ТЕКСТ ИЗ, РЕЛАТИВНО БЛИСКЕ, ПРОШЛОСТИ
Прошло је готово деценију и по од када сам написао текст који следи.
Пажљиво га читам, а то препоручујем и вама. Видећете због чега.
“Листам књигу коју је „Забавник” објавио 2006. године, у циклусу
„Енциклопедија свезнање”. Књига се зове „Открића у будућности”, и аутор
јој је Мајкл Тамбини. Од 1901, кад је емитована прва радио-емисија преко
Атлантика, до краја 20. века, кад се појављују виртуелна стварност и
мобилни телефон, текла је технолошка револуција чијих последица још
нисмо свесни (а можда нећемо ни бити, јер…) Да, планета више није
глобално село – она је сеоце, заселак. Свет опасује на стотине хиљада
километара оптичких влакана; једно влакно, дебљине власи косе, може да
преноси око милион разговора.
Мајкл Тамбини пише о будућности надзора из свемира: „Да ли сте се
икада запитали како Ваша кућа изгледа из васионе? Ускоро ћете у то моћи
да се уверите. Снимање из сателита постало је тако усавршено да је сада
могуће видети сваки квадратни метар Земље из дубоког свемира. Писац Џорџ
Орвел (1903–1950) предвидео је будућност у којој ће сваки наш корак
надзирати власт опседнута жељом да управља. У извесним погледима био је у
праву”.
Расте и становништво: од 1800, кад је било мање од милијарду људи на
свету, до 2100, кад се очекује око 11 милијарди. Само Токио има 29
милиона људи. Већина становника сиромашних земаља живи без довољно
хране. Али футоролози су оптимисти. Весело нас теше: у Јапану треба да
се подигне кула висока 150 спратова, самосталан град са 50 000
становника.
Да би се повећала ефикасност кретања, саобраћај света мора бити под
надзором: „Сва нова возила ускоро ће имати уграђене карте. Овај систем
има карте на CDROM-у, а преко антене прима податке о положају преко
сателита за глобално позиционирање. Возач укуца одредиште, рачунар
израчуна најповољнији правац кретања, а дигитализовани глас саопштава
упутства како стићи на жељено место” (најежили сте се од усхићења новом
„слободом кретања”, зар не?)
Свакако ће вам пријати и вест да ће се ускоро летети хиперсонично, то
јест пет пута брже од звука. А у кући 2020. имаћете нано-роботе
величине паука који ће вам чистити тепих. И зидови ће бити од
интерактивних материјала кадрих да се мењају на притисак дугмета, да би
одговарали вашем расположењу. „Паметна” канта за ђубре разврставаће и
паковаће смеће за рециклажу. Нестаће и новац; све ће бити на „паметним
картицама”. А ево како ћете стицати пријатеље: „Вреле значке озариће ваш
друштвени живот. Ови краткодометни комуникациони уређаји садрже све
ваше личне податке. Они емитују ваш лични профил и примају емисије
других значака. Ако се профили подударе, значка ће на то скренути пажњу
ономе ко је носи”. Имаћемо и електронске кућне љубимце. А радујете ли се
томе што научници већ спајају нервне завршетке с микрочиповима, па ће
сећање моћи да се убацује у рачунар? И што ћемо, помоћу мисли, моћи да
укључујемо ТВ апарат? Нанороботи ће ускоро путовати кроз крвоток, и
обављати операције на молекуларном нивоу, а и целокупна медицинска
историја, скупа са генетским кодом, налазиће се увек уз пацијента,
снимљена на паметну картицу. Да ли и ове идеје „пријају” вашој
футуролошкој глади за визијама: „Једног дана генетичари ће можда моћи да
уклоне из људских бића црте које се сматрају непожељне по друштвено
здравље. Оне би биле замењене прихватљивијим особинама”. (Зар није
одавно рекао Дејвид Гомперт из Савета за иностране односе САД да „српски
вирус треба избрисати”?) Ген из рибе иверак може се пренети у кромпир,
да би ова биљка постала отпорна на мраз; банане се могу модификовати
тако да дају вакцине; јабуке не морају имати петељку; кукуруз и парадајз
треба да се генетски дотерају тако да постану отпорни на штеточине.
Ускоро ће човек моћи да мења делове свог тела, постајући прави
киборг. Тамбини нас храбри силицијумским чипом који контролише ум,
вештачком кожом, пејсмејкером који управља радом срца, цеви од гипког
полиестера која премошћује оштећену вену, направом од титанијума која
спаја два пршљена. Људи и роботи ће се све мање разликовати. Ту су и
машине које мисле попут рачунара „Deep Blue”, који је победио Каспарова у
шаху 1997, јер је могао да анализира 200 милиона потеза у секунди и
види 20 потеза унапред. А и „виртуелна стварност” долази: у 21. веку она
ће заменити телевизор, и све ће моћи да се гледа тродимензионално.
Стижу и војници будућности, чијом муницијом управљају ласери; и
цариници, који сниме све што превозиш у возилу, плус твоје тело. Све се
смањује: ТВ сада стаје у џеп, компјутер на длан, а у 21. веку
канцеларија ће бити на руци. Постоје и материје лакше од ваздуха; сања
се о насељима на Марсу.
И, за крај: „Цела ваша прошлост могла би ускоро да се нађе снимљена
на паметној картици. Она би обухватала возачку дозволу, пасош,
медицински картон, финансијско стање, податке о занимању и запослењу,
евентуална огрешења о закон”.
То је будућност коју је човек планирао, без Бога. Будућност
самообоготворења. Будућност за нас и нашу децу… Будућност за коју су
свети старци провидели да ће хришћани последњих дана преклињати Христа
да дође и да оконча царство таме, без обзира на своје грехе и слабости.
Али, ради изабраних, Христос ће скратити дане оне, јер неће дати злу да
царује у уобичајеним временским оквирима.
Амин. Да, дођи, Господе Исусе!”
Наравно да вам овај текст нисам препоручио као пример моје памети и
стилске дотераности; напротив! Реч је о нечему озбиљнoм: о томе како се
остварују кошмари за које је човек, уверен у научну фантастику својих
моћи, мислио да су слатки снови. Као у песми „Седморице младих“ коју сам
слушао као дечак:“У 2000. години сви ћемо бити господини, јешћемо
бомбоне и чоколаде, а роботи ће да раде!“
А роботи стварно раде. Али, против нас и против наше људскости.
ПРЕД ДРУШТВЕНОМ ДИЛЕМОМ
Недавно сам од брата у Христу добио писмо следеће садржине:“Поштовани
господине Владимире, случајно сам сазнао за овај документарни филм од
пријатеља који и није знао о чему се говори у њему. Пошто је новијег
датума и још увек се не зна много о њему код нас, сматрам да би било
корисно да га што више људи погледа. Превод који сам користио је
хрватски, пошто би ми доста одузело времена да пронађем одговарајући
софтвер с којим бих га обрадио, пресловио и граматички дотерао. Видео
сам прво поставио на Фејсбук, али тамо није издржао ни десет минута.
После тог искуства, мислим да би постављање видеа на Јутјуб имало исти
епилог. За сада, на сајту Rumble се видео још увек може погледати.
Иако доста пратим дешавања у АјТи свету и упознат сам са разним
манипулацијама и преварама на интернету по питању (дез)информација са
којима нас затрпавају и са леве и са десне стране, доста сам нових
информација сазнао, као и нових референци потребних за упоређивање како
са тренутним тако и са будућим дешавањима и сазнањима. Такође,
документарац ми је са неким, у документарцу објашњеним начинима
функционисања електронских услуга које користимо, разјаснио нека питања
која сам имао.
Све описано у овом документарном филму итекако утиче на живот
православног хришћанина. На жалост, много је Срба који већ имају
формирану свест и систем размишљања баш уз помоћ информација које су нам
сервиране. Провера шта је од свега тога истина се свела на то шта ја
сматрам да је истина.
Нарочито ме је то поразило када сам схватио колико је тога у Цркви. У
једном моменту сам се осетио насамарен и преварен од стране ђавола што
сам се толико опуштено и без провере препуштао свему што ми је чешало
уши, што је резултовало духовном стагнацијом и деградацијом. Но, то је
друга тема и дуга прича…“
У ствари, права тема и права прича: како су хришћани, осим часних
изузетака, постали магарци који верују у технологију уместо у Бога?
ЛАЈКОВАЊЕ И ТОТАЛИТАРИЗАМ
Филм „Друштвена дилема“ објавио је Нетфликс, а аутор му је млади и
перспективни документариста Џеф Орловски. Фејсбук га је, како видимо, из
разумљивих разлога, избрисао, али га још увек, са преводом, можете
погледати на адреси: https://rumble.com/vamcj5-17838833.html
Сјајни филмски критичар „Печата“, Владислав Панов, нам објашњава о
каквом је делу реч:““Друштвена дилема“ бави се социјалним мрежама које
су преузеле примат не само у комуникацијском смислу, као средство
наводно боље, лакше и свеобухватније комуникације међу људима „ма где
били на планети“, већ најпре и најважније, као средство тоталне контроле
сваког појединца који у њима учествује. А учествовање у њима је током
времена постало заправо и постојање. Кога нема на друштвеним мрежама он
дословно не постоји, али он је изолован и од потенцијалних пословних
ангажмана, дакле директно егзистенцијално угрожен. Још горе, друштвено и
пословно до те мере хендикепиран да се и осећа као непостојећа,
небитна, безначајна и непотребна особа. Али није само пуко постојање у
тим мрежама довољно за опстанак у том свету, а преко њега и у овом
назовистварном. У том свету демократског фашизма веома је битно бити
позитивно оцењен од других („лајкован“). А свака позитивна оцена,
односно што више њих, доводи до побољшања статуса који, опет, у неком
даљем последичном низу може довести и до економског задовољења. Међутим,
у овом процесу је најважније да у тој игри наметнутој маси веома мало
људи веома много зарађује. Кликтање, оцењивање, прождирање реклама и
лажи, што дужег борављења у нестварном свету што бројнијих поданика
сајбер-поретка, директно доноси профит творцима-организаторима ових
мрежа. Филм „Друштвена дилема“ демистификује овакав систем, открива ту
невидљиву силу наметнутог значаја паралелног света који, иако стварно не
постоји, непрестано мења нашу стварност и то не насумично, случајно или
спорадично већ усмерено, врло прецизно циљано. Са „задњим“ намерама.
Злокобним. Малициозним. Поданици новог сајбер-поретка управо служе
господарима невидљивог света да на њима непрестано зарађују. Овај филм
се усудио да то детаљно открије, као и да критикује овај систем
(без)вредности чији је главни циљ профит, односно тотална контрола на
светом опет пре свега из користољубља, али и из политичких разлога у
којима се као главни мотив налази потреба за потпуном доминацијом. Његов
потенцијал у уверљивом раскринкавању истинских намера приликом стварања
друштвених мрежа, и опортунистичком каснијем реаговању њихових твораца
на позитивне реакције најширих маса када су оне популарне преузеле
интернет-саобраћај значајно повећава чињеница да су пред камерама
пристали да говоре саучесници, па и неки директно умешани аутори ових
мрежа који су у тим монструозно моћним и богатим компанијама имали
високе позиције и збринут живот „за сва времена“. А ипак су из њих у
одређеним тренуцима изашли. Нису додуше открили мотиве изласка из тако
лукративне приче, али су своје дојучерашње послове беспоштедно
критиковали, а компаније попут Јутјуба, Гугла, Фејсбука, Твитера,
Инстаграма и све бројнијих њихових следбеника и клонова јасно су
означили као зло које може да доведе до краја наше цивилизације!“(1)
По ко зна који пут, човек је одабрао магијски пут самообоготворења
уместо благодатног пута обожења љубављу Христовом. А тај пут увек води
ка крају, ка смрти, ка небитију.
СМРТОЉУБЉЕ И ТЕХНОЛОГИЈА ПО РАДЕТУ ЈАНКОВИЋУ
У књизи о борби за Сопство, „Против таме овога света“, савремени
српски хришћански мислилац Раде Јанковић каже да је пад у технику
непосредан плод СМРТОЉУБЉА МОДЕРНОГ ЧОВЕКА:“Већ и само прихватање
фармерки, одевног предмета црначких робова, берача памука и каубоја,
људи осуђених на брзо пропадање, кореспондира са појавом животног стила који је модерном човеку понудио читаву лепезу некропола
од гвожђа и бетона: подземна железница, поземна склоништа, подземни
ракетни силоси, подземни паркинзи, подземни аеродроми, подземни атомски
тестови, подземна кабловска мрежа. Имамо и пословне зграде са четири или
пет спратова испод земље. Ту раде људи изоловани у својим малим
боксовима од иверице и плексигласа. Мртвачки сандуци модерних робова!
Ујутру, док се вози подземном железницом, модеран човек сањиво лисата
поруке на екрану својег најновијег ајфона пете генерације.
Затим, улази у своје радне просторије, седа у свој бокс, укључује
компјутер, пријављује своју шифру и осам, десет или дванаест сати буљи у
екран. Увече, пошто се истуширао и појео парче гњецаве пице, коју је наручио преко ајфона, седа испред телевизијског екрана да се опусти.“(2,51)
Мртав, а хода. Живи с оне стране екрана, у свету иза огледала, препуном демоноликих сенки које га држе у трајном стању чамотиње.
ЕКРАН КАО УСУД
Опет Раде Јанковић:“Модеран човек више не може без екрана! У то сам
се уверио ономад, док сам пио кафу у једном београдском ресторану. Лево
од мене седео је човек тридесетак година стар. Дубоко замишљен гледао је
у екран својег лаптопа. Повремено би зачепркао по папирима расутим по
столу и отпио гутаљ чаја. Преко пута мене седели су једна девојка и два
младића. Девојка је прелепа, младићи су згодни, лепо грађени. Сви на
себи имају светлоплаве фармерке са великим рупама на коленима. У рукама
држе своје ајфоне, буље нетремице и куцкају по тастатури. Повремено, као
месечари спуштју руку, насумице хватају шољу са капућином, приносе
устима и сркну несвесно као да спавају. Нико ни с ким не разговара. Они
више не знају шта је то живи говор.
Они и живот виде само на екрану. Све што је изван екрана, за њих је акција а они су њени актери.
Они не иду у живот него у акцију. Немају више осећај постојања. Имају
само друштвену улогу. Девојка има улогу лепшег пола, младићи улогу јачег
пола. Док се не појави неко као Алехандро Гомез Паломо и покаже да је
све то привремено, и да може да се промени. Јер, мода поравнава све
разлике.“ (2,52)
Нарочито сада, када нас, на светском нивоу, „закључавају“ у ад модерне технологије.
То је доба короне, када се људима намеће он лајн животарење и
служење господарима сени; сада најтеже страдају деца која иду/ не иду у
школу и која трајно губе приступ социјализацији, а приморавају их да
носе маске и крију лица.
Лица су израз личности.
Господари таме мрзе личност, јер је по лику Господњем.
ДИКТАТУРА ДРУШТВЕНИХ МРЕЖА
Владислав Панов пише о „Друштвеној дилеми“ као филму који буди на
размишљање кад је у питању улога друштвених мрежа:“Оне су наметнуле све
неопходне нове „вредности“ које се морају поштовати. Оне су створиле
нови начин живота, уништиле истинске људске вредности и међуљудску
повезаност каква је некада била и каква једино може да буде да би се
вредновала као људска. Своје конзументе су претвориле у послушне пионе
потрошачког друштва што намеће седење испред екрана и гутање реклама,
лажних вести, непостојеће историје (она се, као у Орвеловој дистопији
„1984“, стално мења прикладно потребама текућих „истина“), прихватање
најнижих људских нагона као јединог мотивационог подстицаја за
свакодневно функционисање и бесомучно међусобно оцењивање, и сходно томе
позитивно и негативно рангирање сваког појединца управо у поштовању
свих поменутих модерних назора и канона. Делује да није лако живети у
таквом свету. Управо је супротно. Лење и похлепне масе и даље се у тужно
масовном броју прикључују овим мрежама – пристајући на њихов систем
вредности и чињеницу да ће на све начине бити експлоатисани, чак и
преварени, а свакако шпијунирани и константно контролисани – јер су
убеђени да ће им то у свему олакшати живот. Не треба заборавити да су
друштвене мреже, с Фејсбуком на челу, настале јер су обећале ту тако
примамљиву и лажно безбедну лакоћу живљења, у којој је повезивање на
даљину подразумевало не само лак домашај до других, у свему иначе
далеких особа, већ, што је најважније, могућност да лажно и неадекватно
стварним квалитетима улепшавате све своје карактеристике. Дакле, створен
је амбијент у коме су лажи једино средство размене, комуникације и
уопште мотивације у међуљудској интеракцији.“ (1)
А отац лажи је, знамо, ђаво.
ЛЕЊОСТ КАО ПУТ У ПРОПАСТ
Лењост, и телесна и духовна, смртни је грех. Старац Пајсије
Светогорац је говорио о лењима:“Ови људи се не погружавају у дубину. Они
једноставно прекидају кабл, тј. своју везу са Богом, и после тога им се
више не може помоћи. Нажалост, већина хришћана није црквено побожна,
због чега је демонски утицај на њих огроман. Свима говорим – уцрквените
се, да бисте се освештали. Чак и ако само одлазиш у храм, који је
Божији, и ако се на тебе спушта божанска благодат, ти се освештаваш, и
само то је довољно да изазове страхопоштовање. У храму нас посматрају
Христос, Пресвета Богородица, свети, ми тражимо њихову помоћ, ми,
једноставно, можемо беседити с њима. Тамо се врше Свете Тајне – приноси
се Жртва, и Христос нам даје Своје Тело и Крв. Зар то не би требало да
нас потресе?”
Када би неки рекли да не иду редовно у цркву, да се умарају, да желе
да се наспавају и да не могу да се усредсреде, Старац би одговарао:
„Црква подсећа на лађу. Када се укрцаш на лађу, тамо можеш да заборавиш,
да се одвојиш од свега, па чак и да одспаваш – она ће те возити, она ће
те водити до жељене обале. Главно је да ти већ сада пловиш, да си на
лађи”.
Уместо Цркве и иконостаса – ледени екран, у који тонемо, продајући
душу за безвредне слике ништавила. Ван лађе смо, спавамо смртним сном.
ИСКЉУЧИТИ СЕ
Решење је једноставно, каже Панов – искључити се:“Култура је у овом
налету коронизоване деградације онога што је остало од нашег стварног
света, заједно са економијом коју смо пре короне познавали, највећи
губитник. И један од најважнијих циљева за тотално уништење. Тешко да ће
се иједан од ових сегмената на којима је почивао систем вредности на
коме су се ослањали наш свет и наши животи у њему икада опоравити.
Испада да је управо „погрешна технологија“ највећи кривац за урушавање
наше цивилизације. Да је она искоришћена, злоупотребљена. Да је постала
моћно средство за спровођење опскурних и малициозних планова.
Технологија, која је спровела метастазично ширење друштвених мрежа и
која ће својим убрзаним развојем у скорој будућности то још више бити у
стању да чини најпре развојем вештачке интелигенције и даљим убрзавањем
интернет-конекција (5Г мреже и касније још моћнијих мрежа), постаје наш
највећи непријатељ иако је врло дуго деловала као пријатељски помагач
без кога је незамисливо наше постојање. Данас се, међутим, чини да наше
постојање бива незамисливо са овако злоупотребљеном технологијом. Отуда,
врло неочекивани, да ли због храбрости аутора да буде тако експлицитан и
шокантно искључив, завршетак „Друштвене дилеме“. Сви поменути
саговорници у филму, поновимо да је реч о стручњацима и учесницима
стварања друштвених мрежа и уопште технологије која их је омогућила и
развила у ово што су данас, препоручују гледаоцима као једино могуће
решење за одупирање злу које оне собом доносе – искључење са њих!
Укините своје налоге, рекоше! Ми смо то урадили! И заборавите да оне
постоје! Заувек. Једино тако ће оне заиста престати да постоје. А онда и
то зло у њима. Делује као бајка, детињасто и најпре немогуће. А да ли
је?“(1)
Наравно да није. Али, треба имати храбрости да се буде личност у свету маски.
СВЕ СЕ ЗНАЛО
Знало се куда ово иде, још у првој половини двадесетог века. Наш
философ Владимир Вујић је, пре Другог светског рата, писао о
Шпенглеровом схватању технике, и упозоравао шта нас чека – техника ће
све срушити, а што не сруши убиће путем униформизације. Јер, она је
оличење воље за моћ, а, како каже Вујић, „граница ма које врсте, па и
духовна, смртни је непријатељ воље за моћ.“
Вујић је забележио:“И није истина, додаје Шпенглер, да техника људска
уштеђује људски рад. „Самоме бићу људске технике — која је лична и
променљива, припада, насупрот техници врсте y животиња, особина да сваки
проналазак садржи могућност и нужност нових проналазака’, да свака
испуњена жеља буди хиљаде нових, сваки триумф над природом дражи на још
веће”. Душа, зверска y основи, незаситима је: и ту је проклетство и
судбина живота y култури.“
Да, у томе је реч – техника, као и ђаво, испуњава жеље; жеље се множе
и – оде душа. Оде душа…За шта? Ни за шта. Продајемо душу за наказне
слике, привиде, утваре…
Вујић је писао:“Техника је постала езотерична, као и виша математика
којом се служи. Механизирање света доспело је y стадиум најопасније
напетости. Слика земље, са својим биљкама, животињама, људима, изменила
се. За неколико десетина година шуме су ишчезле, претвориле се y
хартију, чиме су настале климатске промене које прете привреди читавих
земаља; безбројне животињске врсте потпуно или готово искорењене, а
читаве људске расе доведене до ишчезнућа. Све што је органско подлеже
организаторном. Вештачки свет прожима и трује природни. Цивилизација
поста и сама машином која све чини или хоће да чини машински. Техничка
мисао, без обзира на смисао или несмисао, хоће остварење. Луксус машине
је последица тога. Машина је, на крају крајева, симбол, као што је
перпетуум мобиле, њен потајни идеал, једна душевна и духовна, али не и
животна нужда.“
Рачунар је, наравно, мета-машина, машина свих машина. И сада га
гледамо, и клањамо се делу руку својих, поново постајући идолопоклоници,
од чега нас је Христос, пре два миленијума, ослободио.
А људи у Цркви мисле да је ТВ пренос Литургије нешто достојно хвале.
Мисле да су побожне сличице на Интернету доказ да вера постоји и да је
жива. Авај, авај, авај!
У ЧЕМУ ЈЕ НАДА?
Човечанство иде ка пропасти, и неће се зауставити, јер би морало да
одбаци технику као пут ка тој пропасти. Дешава нам се оно што је било
пре потопа: огромни технолошки напредак (трагови препотопске моћи човека
безбожника су свуда: од цртежа у долини Наско, преко египатских
пирамида, до мегалита у Европи) праћен сатанопоклонством. И слом. Потоп.
Траг је мит о Атлантиди. Кад су били на врхунцу моћи и разврата, дошао
је потоп.
Потопа више неће бити.
Ближи се Други долазак Господњи, у огњу.
Наша утеха је, наравно, покајање у Христу, Богу покајника, путника ка Небеском Јерусалиму, Граду покајаних.
И велика је ствар што ми, православни, у начелу знамо шта се збива и
шта ће се збивати. Ратоваће Звер против Јагњета, и изгубиће. Победиће
Христос. А ми да се потрудимо да будемо са Победником и да душе не
продамо за наказне сенке технологије.
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
- http://www.pecat.co.rs/2020/10/ukinite-naloge-na-drustvenim-mrezama/
Раде Јанковић: Против таме овога света/ Три огледа о сопству, Удружење „Милош Милојевић“, Црна Бара, 2020.
Извор: Борба за веру
