Курикуларно куку леле

Сава Росић

„Манипулација свешћу“ Сергеја Кара-Мурзе спада међу најважније књиге које сам прочитала. Толико ми је у животу значила да сам је превела на српски и некако постигла да буде објављена, како би и другим људима помогла да се снађу у овом времену свеобухватног слуђивања. У њој је читаво поглавље посвећено кварењу језика, уз објашњење у коју сврху се то чини. Прерађено у новински чланак, може се наћи на интернету под насловом „Језик и власт“. И мени је својевремено наручен чланак под истим насловом, а написала сам и „Разарање српске културе“ (оба се могу наћи на интернету). Зато овом приликом одмах прелазим на ствар, изостављајући уводно објашњење опасности туђица.

У часопису „Печат“ одушевљено видим исход буре у јавности око школских програма, али ме сместа пресече – у Тршићу је одржана konferencija на којој су једногласно донете две (уистину садржајне) deklaracije о statusu српског језика. Прочитавши их, схватам у коликој мери је стање забрињавајуће, чим најстручнијем српском саставу онолике туђице нити режу слух нити боду очи… Значи, ни они више не запажају… А буквално ме је згромио kurikulum (ток)! Српско школство је толике векове и без њега опстајало; па што би нас сада изнебуха заскочио!?

Зар је могуће да се после толиких подвала и даље тако неодговорно прчка по језику!? О улози неуког Вука и последицама његовог ломљења преко колена већ су многи писали. И сами малтене свакодневно откривамо досад непознате туђице, не увиђајући (у новоговору „препознајући“) да то нимало није случајно. А да се и српским речима може богаљити свест сведоче разноразни душебрижници који нам готово свакодневно „подижу свест“ о неким сасвим небитним стварима, или свисока поучавају (у новоговору „edukuju“) „овај народ“. Дабоме, и наша земља им је „ова земља“.

Знам ја да нема језика без туђица, али ваљда имамо паметнија посла од свакодневног убацивања нових туђица уместо већ постојећих речи. Размислите да ли следеће речи и изрази из наведених deklaracijа доликују ваљано и бираним речима сачињеним изјавама најужег круга језичких зналаца, тим пре што ми није пошло за руком да све распетљам:

Тако ли се чува од предака наслеђен српски језик како би се пренео потомцима? Kurikularno!? Куку леле…

Аутор: Сава Росић

Сергеј Кара-Мурза: ЈЕЗИК РЕЧИ

Методична и брижљива замена речи нама туђим речима-амебама није никакво «кварење» или обележје некултуре. То је преко потребан део манипулације свешћу.

Сергѣј КАРА-МУРЗА

У оном вештачком свету културе који човека окружује, издваја се посебан свет речи – логосфера. Он обухвата језик као средство општења и све облике «вербалног мишљења» у коме се мисли заодевају речима.

Језик као систем појмова, речи (имена) у којима човек појми свет и друштво, главно је средство потчињавања. «Ми смо робови речи» – рекао је Маркс, а потом је то буквално поновио Ниче. Тај закључак је доказан мноштвом истраживања, попут теореме. У културни пртљаг савременог човека ушла је представа о томе да потчињавање наводно почиње од спознаје која служи као основ за убеђење¹. Међутим, последњих година све више научника нагиње помисли да је проблем дубљи и да је првобитну функцију речи у освит човечанства представљало њено сугестивно дејство – сугестија, потчињавање не кроз разум већ кроз осећање. То је претпоставка Б. Ф. Поршњева која наилази на све више потврда.

Руски језик – језик Победе!

У Белгородској области је основано Друштво руске словесности …

Јуриј Качајев: Ломим хлеб

Милорад Ђошић / Ћирилизовано: Песма руског песника Јурија Качајева, који живи и ради у Врњачкој Бањи, већ је објављена на сајту Удружења Ћирилица, али само на руском језику. Како се ближи слава Удружења, замолили смо Саву Росић да препева песму што је она са задовољством учинила.

Песник Јуриј Качајев

Это Родина моя - видео и превод текста

Хармоникаш Пјотр Матрјоњичев и певачица Вика Циганова, уз учешће Павла Губарјева, политичарa

(Тја, ево шта ћу вам рећи, господо западни партнери: учите географију, учите историју. Псаки, поздрав! Наш одговор НАТО-у:)

"Очев завет" - песма посвећена хероју Русије, пилоту Олегу Пешкову (8.01.1963. – 24.11.2015., Сирија)

 

Очев завет

Извршујући наређење

Он полете у неба плавет,

Кô увек стамен попут стене,

Све чувајући очев завет.

Преостала још молитва је,

Па натраг својим заокрећи.

Ваљано обављено све је,

Зар може шта да се испречи?

Не назваше га залуд Олег,

Кô имењак сналажљив беше.

Далеко сад од краја својег

Доступен Сербиан 2016 KDE

Доступна для загрузки новая версия операционной системы “Сербиан GNU/Linux 2016”, с графической средой KDE. Графический дизайн нового издания посвящен древним рукописям и началу печатного дела в Сербии. “Сербиан” приспособлен к использованию кириллицы, также в параметрах системы можно выбрать и латиницу или “иекавицу”. В качестве основы для дистрибутива использован Debian (Jessie) в своей актуальной версии с графической средой KDE. Наряду с официальными хранилищами Debian, в качестве источника программного обеспечения использованы репозитории Mozilla и Deb-multimedia, а также несколько независимых пакетов.

Ружица и Сава Росић о Вукодаву, чуду језика и још понешто

Ружица Росић (1955-2016)

Наше читалаштво је својевремено врло топло примило четири романа епске фантастике "Вукодав" Марије Семјонове у преводу Ружице Росић (1955-2016).

Надам се да је и вас подстакао на размишљање Одговор цара Ивана Грозног Јану Рокити- и о Србији данас - , такође у Ружицином преводу.

А Рајдан и још две-три Ружицине приче које ћемо у наредним данима објавити на овом месту, док се не среди оставштина и друга њена дела (поново) буду доступна јавности,  траже да се каже нешто и о аутору.

Прерано је од Саве Росић тражити да говори о својој преминулој сестри. Ја је нисам познавао. Али мислим да овај интервју, објављен на сајту Крчма "Пони који се пропиње" пре десет година, добро објашњава откуд сва та мисаона поетичност Ружициних радова.

А. Јовановић

 

Ружица и Сава Росић о Вукодаву, чуду језика и још понешто...

Можете ли нам рећи нешто о себи?

Ружица Росић: Рођена сам 1955.године и по струци сам историчар уметности (дипломирала из области националног средњег века – Страшни суд у моравском сликарству). Током школовања учила сам енглески, а на факултету као други језик полагала италијански. Затим као незапослени историчар уметности десетак година «трбухом за крухом» путовала по Европи, где сам углавном усавршавала енглески (Холандија, Грчка...) и италијански (радила годину дана као конзерватор у Националној галерији Сицилије у Палерму).

САВА РОСИЋ: Чувајмо ону искру божанског коју свако од нас у себи носи

„Све се сада види у другачијем светлу, пуни новим смислом. И када данас видим уметнике и академике огорчене, увређене на земљу и народ, као да им је нешто закинуто, запањен сам – да ли они уопште живе? Или само израчунавају губитке? И чини ми се да ти људи, окусивши западни однос премa свету, нису успели да с тим изађу па крај, нису га „пробавили“ већ се разболели. Желео бих да им помогнем.“
(„Манипулација свешћу“ – Проф. др Сергеј Кара-Мурза)

Сава Росић

БИЉАНА ДИКОВИЋ: На сајту српска.ру, са којим сарађујете, уредница сте одељка „српски“. Ту пише и Ваша кратка биографија: „Рођена 1951. године у Београду. Пензионерка. На Московском државном универзитету „М.В. Ломоносов“ дипломирала с одличним успехом 1976. године. Превела књиге В.Н. Трубина, А.А. Зиновјева, А.Н. Толстоја, А.Г. Дугина, С.Г. Кара-Мурзе, Г.Г. Дљасина, Ј.Н. Вознесенске, Марије Семјонове. Сем тога, објављивани преводи А.И. Солжењицина, цара Ивана Грозног, руских народних бајки и поезије Пушкина, Блока, Мајаковског, Чуковског, Маршака. Дугогодишњи члан Удружења научних и стручних преводилаца Србије“. Да ли има нешто што бисте додали?

САВА РОСИЋ: У Русији су објављене књиге са мојим преводима транскрипата хашке суданије (уводни део одбране Слободана Милошевића, сведочења академикâ Косте Михајловића и Михајла Марковића, и завршна реч Војислава Шешеља). Било ми је јако тешко, пошто нема доброг правног речника, а и теже је преводити на страни језик. Међутим, стално сам мислила на наше јунаке препуштене на милост и немилост агресорима, којима макар на тај начин могу да се одужим за то што су нас бранили и одбранили. Нажалост, прилике су такве да једино Руси могу да им помогну.

Сава Росић: Наша Деца

У суботу увече, заокупљена својим послом, изненада зачујем сложну грају из околних зграда. Пожурим да укључим телевизор, па се извалим у наслоњачу да поново уживам у радости коју (сасвим заслужено!) исијавају наша Деца. Не пратим спорт, али овог лета нам се ти узвишени тренуци често догађају – јамачно носећи важну поруку...

Сава Росић: Драгану Васиљковићу с љубављу и дивљењем

Драги мој капетане!

Кад је било стани-пани, када су се све але и вране овога света окомиле на Србе – саме, без игде икога „да пожали ка да би помога“ – могао си наћи стотину изговора, био си тамо далеко докле не допире пиштање нејачи ни кукњава жена... Ипак си оставио јахту и остала животна задовољства, не мислећи да ли ћеш убудуће искијати тај порив „грлом у јагоде“, и прискочио у помоћ мушкима који бране кућни праг а невешти су! Многи очеви су, захваљујући твојој обуци, на радост своје деце претекли. А како изгледа живот без оца – Ти најбоље знаш! Ниси заборављао ни инвалиде ни борачку децу, премда си уместо тога могао себи нешто да приуштиш – па и да плаћаш адвокате у својој суданији са потомцима исељеника (а зна се кога су тамо слали и како су се такви обрачунали са староседеоцима Аустралије)...

Сава Росић:Језик и власт

Сава Росић

Сергеј Кара-Мурза објавио је под тим насловом прерађено поглавље о језику из своје књиге „Манипулација свешћу“ (посрбљен чланак постоји у „светској паучини“). Шта томе, петнаестак година касније и гледано из српског угла, можемо да додамо?

 После „хладног рата“ (већином схваћеног као метафора), сада је на делу оно што се назива „информациони рат”, „мрежноцентрични рат”, „хибридни рат” или „рат нове генерације”. Какво год му име наденули, све упућује на то да се води свеобухватни рат у коме се користи и неопипљиво оружје. Размислимо: које су нам нове речи убачене и схватамо ли њихов прави смисао, а које смо већ готово заборавили, или им је напречац промењен смисао? Зар је могуће да и језик може бити моћно средство поробљавања? Није ваљда да нам и по главама роваре? Може ли се говорити а ништа не рећи? Или вештом акробатиком изврнути смисао? Или забрбљавањем прикрити суштина збивања? Или оно најважније сасвим уклонити из видног поља?

Наши духовити земљаци већ у „светској паучини“ дају примере за „Речник новоговора српског евро-политичара“, па чак и „Фразеолошку таблицу“ за склапање испразних реченица:

Алексеј Борисович Мозговој: Није лоше умрети у мају

Алексеј Борисович Мозговој

Није лоше умрети у мају.
Гробар ће да копа лако, вредно,
И славуји ће да запевају
Последњи пут, тако изванредно.

Уз тутњаву првих мајских бура
Уместо тих туробних опела...
Киша ће да пљушти место суза,
Спраће тугу сетних успомена.

Уточиште пружиће ми брдо,
Покриће зеленом травом мене.
Макар и не лежао под крстом
Око мене биће жалне брезе.

Шуштаће ми лишће тако младо,
Што на брду већ у живот жуди
Још непокривеном седом травом,
Све унаоколо тек се буди.

Није лоше умрети у мају...
Тада дочекати час свој судњи.
Све не постигох на самом крају,
Али зато више нема сумњи...

Није лоше, умрети у мају...

Обраћање поједине Светогорске братије војсци народне одбране

Господо наша, ратници руски, браниоци Отаџбине наше! Ми, малени део житеља Свете горе, обраћамо вам се и призивамо благослов Свевишњег Бога и Владичице наше Богородице! Смерно се молимо да се окрепи дух ваш у борби вашој и да будете означени знамењем победе, које нам је даривао Господ наш Исус Христос, то јест часним крстом којим се непријатељ побеђује и победа дарује ономе ко верује у силу Часнога Крста.

Љубљени, 2015. година од првог дана показа истинско лице непријатеља нашега. Ко има уши нека чује, ко има очи нека види, ко има разум нека разуме његово расположење, његову злобу и мржњу, његову непринципијелност и неморалност, његову нечовечност и безбожје. Нека се запрече уста издајника и велеиздајника који зборе како ми, Руси, хоћемо рат. Такве речи чућете од оних који су зарад очувања сопственог благостања спремни не само да спокојно гледају на реке проливане крви него и да је пију, стално приносећи нове људске жртве зарад сопствене удобности и телеснога успокојења. Нафтни магнати нека имају на уму да ће гас, нафту, угаљ и друга „богатства“ стећи у великом изобиљу када се изненада спусте у мркли мрак. Ви пак имајте на уму да сте изабраници Цара Небескога и не ратујете за „Гаспром“, чак ни за тробојку и националну државу, него са Руску* Свету и Саборну, која ће читавоме свету бити светлост и ослобођење. Те зато будите одважни и нека се не смућује срце ваше, и нека су вам мисли јасне.

Деструктивне секте – оруђе западних обавештајних служби

На питања „Свет и ми“ одговара Владимир Михајловић Чернишов – шеф Катедре за историју западних вероисповести, доцент кијевске Духовне академије

Да ли стране државе користе у политичке сврхе секте које делују на територији Украјине?

Ако говоримо о тоталитарним сектама уопште, то је, свакако, глобални, геополитички пројекат. Зато чак не можемо ни да говоримо о некој појединој секти. Читав спектар тоталитарних, деструктивних секти, тзв. „нових религиозних покрета“ представља глобални пројекат за разарање словенског менталитета, наше културе. И оно што је на Западу у тој сфери десетинама година прикупљано и концентрисано, 90-их година је, када су срушене све политичке баријере, мутном бујицом испунило малтене читав простор, продрло у све сфере нашег социјума. И наравно, овде се не може говорити о некој посебној секти. Има их читаво мноштво, најразличитијих праваца.

„Човек не сме да живи без вере“. Игор Стрелков прича „Руском пролећу“ о својим верским уверењима (видео)

Извор „Русская весна“ (Руско пролеће)
      „Руско пролеће“ објављује разговор Игора Стрелкова с Александром Кравченком о вери, моралном идеалу и верским светињама руског народа, наменски снимљен за наш интернет-ресурс.
      Александар Кравченко је саборац Игора Стрелкова који је раме уз раме са њим ратовао у Босни 1992-1993. године, и јуна 2014. године допремио у опседнути Доњецк икону са честицом моштију св. Георгија Победоносца и предао је команданту војске ДНР.

Сава Росић: Мој Народ

Сава Росић, преводилац, жена пред којом руска господа скидају шешир, даме се умилно смешкају, официри стају мирно, а нашој деци студентима који знају шта је црвена диплома Универзитета Ломоносов се зенице мало прошире. Кад нема шта да ради чита и помаже Српском Удружењу Ћирилица Београд, јер немамо стално са собом брата Руса, Сава сестрински одмењује браћу, што јој не пада тешко. Још нам је у срцу њен мартовски говор када смо подржали Доњежане испред руске амбасаде. Њихово писмо на руском и српском као одјек са Сајма прочитаћете после чланка "Мој народ" који вам са поносом представљамо.Добили смо првенство или како то данас модерно кажу, ексклузиву.

  

Мој Народ

Кренула сам 15. новембра 2014. године на Трг да поздравим Сужња. На почетку Кнез Михајлове неки репортер је у гомили пролазника искусним оком непогрешиво увребао неуку крезубу старицу и потурио јој микрофон да каже шта мисли о предстојећем скупу. Вероватно ће се у вечерњим вестима на „јавном сервису“ и осталим „слободним и независним медијима“ појавити слични кадрови, из присутних ће неизоставно извући сваког крезавка, мусавка, чупавка или маторка који се уклапа у унапред задату представу. Чуди ме да се после толиких „едукација“ у организацији свакојаких иностраних фондова и непрестаних „реформи“ још увек упорно користе већ одавно проваљени јефтини трикови. Иста ствар је и са проценом броја присутних: веле да их је било неколико хиљада, а нигде снимка издалека, да се види читаво мноштво. Зато је колона, заузимајући читаву ширину будуће Улице руског цара Николаја II, у повратку из шетње поред мене брзим ходом пролазила више од четврт сата. Потом сам на руским вестима чула сасвим другачију процену: неколико десетина хиљада. Исто је било и у случају недавне војне параде (руске вести: 100.000 људи). Хеликоптери су надлетали, али (случајно?) ни у једном од њих није било камере. А што се тиче приказивања публике, као да је сниматељима строго наређено да у кадру сме бити највише десетак људи. Даље, јавна гласила тврде да је то био скуп Српске радикалне странке. Јесте, организовала га је Српска радикална странка и на њему је наступио председник странке, др Војислав Шешељ. Али нипошто нису сви окупљени били чланови странке: само ја сам у оноликом мноштву спазила најмање десетак својих познаника који то нису. Можда ће неко рећи како су све то ситнице, али има их много и стално се понављају, што указује на свесну намеру. На сву срећу, технологије манипулације друштвеном свешћу потанко су разоткривене у књизи „Манипулација свешћу“ Сергеја Кара-Мурзе.

Дакле, одржан је још један скуп на „Западном Балкану“. Тврдим да за мог живота није било никаквог тектонског поремећаја на Хлму (видети одредницу Хум у „Српско-српском речнику“ Радована Дамјановића), а преконоћ нас изместише из средишта на запад полуострва (видети било коју земљописну карту). Истину о томе ко је био на скупу и како је протекао присутни знају, док ће је осталима скројити „наша“ гласила. Они упорнији могу да у „светској паучини“ пронађу снимак говора др Војислава Шешеља, а ја желим да изнесем своје утиске и осећања (у новоговору „емоције“) после блиског сусрета са мојим Народом (у новоговору „овим народом“). После многобројних судбоносних збивања сабијених у свега четврт века, после примене најсавременијих технологија, помно развијаних у научним институтима богатог Запада и уходаваних „ин виво“ на нама, после санкција и „хуманитарних бомбардовања“, после свих иживљавања над људима и здравим разумом, мој господствени Народ дошао је да Сужњу поручи: „Срећне ти ране, Јуначе!“ На Тргу није било богато одевених, умишљено пуних себе, по приватним клиникама шприцаних силиконима или здравствено дотераних, соларијумски поцрнелих, приспелих са одмора на „елитним дестинацијама“, корисника разноразних „грантова“, представника „невладиних“ организација (оне који су дошли по задатку не рачунам), зато сам била у прилици да посматрам праве представнике мог Народа, који нису подлегли никаквом „зову сирена“, стамено се држећи завета својих светих предака. Било је ту људи свих узраста: и жустре омладине, и оних у годинама, и сасвим времешних. Видела сам и инвалиде са штакама, којима се још увек нисмо достојно одужили за принесену жртву у одбрани нејачи... Било је шешира, шубара, шајкача, али нисам видела оне западњачке качкете што се носе са штитником позади. Било је много застава и парола исписаних ћирилицом. Било је великих слика Драже Михајловића, Живојина Мишића, као и руског цара Николаја II, Владимира Путина, Игора Стрелкова... Изнад свега, Тргом је само врцала јединствена, врло снажна али сталожена позитивна енергија коју је мој Народ исијавао. Жудно сам је упијала, срећна што смо претрајали, што смо остали доследни. Залуђивани, пљувани, протеривани, мучени, убијани, пљачкани, сиромашени – нисмо поклекли, нисмо изгубили наду. Насупрот свим оним грчевитим покушајима омаловажавања, ниподаштавања, сатирања, исмевања, чему смо већ годинама изложени, насупрот вештачкој реалности у „медијима“, у стварности је стајао мој господствени Народ кога сва та ситна шибицарења не дотичу. Могу они други и даље за хонорар таламбасати, једни другима додељивати награде, трсити се пред газдама или им се додворавати – све то је само јалово бацање прашине у очи. Била сам учесник узвишеног ванвременог тренутка: мој Народ је дошао да својим присуством посведочи захвалност Сужњу за пожртвованост и осоколи га за наставак борбе. Као што ће доћи и осталима који се из хашке Ћеле-куле ипак врате.

Заточеници неправде а заточници Правде, добро дошли кући!

Сава Росић 

Писмо Игора Маслова

Дорогие братья и сестры! Жители Донецкой народной республики, и я лично, выражаем большую благодарность всему Сербскому народу за ту духовную поддержку, которую Вы оказываете. Большое вам спасибо и низкий поклон. 

В это тяжелое для нас время, когда вся мощь Украинской армии, при поддержке США, пытается нас уничтожить, стереть с лица земли наш народ, вы, братья Сербы, подставляете свое плечо, вы молитесь за нас, большое вам спасибо. Вы честно и открыто высказываете свою гражданскую позицию, которая идет в разрез с официальной властью Белграда. Но само название города говорит за себя – Белый (чистый, Божий город). Вы прошли через ужас захватнической войны с Западом, теперь настал и наш черед. Тьма будет побеждена, потому что уже наступает Рассвет, наш Славянский Рассвет, где главным достоянием мира будет Человек, свободный и радостный. Нами правит Бог, он наш родной Отец. Он дает нам испытания, закаляет нас, как сталь, чтобы мы могли стяжать силу Небес.

Запад не смог сломать Великого Сербского воина – Воислава Шешеля, держа его в заключении жутких 12 лет. В нем – Дух Великого Славянского народа, который нельзя сломать и нельзя купить за все блага земного мира. Ему даровано больше – Царство Небесное. Все эти герои – Воины Света – Божьи Воины. У Бога, кроме наших рук, нет других рук. Именно от каждого из нас зависит будущее страны, мира, вселенной. Именно от нас. Мы – дети Отца Небесного!

Я, как поэт, рад, что моя книга понравилась Сербскому народу, но я бы хотел сказать, что здесь есть рука Божья. Именно серб-предприниматель из г. Донецка, Горан Радич, помог в выпуске этой книги, которая прошла ДНР, Украину, Россию, и дошла до Белграда. Так что, без сербского участия, этой книги бы не было. Сейчас готовится к изданию новая книга: «Азъ есмь Русич». Работу над этими книгами я делаю совместно с сыном, это наше совместное творчество.

Обнимаем вас Всех, наши сербские братья и сестры. Спасибо вам Всем и низкий поклон от народа Донбасса. Да воссияет Святая Русь со всеми народами-братьями. 

 

С уважением и любовью, поэт Донбасса, Маслов Игорь Васильевич и Маслов Кирилл Игоревич. 

Писмо Игора Маслова (превод)

 

Драга браћо и сестре! Житељи Доњецке народне републике и ја лично изражавамо велику захвалност читавом Српском народу за духовну подршку коју пружате. Велико Вам хвала и дубоко Вам се клањамо.

У ова тешка времена, када читава моћ Украјинске војске, уз подршку САД, покушава да нас уништи, збрише с лица земље наш народ, ви, браћа Срби, подмећете нам своје раме, ви се молите за нас, велико вам хвала. Ви поштено и отворено изражавате свој грађански став који се коси са званичном влашћу Београда. Али сâм назив града говори за себе – Бео (чист, Божји град). Ви сте прошли кроз ужас освајачког рата са Западом, сада је дошао ред на нас. Тама ће бити побеђена, зато што већ долази Свитање, наше Словенско Свитање, где ће главна тековина света бити Човек, слободан и радостан. Нама управља Бог, он нам је рођени Отац. Он нам даје искушења, кали нас као челик, како бисмо могли да стекнемо силу Небеса.

Запад није могао да сломи Великог Српског ратника – Војислава Шешеља, држећи га у затвору током језивих 12 година. У њему је Дух Великог Словенског народа који се не може сломити нити купити за сва блага земаљског света. Њему је даровано више – Царство Небеско. Сви ти јунаци – Ратници Светлости – Божји су Ратници. Бог осим наших руку друге руке нема. Управо од сваког од нас зависи будућност земље, света, васељене. Управо од нас. Ми смо деца Оца Небеског!

Мени је, као песнику, драго што се моја књига свидела Српском народу, али бих желео да кажем како је ту рука Божја. Управо је Србин-предузетник из града Доњецка, Горан Радић, помогао да изађе та књига која је прошла ДНР, Украјину, Русију, и стигла до Београда. Тако да, без српског учешћа, те књиге не би било. Сада се спрема издавање нове књиге „Азъ есмь Русич“ (ја сам Рус – на староруском). На тим књигама радим заједно са сином, то је наше заједничко стваралаштво.

Грлимо све Вас, наша српска браћо и сестре. Хвала свима Вама и дубоко Вам се клања народ Донбаса. Нека засја Света Руска (стари назив Русије) са свим народима-браћом.

С поштовањем и љубављу, песник Донбаса, Маслов Игор Васиљевић и Маслов Кирил Игоревић.

За Ћирилизовано приредио:

Милорад Ђошић, члан УО

Српског Удружења Ћирилица Београд

 

Јуриј Пушћајев: Република или спасење душе

 

Разматрајући штетност републике (и демократије) као политичког облика по хришћански живот, наравно, нипошто не претендујем на потпуни обухват теме у једном чланку, пошто мисли о томе да је самодржавна монархија боља, свакако, покрећу питање: а какву везу све то има са нашом садашњом стварношћу? Каква ли је то маштарија! – рећи ће читалац. И у неколико речи, у примедби, то се не може објаснити.

Зато бих желео да наставим започети разговор и дотакнем тему: има ли сада икаквог смисла појам Свете Руске*? Како се Света Руска саодноси са садашњом, емпиријски датом Русијом? Друго „проклето питање“ савремености тиче се наше недавне прошлости, Совјетске Руске: у ком смислу је она потпуни антагониста Свете Руске, а у ком, зачудо, није.

Ово је позив на разговор о темама које се, по мом мишљењу, сада врло мало чују, готово су табуисане у такозваној озбиљној штампи, међу многим савременим образованим људима. У чланку има свесно учињених упрошћавања и „исправљања“, зато што ми је овде било важније да изразим главну мисао него да се упуштам у неминовне танчине.

Јеванђеље и политика

Сасвим исправно кажу да у Јеванђељу нема ни речи о томе да је бољи овај или онај политички режим. Али да ли је исправно извлачити закључак како демократија, монархија, република итд. – како је све то у светлу живе воде јеванђељског учења и Цркве – мимо, просто ни о чему или о нечему сасвим другом.

Персонификација Русије на новчаници од 25 рубаља коју је компанија American Banknote Company штампала 1917. године у Сједињеним Државама по поруџбини Привремене владе Руске републике

Ако је то тако, онда канда испада да било који политички проблеми и институције немају никакву важност у светлу главног питања: како спасти своју душу? Ако никакав политички облик или режим не могу спречити човека да дође до Бога, није ли свеједно које је сада хиљадулеће, како је говорио песник.

Међутим, зар и сама та јеванђељска равнодушност не задаје одређени однос према политици? Пошто је равнодушност заправо такође однос, и он захтева одређене политичке услове. Не указује ли нам она, парадоксално, на то да је бољи онај политички режим где ће бити најмање политике? Другим речима, не саветује ли нам да бирамо такво друштвено уређење где ће самог друштвено-политичког живота бити што је могуће мање?

Не постоји политика без представе о непријатељу

Реч „политика“ потиче од старогрчке речи „полис“. Политиком су Грци сматрали бригу о уређењу општег полиса – града-државе. Иста брига о општем садржана је и у латинском називу државе – res publica, што дословно значи „јавна, или народна 'ствар'“.

Политичка брига о општем увек има неповољну страну – у сенци, попут тамне стране Месеца. Таква брига канда би требало да обједињава, али не постоји политика без једног или више непријатеља. То значи да политика не само обједињава него и разједињава – на разне странке и стране, па и оне смртно завађене.

Важно место код старих Грка, код великог Аристотела, заузимао је појам „политичког пријатељства“. По његовој мисли, полис може да постоји само ако је већина грађана међусобно обједињена политичким пријатељством. Међутим, у политици увек пријатељују против неког. Испада да је овоземаљска брига за општу добробит у начелу немогућа без ратова и смртоносних подела.

Један мој познаник свештеник дао је готово генијалну (по мом мишљењу) одредницу политике: то је вештина грађења односа међу људима у условима када су људи пали, коренито искварени. У самој суштини политике, њеним циљевима, садржано је коренито кварење, пошто је окренута палом свету. И зато се политика не сме поимати као врховни смисао људске делатности и живота.

Истовремено, вршење власти, „стручна“ брига о политичком уређењу представља тежак крст. Политичка власт је неопходна за добробит људи – напросто зато да би у друштву био ред а не анархија: „Свака власт је од Бога“ (Рим. 13:1). Али политички пут састоји се из мноштва искушења и опасности, те су, између осталог, и зато хришћани позвани да владарима пружају молитвену подршку. Својим молитвама они, између осталог, моле Бога да помогне политичарима у одолевању искушењима, како би коренитог кварења, својственог политици, у њиховом раду било што мање.

Међутим, управо коренито кварење политике као такве и упућује хришћане на то да одабиру оно друштвено-политичко уређење где ће политике у ужем смислу речи (потребе за лагањем за добробит, поделе на странке, заваде итд.) бити што је могуће мање. А република, у поређењу с монархијом, и јесте кудикамо више политички облик државног уређења, где би идеално било да се политиком баве сви грађани.

Републици Бог није потребан

У демократији и републици сви грађани су позвани у политику, учешће у власти. Демократија је власт народа. Идеал републике рађа се из тежње да народ сам собом управља: преко својих представника, као сада, или, као у доба антике, лично, путем непосредне демократије.

Метафизичку подлогу свега тога представља оно што је истакнути политички философ ХХ века Хана Арент назвала тежњом људи из народа, из доњих слојева, да такође „иступе у јаву“, обележе своје постојање, покажу се свету као његов пуновредни учесник. Ту људима претежно не руководи више тежња „да тих и миран живот поживе у свакој побожности и честитости“ већ, напротив, жеља да се истакну у свету, уђу у буран политички живот пун страсти, немира и искушења. Узгред, Јакоб Буркхарт, истакнути швајцарски историчар културе, један од утемељивача културологије, који је живео у XIX веку, полис је назвао „најбрбљивијим“ од свих државних облика. Колико то само одудара од тежње да се „тих и миран живот поживи“!

И најважније, кад већ народ успоставља републику и бележи да сада он сам претендује на управљање собом и својом судбином, онда религија неминовно почиње да игра све мању улогу у друштвеном и политичком животу. То је логично, пошто у републици једини извор власти представља воља народа којој, као коначном извору, више није потребна религиозна потврда. Сам народ почиње да заузима врховно место: vox populi – vox Dei, док је хришћански монарх Помазаник Божији, и „повиновање монарховој власти не само зато што се мора него и сасвим добровољно Сам Бог заповеда“. Монархији је потребна религија и сама она природно проистиче из религиозних светоназорних поставки.

У Европи се нимало случајно већ више од 200 година религија потискује у такозвану „приватну сферу“, где наводно свако може сам да одлучи које религије ће се држати. Обећавају да ће права религије поштовати у границама личног простора, али у томе је садржана осетна подмуклост. Републикански облик државног уређења и секуларизација, губљење утицаја Цркве и религије, историјски представљају тесно повезане процесе који се узајамно условљавају, и у пуној мери су испољени у Новије и Најновије доба.

Могло би се уздати у чврстину и неприкосновеност личних религиозних уверења само под условом да сваки човек поседује неопходну унутрашњу снагу, кад уопште не би био пало биће и кад би увек могао да поуздано одоли свим искушењима. Кад би, на пример, уместо философске маштарије био реалистичан идеал стоичког мудраца, способног да не подлеже било ком утицају са стране и сачува неприкосновеност свог унутрашњег света.

Али то није тако. Обичан човек не може да се огради од света (= страсти) и живи у „манастиру сопственог духа“. Уопште, страх од личног греха и неверицу у себе можемо сматрати, по мишљењу Константина Леонтјева, нужним обележјем смерности. „Она места која ти пружају прилику за пад избегавај као напаст, јер када не видимо забрањени плод ни не желимо га тако снажно“ – то аскетско правило говори о томе да је најбоље разборито избегавати искушење због страха од њега, зато што уопште „сваки човек је лаж“, то јест поводљив, слаб, лако подлеже искушењима.

Демократска република као слобода искушавања

Филм Милоша Формана „Народ против Ларија Флинта“

Према томе – јесте, с једне стране, никакав политички режим и, шире, никакви спољни услови уопште не предодређују докраја човекову слободу. Али истовремено могу да врло снажно утичу, наводе на избор ове или оне стране. И зато, када се религија не истискује на притворан начин само у приватну сферу (притворан – зато што ни тамо неће сачувати свој положај), када је њен положај утврђен и од стране јавне власти, онда се више људи може окренути вери и, следствено томе, спасти се. Ризиковаћемо тврдњом: у неповољним друштвеним условима (када човек остаје сам са својим поквареним јестаством) реткима је дато да издрже ону навалу искушења која захвата обичног човека у приликама такозваних слобода.

Можемо се ради илустрације присетити познатог филма Милоша Формана „Народ против Ларија Флинта“. Тамо је јасно показано да су савремено демократско друштво и слобода штампе у њему немогући без слободе за еротику и порнографију. Постојање либерално-демократске републике означава дозволу не просто за легално (јавне куће и проституција постојали су увак, у било ком политичком режиму) него и масовно ширење еротике и порно услуга у јавним гласилима, када то овако или онако редовно дотиче готово сваког човека. И ствар није просто у новим технологијама него у томе што то ширење штити начело слободе штампе. Стога, свиђало се то вама или не, мора се извући закључак да ће у републици и демократији бити више оних које та врста искушења дотиче и који јој подлежу него у такозваном неслободном или ауторитарном друштву.

Преостали монархизам Русије

Уз остале подједнаке услове монархија је повољнија за васпитавање смерности у човеку. Сталешко друштво је систем хијерархија послушности. Ту је човек у начелу навикао и дужан да се покорава, он не претендује на охоло управљање својом судбином и читавим друштвом у име народа и по својој вољи.

Наравно, кад је реч о савременом свету и савременој Русији, мање-више пуновредни монархизам данас је већ просто немогућ. Да, Русија и даље заправо није ни либерална, ни демократска земља. На пример, код нас и дан-данас на изборима углавном гласају за странку власти, за оне који су већ власт. Управо преостала монархистичка осећања, све досад сачувана у Русији, обезбеђују победу садашњој странци власти, и у целини – чувају Русију, зато што она не може да буде либерална и демократска земља. Ако, пак, код нас стварно, а не само на папиру у написаном уставу, победе либерална начела, земља ће се сместа распасти на разне националне творевине и престати да буде јединствена.

Међутим, наш садашњи лоше скривени монархизам из очитог разлога је преостао и непуновредан, промењен и изопачен, пошто прави монархизам тражи религиозну потврду, а свест о томе малтене не постоји код, опет, обичног човека.

Уопште, вероватно смо сви ми већ исувише покварени и неспособни за смерност ни у политичкој области, ни у области духа. Али ако те сопствене неспособности не будемо макар свесни, то ће већ бити смртоносна болест. Смртоносна болест – то је када човек сматра да је здрав и зато се не лечи. На крају умире од болести које није ни био свестан и која га је брзо докрајчила зато што није наишла ни на какву препреку.

Премда, наравно, нико не зна како ће Бог судити људима. Хоће ли Он бити блажи према онима који су се стално налазили у средини искушења, који су имали више повода за грех и којима је зато било тако тешко да се одупру и не падну? Али у сваком случају, по мом мишљењу, за хришћанина би било исправно да предност даје оном облику управљања или политичког уређења у коме би повода за искушење и грех било мање.

У закључку се моја главна теза може овако логички представити. Говорећи „република или спасење душе“ ја не тврдим строго „или – или“, да је истинито само једно од двога. То су мноштва која се пресецају, то јест могуће је спасење душе и у републици. То се у формалној логици назива инклузивном дисјункцијом. Као што реченица „или киша или снег“ не искључује понекад кишу са снегом, премда најчешће одвојено падају. Међутим, сав смисао мојих расуђивања је у томе да ће у случају сличне логичке спреге „република или спасење душе“ број спасених бити већи. Има спасених и ван монархије, много је и оних који се ни у монархији нису спасли. Али ипак треба бити свестан следећег, упркос модним савременим тенденцијама: монархија (рећи ћемо још одређеније – самодржавна хришћанска монархија) је у поређењу с републиком, уз остале подједнаке услове, повољнија за религију и њен главни задатак – спасење човека и његово припремање за вечни живот.

* Руска – стари назив Русије

Аутор: Јуриј Пушћајев

Извор: Юрий Пущаев. Республика или спасение души / Православие.Ru 

Превела: Сава Росић за The Saker Српски

Уредио: Милорад Ђошић

Продукција: Ћирилизовано

Это Родина моя - видео и превод текста

Хармоникаш Пјотр Матрјоњичев и певачица Вика Циганова, уз учешће Павла Губарјева, политичарa

 (Тја, ево шта ћу вам рећи, господо западни партнери: учите географију, учите историју. Псаки, поздрав! Наш одговор НАТО-у:)

Это Родина моя От Камчатки до Одессы у Москвы есть интересы, потому, что помним мы географию страны. От Тывы до Приазовья, от Курил до Приднестровья, от Донецка до Кремля – это Родина моя! Это Родина моя, и делить её нельзя, это Матушка Россия, это русская земля! От Надыма и до Крыма Русь Святая неделима, необъятная страна Богом свыше нам дана! Всё на сердце очень близко от Славянска до Норильска, от Луганска до Кремля – это Родина моя! Это Родина моя, и делить её нельзя, это Матушка Россия, это русская земля! Знают Штаты, знает НАТО, нам чужой земли не надо, мы чужого не берём, а своё назад вернём! Знаем, помним, не забудем, защищать страну мы будем, от Аляски до Кремля – это Родина моя! Это Родина моя, и делить её нельзя, это Матушка Россия, это русская земля!

То је Домовина моја             Од Камчатке до Одесе             Москва има интересе,             зато што памтимо             географију земље.             Од Туве до Приазовја,             од Курила до Придњестровља,             од Доњецка до Кремља –             то је Домовина моја!             То је Домовина моја,             и не сме се делити,             то је Мајчица Русија,             то је руска земља!             Од Надима и до Крима,             Света Руска* је недељива             неизмерна земља             Богом свише нам је дата!             Све је у срцу јако блиско             од Славјанска до Нориљска,             од Луганска до Кремља –             то је Домовина моја!             То је Домовина моја,             и не сме се делити,             то је Мајчица Русија,             то је руска земља!             Знају САД, зна НАТО,             нама туђа земља не треба,             ми туђе не узимамо,             а своје ћемо повратити!             Знамо, памтимо, нећемо заборавити,             бранићемо земљу,             од Аљаске до Кремља –             то је Домовина моја!             То је Домовина моја,             и не сме се делити,             то је Мајчица Русија,             то је руска земља!

- За Русију од Камчатке до Одесе, уједињену и недељиву

- УРА!!!

* Руска – стари назив Русије.

Превод: Сава Росић

За Ћирилизовано: Милорад Ђошић