Уклоњен ћирилични натпис "Волим Косовску Митровицу" из тог града

Уклоњен ћирилични натпис "Волим Косовску Митровицу" из тог града:

КОСОВСКА МИТОВИЦА: Непознате особе уклониле су јутрос натпис "Волим Косовску Митровицу", који је био постављен у северном делу тог града, на раскрсници улица Краља Петра првог и Књаза Милоша.

Поделите...Landmark Cyrillic Sign Taken Down in North Mitrovica

Landmark Cyrillic Sign Taken Down in North Mitrovica:

The well-known illuminated sign „Kosovska Mitrovica“ in Cyrillic, a recognizable landmark at the entrance to North Mitrovica, was taken down today.

Despite heavy rain and poor weather conditions, workers were seen dismantling the installation on site.

It remains unclear on whose order the action was carried out. However, according to KoSSev’s unofficial sources, the removal was conducted at the instruction of the Municipality of North Mitrovica.

KoSSev reached out to the municipality for comment, but no response had been received by the time of publication.

The Kosovo Police confirmed that they did not take part in the operation, but patrol units were observed circling the area and passing through nearby streets on several occasions.

The sign’s removal comes just days ahead of the local elections scheduled for October 12.

PHOTO: KoSSev

Članak Landmark Cyrillic Sign Taken Down in North Mitrovica se pojavljuje prvo na KoSSev.

„Пишимо ћирилицу” – акција за наставнике и ђаке

Активност почиње књигом „Београдска принцеза”, коју је написао књижевник Драган Лакићевић

Фотографија: Пиксабеј

 

Ђаци основних школа у Србији и Републици Српској, са својим предметним наставницима, имају могућност да учествују у образовној акцији „Пишимо ћирилицу”. Ова активност почиње књигом „Београдска принцеза” коју је написао књижевник Драган Лакићевић, а објавила Издавачка кућа „Партенон” под покровитељством Удружења „Фонд дијаспора за матицу”.

Ученици шестог, седмог и осмог разреда, имаће задатак, да у одређеном року, а у оквиру слободног времена, прочитају књигу у којој су сабране занимљиве и поучне приче и о томе напишу писмени састав – руком, ћирилицом, на једној до две странице. Ђачке радовe пре слања, потребно је скенирати под надзором наставника као слику рукописа послати имејлом на адресу Издавачког предузећа „Партенон”: partenonsistem@gmail.com   

Теме писмених радова могу бити: „Породични односи”, „Некадашњи и садашњи Београд”, „Некадашњи и садашњи начин живота” и „Агресија НАТО -а на СР Југославију 1999. године”. Као инспирација учесницима може да послужи и садржај овог романа, са поговором „Београд се мора волети” Бранислава Матића.  Надахнуће за литерани рад талентована деца могу пронаћи и у свакодневици, али и ослушкујући лични унутрашњи свет.  

Радове ће оцењивати посебан жири. Они који освоје прву, другу и трећу награду добиће на поклон књиге у издању „Партенона”.

Удружење „Фонд дијаспора за матицу” које четврт века има хуманитарну мисију, припрема још нека изненађења за ауторе најбољих радова. Ово је прилика да се млади посвете читању, спознају лепоту писане речи, негују ћирилицу и обогате знање.

Аутор: Александра Куртеш

Извор: Политика

Чачански глас: "Ништа без знања енглеског језика"

Ћирилизовано: Прво изворни текст па коментар.

Ништа без знања енглеског језика

ОДРЖАНА ТРИБИНА ”ТУРИЗАМ И ОБРАЗОВАЊЕ: ПОТЕНЦИЈАЛ ЗА РАЗВОЈ И ЗАПОШЉАВАЊЕ”

Око 20 одсто посетилаца Чачка и околине су странци. Засигурно их је и више, нарочито лети, када многи застану код нас на путу ка Црној Гори, Босни и Херцеговини и осталим дестионацијама.

И ти подаци Туристичке организације Чачак о боравку страних туриста указују на важност добре комуникације и сарадње са њима. Тешко су остварљиве без знања страних језика, посебно енглеског.

– Данас је важно знати га, малтене, као матерњи. Оно што одмах што испољимо у сусрету са станим гостима је знање енглеског или неког другог страног језика. Тако остављамо и први утисак о дестинацији у којој бораве – напомиње Војин Јаковљевић, директор Туристичке организације Чачак.

Осим туриста, у Чачак долазе и учесници међународних манифестација. Једна од њих је и Етно фест, која окупи око 300 странаца. Ти и остали догађаји шаљу у свет утиске о нама и нашем граду.

– Не смемо заборавити ни да ће Чачак 2023. бити Националана престоница културе. Годину раније, оставарујемо велику посећеност и домаћих туриста, који желе да виде шта наш град има, попут културолошког наслеђа, споменика, музија, галерија – наводи Јаковљевић и подсећа да је подједнак број посета у Атомској бањи, Овчарско-кабларској клисури, као и нашем граду.

Много тога што привуче домаће госте, занимљиво је и странцима. Зато, није довољно само улагати у туристичке потенцијале, него и знање, посебно људи који ће, посредно или непосредно, представљати наше најатрактивније дестинације.  Тако је и чачанска школа страних језика ”Блацкбирд” постала учесник великог међународног пројекта ”Task – based learning for tourism” (Учење кроз задатке у туризму). Реализује се и у Словенији, Румунији, Енглеској и Шпанији.

– Циљ нашег пројекта је израда програма који ће бити додатак или део редовне наставе свима који усавршавају енглески језик за рад у туризму. Када кажем за рад у туризму, првенствено мислим на конобаре, куваре, рецепционаре, на све запослене који су у сталном контакту са гостима. Надамо се да ће се у будућности енглески језик више користити, свакодневно, у комуникацији на послу. Циљ нам је да допринесемо да сви они стекну све одговарајуће компетенције и знање и да их успешно пренесу гостима – каже Љубомир Васојевић, вођа пројекта и власник Језичке школе ”Блацкбирд”. Тај пројекат део је међународног програма ”ERASMUS +”.

Туризам и образовање били су главна тема трибине којаје недавно одржана у Дому културе Чачак. Разговарано је новим потенцијалима ове привредне гране, Стратегији Града Чачка која јој је посвећена, опоравку после пандемије корона вируса, изазовима са којима се сусрећу школе у образовању кадра за рад у туризму. Осим Војина Јаковљевића и Љубомира Васојевића, учествовали су Борко Радовић, УТП ”Морава”, Ненад Младеновић, Атомска бања Горња Трепча, Соња Божиновић и Душица Бурмаз, Угоститељско-туростичка школа Врњачка Бања, Владимир Мајсторовић, Прехрамбено-угоститељска школа Чачак, Ана Дојчиловић, Националана служба за запошљавање. Трибину су организовали Туристичка организација, Школа ”Blackbird” и Културно-образовни програм Дома културе.

Извор: Чачански глас

НАТО и ћирилица (ВИДЕО)

 

Поштовани читаоци,

пре свега, у име Удружења хоћу да се захвалим  ТВ Хепи што нас понекад позову. Овог пута су нам одредили мало боље време, без обзира шта ви наши чланови мислили о томе, и, захваљујући изузетно оперативној водитељки Александри Станисављевић, добар део Јутарњег програма. Ево како је то изгледало…

Знамо да не можемо све да задовољимо, али с обзиром на то да смо дали и адресу, назив сајта и број телефона можемо све Неверне Томе да дочекамо домаћински и да их исто тако испратимо. Нема потребе за прозивкама под туђим именом и ружним речима.

За крај попричајмо мало о ћирилици са војничког става. Колико је ћирилица озбиљно писмо говори историјска чињњеница да су сви леци непријатеља били увек штампани ћирилицом, која је у ствари наша србска душа.

Милорад Ђошић

 

Извор: СКЦ "Ћирилица" Београд

 

Александар Гиљфердинг – руски конзул, je упозоравао Србе (видео и књига ПДФ)

 Александар Федорович Гиљфердинг (Александерь Гильфердингъ, Варшава 1831. — Каргопољ, Олонецка губернија 1872), био је руски филолог, слависта, етнограф, историчар, дипломата, конзул у Босанском пашалуку. Према једном животопису његова породица се доселила из Њемачке и његов отац је прешао у православље, а према другој верзији отац му је био холандски протестант, а мајка католкиња. Наводе се и подаци да породица Гиљфердинг поријеклом из Саксоније, да му је прадједа био мађарски племић који се преселио у Русију. Александар Гиљфердинг је имао добро кућно образовање, проучавао је неколико језика, упознао се са словенским дијалектима. Дипломирао је 1852. године  на историјском и филолошком факултету Московског универзитета. Био је присталица словенофила, нарочито Алексеја Хомјакова. У Петрограду је основао центар окупљања свих општесловенских организација.  Од 1868. до 1872. био је предсједник петроградске секције Славјанофилског благотворног комитета, у којој се образовао и Фјодор Михајлович Достојевски.

Александар Гиљфердинг, у својој студији „Западни Словени“ 1858. године о аустрославистичкој реформи српског правописа пише да је Вук Караџић као сарадник аустрославистичке југословенске реформе српског језика и правописа „саставио нову српску азбуку која се сасвим одваја од Кириловог предања задржавши само спољашњу форму руских слова, али усвојивши сасвим латински правописни систем. Вук разваљује предање које Словене веже са дјелом Светог Ћирила, а да их азбука коју је он узео, управо води примању латиничног писма, које код Словена важи као симбол римокатолицизма.“

Алексадар Фјодорович Гиљфердинг у својој књизи “Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији“ пише: “Србин римокатолик одриче све српско, пошто је православно и не зна за српску отаџбину и српску прошлост. Код њега постоји само ужа провинцијална домовина; он себе назива Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Словенцем, према области гдје се родио. Он свој језик не назива српским, него босанским, далматинским, словенским итд.Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га нашким језиком. Он пита на примјер странце: “Умијете ли ви нашки.” Но који је то “нашки језик” он не умије да каже. Он зато не зна да тај језик назове својим правим именом, јер он сам нема општу отаџбину, опште народно име, ван своје уже области, у њега је само једна отаџбина: Римокатоличка црква.” (страна 17.)

А. Гиљфердинг је био заговорник јединства словенских језика, и формирања једног словенског језика и једне азбуке. Написао је Општесловенску азбуку, настојећи да стару ћирилицу прошири и да је користе сви Словени. Према упутствима Хомјакова, почео је да проучава санскрит и 1853. године објавио је рад „ О сродности славенског и санскритског језика “ 1853. године и потом магистарски рад „Однос словенског језика са сродним језицима“. Године 1854. објавио је Писма о историји Срба и Бугара. Проучавао је историју балтичких Словена. Писац је дјела „Остаци Словена на јужној обали Балтичког мора“, Ст. Петерсбург, 1862. Потом је објавио Историју балтичких Словена. Године 1856. постао је дописни члан Руске академије наука и добио службу руског конзула у Босанском пашалуку. Путовао је у Црну Гору, Стару Србију, Македонију, посјећивао је манастире на Косову и Метохији. После повратка са Балкана објавио је путопис „Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији“ (1859). Потом је објавио 1860. студију Словенски народи у Аустрији и Турској. Године 1862. објављује дјело о Светим Ћирилу и Методију. Написао је значајну студију за разумјевање историје Балкана о формирању хрватске нације „Историјско право хрватског народа“. Године 1865. је објавио рад Сеоска општина, о сеоској задрузи коју Русија треба да сачува, а да не слиједи Србију која је разградила сеоску задругу.

Био је противник аустрославистичке реформе српског језика и писма, која је у Срба пропагирана и позната као Караџићева, а који је био само српски сарадник аустрославистичке југословенске језичке реформе у програму еврославистичких религиозних и политичких интеграција. В. Караџића је сматрао сарадником унијатске мисије на Балкану и у Русији. Као и Српска православна црква, гифердинг је био против Краџићевог превода Новог завјета, који је издалог Библијско британско и инострано друштво, као протестантског програма профанисања Светог писма које је за православне Србе додатно банализовано. Као и руски конзул у Константинопољу Константин Лeонтјев, Гиљфердинг је национални препород Јужних Словена препознао као политику против православног предања и јединства Словена, као идеологију револуционалног раскида са православним предањем под „националним псеудонимом“.

Александар Гифердинг је упозоравао Србе је да „хрватски“ илирски југословенски покрет који предводи Њемац Лудвиг Гаус (посрбљено Људевит Гај) креатор хрватксе латинице, са којим су у југословенском програму сарађивали В. Караџић и Ђ Даничић, аустроугарски аустрославистички политички пројекат присаједињења православног срског народа хрватској хибридној римокатоличкој политичкој нацији. Заправо, упозоравао је да ће у пројеку наводног југословенског језиччког јединства – који је фактички и филолошки један српски језик, српски народ бити одвајан од православних Словена, а затим асимилован у германизоване и поримокатоличене Словене.

ПДФ књиге можете скинути на извору.

 

Аутор: Огњен Војводић

Извор: Блог Огњена Војводића

Огњен Војводић: „Прва азбука света“ којом су Срби прешли на латиницу

 

 

Критички осврт на текст о наводним налазима њемачког офталмолога о српској азбуки* као „одмору за очи“ и првој азбуки свијета, у којем су наведени и обичајни примјери похвале аустрославистичкој српској ћирилици, а који су овог мјесеца пренијели скоро сви српски сајтови. Пет дана после објављивања спорног текста утврђено је да је податак о њемачком офталмологу лажна вијест.

У текстовима српских површних патриота и језикословаца југословенске оријентације у похвалу српској “савршеној“ ћирилици често се шаљу пропагандне поруке против православне цркве, као установе назадног наслеђа која се противила српском југословенском језичком јединству. Омиљени слогани противправославне пропаганде присталица аустрославистичке римокатоличке реформе српског правописа су „противљење црквених кругова“, „клерикални кругови“, ”калуђерски кругови“ и слично, или, као што су у тексту о наводном њемачком офталмологу одушевљеном српском ћирилицом саркастично констатовали, да је Караџићево уношење латиничног слова Ј у нову српску ћирилицу сматрано „за велики грех у црквеним круговима“. Православна црква се противила прилагођавању српског ћириличног писма хрватској латиници, и удаљавању од предања православне писмености и руског ћириличног писма као најраспрострањеније и тада цјеловитие ортографије и система ћириличне писмености.

Срби би требало да поштују своје национално културно православно предање, били атеисти или вјерујући, што подразумијева да не публикују текстове против православне цркве у било ком контексту, а посебно не у име југословенских језичких интеграција са хибридним политичким нацијама формираним на основу разграђивања српског језика и народа. Деградирање црквеног словенског језика и аутентичног српског ћириличног писма, а афирмисање српске ћирилице прилагођене хрватској латиници, пракса је антисловенске и противправославне латинске пропаганде од средњег вијека и прогона православних просветитеља, Светих Кирила и Методија. Такву праксу у Срба, поред римокатоличке унијатске мисије, сада спроводе агресивни атеисти у комунистичком континуитету промовисања паганизма, тражења “традиције“ у претправославном периоду паганства и „природњаштва“. У Црној Гори такву политику спроводи бивша партија на власти, ДПС, наследник југословенског савеза комуниста, у потрази за претправославним паганским идентитетом – „дукљанством“.

У спорном тексту се наводи да је њемачки научник утврдио да српска азбука “одмара очи“ – као да руска и бугарска азбука, ћирилична писма уопште, и грчко писмо, не одмарају очи, као да нису сродне ликовности и графике; као да садашња српска ћирилица није сачињена фрагментацијом и упрошћавањем цјеловитог ликовног система ћириличног писма. Логично је да Њемци програмски популаришу српску азбуку као прву у свијету коју су креирали њемачки аустрослависти као антипод руској азбуки и предању православне писмености. Савремена српска ћирилица је креирана у германославистичком геополитичком југословенском језичком програму одвајања српског народа од руско-словенског језичког јединства и православног правописног простора, а припајања германизованим словенским народима. Еврославистика од средине 19. вијека протежира српску ћирилицу у програму латинизације руског језика, као мисионарски модел правописног прозелитизма, писма прелаза на латинични еквивалент.

Лингвистички и ликовно је логично да њемачком научнику српска азбука одмара очи зато што је у реформисану српску азбуку унесено латинично слово Ј, а избачена ћирилична слова која су означавала глас Ј у одређеним контекстима, као што и данас постоје у руском и бугарском ћириличном писму. Такозвана Караџићева ћирилица је задржала дјелимичну фолклорну форму ћириличног писма, а усвојила правописни латински систем простог фонетског писма. Њемачки офталмолог је могао српску азбуку пропагандно прогласити првом азбуком свијета и зато што је креирана према моделу хрватске латинице њемачког филолога Лудвига Гауса (посрбљено Људевит Гај). Заправо, према мисионарским моделима латиничних простих правописа које су од средњег стољећа користиле покатоличене словенске заједнице на простору Далмације, а које су креирали латински лингвисти у сврху правописног прозелитизма.

Аустрославистичка српска ћирилица је креирана као еквивалент хрватском латиничном писму, као сурогат ћирилице и правопис прелаза на компатибилни латинични правопис у програму југославенских језичких еврославистичких интеграција. Аустрослависти су стварно сачинили савршени сурогат српске ћилице преко које је српски народ скоро сав прешао на латинични правопис тј. сачинили су средство латинске лингвистичке и унијатске мисије учинковитије него присилине мјере наметања српском православном народу латинског правописа. Нажалост, национална српска културна политика од Обреновића до данас аустроугарску колонијалну реформу, српског језика приказује у српском филолошком фолклору, то јест као Караџићеву и Даничићеву реформу упркос чињеници да су они били само сарадници и извођачи српских фолклорних форми аустрославистичког југословенског језичког програма. Фатализам српске филологије јесте у томе да је аустрославистичка колонизација српског језика спроведена српском културном самоколонизацијом, која као контрадикторност српске културне политике траје до данас – спровођењем аустрославистичке колонијалне културне политике упркос аустроугарској асимилацији, анексији и окупацији српског народа у којој је забрањивана употреба ћириличног писам. У тексту којим је разоткривена лажна вијест о открићима наводног њемачког научника такође је наведен примјер такве контрадиторности, да је у вријеме нацистичке Њемачке њемачки научник докториао на величању словенске ћирилице. И поред филолошке фолклорне фатаморгане коју продукују српски лингвисти, резултати колонизације српског језика су данас вавилонски видљиви – разградња и разграбљивање српског језика у програму вишеименог вишецентричног заједничког “југословенског“ језика.

1) Позната пропагандна похвала “реформисаној“ српској азбуки, наведена и у овом тексту, јесте извјесни или неизвјесни предлог Бернара Шоа да Енглеска усвоји принцип правописа аустрославистичке српске ћирилице, а којим се Шо као комуниста и Ирац једино могао залагати за разградњу енглеског језика и Уједињеног Краљевства, онако како је разједињен и разграђен српски језик и народ. Бернаров предлог се у енглеској лингвистици доживљава комичније од његових комедија, ако за њега неко и чује, али, љевичарски екстремисти пропагирају принципе аустрославистичке српске ћирилице криране и принципима револуционарног брзог описмењавања народних маса ван националног културног континуитета и предања православне писмености.

2) Велики гријех пред Богом и народом (али не саркастично како се писац памфлета о „првој азбуци“ ругао ставу православне цркве) јесте коришћење у пропагандне сврхе судбине “реформатора“, учитеља Сава Мркаља, наследно болесног и искоришећног од немилосрдне мисије римокатоличиког правописног прозелитизма према православном народу Далмације, а због чега је С. Мркаљ потпуно полудио и умро у душевној болници. Несрећна судбина учитеља С. Мркаља је типичан примјер праксе прозелитизма унијатске мисије – коришћења душевно лабилних људи или на рубу егзистенције, какав је био В. Караџић као избјеглица у Аустроугарској. Посебно су перфидне похвале аустрослависта Мркаљевим решењима српског правописа, којима су визије правописа душевно поремећеног човјека проглашавали генијалним – Мркаљев рад „Сало дебелога јер либо (или) азбукопротрес“, у којем је Мркаљ одређена ћирилична слова поредио са „салом“ и начинио нацрт правописа без „сувишних“ слова и слова која му визуелно сметају. Злоупотребом таквих људи, аустрославистички лингвисти су ликовали над Мркаљевим и Караџићевим креацијама српске ћирилице у програму разграђивања српског сложеног ћириличног писма и књижевног језика.

„ПИШИ КАО ШТО ГОВОРИШ“

Питање сврхе и природе правописа је тема која захтијева опширно разматрање. Посебна је културно-политичка тема сврха простог правописа у програмима колонијалне културне политике. Прворазредни примјер примјене простог правописа у колонизацији језика јесте реформа српског језика и правописа познат по принципу „пиши као што говориш“. Правописно правило „пиши као што говориш“, које су српски југословенски језикословци приказивали као Караџићеву филолошку формулу, принцип је који су заговарали европски радикални рационалисти, али који није примјењиван у европским језицима. Цитат „пиши као што говориш“ који су аустрославистички филолози приписали свом сараднику Вуку Караџићу у кампањи колонизације српског језика, креирао је њемачки филолог Ј. К. Аделунг – Johann Christoph Adelung 1732 – 1806. Аустрославистичка  језичка политика је промовисала правописни принцип „пиши као што говориш“ као савршен, који не захтијева интелектуални напор у описмењавању и споразумијевању, упрошћавањем и банализовањем представе о правопису, а ради примјене простог правпописа у српском народу и раскида са сложеним српским престижним правописом и предањем православне писмености.

Сајт који је пласирао текст о измишљеном офталмологу користи латинично писмо, а задржао је лого саја на ћириличном писму – што говори о правописној проселитској сврси савремене српске ћирилице.

 

Правописни принцип „пиши као што говориш“ је антиправописни принцип. Правилом „пиши као што говориш“ се писани и књижевни језик, као критеријум језичке културе и правилног говора, подређује разговорном језику. Таквим принципом се критеријум кодификовања књижевног језика премјешта са културе и континуитета књижевног језика на “говор“ просте већине. Примјеном правила „пиши као што говориш“ се покреће процес упрошћавања и разградње језика: разграђује се стечено стање језичке културе, раскида са континуитетом књижевног језика, разграђује цјеловитост и структура, социолекти и дијалекти једног језика. У завршном процесу писања како говори већина, језик постаје одређен “говором гомиле“ – “ријалити“ речником, како констатују српски лингвисти који упорно промовишу узрок упрошћавања и упростачења српског језика.

Усвајањем правила “пиши као што говориш“ на језик је примијењен политички принцип, право демократске већине, као критеријум књижевног језика – критеријум квантитета на квалитет културе. Наиме, на српски језик је примијењен економски комерцијални принцип економичнијег правописа, семантика и естетика економичности; супротно карактеру и појму културе. Истим политичко-економским принципом српски југословенски језикословци, пошто је процес прозелитског преласка православних Срба на литинични правопис скоро довршен, форсирају финалну филолошку фразеологију југослоенске језичке политике о предности употребе два правописа, као корист српског народа који има више, а не мање, који је тиме богатији од европских народа кјои имају по један латински правопис.

Култура и етимолошки значи обдјелавање и очување предања, а у етимолошкој основи има култ – поштовање Светиње. Умјесто успостављања правила „читај и говори како је књижевним језиком писано“, стандарда кодификације који омогућава континуитет и развој језика, у Срба је уведено правило „пиши као што говориш“ којим је српски језик одређен говором неписмене просте већине „Срба који живе по селима далеко од градова“, како пише Караџић у својој Писменици. Караџићева Писменица је била оспоравана од српске филологије и цркве не само зато што је нестручно написана, него због погрешно постављених принципа писмености и језика, које су креирали аустрославитички филолози у програму колонизације српског језика. Наиме, аустрославистичка колонизација српског језика је поред разграде и вишеименовања српског језика подразумијевала разградњу српског друштва и народа; свођење структуре српског друштва на просту заједницу равноправне језичке културе, лишену развоја сложене друштвене и језичке структуре; колонијалну категоризацију српског језика и народа за просту природу послова.

Садашња српска ћирилица је монофункционално писмо, само фонетски функционално, али једносмјерно фонетски функционално као регистар гласова и ограничених акустичких облика, ван континуитета и цјеловитости језика, а поготову ван развоја сложених филолошких форми. Што је и њена политичка једносмјерна сврха, прелазак српског народа на латинично писмо. Такође, правопис сведен на регистар гласова „једно слово један глас“ своди човјеков језик на разину инстинктивног споразумијевања звуковима, на најнижи ниво мисаоног процеса. Само у српском језику и народу не постоје социолекти и културне класе, као једино остварено наслеђе комунистичког бескласног друштва. – Савршено; Савршено писмо, не мора да се мисли, слова и звукова запамтити 30; једноставно „једно слово један знак“, резонује просјечни Србин слободан од размишљања, сведен на прости правопис и језик једноставних мисаоних процеса и потреба. Примјеном правописног програма „пиши као што говориш“ човјекова језичка свијест се своди са интелектуалне на инстинктивну, тј. на нагонску и афективну; на нагонски наратив, говор граничних стања свијести, што је и била сврха еврославистичке колонизације српског језика. Упрошћавање смисла и сврхе правописа, приказивање просте природе правописа “пиши као што говориш“ српском народу као напредне и савршене филолошке формуле, школски је примјер европске колонијалне културне категоризације народа у поткултурну категорију ваневропских “варварских“ народа.

*

Принципом „пиши као што говориш“ правопис се подређује говору. Правопис по својој природи није подређен говору и гласу, већ је писано изражавање језика равноправано и упоредно говору. Језик изражавамо првенствено причањем и писањем, а правопис је креиран непосредно интелектом – као израз одређеног вриједносног система. Правописним системом се формирају знакови (ријечи) за појмове, који одговарају и акустичким облицима (ријечима) за исте појмове, али не само као еквивалент звучних знакова, већ као посебан и природни чинилац организације језика. Заправо, правописом првенствено записујемо мисли, а не само звукове, знакове за појмове, а који одговоарају и одређеним акустичким облицима појмова. Условним поређењем, рачунарским речником речено, правопис је резултат обраде података које смо прикупили, за које смо израдили посебан „компјутерски“ програм.

Право на језик је основно људско право, које остварујемо слободом говора свог језика, али превасходно правом на правопис као писану потврду и писани израз својег језика. Писани језик је потврда културног континуитета и постојања језика своје народности у времену и простору. Основни начини изражавања језика су причање и писање, а писање је превасходније у успостављању књижевног језика као култивисаног и кохерентног језичког израза. Језик писмом постаје категорија књижевног језика и писаног предања. Постојање правописног система једног језика подразумијева установљен вриједносни и појмовни систем. Посебан правопис је потврда културне аутокефалности одређеног народа, као посебног културно-историјског типа, а тиме потврда и његове националне државне суверености и повјесног права на одређеном простору.

*Етимолошким – значењским правописом ријечи се пишу не само према њиховом фонетском облику него и према њиховом значењу (Аз – буки) – у српској азбуку, а ради очувања континуитета значења ријечи. Правопис сведен на ”носач звука“ за пренос гласовних облика и само одређених закона сазвучја, која се “природно“ мијењају, прикрива препознавање значења ријечи и њихов изворни изговор, основу и цјелину језика. Етимологија и семантика су битни чиниоци сваког правописа, а изостављени из аустрославистичке колонијалне креације сурогата српске ћирилице. Правопис као равноправан говору израз језика одржава значења ријечи, преко предања писаног језика, како одржава и основе акустичких облика, тј. ордржава “равнотежу“ између онога што чујемо и што знамо о значењу ријечи и појмова. Записујемо оно што знамо о значењу ријечи – пренесено писаним језиком, и што одговара одређеном акустичком облику. Наиме, правопис не треба да буде условљен законима сазвучја локалне лингвистике и дијалеката, који препуштени себи одвајају језик од његове основе и цјеловитости.

---

Аутор: Огњен Војводић

Извор: „Прва азбука света“којом су Срби прешли на латиницу – Огњен Војводић

 

Предлог непознатог читаоца: Верослав Јанковић директно из Мелбурна: Кинези су са лажним доларима купили Аустралију (ВИДЕО)

Veroslav Janković direktno iz Melburna: KINEZI SU SA LAŽNIM DOLARIMA KUPILI AUSTRALIJU:

У склопу серијала "Светло у свету" дипл. инж. електротехнике ВЕРОСЛАВ ЈАНКОВИЋ је говорио о тренутној ситуацији у Аустрали и осврнуо се на стање у Србији.

"У Аустралији, у држави Викторији где живим, ситуација је иста као у Србији и у државним службама се запошљавају само рођаци, старлете и љубавнице функционера. Кинези враћају лажне доларе у Аустралију и купују фарме, руднике, компаније и најбоље куће. У Србији је бивша власт опљачкала све живо, а сада Вучић и његови кондуктери пљачкају будуће генерације", рекао је Верослав Јанковић, експерт за аутоматизацију аутопутева и тунела.



* СЛЕДИТЕ СВЕТЛО, ШИРИТЕ ИСТИНУ И ПОДЕЛИТЕ ПРИЈАТЕЉИМА ОВАЈ ВИДЕО. *

Ако желите да будете део једне нове, СВЕТЛЕ Србије, придружите се Покрету СВЕТЛО и испуните приступницу на: http://www.pokretisvetlo.com/pristupnica.

ПОМОЗИТЕ РАД ПОКРЕТА СВЕТЛО И ТЕЛЕВИЗИЈЕ СВЕТЛО уплатом чланарине и донације на динарски рачун: 340-11022913-43, Ерсте банка АД, Нови Сад Прималац: Покрети Светло, Булевар краља Александра 17, Београд

или на: PayPal на адресу donacije@pokretisvetlo.com



* ПОСЕТИТЕ ПРОДАВНИЦУ ТВ СВЕТЛА: https://www.pokretisvetlo.com



#tvsvetlo#brankodragas#srbija

О, како иде уз ћирилицу: српско вино

Прилог РТС-а испод је уживање прочитати, а погледати снимак још већа милина. Треба ли да објашњавам, нарочито кад видите награђену Невену и скокнете на сајт винарије "Темет"?

"Лепота ће спасити свет", у праву је био онај руски коцкар.

Без обзира ко лепоти помагао.

"Темет"

Изабрана најбоља вина Србије

Уочи највећег винског празника, на манифестацији "Свети Трифун" на Савском венцу, стручњаци су бирали између 295 пријављених вина и изабрали најбоља у осам категорија. Оцењивали су их електронски.

Награде су уручене, између осталог, за најбоље традиционално произведено вино - италијански ризлинг из 2018. године, и најбоље црно вино од аутохтоне сорте за резерву "Три Мораве" из 2016. 

Александра Баројевић из шидске винарије "Виста хил" изненађена је наградом за најбоље традиционално произведено вино.

 "Нисмо ни етикету припремили, лимитирана је серија, тек смо почели да радимо на природној бази вина и зато ми је баш драго што смо, мислим баш је било изненађење", каже Баројевићева.

Невена Илић из јагодинске винарије "Темет", добитница награде за вино аутохтоне сорте, наводи да је за ту винарију прошла година била врло успешна и да је освојила многобројне награде.

"Скренула бих пажњу на ово вино, да је и на најпрестижнијем такмичењу у Лондону, на Декантеру, освојило злато", истакла је Илићева.

Прошлогодишња зарада од извоза вина, вредна 19 милиона евра, подстакла је државу да субвенционише нове засаде, лабораторијске анализе, машине, опрему и заштиту географског порекла.

Министар финансија Синиша Мали навео је да је управо 8,9 милиона евра и у буџету за 2020. годину, тачно онолико колико су винари тражили.

"Мали корак, три пута више, додуше, него прошле године. Мали корак напред, али довољно нам показује и нама и вама колико смо озбиљни да неке ствари променимо у овој индустрији да заједно идемо даље", каже Мали.

Винарство у Србији већ пореде са ИТ сектором, јер годишње расте по стопи од 20 одсто.

Могућности су много веће, а првенство у развоју имаће старе домаће сорте грожђа.


Аутор: Срђан Димитријевић
Извор: РТС
Приредио: Александар Јовановић / Ћирилизовано, на Дебијан Линуксу

 

Ћирилица: У Трстенику мртва трка

     Поштовани читаоци,

     радећи истраживање о заступљености ћирилице и латинице у Србији наставили смо са радом и у Трстенику, некададашњој дики наше индустријске револуције.

    У истраживању нам је помогао Момчило Ђошић, један од наших водећих чланова тог малог града. Пописане су све радње у ужем центру града и то у улицама Кнегиње Милице, Косовској, Др. Милуновића, Чајкиној, Радоја Крстића и Вука Караџића.

    У мртвој трци победила је ћирилица са 53:51.

    У сличној причи као и из Кнез Михаилове, овог пута не ради „Експрес ресторан“ стециште ђака некадашње техничке школе.

Фотографија: Момчило Ђошић

   Трстеничани к`о Трстеничани увек су били склони шали што им неки никад нису заборављали.

Фотографија: Момчило Ђошић

   Али и збиљи када је време за то.

Фотографија: Момчило Ђошић

    Као што видимо само назив доње радње је фалио да латиница победи. Замислимо се.

Фотографија: Момчило Ђошић

Ваш

Србски културни центар“ Ћирилица“ Београд  

Само 12% ћириличних издања на београдском Сајму књига

   Од 166 анкетираних издавача на овогодишњем Сајму књига у Београду, само 12% је штампано на ћирилици. Поређења ради, један од највећих процената ћириличних књига у периоду од 145 година (1868-2013, Завод за проучавање културног развитка) у Загребу је био 19%. Дакле, празник књиге у Београду је очигледно и празник латинице, а треба подсетити да се у светској културној баштини све што је штампано латиницом аутоматски приписује хрватској културној баштини. Из овога се може закључити да Србија великодушно своју културну баштину поклања управо онима који прогоне ћирилицу (и не само њу) чекићима, пушкама и ножевима.

    Ову анкету је спровео Србски културни центар „Ћирилица“ Београд током Сајма књига. Од 166 издавача, 89 њих исписују свој назив ћирилицом, а од осталих 77, 33 имају стране називе, иако су српски издавачи. Треба споменути да нису анкетирани страни издавачи, као и да постоји доста издавача разних црквених епархија који су сви ћирилични, тако да они повећавају просек ћириличних назива, иако релативно мало књига издају.

   Такође, у великом проценту, 85,5% издавача одређује писмо на коме ће се штампати књига. Закључак је да су издавачи одлучујући и већински фактор који доприноси превласти латиничних књига над ћириличним у Србији.

   Ово су неки подаци који су изнети на Једном сату о ћирилици, у коме су учествовали професор са Филолошког факултета др Александар Милановић, виши научни сарадник на Институту за књижевност и уметност др Драган Хамовић, иначе бивши посебни саветник министра културе који је недавно дао оставку на то место због двогодишњег неспровођења Предлога закона о коришћењу језика и писма у скупштинску процедуру, као и председник Србског културног центра „Ћирилица“ Београд, пуковник Милорад Ђошић.

   О статусу ћирилице у Србији, у бившим југословенским републикама, као и о законима и пракси других земаља можете чути шта су говорили наши говорници у видео снимку.

Весна Арсић

главни уредник Билтена

Србског културног центра

„Ћирилица“ Београд

мејл: vesnarsic@gmail.com

сајт: ћирилица-скц.срб

Национална имена установа (за Србију не важи!)

Извори: Чувари Ћирилице и СКЦ "Ћирилица" Београд

ПОДРШКА Удружењу Србски културни центар „Ћирилица“ Београд

ПОДРШКА Удружењу Србски културни центар

„Ћирилица“ Београд

КАКО БИ УНАПРЕДИЛИ НАШ РАД, А МИ ВАМА ПРУЖИЛИ ЈОШ БОЉИ САДРЖАЈ, ПОТРЕБНА НАМ ЈЕ ВАША ПОМОЋ.
НАШ РАД МОЖЕТЕ ПОДРЖАТИ:

---

За уплате из Србије:  200-2913990101869-76 (Банка Поштанска штедионица – сврха уплате: донација)

---

За уплате из иностранства:  (Банка Поштанска штедионица  – сврха уплате: донација)

---

За уплате преко PAYPAL налога: srbskikulturnicentarcirilicabg@gmail.com

---

ЗА СВАКУ ДОНАЦИЈУ ИЗНАД 1.000. ДИНАРА, КАО ЗНАК НАШЕ ЗАХВАЛНОСТИ, ДОБИЈАТЕ на Вашу адресу последњи број Билтена Србског културног центра „Ћирилица“ Београд и чланску карту удружења!*

Пишете и предложите конкретне пројекте које би сте Ви донирали! Отворени смо за сваку врсту сарадње која је у циљу националне и културне обнове! Хвала.
*Ако је уплата у вредности 1.000+ пошаљите нам Ваше податке, као и податке трансакције, на мејл: srbskikulturnicentarcirilicabg@gmail.com како би Билтен и чланска карта стигли на Вашу адресу. Пошиљке важе само за територију Србије. Донатори из иностранства не губе право на последњи број Билтена, већ ће их исти чекати у Србији, ако се не нађе повољнији начин да се достава пошаље за иностранство. Трошкове слања сноси  Удружење Србски културни центар „Ћирилица“ Београд.


Извор: ПОДРШКА Удружењу Србски културни центар „Ћирилица“ Београд

Велики округли сто о ћирилици

Поштовани читаоци и поклоници нашег јединог писма,

у среду 8. маја у Удружењу Србски културни центар „Ћирилица“ Београд, Скерлићева 12, са почетком у 17.00 часова биће одржан Округли сто о ћирилици под називом „Прошлост, садашњост и будућност ћирилице као дела српске баштине“. На плакату-позивници су наведени учесници Округлог стола, који су се до сада доказали као изузетни борци за наше једино писмо.

Управни одбор

Србског културног центра

„Ћирилица“ Београд

Извор: 

https://cirilica.000webhostapp.com

Квантно слово

Особени знак српске ћирилице, слово „ћ” – глобално је познато и као нешто сасвим друго – као симбол у квантној физици који представља једну од фундаменталних константи природе. Физичари га већ више од 90 година називају „х са цртом” (х бар) и њиме рутински означавају редуковану Планкову константу х. Као и Планкова, редукована или Диракова константа се користи за описивање једног кванта, односно најмање могуће вредности енергије.

Од нових технологија са ЕТФ БЛ само потпис декана на српском писму

Овај облик саопштења од стране Електротехничког факултета у Бањој Луци, указује да особе тамо задужене за односе са јавношћу прије свега не умију да користе нове технологије, а онда и да су те технологије против српског језика и писма.

Владан Ивковић: Зашто пишем ћирилицом

Просто: морам. Не знам како ви, али ја имам обавезу. Ћирилица је моја.

Ко ће да чува ћирилицу ако нећу ја? Чија је обавеза да чува моје ако није моја? Шта, зар требају новинари, академици, политичари да је чувају? Откад то? Шта они има да чувају моје?

И како се једино може сачувати ћирилица? Тако што ћу је ја користити. И сваки други Србин, али ја посебно, јер ја имам обавезу, а сваки други Србин нека преиспита своје обавезе.

Скуп у Бањалуци: Од језика и писма зависи опстанак Срба

Од очувања језика и ћириличног писма као националног амблема зависи опстанак Срба, поручено је у Бањалуци са округлог стола "Српски језик и српско писмо данас". 

Председник Академије наука и умјетности Републике Српске Рајко Кузмановић рекао је новинарима да је питање језика, писма, историје и традиције основно код сваког народа, па и Срба.

Зграда АНУРС-а у Бањалуци

Он је додао да је то посебно важно за Србе у БиХ након распада бивше Југославије, када су настале нове земље и "политички језици".

"Међу њима је 'босански', а требало би да буде бошњачки. Дакле, у много питања се упетљала политика, а има и утицаја странаца. Зато је важно да се језик и писмо поставе на право место", поручио је Кузмановић, пренела је РТРС позивајући се на агенције.

Тихи Мајдан Нурсултана Назарбајева

Фотографија преузета из Нурсултан Назарбаев - Петру Порошенко: Утолю твоя печали! - Злоба дня - Общественно-политическая газета «Время»

Док цео свет прати шта се дешава у Донбасу, Каталонији и Сирији, у непосредном суседству Руске Федерације одвија се права, али тиха, револуција. Председник Казахстана Нурсултан Назарбајев је потписао наредбу о преласку казахстанског језика са ћириличког на латинично писмо до 2025. године. Абецеда је већ створена, чак и нове графичка решења за девет слова које преносе сибилантне звуке. Ова одлука никако није случајна или донета на брзину. Господин Назарбајев намерно иде на раздор с Руским светом и Русијом.

Језичким апсурдима нема краја

(Новица Коцић)

Да ћирилице више такорећи нема у јавној употреби, свима је знано, али да све више нестаје и српски језик тек ће схватити сви они којима још није допрло до свести да је одустајање од свог језика најава нестајања националног идентитета.

Чини се, на први поглед, да највећа опасност нашем језику прети од провинцијалне инфериорности према англосаксонској култури, од понизности и јаловог додворавања Западу тиме што ће готово све фирме, натписи изнад продавница, називи предузећа и банака, па чак и дечјих клизалишта (прошлих година Scating Place!), ускоро бити на енглеском језику. Ми смо тренутно најенглескији народ на свету, после самих Енглеза. Слабашна је нада да ће ти исти Енглези и Американци бити благонаклонији према Србији зато што је прихватила да уместо моде прати фешн, да уместо бицикла вози бајк да уместо иза сцене залази у бекстејџ, да уместо поделе улога у неком позоришном комаду очекује добар кастинг да уместо дружења и весеља приређује парти да уместо у продавницу по намирница иде у маркет, шопинг-мол кеш-енд-кери, шоп-енд-го, да обућу купује у радњи Шу стар, да палачинке једе крај тезге фаст-фуда.