 |
| Извор: Председништво Руске Федерације |
Још од септембра 2015. године, када је Русија преокренула ток сиријског грађанског рата у корист Асадовог режима - употребљавајући своје стратешке ваздушне снаге, а потом и "чизму на терену", чиме је издејствовала примирја и повлачења побуњеника из стратешки битних области у упориште у Идлибу, Израел бомбардује сиријску војску, иранске и снаге Хезболаха.
При чему се намеће питање: због чега је Путинова Русија признала да Израел мора да спречи јачање војног присуства Ирана у Сирији? Јер то присуство, на крају крајева, помаже консолидацији Асадовог режима - што је био главни разлог због којег се Русија одлучила да интервенише.
Да бисмо разумели Путиново прихватање израелског ангажовања у Сирији, присетимо се односа снага царске Русије и њених јужних суседа, османлијске Турске и царског Ирана почетком 20. века.
Однос снага у то време - пре више од 100 година - био је у потпуности у корист Русије. Руско становништво је тада бројало огромних 100 милиона у поређењу са 24 милиона Османског царства (број је у Првом светском рату преполовљен, због војних пораза, губитка гушће насељених територија и глади) и 12 милиона становника сиромашне и подељене Персије.
По Ерик-Јану Цуркеру, водећем османисти, Русија је имала буџет седам пута већи од државног буџета Османског царства, и много већи него што су била средства на располагању властима Персије.
Сто година касније, равнотежа снага између Русије и њена два проблематична суседа изгледа битно другачије.
Русија је 1900-те имала три пута више становника од Османског царства и Персије - заједно, а сада 165 милона, насупрот 142 милиона грађана Турске и Ирана.
Још гори од ових цифара су руски унутрашњи демографски трендови који утичу на односе између Москве и ове две државе. Русија се, по показатељима које је на недавној радионици представио стручњак са Универзитета у Хаифи Александар Табачњик, исламизује: прираштај словенског становништва опада много брже од прираштаја муслиманко-турске популације Русије.
Али ова словенска мора, а Словени су Путиново основно упориште, не мучи само Русе и Русију. Одувек себе сматрајући за наследника православног Византијског царства, Русија са забринутошћу посматра не само свој, него и демографски пад код својих традиционалних православних савезника - Грчке, Бугарске и Македоније.
Демографска килавост православних Словена пак подстиче дрчност Албанаца, који су муслимани - што је тренд додатно подстакнут продором Турске на Балкан, у складу с Ердогановим неоосманизмом.
И економски показатељи јасно говоре о измењеном односу снага Русије и два јој архинепријатеља. Некада седмоструко економски јача од Османског царства и Персије, Русија је сада у сасвим другом положају, због успешно спроведене индустријализације у Турској и откривања и експлоатације нафте и гаса у Ирану. Данас је збирни БДП ових двеју држава једнак БДП-у Русије, с тим да су оне све ближе и по степену научно-технолошког развоја.
Русија са страховањем (заједничком многим јужноевропским државама) гледа и на, безмало потпуну, исламизацију Блиског истока, посебно Источног Средоземља, где је одувек хтела да успостави своје политичко, војно и морнаричко присуство.
Где у једначину ступа Израел - Русији једино светло у дугом и мрачном географско-демографском тунелу кроз који пролази.
Израел је једина блискоисточна земља са порастом немуслиманског становништва, држава у којој су хришћани, па и православна мањина - све бројнији, иако не колико израелска муслиманска популација.
Такође, Израел је једина немуслиманска земља Источног Средоземља чија моћ расте, што показују сва поређења између војно и технолошки успешне државе - Израела, и кризом опхрване Грчке.
Најзад, Израел је једина блискоисточна земља са заједничким руским културним наслеђем бројних својих политичара који су сада на власти, почев од министра одбране Авигдора Либермана, министра за дијаспору и Јерусалим Зе'ева Елкина и председника Кнесета Јули-Јоела Еделштајна, да наведемо само најистакнутије.
Наравно, ове и овакве чињенице не значе да у односима Русије и Израела нема трзавица. Геополитика је готово увек збрка, мућкалица.
Путин је увучен у проблематичну осовину са Турском и Ираном (и Кином), јер то је "деспотски пакт" против Запада.
Утврђивање и јачање таквог пактирања је заједнички исказ презира према људским правима. Лидери ових трију земаља су пригрлили концепт државног суверенитета с почетка 20. века само зато да би имали одрешене руке како у домаћим, тако у спољним пословима.
Блиско савезништво Израела и САД такође јесте и биће проблем, без обзира на Трампове симпатије према Путину.
А опет, "шира слика" налаже разумевање с Израелом, чега су свесни и Путин и руско руководство.
Став Москве је јасан. Највећа опасност за Русију - и унутрашња, и спољна - јесте сунитски ислам, пошто су руски муслимани углавном сунити, и зато што Турска, чији је поглавар сунитски фундаменталиста османско-империјалних амбиција, представља већу опасност од шиитског Ирана - а нарочито стога што су руски муслимани не само сунити, него и припадници турског етничког корпуса. Зато Путин толико инсистира на стратешкој сарадњи са Ираном у сиријским и иним пословима, иако је потпуно свестан регионалне и геостратешке важности Израела.
Израел разуме исходишта овакве руске политике, али не може допустити да се она спроводи на рачун израелских краткорочних циљева.
За Израел, руски ставови, замисли и чињења су плаузибилни само ако се показују успешним у удаљавању Ирана из Сирије, ако воде уједињавању снага у обарању исламистичког режима у Ирану и - док се тај циљ не оствари - помажу у удаљавању Асадовог алавитског режима од Техерана.
Изостанак таквог напретка значи да ће Израел морати да настави с бомбардовањем шиитских милиција у Сирији и алавитског режима.
Бомбардовањем којег је, с обзиром да Асадова војска и Хезболах напредују ка југу и Голанској висоравни, до сада било - недовољно.
 |
| https://besacenter.org/ |
Претходно из истог извора:
- Центар за стратешка изучавања "Бегин-Садат": Нове стратешке димензије Источног Средоземља
- Центар за стратешка изучавања "Бегин-Садат": Библија, секуларизам и антисемитизам
- Центар за стратешка истраживања "Бегин-Садат": Побити што више припадника сиријске војске и Хезболаха!
О аутору: Хилел Фриш је професор политикологије и блискоисточних студија на Универзитету "Бар-Илан", и виши сарадник-истраживач Центра за стратешка истраживања "Бегин-Садат"
Извор: Why Russia Needs Israel
Превод: Александар Јовановић / Ћирилизовано. на Кранчбенг++ Линуксу
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!