобалисти приватизују и природу

Назив јој је Компанија за природна добра. Њујоршка берза са њом планира, како открива најекстремнији и потенцијално најопаснији план до сада, да направи трилионе долара од нечега што је природно право и наслеђе читавог људског рода - природе, природних добара, од ваздуха, слатке воде, прашума...чак и пољопривредног земљишта. План се промовише као начин да се подстакне очување природе. У ствари то су ђаволска посла трилионске финасијализације природе, што у крајњем значи да финансијска глобалистичка елита планира да контролише и саму природу. Суоснивач Компаније природних добара је Рокфелерова фондација. Ортаклук те и такве фондације и берзе требало би да нам буде знак за узбуну.

Израз финасијализација означава чин претварања нематеријалних и/или недодирљивих вредности у финансијске инструменте. Скривајући се иза такозване Зелене агенде, Уједињене нације и давоски Светски економски форум,заједно са владама водећих држава чланица Организације за економску сарадњу и развој (ОЕЦД), Вол стритом и највећим светским финансијским институцијама сада промовишу шему финансијализације буквално читаве природе. Чак су ангажовали Меккинси и сличне компаније да јој процене доларску вредност. По њима, природа вреди 4 квадрилиона или 4 000 билиона долара. Рокфелерова фондација Пројект Њујоршке берзе за стварање нове врсте акција, и да се акцијама Компаније за природна добра тргује исто као Епловим, акцијама Боинга или Шеврона, развијен је у сарадњи са Рокфелеровом фондацијом и нечим што су они створили а назив му је ИЕГ, скраћено од Интристик берзанска група (IEG - Intrinsic Exchange Group). Ша је ИЕГ? Да цитирамо њен сајт, ИЕГ је створена од Рофелерове фондације и подружнице Светске банке, Интер-америчке банке за развој (Inter-American Development Bank, IDB). Пре две године, ИЕГ је започела рад на пројекту Њујоршке берзе. Њихов „стратешки саветник“, Роберт Херц, био је председник Одбора за финансијске рачуноводствене стандарде (Financial Accounting Standards Board, FASB) од 2002. до 2010. године. То говори о многочему што се крије иза ИЕГ пројекта. Херц данас седи у одборима бројних корпорација, укључујући Морган Стенли банку и америчку фирму за некретнине, Фани Меј.

Такође пише да је ИЕГ створила "нову врсту имовине која се заснива на природи и бенефитима које природа пружа (назваћемо их услугама екосистема). Ове услуге укључују, између осталог, сакупљање угљеника, плодност тла и пречишћавање воде". ИЕГ планира да то постигне стварањем од Њујоршке берзе признатог новог облика корпорације под (заједничким) називом Компанија за природна добра. Споразум са Њујоршком берзом послужиће као њихова „платформа за упис ових компанија у списак компанија за трговање, тиме омогућавајући конверзију природних добара у финансијски капитал. Капитал компанија за природна добра уноси суштинску и продуктивну вредност природе и пружа складиште вредности засновано на виталним средствима која подупиру целу нашу економију и омогућавају живот на земљи...ИЕГ предлаже трансформационо решење према којем природни екосистеми нису само трошак за управљање, већ инвестициона производна имовина која обезбеђује финансијски капитал и извор богатства за владе и његове грађане". Обратите пажњу на оно "извор богатства за владе и грађане".

И, шта ту има лоше? Рецимо то што исти они Рокфелери који су створили нафтни труст и патентирали по живот опасна семена усева сада хоће да процењују вредност и продају природу и сва природна добра. А то је пука финансијализација природе, никакве добре намере добротвора, него профитерство инвеститора, глад за још више, силног профита. Кључно за све је ко дефинише „природну агенду“. Можете бити сигурни да су то корумпирани "одрживи" циљеви Агенде 2030 и Великог ресета Светског економског форума из Давоса. Агенда се намеће свима, одозго на доле, и није добра.

Како функционише

Компанија ће бити створена путем иницијалне јавне понуде (IPO) као и сваки други нови stock listing. Затим ће јавно продавати акције инвеститорима - међу којима могу бити и највећи институционални инвеститори као што су Блек рок са 9,5 билиона долара, Вангард група или, рецимо, државни инвестициони фондови Норвешке или Кине. При чему, а згодно је то, први човек Блек рока, Лари Финк, седи у Швабовом Управном одбору Светског економског форума, промотера Агенде 2030 Уједињених нација и "великог ресета" светског економског система у "одржив" систем.

ИЕГ описује могућности:"Како природни асети буду напредовали дајући сталан или све већи проток услуга екосистема, компанија треба у складу са тим да процењује и пружи повратак улагања. Акционари и инвеститори компаније, путем секундарних понуда, могу профитирати продајом акција. Ова продаја се може проценити тако да одражава повећање вредности вредности акција, отприлике у складу са њеном профитабилношћу, стварајући новчани ток заснован на чврстоћи компаније и њене имовине.”

Акције Компаније за природна добра могу купити и други, али очигледно је да ће главну реч водити највећи финансијски играчи, као и све битне берзе. Нова компанија, рецимо она која тврди да власник дела прашума Амазона, тада ће бити подложна рачуноводственим стандардима, укључујући ИЕГ-овом новоствореном по називом "Изјава о еколошким перформансама: Финансијска вредност протока услуга екосистема и имовине коју производи. Цена, вредност која се ставља на проток услуга екосистема је кључна, а то контролишу људи попут ИЕГ-овог Роберта Херца, члана одбора Морган Станли банке.

ИЕГ, преко платформе Њујоршке берзе: "ИЕГ претвара вредност природних добара у финансијски капитал како би власницима пружио начин да финансијски профитирају од вредности свог власништва у природним добрима." Али награде би такође ишле акционарима попут Блек рока и других сличних стварањем "финансијских трансакција које вреднују природна добра која омогућавају институционалним инвеститорима да препознају, учествују и сачувају вредност природе". Што ће рећи да профитирају на акцијама. Овде су врата широм отворена за манипулацију. Што ће рећи да су прилике за злопотребу застрашујуће. Јер из изјаве ИЕГ-а произилази да од њених акција могу, ако их купе, профитирати и корумпирани режими, да Украјина, Мексико, Либан... са тим могу да купују оружје или шта год им буде по вољи.

Чињеница да ову превару оркестрира Рокефелерова фондација разоткрива све, јер та фондација стоји иза сваке велике трансформације глобалне економије више од једног века, да би се контрола ставила у руке глобалне олигархије посвећене смањењу становништва. Фондација Рокефеллер створила је деструктивне ГМО биљке и патентирала их заједно са отровним противкоровима као што је глифосат, које уништавају исхрану и трују нам воде. Фондација игра кључну улогу у пандемијском "закључавању", као и у реорганизацији светске производње хране, е да би се уништила самодовољна пољопривреда у корист „одрживог“ узгоја без угљен-диоксида. Њујоршка берза и њен пројекат у ортаклуку са Рокефеллеровом фондацијом не обећава добробит за човечанство и природу, већ само за инвестиционе фондове.

https://journal-neo.org

Преведено прошле године: Тројица стварних газда Америке

А пре седам година: Ф. Виљем Енгдал: Зашто Рокфелери намеравају да униште све фармере на свету?

Аутор: Ф. Виљем Енгдал

Извор: Њу истерн аутлук

Превод, да би било јасније откуд оволико самопоуздање намесничке власти код Рио Тинта и Закона о експропријацији: Ћирилизовано

Ф. Виљем Енгдал: Русија и Иран мењају правила игре светског рата

Динамика руске спољне политике је благо речено импресивна откако је САД објавио рат уводећи финансијске и економске санкције Русији. Није још увек јасно да ли ће бити довољно да разбије економску опсаду Вашингтона и отвори пут за истинску глобалну економску алтернативу банкротираном доларском систему.
 

Јасно је да се Владимир Путин и група индустријских барона која се налази иза њега не скривају у страху.Последњи пример је скорашња посета руског министра одбране Техерану како би склопили велике војне договоре са Ираном. Утицај за обе земље као и за будућност Евроазије је потенцијално велика.

Ф. Виљем Енгдал: Зашто Рокфелери намеравају да униште све фармере на свету ?

Западна поп-култура је већим делом прошлог века систематски клеветала и обезвређивала професију која би требало да буде најпоштованија од свих, оне који на земљи раде по цео дан и дан за даном, да би нам понудили храну, људе чији је претпостављени друштвени статус пречесто сличан блату и прљавштини земље коју обрађују. Нико да застане, поразмисли и постави једноставно питање: шта бисмо радили када би побили све наше пољопривреднике ?

Наивнији становници градова би се брецнули без да много размисле: "Али ми смо индустријализовали производњу хране, данас нам не треба мануелни пољопривредни рад."

Заиста, бројке су импресивне.

Ф. Виљем Енгдал: Тајни саудијско-амерички договор о „нафтоводно-гасоводном“ рату против Ирана, Сирије и Русије

Ф. Виљем Енгдал

Појављује се све више детаља о новом тајном и поприлично глупом саудијско-америчком договору о Сирији и такозваној Исламској држави. Договор подразумева контролу над нафтом и гасом читавог региона и слабљење Русије и Ирана тако што ће Саудијска Арабија светско тржиште преплавити јефтином нафтом. Детаљи су утаначени на септембарском састанку америчког државног секретара Џона Керија и саудијског краља Абдулаха. Нежељена последица договора ће бити још брже окретање Русије ка Кини и Евроазији.

Једна од најчуднијих аномалија недавне кампање НАТО бомбардовања ИСИС-а, ИДИЛ-а, ИД или Daash-а или каквом сте већ називу склонији јесте чињеница да цена нафте, док бесни рат у нафтом најбогатијем региону на свету – пада, и то пада драстично. Од јуна месеца, када је ИДИЛ изненада заузео нафтом богате области око Мосула и Киркука, реперна цена нафте типа брент је пала за око 20%, са 112 на око 88 долара. Али дневна светска потражња није опала за 20 %, потражња Кине није пала за 20%, нити су америчке залихе нафте из шкриљаца порасле за 21 %.

Шта се десило ? Дугогодишњи амерички савезник у ОПЕК-у, Краљевина Саудијска Арабија, преплавила је тржиште нафтом по знатно сниженој цени, што је изазвало ценовни рат унутар ОПЕК-а, тужбу Ирана и паничну продају краткорочних фјучерса на тржишту. Саудијци су циљали на то да Азији продају нафту с попустом, нарочито Кини, којој је сирова нафта понуђена за само 50-60 долара по барелу, а ранија цена је била око 100 долара[1]. Та саудијска операција финансијског дисконтовања је, како изгледа, координирана са операцијама финансијског рата америчког Трезора, преко његове Канцеларије за тероризам и финансијско – обавештајну делатност, у сарадњи са неколико инсајдера са Вол стрита који контролишу трговину дериватима. Резултат је сваким даном све већа паника на тржишту. Кина је врло задовољна што може да купује јефтину нафту, али су њени блиски савезници, Русија и Иран, тиме тешко погођени.

Договор

Према Рашиду Абанмију, председнику Центра за нафтну политику Саудијске Арабије и стратешке прогнозе из Ријада, драстичан пад цена су намерно изазвали Саудијци, чија је земља највећи произвођач нафте у ОПЕК-у. За јавност, разлог је наводно жеља да се стекну нова локална на глобалном светском тржишту, јер потражња за нафтом опада. Међутим, према Абанми, прави разлог је тај што се жели да се изврши притисак на Иран и његов нуклеарни програм, и на Русију, да престане да даје подршку Башару Ал Асаду у Сирији[2].

Када се томе додају финансијски губици руске државе у продаји природног гаса Украјини и изгледи да транзит руског гаса огромном тржишту ЕУ (чије залихе пресушују) ове зиме буде пресечен – на чему раде САД – притисак на цену нафте двоструко погађа Москву. Више од 50% руског државног прихода потиче од извоза нафте и гаса.

Америчко – саудијска манипулација ценом нафте има за циљ дестабилизацију неколико јаких противника глобалистичке политике САД. Међу метама су Иран и Сирија, обе државе савезнице Русије у супротстављању САД да постану једина светска суперсила. Али главна мета је Путинова Русија, појединачно највећа претња хегемонији Суперсиле. Стратегија је слична ономе што су САД уз помоћ Саудијске Арабије урадиле 1986. године, када су свет преплавиле саудијском нафтом, обориле цену нафте на испод 10 долара по барелу и уништиле привреду савезника тадашњег СССР-а, Ирака Садама Хусеина, и, на крају, совјетску привреду, чиме је отворен пут пропасти СССР-а. Данашња жеља је да се оборе руски приходи од нафте, што би, у комбинацији са санкцијама пројектованим у Канцеларији за тероризам и финансијско – обавештајну делатност америчког Трезора, ослабило огромну подршку Путину у Русији и на крају довело до његовог збацивања. План је осуђен на пропаст из много разлога, најмањи није тај што је Русија заједно са Кином и другим државама предузела крупне стратегијске кораке да смањи своју зависност од Запада. У ствари, нафтно оружје је убрзало недавне руске потезе у усмеравању своје економске снаге на остваривање националних интереса и смањивање зависности од доларског система. Ако долар више не би био валута светске трговине, амерички Трезор би се суочио са финансијском катастрофом. Из тог разлога Керијев и Абдулахов нафтни рат зовем глупом тактиком.

Керијев и Абдулахов тајни договор

Дана 11. септембра, амерички државни секретар Кери састао се са саудијским краљем Абдулахом у његовој палати на Црвеном мору. Краљ је позвао бившег шефа саудијске обавештајне службе, принца Бандара, да присуствује састанку. Ту је скован план по коме ће Саудијци дати подршку сиријским ваздушним нападима на ИДИЛ, али под условом да их Вашингтон подржи у рушењу Асада, чврстог савезника Русије и де факто Ирана, и сметњи плановима Саудијске Арабије и УАЕ да контролишу све значајније европско тржиште природног гаса, и уништавању лукративне трговине Русије и ЕУ. „Вол стрит журнал“ је приметио, да су: „САД и арапски лидер месецима радили у тишини и да су се сложили о потреби да сарађују против Исламске државе, али не и како и када. Процес је оснажио Саудијце да од Американаца извуку нову обавезу – појачавање обуке побуњеника који се боре против господина Асада, чију смрт Саудијци и даље виде као врхунски приоритет.“[3]

За Саудијце, то је рат између два вековима супротстављена вектора ислама. Саудијска Арабија, дом светих градова Меке и Медине, де факто има надмоћ у свету сунитског ислама. Саудијски облик сунитства је ултраконзервативни вехабизам, тако назван по исламском фундаменталисти / салафисти из 18. века, Мухамеду ибн ал-Вахи. Талибани су проистекли из вехабизма и од Саудијаца издашно финансиране веронауке. Заливски емирати и Кувајт такође се држе вехабизма Саудијаца, као и емир Катара. С друге стране, Иран је срце мањег огранка ислама. Ирачко становништво је са 61% већински шиитско. Башар ал-Асад припада алавитима, шиитској грани. Око 23% Турака такође су алавитски муслимани. Да ствар буде још компликованија, преко пута Саудијске Арабије је Бахреин, у коме је чак 75% становништва шиитско, али владајућа породица Ал Калифа је сунитска и чврсто повезана са Саудијском Арабијом. Штавише, најбогатијом нафтом саудијском области доминирају шиитски муслимани који раде на нафтним постројењима Рас Тануре.

Рат нафтовода и гасовода

Ове успаване историјске линије подела унутар ислама претвориле су се у стање отвореног рата када су Стејт департмент и ЦИА лансирали Исламски свети рат, иначе познат као Арапско пролеће. Вашингтонски неоконзервативци инсталирани у Обамину администрацију у виду мреже „дубоке државе“, и њихови савезници у виду медија, као што је „Вашингтон пост“, залагали су се за тајну подршку омиљеном пројекту ЦИА познатом као Муслиманско братство. Као што сам описао у „Amerikas’ Heiliger Krieg“, ЦИА негује везе са терористима из култа смрти Муслиманско братство још од раних 1950-их.

Ако сада мапирамо ресурсе познатих резерви природног гаса у читавом региону Персијског залива, мотиви Саудијском Арабијом вођеног Катара и Уједињених Арапских Емирата у финансирању са милијардама долара Асадове опозиције и сунитске ИДИЛ постају јаснији. Природни гас је у 21. веку постао омиљен извор „чисте енергије“, а ЕУ је најперспективније светско тржиште за гас, што је, у збиру, главни разлог што Вашингтон жели да прекине међузависност у снабдевању „Гаспрома“ и ЕУ и на тај начин ослаби Русију и задржи контролу над ЕУ путем лојалних „проксија“ као што је Катар.

Највећи познати светски резервоар природног гаса лежи посред Персијског залива, делом у територијалним водама катара, делом Ирана. Ирански део се зове Северни Парс. Кинеска државна компанија CNOOC и Иран су 2006. године потписали споразум о развоју Северног Парса и инфраструктуре за течни природни гас за Кину.[4]

Катарска страна Персијског залива, под називом Северно поље, има треће по величини познате резерве гаса, иза Русије и Ирана.

Владе Сирије, Ирана и Ирака су у јулу месецу 2011. године потписале историјски енергетски споразум о гасоводу, што је прошло готово потпуно незапажено, јер је тада буктао НАТО-саудијско-катарски рат за уклањање Асада. Предвиђено је да гасовод кошта 10 милијарди долара, да се заврши за три године и да иде од иранске луке Асалује у близини гасног поља Јужни Парс у Персијском заливу и преко територије Ирака до Дамаска у Сирији. Споразум би Сирију претворио у сабирни и производни центар повезан са резервама Либана. Ово је геополитички стратешки простор који се географски отвара први пут, протежући се преко Ирана, Ирака, Сирије и Либана.[5] Како је рекао Пепе Ескобар, дописник „Азија тајмса“: „Ако икада буде направљен иранско-ирачко-сиријски гасовод, тада би, као челичном економском пупчаном врпцом, била учвршћена претежно шиитска осовина.“[6]

Убрзо после потписивања споразума са Ираном и Ираком, 16. августа, 2011. године, Асадово Министарство за нафту је објавило да је у области Кара у централној Сирији код Хомса откривено лежиште гаса. „Гаспром“ би, са Асадом на власти, био главни инвеститор или оператер нових гасних поља Сирије.[7] Коначно, Иран планира да гасовод од Дамаска продужи до либанске средоземне луке одакле ће гас бити испоручиван огромном тржишту ЕУ. Сирија би куповала ирански гас, а ту је и садашњи споразум да Ирак купује ирански гас из иранског дела поља Јужни Парс.[8]

Катар, данас највећи светски извозник природног течног гаса, углавном у Азију, жели исто европско тржиште које меркају Иран и Сирија, који зато планирају да изграде гасоводе до Медитерана. И ту долазимо до разлога зашто је отарасити се проиранског Асада од суштинског значаја. Катар је 2009. године Башар ал-Асаду предложио изградњу гасовода који би од катарског Северног поља кроз Сирију и Турску водио у ЕУ. Асад је предлог одбио, наводећи дуге пријатељске односе Сирије са Русијом и „Гаспромом“. То одбијање, у комбинацији са споразумом о иранско-ирачко-сиријском гасоводу из 2011. године, покренуло је свеобухватни напад Саудијске Арабије и Катара на Асадову власт, финансирање Ал Каидиних терориста, регрутовање џихад-фанатика вољних да убијају алавитске и шиитске „невернике“ за 100 долара месечно и калашњиков. Вашингтонски неоконзервативни јастребови у и око Обамине Беле куће, заједно са својим савезницима из десничарске владе Нетанијахуа, навијали су са трибина док је Сирија изгарала у пламену после пролећа 2011. године.

Данашњи амерички ратови у Украјини и Сирији су само два фронта у истом стратешком рату – да се осакате Русија и Кина и поништи свака евроазијска контратежа Новом светском поретку под контролом САД. На сваком, контрола енергетских цевовода – овај пут пре свега гасовода из Русије у ЕУ преко Украјине и из Ирана и Сирије у ЕУ преко Сирије – је стратешки циљ. Прави циљ САД и Израела и њихове подршке ИДИЛ-у је да се створи изговор за бомбардовање Асадових виталних силоса и рафинерија нафте и осакати сиријска привреда у припреми за „гадафијевску“ елиминацију савезника Русије, Кине и Ирана – Башара Ал Асада.

У ужем смислу, како то виде вашингтонски неоконзервативци, ко контролише Сирију може да контролише Блиски исток. И из Сирије, пролаз ка Азији, а тада ће држати кључ „Руске куће“, као и Кине преко „Пута свиле“.

У читавој историји, верски ратови су били најдивљачкији од свих ратова, а овај није изузетак, поготово када су милијарде долара прихода од нафте и гаса су у питању. Зашто је септембарски Кери-Абдулахов договор глуп ? Зато што су бриљантни тактичари из Вашингтона, Ријада, Дохе и донекле Анкаре неспособни да увиде повезаност нереда и разарања које изазивају, да добаце даље од визије контролисања протока нафте и гаса као основе своје нелегитимне власти. Сеју семе сопственог уништења.


Аутор: Вилијам Енгдал / F. William Engdahl (аутор књиге „Век рата: англо-америчка нафтна политика у Новом светском поретку“)
Извор:  The Kerry-Abdullah Secret Deal And An Oil-Gas Pipeline War On Iran, Syria And Russia
Превод: Ћирилизовано за Стање ствари

---

[1] M. Rochan, Crude Oil Drops Amid Global Demand Concerns, IB Times, October 11, 2014 http://www.ibtimes.co.uk/crude-oil-drops-amid-global-demand-concerns-1469524 
[2] Nihan Cabbaroglu, Saudi Arabia to pressure Russia Iran with price of oil, 10 October 2014, Turkish Anadolu Agency, http://www.aa.com.tr/en/economy/402343–saudi-arabia-to-pressure-russia-iran-with-price-of-oil
[3] Adam Entous and Julian E. Barnes, Deal With Saudis Paved Way for Syrian Airstrikes: Talks With Saudi Arabia Were Linchpin in U.S. Efforts to Get Arab States Into Fight Against Islamic State, Wall Street Journal, September. 24, 2014, http://online.wsj.com/articles/deal-with-saudis-paved-way-for-syrian-airstrikes-1411605329?mod=WSJ_hp_LEFTTopStories
[4] POGC, North Pars Gas Field, Pars Oil and Gas Company website, http://www.pogc.ir/NorthParsGasField/tabid/155/Default.aspx
[5] Imad Fawzi Shueibi , War Over Gas–Struggle over the Middle East: Gas Ranks First, 17 April, 2012. http://www.voltairenet.org/article173718.html
[6] Pepe Escobar, Why Qatar Wants to Invade Syria, Asia Times, September 27, 2012, http://www.informationclearinghouse.info/article32576.htm
[7] Ibid.
[8] F. William Engdahl, Syria Turkey Israel and the Greater Middle East Energy War, Global Research, October 11, 2012, http://www.globalresearch.ca/syria-turkey-israel-and-the-greater-middle-east-energy-war/5307902