Ћирилизовано : Књижевност

Приказивање постова са ознаком Књижевност. Прикажи све постове

Николај Рајевски

Имање наше. Одрастао сам јурцајући прашњавим друмом, између два дрвореда липа. Са обе стране пута, по један низ липа. Дрвореди, чинило ми се тада, низови без краја, воде до краја света.

Липе, то словенско свето дрво. Какав хлад даваше, бруј пчела, мирис опојни, чај предивни. Мирис ме овај пратио до краја живота...па и након њега. Керч је место мојега рођења, полуострво Крим, Русија. Рођен сам у угледној, официрској породици. Деда мој Николај, ратовао је у Отаџбинскоме рату 1812, одиста јесте, да.

Велики је генерал Николај Рајевски то био, дедушка мој. А његов деда беше судија Светога синода, да, да. Какав корен, таква и младица.

А ова младица, дедушка мој, рано војник постаде. Те тако, ратовао је већ у Руско – Турском рату, стекавши потпуковнички чин већ 1790. године и добивши команду над козачком бригадом. Јесте, да. Дичио се орденом Светог Ђорђа 4 степена. Па отиде у рат спрам Персије. Отиде из војске као генерал-мајор, јесте, сасвим тачно је.

Поврати се слави старој, у ратовима са Наполеоном. Одликован јоште. Рањен у прса у бици код Лајпцига (видите и сами докле стиже, не бих га ја више хвалио), но остаде на коњу, упркос зледи тој. Концем, ништа мање, гонио је француску восјку, до самога Париза. Дед мој, победник.

Бака моја, унука беше научењака славнога М.В. Ломоносова.

Отац ми, Николај исто, Николајевич, генерал-лајтнант беше. Мати Ана Михаиловна Бороздина. Отац је основао је град Новоросијск, велики Пушкин му посвети поему своју “Кавкаски заробљеник”. Он, отац мој, премину млад.

Остасмо брат Михаил и ја, да наставимо траговим деде и оца. Обојица свршисмо Универзитет у Москви, физичко-математички смер. И сјајни смо студенти били, сјајни. Ја сам особито био склон књижевности и историји словенских народа, сматравши да смо сви ми, Словени, један род. Тако сам осећао. Говорио сам енглески, француски, немачки и одлично разумео српски. Мој млађи брат, Михаило, ожени се кнегињом Маријом Григоријевном Гагарин. Радости моје.

Ја...сам одабрао, да се верим, дакле потом и оженим службом. Службом Отаџбини и мојем словенском народу, ма где он био.

Те тако, те 1867. године, обрех се први пута у Србији и Босни. Имао сам 25 година тада. Био сам члан специјалне мисије. Прилика беше, да макар назначим, да сам достојан предака славних. Сасвим сам пламтео у тој жељи, потреби, да се самопотврдим. Бавећи се послањем својим, у оквиру мисије, површих два важна документа: “План о реформисању српске коњице” и “Пројекат устанка на Балканском полуострву”. По овом првоме, мање више, беше и вођен потоњи Српско - турски рат.

Беше сасвим неопходно и од круцијалне важности, да за израду ова два досијеа, упуте или како год желите већ, пропутујем што већом територијом. Не морам вам, је ли, особито назначавати, да сам се бавио прибирањем и другојачијих информација, том згодом. Када се већ све тако случило, у пропутовањима овим, сасвим сам се контактом живим, тиме неупитним, уверио у своје младалачке тезе о свесловенству.

Заиста, сви су словени једнозначно кореновани. А међу свим сличнима, по много чему нама Русима једнозначни беху – Срби. Не, нисам се осећао као на мојем Криму, идући Србијом. Осећао сам се боље! Знајте, ко би ово братство свргнуо и обезвредио, Господ ће га сатрти сасвим, због таквога греха, јер ништа друго до грех то био не би.

Срби су јако волели Отаџбину своју, овде у овоме пупку света. У овоме разветришту, разгоништу, немирништу, бојишту свевременом. Мегидо је ово словенски овде!

Површивши све потребито и наречено, бијах повучен натраг у Русију. Нисам своје везе са Србијом прекидао. Пратио сам све, колико је то изводљиво било. Јер, свет је тада голем био. Нисам слутио, већ сасма сигурно и поуздано знао, да ћу се вратити Дрини, Дунаву, Сави, Морави...заталасаним пределима Србијице-сестрице.

И тако и би.

Као запета пушка, дочекао сам 1876. годину. Под моју управу, у смислу пребацивања у Србију, би стављено готово 5000 добровољаца. Осветлах дедин и очев образ. Големо се сабиралиште начини у Одеси. Све ври, свако је узрујан и приправан да полети, а не заплови. Не мало сам поносан био, не мало.

И кретосмо. Пут вам опричавати не бих желео, јер је главни утисак његов био, што пре стићи одредишту, што пре Србији.

Стигавши у Србију, у Београд, нисам хтео часити ни часа, нити дангубити. Чим је пре могућно било, запутих се опет даље, до Делиграда. Стигавши, ставих се на располагање генералу Михаилу Григоричу Черњајевом, главнокомандујућем на Моравскоме фронту. Би ми додељена команда, над извесним бројем здружених одреда. Битке су се низале, борбе мање или веће, по згоди већ. Ближиле су се и оне одсудне, сваки је борац то у костима осећао, знао.

За ме, тако и за оне под мојом командом, главна је туча имала бити, 20. августа, те 1876. године.

Желећи да избијањем на висове код Горњега Адровца, у обухват узму сву нашу восјку на прћиловачким висовима, Турци су желели да нас након остваривања тога циља, сјуре у Мораву. Имавши под својом руком војске, генерал Черњајев ме позва.

– Г. пуковниче, молим Вас, похитајте у Горњи Адровац, примите команду и гледајте да одржите само један сахат ту позицију, а дотле ћу Вам за цело послати свежих трупа у помоћ.

Дакле, радост ме свега обузела и “врење борбено”.

– С бољшим удовољствијем - скочих на ноге, истрчах до коња, којем колане затегох, те једноме својем поверенику, доктору иначе рекох – Дакле, да видимо сада, да ли сам ја заиста недостојан потомак генерала Рајевског, како једред рече генерал Черњајев!

Пружих му руку, јако је стегнух, винух се коњу на леђа, те најкраћим путем, преко ливада и винограда потекох Горњем Адровцу.

Читав метеж затекох горе. Заиста, Турци су се силно упињали да на наше место изиђу, те да нас све скупа Морави предаду, до наше истраге.

Турски војник наиван није. Овде, главну су грешку чинили, што су нападе вршили на махове. Давали су нам тако, прилике да предахнемо, прикупимо се и опет их дочекамо. У томе дочекивању, млатили смо и смлатили их онолико, колико смо могли и смогли. Не мало.

У најжешћем јеку битке, у сред поподнева, беше ваљда око четврт до 17 часова, наша је страна полако односила превагу. Курири су јурили од генерала Черњајева ка нама, на положајима и натраг њему, са свежим вестима и извештајима.

Ја се затекох крај батерије поручника Шамановића. Као некакав предах да се згоди. Пак ће након њега, опет синови Агарини нахрупити. И...ту ћемо их, овога пута коначно одбацити. Неће нога њина, данас макар, на адровачке висове ступити.

Чинило ми се, од врба оних доле крај Мораве, да су липе моје. Готово да сам им мириса осетити могао. Кад очи склопих, користећи ову бојну станку, у машти својој под босим табанима затекох друм керчански, што њиме Михаил и ја јурцамо, од свитања до сумрака првог.

А шта би деда мој, отац мој, рекли сада, да ме овде виде, у вихорбојном стању душе. Како пламтим, пламом неугаслим словенским, уз бок Србима мојим. Ах, поносни би на ме били, ја знам. Дочекаћу, да ми се и генерал Черњајев извине, што је моје јунаштво предачко довео у упит. Мада знам, да је то рекао у јарости. Ипак, речено је. А добро смо се показали данас, јако добро.

У снатрењу овом и премишљању, однекуда долете стршљен, те ме постранце удари у главу, тик испод руба капе моје. Ах, не питај, заболе изистински. Кренух корак ка поручнику Шамановићу, да му рекнем шта би, кад ми ноге клецнуше. Вид ми се замути и последњег видех баш Шамановића, како ме разрогачених очију гледа. Мора бити, да је стршљен голем био, те је овога Шамановића овако застрашио.

Сећам се, да сам јасно чуо Михаила како дечачким гласом виче “ну, ну, ухвати ме, ако можеш Николај”.

Отворивши очи, а голем труд је за то потребан био, угледах како са једног од висова крај нас, пешке ка мени корачају деда и отац мој. Откуда то?!

И још се смеју, онако војнички, мушки. Поносно. Знао сам! Знао сам да ће поносити бити. Оправдах удео свој!

Нисам знао, то нисам знао, да стршљен није стршљен био, но зрно од Турака опаљено. Је ли онај стрелац баш мене циљао, не знам. Али баш мене потрефио јесте. Моје се послање овде и овако оконча.

И толико вам рећи могу. О некаквом грофу Вронском, ништа ја не знам, а стално ми то питање долази. Не питајте ме то више, замолан бих био.

Но, пустите сада, да ја вас штогод приупитам. Толико је лета протекло... Знам, Краљица Наталија откупи земљу, снаха моја а супруга Михаилова новце даде да се црква сазда. Знам то све. Знам и да је посвећена Светој Тројици, као и она где примих Крштење у Отаџбини мојој. Знам и за липе, што их мати моја посла да се овде, на месту погибије моје засаде. Све знам, ама чуо сам и козачку легију, како поје на мојем испраћају у Русију, из Београда. Све знам, велим вам.

Ех, једно не знам. И то баш питати желим. Не из знатижеље пусте. Не. Туга је мотив тај, да вас питам. Пре свега вас, Срби моји.

Зашто?

Зашто сте ме заборавили? Зашто је “шарена црква, црква љубави”, како је све зовете, празна? Где су Срби? Где братија наша? Зар...? Ма не могу то ни казати, није могуће то! Сигурно не бејах истеран из срца ваших. Ја, пуковник коњички, војске српске славне, Н.Н.Рајевски.

Бака моја, унука беше научењака славнога М.В. Ломоносова.

И тако и би.

За ме, тако и за оне под мојом командом, главна је туча имала бити, 20. августа, те 1876. године.

Дакле, радост ме свега обузела и “врење борбено”.

Сећам се, да сам јасно чуо Михаила како дечачким гласом виче “ну, ну, ухвати ме, ако можеш Николај”.

И још се смеју, онако војнички, мушки. Поносно. Знао сам! Знао сам да ће поносити бити. Оправдах удео свој!

Зашто?

Аутор:

(који само истину пренесе у причу)

Драган Марковић

рођен је у Београду 1974-те године. Бивши припадник оружаних снага војске и полиције, спортиста, отац двоје деце. Оснивач Друштва традиционалних вредности Вожд. Витез Сувереног Војног Витешког Реда Змаја. Члан Управног одбора УГ Ветерана Војне Полиције Србије.

Прочитај више »

Последња вожња таксијем

Радио сам као таксиста пре двадесет година. Једном, у сред ноћи, стигао сам на позив у зграду која је посве била у мраку, осим једног светла с прозора у приземљу.

Под оваквим околностима, многи таксисти би затрубили само једном или двапут, причекали минут и онда се одвезли. Али ја сам видео превише сиромашних људи, који су зависили од таксија као јединог превозног средства. Ако у зраку не бих намирисао опасност, увек бих отишао до врата. Путник би могао бити неко коме је потребна моја помоћ, размишљао сам. Па сам отишао до врата и покуцао.

„Само тренутак“, рекао је крхки, старији глас.

Чуо сам да се нешто вуче по поду. Врата су се отворила након дуге паузе. Испред мене је стајала ниска жена у осамдесетим. Носила је хаљину с узорком и шеширић, на који је био причвршћен вео, као неко из филма из 40-их. Поред ње је био мали кофер.

Стан је изгледао као да нико у њему није живео годинама. Сав намештај је био прекривен чаршавима. Није било сатова на зидовима, ни ситница или посуђа по полицама. У углу је била картонска кутија пуна фотографија и стакларије.

„Хоћете ли, молим Вас, однети моју торбу до аута“, рекла је. Однео сам кофер до таксија, а онда сам се вратио да помогнем жени. Ухватила ме је под руку и ходали смо полако према рубу плочника. Стално ми је захваљивала за моју љубазност.

„Ма, нема на чему“, рекао сам јој. „Ја се само покушавам односити према мојим путницима као што бих волео да се други односе према мојој мајци“.

„Ох, Ви сте тако добар дечко“, рекла је. Кад смо ушли у такси, дала ми је адресу и онда ме упитала:

“Можемо ли кроз центар града“?

„То није најкраћи пут“, брзо сам јој одговорио.

„Нема везе“, рекла је. „Мени се не жури. На путу сам за старачки дом.“

Погледао сам у ретровизор. Очи су јој светлуцале.

„Немам више никог од родбине“, наставила је. „Лекари кажу да нећу још дуго.“

Неприметно сам се нагнуо и искључио таксиметар. „Којим путем бисте желели?“ упитао сам.

Возили смо се по граду следећа два сата. Показала ми је зграду где је некад радила као оператер лифтова. Провезли смо се кроз кварт где су она и њен муж живели као младенци. Молила ме да се зауставим испред једног складишта за намештај, које је некад било плесни салон у који је одлазила као девојчица.

Понекад би ми затражила да успорим испред неке зграде или угла, и седела зурећи у таму, не говорећи ништа.

Кад се први зрак сунца појавио на хоризонту, изненада је рекла: „Уморна сам. Кренимо сада.“

У тишини смо се возили до адресе коју ми је дала.

То је била ниска зграда, с прилазом који је пролазио испод трема. Два човека су пришла таксију чим смо се зауставили. Пуни обзира и пажње, пратили су сваки њен покрет. Мора да су је очекивали. Отворио сам пртљажник и однео мали кофер до врата. Жена је већ седела у инвалидским колицима.

„Колико Вам дугујем“, упитала је, отварајући торбицу.

„Ништа“, одговорио сам.

„Од нечег морате живети“, одговорила ми је.

„Има и других путника.“

Скоро без размишљања, нагнуо сам се и загрлио је. Чврсто се држала за мене.

„Пружили сте старој жени један тренутак среће“, рекла је. „Хвала Вам.“

Стиснуо сам јој руку и одшетао у магловито јутарње свјетло. Иза мене, врата су се затворила. То је био звук свршетка живота.

У тој смени нисам више возио ни једног путника. Бесциљно сам возио, изгубљен у мислима. И остатак тога дана, једва да сам проговарао. Шта би било да је жена добила неког нервозног возача, или неког ко је нестрпљив да заврши своју смену? Што би било да сам ја одбио вожњу или затрубио једном и онда се одвезао? Кад мало размислим, мислим да је то најважније што сам направио у свом животу. Осуђени смо на то да мислимо да нам се животи врте око важних тренутака. Али важни тренуци нас често ухвате неспремне – прекрасно запаковани у оно што би неки назвали неважним.

Кент Нербурн

С енглеског превела: Сања Шимуновић

Извор:

https://kentnerburn.com/the-cab-ride-ill-never-forget/

Приказ нове збирке прича Луке Јоксимовића Барбата – Пише: Бисерка Рајчић

Реч је о Луки Јоксимовићу Барбату и његовој најновијој књизи прича коју је насловио са Часовник. Тачније, књига садржи дванаест прича. Већина веома личних и садржински и језички веома особених. Прате пишчеву личност од детињства до зрелог доба. Конкретно, када након завршених студија одлази на стипендију и усавршавање у Сједињене Америчке Државе, у Њујорк. Јер, спада у писце који се не задовољавају талентом с којим се рађају. Не задовољавају се ни вештином писања коју стичу током школовања. Поготову када пишу о себи у разним периодима свог живота. Као што то чини Лука у својој најновијој књизи прича, коју започиње причом насловљеном са Ноћ у Никеји. То је историјска прича. Прича о Србима у време Константина Великог. На врхунцу његове владавине. Када му у посету долази ујак пастир, „душа српског народа“. Налази га у палати у римском стилу, која се налази на главном тргу Никеје. Долази уочи сутрашњег скупа на коме ће се разматрати прихватање нове вере, хришћанства. Ујак и српски народ који представља су његови противници. Свог сестрића једва препознаје. Јер, познавао га је као дечака, чији је отац Констанције ратовао на Западу, чак у Британији. Пратила га је супруга Јелена са сином Гајем Флавијем Валеријем Аурелијем, освојивши престо Константином, на крају Константином Великим. У време сусрета сестрић је већ педесетогодишњак. Није се обрадовао посети ујака. Константинова мајка Јелена била је у младости крчмарка, чија лепота је опчинила Константиновог оца, те се без обзира на њено скромно порекло оженио њом.

Сутрадан требало је у Никеји да се одржи Први васељенски сабор и званично прихватихришћанство. За тадашње Србе хришћани су били иноверци. Због тога је Константинов ујак, старац у пастирском руху, дошао да га посаветује да не мења веру народа чијег је порекла.
Међутим, Константин је водио светску политику. На врхунцу моћи основао је Константинопољ, нову престоницу источног Римског царства, Ромеје, 330 године. Ујак, представник тадашњег српског народа, дошао је да упозори свог сестрића да српски народ не прихвата хришћанство, које ће сестрић званично сутрадан прогласити. Након разговора са сестрићем напушта раскошну палату и враћа се своме народу. Да не би дошло до побуне у значајном тренутку по Константина већ Великог, он, Константинт, Србима оставља религију и начин живота који су дотле водили.

Прича „Часовник“, чији наслов је аутор узео и за наслов књиге, говори о односу Бугара и Срба. Бугари су током целог средњег века у оквиру владавине турске царевине били на страни Турака, а и других непријатеља Срба. Најгори могући. У свим ратовима, па и у време
Првог светског рата, немилосрдно су уништавали своје суседе, будући увек на страни њихових непријатеља. То се описује и у причи „Часовник“. Пред најездом Бугара Срби су напуштали своја села и одлазили у збег у околне планине. Јер, Бугари се нису задовољавали само пљачком Срба већ су их немилосрдно убијали, силовали женску чељад, отимали им храну, палили куће. О таквом догађају говори и поменута прича. Чувши да Бугари долазе село је понело са собом шта је могло и кренуло у збег. Пре свега повело је стоку и понело вредније кућне ствари. То су учиниле и три генерације породице коју Лука Јоксимовић Барбат описује. Напустивши село, супруга унука старог Стојана, Милена, мајка његовог једногодишњег праунука Ристе, сетила се да нису понели зидни часовник, највреднију ствар у кући и одлучила да се врати и понесе је са собом. Старији чланови породице су је одвраћали од те помисли. Међутим, она је са синчићем Ристом на леђима отрчала у село, скинула часовник са зида и кренула поново у збег. Међутим, Бугари су већ били ушли у село и почели да харају… Милена и њен синчић трагично страдају од Бугара… Ова прича је за разлику од других у збирци написана коришћењем мешавине бугарског језика и српског Старе Србије с почетка двадесетог века. Што је допринело сликовитости конкретних збивања и српско-бугарских односа кроз целокупну историју ова два суседна народа. Истичући и кроз језик азијско порекло Бугара на Балкану и мирољубивост Срба.

Језички је занимљива и прича „Смрт мога деде“. У њој је аутор користио језик свог детињства у Топлици. Чиме је допринео сликовитости догађаја који описује. Не историјског као у претходној причи већ јесење бербе грожђа. Односно, како као дечак са дедом сеоским колима која вуку во Шароња и крава Жутка, натоварена бурадима, дрвеном кацом, великим бакрачима одлазе у виноград, у који су берачи отишли раније пешице. Детаљно описује како изгледа берба тога времена, које грожђе се бере и какво је. Детаљно описује одлазак и повратак из винограда. Јер, виногради су се налазили на брдима. Осим тога то је била последња берба ауторовог деде Јовче, главног јунака приче. Како су жене на порођају или након порођаја умирале, деда се женио трипут. Пишчев отац је треће дете, једини син поменутог деде, дете баба Кате, треће дедине жене. Она је типична српска жена, пре свега домаћица, која испуњава сваку мужевљеву жељу. У причи испуњава последње мужевљеве жеље. Последње, јер је предосетио тачан дан своје смрти. Због тога шаље свог једанаестогодишњег унука чак у град удаљен од села двадесетак километара по зими и снегу, пешице. Повратак из града с оцем и ујаком уследио је ипак фијакером. Где у кући срећу комшије које су дошле да се опросте од деде који је предосетио смрт; смрт која ће у потпуности изменити живот патријархалне породице, каква је у првој половини двадесетог века у Србији још увек постојала. У којој је свака генерација имала своје место и обавезе, и најкарактеристичније – језик. Као и претходна прича „Часовник“ и ова је представљена наречјем српског југа (једног дела Топлице) и обичајима. Без кога прича не би имала и ону вредност коју захваљујући поменутом језику има. Језику сваке од трију приказаних генерација. Генерација које су живеле у време ратова, битака, сусрета с хајдуцима и с разноразним непријатељима, посебно са суровим Бугарима, држећи се српских обичаја, учећи децу од детињства да их поштују и да их се придржавају.

Српско село је и тема приче „Бич“. Овога пута у Војводини. У њој су описани узоран српски сељак Лазица и његова жена Симка. Типични за село друге половине двадесетог века. Као и већина других остали су сами на селу. Њихова деца и унуци живе у граду. Долазе у посету родитељима за време великих празника. Родитељи их снабдевају својим производима. Део производа продају на градским пијацама. На сточној и такозваној зеленој. У причи је описан један успешан одлазак у град на сточну пијацу и повратак са ње. Лазица са новчаником
пуним пара на повратку свраћа у кафану, у којој наручује десет ћевапчића и флашу вина и сода-воду. Коња Стрелку и кола оставља недалеко од кафане. Обично се у кафани задржавао кратко, частивши себе поменутим ћевапчићима и тзв. шприцером. Међутим, у кафану свраћа његов комшија Вићентије, Вића, који је разведен и живи сам. Обавештава свог комшију Лазицу да ће у кафану ускоро доћи музиканти са две певачице. Препоручује му да их сачека и чује њихово извођење, посебно двеју певачица. Лазица се у почетку опире, Али, када је видео како оркестар изгледа, посебно певачице, остаје. Наручује још две флаше вина и сода-воду, а комшија Вића дупле коњаке. Лазица се опустио. Наручује песме. Плаћа њихово извођење. Ужива. Повремено се сети жене која га код куће чека, али не креће кући. Када је после поноћи кренуо с комшијом Вићом открива да се нешто десило с његовим коњем Стрелком. Да је коњ крвнички бичеван. Једва успева да се врати кући тек у три сата ујутру. Неколико недеља касније одлази поново у град где му Петко Циганин открива позадину читавог тог немилог догађаја и починиоце тог и неколико других истоветних недела. То је поново прича о узорном српском сељаку. Написана је такође језиком који комунизам у Србији дуго није изменио, као ни честитост класичног српског сељака.

Прича „Тозина салата“ догађа се у граду. Најпре у мањем српском граду, а касније у Београду. Јунак приче је дипломирани правник Владимир, из малог града, 70-их година двадесетог века. Запослен је у Секретаријату унутрашњих послова. На препоруку свог шефа,
бившег партизана и комунисте, одлази у Београд. У њему се запошљава у Секретаријату унутрашњих послова Стари град. Бави се сузбијањем криминала у порасту. Пре свега откривањем диловања дроге. Прича је занимљиво конципирана. У ресторану „Босна“ близу Секретаријата унутрашњих послова Стари град случајно се упознаје са слепим човеком, који је у ресторан ушао с улице кроз прозор, с обзиром да се ресторан налазио у полусутерену. Слепи човек Тодор Пантић, звани Луди Тоза је студент српскохрватске књижевности на Филолошком факултету. Незадовољан студентском мензом, повремено, кад има пара, руча у ресторану. У „Босни“ наручује чорбаст пасуљ и салату. Не видећи, најпре једе салату из чиније полицајца, а потом обојица његову. Већ при првом сусрету говори о проблемима које у животу има. Владимир Този даје број свог телефона да му се овај јави уколико буде имао неки проблем. Тако, једном приликом, када се Тоза обратио за помоћ, полицајац сазнаје да се луди Тоза лечи од параноје, да је пацијент клинике за душевне болести «Др Лаза Лазаревић», познате и као «Губеревац». Касније се дуже времена не срећу. До другог, посредног сусрета је дошло на једном предавању у Дому културе Студентског града на Новом Београду, коме је присуствовао и полицијски инспектор Владимир у друштву своје девојке Румене. Владимир је Румену упознао када је у најужем центру Београда „ловио“ дилере дроге. Тада су ухапшени дилер дроге Френк и студенткиња клиничке психологије Румена која је са Френком сарађивала, купујући од њега чист, авганистански хашиш за своје потребе. У полицији, Румена најпре све негира, а онда све признаје, каје се, не жели судски процес, обећава да ће надаље водити узоран живот – без дроге, да жели да заврши факултет и посвети се, као и њени родитељи клиничкој психологији. Прича се не завршава на томе. Полицајац се заљубљује у девојку. Неко време су заједно. Међутим, и даље га интересује Луди Тоза. Случајно Сазнаје да је Тоза, нажалост, недавно преминуо…

Прича „Освета“ је посвећена ученицима једне београдске гимназије. Њени актери се понашају типично за тај свет. Имају свој језик. Имају породице. Углавном београдске. На часовима се досађују. У учионицама дечаци на часовима француског играју тзв. мали фудбал. Заљубљују се. Успостављају везе успешно, а и не успостављају. Највећу пажњу писац посвећује ученику Павлу и ученици Јадранки. Односно, освајању лепих ученица. Павле је из имућне београдске породице и све му иде од руке. Међутим, не успева да освоји Јадранку. У Београду студирају и младићи из једног града у централној Србији, Влатко и Јован. Станују у истој кући у којој и Павле. Упознају се и почињу да се друже. Павлу пада на памет освета Јадранки коју није освојио. Између осталог његово друштво забавља се анонимним телефонирањем и представљањем као љубавника удатих жена. Међутим, то је краткотрајна забава. Павле наговара свог друга Влатка да телефонира Јадранки и да јој се представи као фудбалер сплитског Хајдука Шурјак, то јест далматинац. Јер, тадашњи фудбалери били су веома популарни код београдских девојака. Пошто «Шурјак» – Влатко због обавеза на факултета није могао да се појави на заказаном састанку са Јадранком, у помоћ ускаче Јован који ће одглумити тобожњег пријатеља фудбалера Шурјака. Среће се с Јадранком у Булевару револуције, у кафани Лион. Очарава је. Следе, за све друге, осим за Јована и Јадранку, необични заплет и расплет.

Временом Јован постаје генерални директор велике фирме хемијских препарата, Влатко начелник округа, а Павле професор физичког у средњој школи. Веома симпатична прича о Београду једног времена.

„Рађање човека“ је тематски најнеобичнија прича збирке. Догађа се у парку на Бановом брду. У пролеће. У мају месецу. Парком шета човек с белим штапом, с тамним наочарима за сунце и с ранцем на леђима. Обраћа се дрвећу у парку. Посматра га једна девојка. Реч је о огромном дрвећу са обе стране стазе којом се човек креће. Застаје покрај храстовог дрвећа, грли их, додирује их и води разговор са њима, као са божанствима. Девојка чију пажњу је привукао почиње да га прати. Човек то примећује и започиње разговор са њом. Односно, прича јој причу о постанку човека, захваљујући храсту. О човеку створеном пре Адама.

Слепи човек јој је, такође, испричао причу и да је Бог створио људе, тј. другу врсту људи. Док је први човек настао од храста, Адам је постао од праха земље. Испричао јој је и о новим људима, такозваним роботима, које је створио човек у лабораторији. Он одаје поштовање храсту и до краја живота одаваће га. На крају приче девојци поклања из свог ранца простирку коју ће простирати по парку и упуштати се у разговор с мудрим храстовима.

Прича „Како је у ствари све почело» има за јунака столарског шегрта Драгомира, који је као калфа код столара ступио у везу са столаровом женом. Газда је открио везу и заувек га је отпустио. Посао је нашао у другом делу града код пекара. И ту је учио занат и радио. Односно, радио је ноћу, пре подне продавао је хлеб, бурек, кифле, погачице, а поподне спавао. Преко пута пекаре налазила се Средња музичка школа. Из ње је допирала музика. Свирање и певање. И не знајући да је музикалан почиње да памти музику која се одвијала на часовима у школи. Једног дана пало му је на памет да сврати у школу. На улазу у школу дочекао га је портир који је почео да га испитује. Док је Драгомир измишљао коју нижу музичку школу је завршио, у школу је ушао директор Славенски. Директор је прекинуо портирово мучно ислеђивање и, када је проверио Драгомирове музичке способности, одобрио му је упис у школу. И ова прича има доста биографског. Лука Јоксимовић Барбат је веома музикалан, пева шансоне и свира гитару.

Прича „Поклон“ је написана са најсложенијим заплетом. Реч је о Зорану Зорићу, тј. о Марку Марковићу који је ожењен и има љубавнице, којима је купио поклоне и послао им их поштом. Једној од њих поклон није стигао и он се зато обратио пошти из које га је послао да провери да ли се поклон вратио. Тада настају проблеми, јер се његово име из личне карте није поклапало са именом пошиљаоца пакета. Уз смех поштанских чиновница и добру вољу контролорке, на крају се, по Зорана Зорића, све добро завршило. Да његова жена не сазна за слање поклона другој жени.

Последња прича је „Добро дошли у Нови свет“. Јунак приче Горан је отпутовао у Нови свет. Горан је слеп. Због чега је, пре изласка из авиона, преко стјуардесе наручио помоћ некога од аеродромског особља. Због неспоразума, особа са аеродрома је до авиона дотерала
Инвалидска колица која Горану уопште нису била потребна, па га је истим колицима довезла до излаза с аеродрома. Заплет приче је у томе што га је особа, која га је преузела из авиона колицима, сматрала инвалидом са моторичком дисфункцијом. Што се на крају приче испоставило да није. И ово је донекле аутобиографска прича. Лука Јоксимовић Барбат је крајем 80-их и почетком 90-их провео у Њујорку на последипломским студијама из антропологије и филозофије. Научио је солидно енглески. Због увођења санкција Србији 1992 године, вратио се у Србију. Студије филозофије и антропологије веома су му помогле у писању, за које је добио низ награда. Преко једне, с обзиром да сам била у жирију Савеза слепих Београда, упознали смо се и спријатељили. Отад се узајамно пратимо на плану књижевности, музике, уметности уопште. Што потврђује и овај мој Приказ његове збирке прича Часовник.

У Београду, 29.6.2022

Извор: СКЦ "Ћирилица" Београд

Достојевски о Европи и либералима

У чланку ће читалац пронаћи неколико одабраних цитата из Дневника писца Фјодора Михаиловича Достојевског. Главно запажање Достојевског је да у Русији постоји извесна заједница „руских Европљана“ туђих народу, који се окрећу наопачке да би доказали своје „европејство“. Гаде се народа, „мрзак им је народ“ и из овог „погледа на свет“, по његовом мишљењу, произилази много невоља, много државне неуређености и растројства. Писца су на овакве закључке навели догађаји из руско-турског рата 1877-1878, а он огорчено пише о Петроградским образованим "најслађим либералним луткицама", на које је све на гомили тако страсно и одлучно пљунуо заробљени Турчин. Очигледно су и њему ови „Европљани“ деловали одвратно. (овде се писац осврће на стварне догађаје из 1877. године када су богате и беспослене Петроградске Рускиње, дочекале воз са заробљеним Турцима и даривале заробљенике цвећем, дуваном и слаткишима, а Турци их са гађењем и запрепашћењем пљували, кроз прозоре вагона-прим.прев.)

Епиграф (о „најслађим самосвесним“ „либералним луткицама“)

Да ли је Левин икада чуо да се наше госпође које бацају цвеће заробљеним Турцима и дају им скупи дуван и слаткише? Написали су да је један Турчин, када је воз поново кренуо, пљунуо гласно и енергично пљунуо на саму групу хуманих руских дама, које су махале марамама након одласка воза. „Ево, кажу, како смо хумани, и како смо Европљани, и како то можемо да покажемо!“ (Достојевски. Дневник писца. 1877)

В.Верещагин. После удачи. 1868

Левин је либерални пацифиста нестабилне психе, јунак Толстојевог романа, Ана Карењина, коме се супротставља Достојевски. У свом лику Толстој изражава сопствене мисли и осећања, која су веома несимпатична Достојевском, али о томе читајте у претходним чланцима (овде и овде).

У 21. веку ствари стоје сасвим другачије. Ако бирате између Турчина и Европљанина, онда руски туриста бира Турску, која је данас изгледа гостопримљивија. Једно се не мења – то је психологија Европе и психологија либерала, а ако се промени, онда може само на горе.

1. Европа. Година 1877, рат са Турском. Цитати из Дневника писца Достојевског, 1877

„У наше време (током руско-турског рата 1777-1878, када је Русија победоносно бранила Словене од покоља), скоро цела Европа се заљубила у Турке, мање или више... Али овај сан (о моћној Турској и слабој Русији) све се ређе сања у Европи, као и увек, из мржње према Русији, али и код нас, из кукавичлука и страшне површности, песимистичких закључака, који су одувек били својствени интелектуалној класи нашег друштва... Такви би, да би спасли свој недосањани сан, којим се теше, о безначајности и немоћи Русије, од љигавог пужа направили човека... О Русији те исте најобразованије европске државе страсно шире најневероватније гадости."

Штандарт полковой Георгиевский 30-го Донского казачьего полка. Россия. Конец 1870-х — начало 1880-х гг.

„И раније смо били мало познати у Европи, чак до те мере да се увек треба чудити како су тако просвећени народи тако мало заинтересовани да проучавају народ који толико мрзе и којег се неорестано плаше".

„На крају крајева, они би, наравно, хтели да свагда у себи изазивају мржњу према нама као опасним противницима сопствене цивилизације."

„Ми смо, седећи у Севастопољу, једном одбили напад Француза и Британаца, наневши им страшне губитке у људству, али Европа, међутим, ни тада није викала о нашој победи“ (Кримски рат 1854-1855).

Рисунки Льва Толстого в кавказской записной книжке. 1852 г. Старик. Голова старика. Мужская фигура с осликом. Фигура военного.

„А они (наши пужеви-интелектуалци) не желе да се сете да се ми заправо боримо не само са Турцима, већ и са европским силама, да многи Енглези служе као официри у турској војсци, да су Турци оружје платили европским новцем, да нам је европска дипломатија много стајала на путу од самог почетка рата, ускраћујући нам помоћ наших природних савезника, ускраћујући нам чак и путеве према Турској."

2. Апел Достојевског финансијерима који воле да циљају инфлацију

„Источно питање је првобитна идеја Московског царства, које је Петар Велики уздигао у виши степен и напустивши Москву, однео је са собом у Санкт Петербург... Ову идеју сада не виде и не препознају само слепу руски европејсци и уз њих, а на њихову срамоту, берзански трговци. Овде берзанским трговцима произвољно називам све данашње Русе који, осим свог џепа, немају никакву другу вредност у Русији, па стога на Русију гледају искључиво из угла интереса свог новчаника. Они сада углас вичу о застоју трговине, о берзанској кризи, о паду рубље. Али да су ови наши берзански мешетари били толико далековиди да схватају нешто ван своје сфере, онда би и сами схватили, да би им, да Русија није започела садашњи рат, било још горе. Да нисмо започели садашњи рат, после свих циничних и увредљивих изазова наших непријатеља, и да нисмо помогли изранављеним мученицима, онда бисмо почели да презиремо сами себе. А самопрезир, морални пад и иза њега – цинизам – мешају чак и са „делима“. Нације живе великим осећањем и великом мишљу, која све спаја и све осветљава, сједињењем са народом, и најзад, када народ без присиле признаје и доживљава сопствене вође, како своје, тада се рађа национална снага – од тога живе нације, а не само од берзанске шпекулације и брига за цену у рубљама. Што је један народ духовно богатији, то је богатији и материјално... Али узгред, зашто говорим тако старе речи!

3. Пета колона

Достојевски цитира "Московске ведомости", бр. 262 (Московские ведомости, № 262), у којима пишу о „партији унутар Русије, која делује у складу са њеним непријатељима спремној да помогне Турцима у њиховој борби против ње, партији руских Англо-Мађара, која мрзи сваку пројављивање нашег националног духа, свако деловање наше владе у том духу и која руски патриотизам ставља у исту раван са нихилизмом и револуцијом – партија која најподлијом преписком храни нама непријатељску страну штампу. Стварно.

Временски усклађени чланци у енглеском „Морнинг посту” од 22.10.1877. и пољском чланку „Ђиеник полски”, који су се појавили два дана пре ове публикације, ширили су готово једногласно лаж да Руси изазивају устанак привисланских сељака. Морам рећи да су све то тада подгрејали папски (римокатолички) свештеници.

„Почетком лета, ти клерикални агитатори решили су да се преруше у овце, причали су о словенском пријатељству, говорили су неуобичајено нежно и разоткривајуће: ми, кажу, имамо инжењере, хемичаре, технологе и друге – пустите их назад (да се врате из емиграције у Руско царство).

„Господин Костомаров (руски историчар) је у Новом времену, одговорио на сва ова додворавања: „...све је то за нас само замка, да ће нам довести Конрада Валенрода, издајника; да Пољак из Старе Пољске инстинктивно, слепо мрзи Русију и Русе."

4. "Либералне луткице" и "деликатни" официри или како постати већи Европљанин од самог Европљанина

Епиграф.

Да бисте то урадили, потребно је да постанете неприметни лакеј, на пример, облачите капут Енглезу у шлему.

Читајући Достојевског:

„Познато је да су сви руски интелектуалци људи изузетно деликатни, односно у оним случајевима када имају посла са Европом или мисле да их Европа посматра.

„Даме које су Турцима са одушевљењем доносиле слаткише и цигаре, то су, наравно, чиниле и из деликатности: „Како смо, кажу, слатке, нежне, меке, хумане, европски просвећене!“

В.Верещагин. Башибузук (Албанец) 1877-1878. Слово «башибузук» (тур. «баш»-голова, «бузук» — испорченный. бешеный, в буквальном переводе означает «безбашенный», «сорвиголова»). Во время Русско-турецкой войны слово «башибузук» стало нарицательным, означающим человека, способного на самое безжалостное злодеяние.

„... шта да је стигао други воз са Турцима, а у њему исти башибозук, о коме су писали, а који се посебно одликује способношћу да се једним замахом кида, хватајући за обе ноге, одојче на два дела, а мајсци одере кожу с леђа за каиш? Да, мислим да би га ове даме дочекале циком одушевљења, биле би спремне да му дају не само слаткише, већ нешто боље од слаткиша, а онда би, можда, покренуле расправу у свом женском комитету о стипендији у његово име у локалној гимназији ... Гледајући себе у огледалу, ове даме би се, мислим, заљубиле у себе: „Какве смо ми хумане, какве смо ми либералне лутке!“

Русија је победила. Заробљени Турци су тражили бели хлеб – давали су им бели хлеб, одбијали су да се возе на запрежним колима – давали су им кочије на опругу, о трошку наших војника.

Заробљени Турци су размештени овако:

„Сви заробљени редови су се удобно сместили у вагоне треће класе, официри у другу, а паша (заробљеник) је узео купе вагона прве класе. Зашто за њих такве удобности? чуло се у јавности. – Наши гренадири су, вероватно, изведени из Москве у коњским запрегама, а за њих је извезен посебан путнички воз.

- Шта је са нашим војницима, - примећују неки трговци у гомили, - чак су и рањени војници превожени у теретним вагонима и нису могли да подметну сламу под њих. А паша је тако угојен, као вепар, у теретни би вагон с њим, макар му се и сало мало смањило.

„Тамо су наши рањеници клани, вађене су им вене, на тихој ватри су их пекли, а сада их за то тетоше...“.

А ево још једне сцене у опису Достојевског:

„У близини пратње (руске, где је био велики кнез) појавио се неки Енглез у карираном цивилном капуту са колонијалним шлемом на глави... Овај „пријатељ Русије“ понаша се помало ексцентрично: на пример, седи у присуству Великог Кнеза у време када сви стоје, не искључујући ни његово височанство (цара); на вечери устаје, кад хоће, од стола за којим седи Велики Кнез (главнокомандујући), а овога дана се чак обратио једном познатом официру са предлогом да му придржи капут док се облачи. Официр га је, помало изненађено, погледао од главе до пете, благо се осмехнуо, слегнуо раменима и беспоговорно му помогао да обуче капут. Наравно, ништа више од тога и није могло да се уради. Енглез је одговорио тако што је лагано принео руку свом шлему."

В.Верещагин. Два ястреба. Башибузуки. 1878-1879

Достојевски наводи овај цитат из петроградских новина (Петербургскя газета), који описује епизоду са ратишта, посебно га погађа фраза „Наравно, ништа више од тога и није могло да се уради“.

Овај интернет сајт је већ говорио о колонијалном шлему као симболу колонијалне Британије, када је енглески вајар Џон Гибсон ставио шлем на главу скулптури Купидона. Тада се аутору чланка чинило само добром шалом, испоставило се да се Енглез није шалио када је ставио шлем у штаб руских трупа током руско-турског рата.

„Снабдевање турске војске патронама из Енглеске и Америке је огромно. Њихови бродови достављају оружје и залихе. А код нас постоје новине које вриште о „деликатности”: „Ах, не говори ово, ах, не истичите толико оно, правимо се да не видимо, да не чујемо, јер ће се просвећени морепловци (бивши гусари - енглеска флота ) ће се наљутити и онда…“.

5. Актуелни цитати

Изјава и ставова Достојевског, који су актуелни и дан данас је море. Читамо у Дневнику за 1880. годину.

О Европи

„Један мали део човечанства не може владати остатком човечанства као робљем, а ипак, у ту једину сврху су упрегнуте све грађанске (више не хришћанске) институције Европе, сада већ потпуно паганске. Таква неприродност и та „нерешива“ политичка питања (свима позната, иначе) свакако морају довести до огромног, коначног, раздорног политичког рата, у који ће сви бити укључени и који ће избити у овом веку, можда чак и наредне деценије."

О нашим идеалима.

„Ви (либерали) питате: какве друштвене и грађанске идеале можемо имати мимо Европе? Да, друштвени и грађански, и наши друштвени идеали су бољи од ваших европских, јачи од ваших, чак су и, о ужас! - либералнији од ваших! Да, либералнији, јер долазе директно из духа и тела нашег народа, а не лакејски, безлично пресађени са Запада."

Ф.Достоевский. Портретные наброски. В черновой рукописи романа «Преступление и наказание». 1864-1868

О томе ко кочи уређење Русије

„Ви, господине Градовски, немилосрдно укоравате Русија због њене неуређености. А ко ју је до сада спречава да се уреди у ова последња два века, а посебно у последњих педесет година? Ето, то су баш ти, вама драги, руски Европљани, господине Градовски, који се код нас не преводе два века, а сада су се посебно наврзли на нас. Ко је непријатељ органског и самосталног развоја Русије на сопственим народним начелима? Који су ти, који су хтели, да преправе наш народ, фантастично га „уздижући га на сопствени ниво“, просто правећи, себи сличне, либералне Европљане, с времена на време откидајући их из народне масе и кварећи их у Европљанина макар их поткупљујући униформама и чиновима? Овим не кажем да је Европљанин изопачен; Само кажем да је претварање Руса у Европљанина на начин на који га либерали преправљају често чист разврат. Али то је цео идеал њиховог програма деловања: управо у откидању обичног човека из опште масе – какав апсурд! Тако су они који су толико хтели да одсеку и преправе свих осамдесет милиона наших људи? Али зар ви заиста озбиљно мислите да ће цео наш народ, са свом својом масом, пристати да постане иста безличност као ова руска европејска господа?"

О говорницима и књижевности (Дневник 1881).

У ток-шоу емисијама, данас се ово може и сопственим очима сагледати: либерал никада не завршава сам свој говор, не одговара на питање, он сам бира тему и увек само једну – како је лоша „ова држава“, почиње полако, и кад се захукта пљује на све стране, врти се у круг, као веверица у точку, у супротности са логиком и чињеницама, онда дуго не може да се смири и стално нешто виче. Тако је било и у време Достојевског.

Достојевски пише:

„А колико, колико говорника се сада изнедрило међу нама? Неки ће тако напредан и поучан господин сести испред вас и почети да говори: нема краја, нема почетака, све је оборено и смотано у лопту. Прича сат и по, и, што је најважније, тако је слатко и глатко, као да птица пева. Питате се шта је он: паметан или луд? - и не можеш да одлучиш. Свака реч је, чини се, разумљива и јасна, али цео говор се не может разумети. Да ли кокош држи предавање јајима, или седи на јајима - ништа од овога не можете да разазнате, само видите да слаткоречива кокошка уместо јаја носи мућак. Избуљићеш очи на крају, пометња у глави. Ово је нови тип, недавно рођен; књижевност га још није дотакла. Много тога још није сагледала наша модерна и актуелна књижевност, много тога је превидела и страховито заостала. Још увек се бави ликовима и карактерима из четрдесетих и педесетих година. Чак и у историјском роману, где нешто може и да погоди, изгубила је смисао садашњег."

Ф.Достоевский. Портретные и орнаментальные наброски в черновой рукописи романа «Преступление и наказание». 1868-1866

Сан о нормалној интелигенцији и апел министру финансија.

„Желим само да искажем да су снаге које нас (интелигенцију) одвајају од народа изузетно велике и да народ остаје сам, у својој великој самоћи, и осим свог цара, у кога неприкосновено верује, сада нема ослонца у било коме и било где. Тражи и не види. А међутим, кад би се каква страшна, стваралачка и благословена сила, појавила нова, сасвим нова сила у Русији, да постоји јединство између класа интелигенције и народа! Духовно јединство. О, господо министри финансија, не бисте тада правили такве годишње буџете као сада! Царством би текли мед и млеко, сви ваши идеали би се одједном остварили!"

У одбрану бирократије („бирократско мишљење о либералима“).

Достојевски даје реч измишљеном бирократи који говори о потреби државног апарата за заштиту од слободољубивих либерала који су против бирократа јер гуше слободу. Конкретно, Достојевски, кроз уста бирократе, с правом примећује да ће, чим либерал дође на власт, он постати много гори бирократа:

„... потпуно одвежите крила својој прелепој птици (тј. дајте власт либералу), дозволите јој све могућности, препишите, на пример, својим општинским и окружним властима чак и формално, са деловодним бројем и строго: „Од сада па надаље. , треба да будеш самосталан, а не бирократски шраф” и верујте да ће сви они тамо, сви они који су мали обични шрафови, сами од себе да питају нас (бирократе) још више и да на крају већ потпуно постану чиновници, они попримиће наш дух и лик, преписаће све од нас. Чак ће нас и изабрани представник сељака питати, то ће му јако ласкати."

Ф.Достоевский. Мужской портрет, каллиграфия. В черновой рукописи романа «Преступлением и наказание» 1860-1868

Епилог

Достојевски наводи Криловљеву басну "Свиња под древним храстом ...". Цитира у целости. Заплет је познат: кратковида, слабовида животиња, која се најела жира да прсне, добро се наспавала и, од вишка снаге, доби жељу да подрије корење.

Поука: Животиња не види узрочну везу између корена и жира.

Достојевски завршава овај одељак с басном са реторичким питањем:

„Поучна басна? И да ли примећујемо да све више личимо на свињу из басне?"

Извор: Достоевский о Европе и либералах. Часть 3

Превод: Драган Вукојевић