Реч је о Луки Јоксимовићу Барбату и његовој најновијој књизи прича коју је насловио са Часовник. Тачније, књига садржи дванаест прича. Већина веома личних и садржински и језички веома особених. Прате пишчеву личност од детињства до зрелог доба. Конкретно, када након завршених студија одлази на стипендију и усавршавање у Сједињене Америчке Државе, у Њујорк. Јер, спада у писце који се не задовољавају талентом с којим се рађају. Не задовољавају се ни вештином писања коју стичу током школовања. Поготову када пишу о себи у разним периодима свог живота. Као што то чини Лука у својој најновијој књизи прича, коју започиње причом насловљеном са Ноћ у Никеји. То је историјска прича. Прича о Србима у време Константина Великог. На врхунцу његове владавине. Када му у посету долази ујак пастир, „душа српског народа“. Налази га у палати у римском стилу, која се налази на главном тргу Никеје. Долази уочи сутрашњег скупа на коме ће се разматрати прихватање нове вере, хришћанства. Ујак и српски народ који представља су његови противници. Свог сестрића једва препознаје. Јер, познавао га је као дечака, чији је отац Констанције ратовао на Западу, чак у Британији. Пратила га је супруга Јелена са сином Гајем Флавијем Валеријем Аурелијем, освојивши престо Константином, на крају Константином Великим. У време сусрета сестрић је већ педесетогодишњак. Није се обрадовао посети ујака. Константинова мајка Јелена била је у младости крчмарка, чија лепота је опчинила Константиновог оца, те се без обзира на њено скромно порекло оженио њом.
Сутрадан требало је у Никеји да се одржи Први васељенски сабор и званично прихватихришћанство. За тадашње Србе хришћани су били иноверци. Због тога је Константинов ујак, старац у пастирском руху, дошао да га посаветује да не мења веру народа чијег је порекла.
Међутим, Константин је водио светску политику. На врхунцу моћи основао је Константинопољ, нову престоницу источног Римског царства, Ромеје, 330 године. Ујак, представник тадашњег српског народа, дошао је да упозори свог сестрића да српски народ не прихвата хришћанство, које ће сестрић званично сутрадан прогласити. Након разговора са сестрићем напушта раскошну палату и враћа се своме народу. Да не би дошло до побуне у значајном тренутку по Константина већ Великог, он, Константинт, Србима оставља религију и начин живота који су дотле водили.
Прича „Часовник“, чији наслов је аутор узео и за наслов књиге, говори о односу Бугара и Срба. Бугари су током целог средњег века у оквиру владавине турске царевине били на страни Турака, а и других непријатеља Срба. Најгори могући. У свим ратовима, па и у време
Првог светског рата, немилосрдно су уништавали своје суседе, будући увек на страни њихових непријатеља. То се описује и у причи „Часовник“. Пред најездом Бугара Срби су напуштали своја села и одлазили у збег у околне планине. Јер, Бугари се нису задовољавали само пљачком Срба већ су их немилосрдно убијали, силовали женску чељад, отимали им храну, палили куће. О таквом догађају говори и поменута прича. Чувши да Бугари долазе село је понело са собом шта је могло и кренуло у збег. Пре свега повело је стоку и понело вредније кућне ствари. То су учиниле и три генерације породице коју Лука Јоксимовић Барбат описује. Напустивши село, супруга унука старог Стојана, Милена, мајка његовог једногодишњег праунука Ристе, сетила се да нису понели зидни часовник, највреднију ствар у кући и одлучила да се врати и понесе је са собом. Старији чланови породице су је одвраћали од те помисли. Међутим, она је са синчићем Ристом на леђима отрчала у село, скинула часовник са зида и кренула поново у збег. Међутим, Бугари су већ били ушли у село и почели да харају… Милена и њен синчић трагично страдају од Бугара… Ова прича је за разлику од других у збирци написана коришћењем мешавине бугарског језика и српског Старе Србије с почетка двадесетог века. Што је допринело сликовитости конкретних збивања и српско-бугарских односа кроз целокупну историју ова два суседна народа. Истичући и кроз језик азијско порекло Бугара на Балкану и мирољубивост Срба.
Језички је занимљива и прича „Смрт мога деде“. У њој је аутор користио језик свог детињства у Топлици. Чиме је допринео сликовитости догађаја који описује. Не историјског као у претходној причи већ јесење бербе грожђа. Односно, како као дечак са дедом сеоским колима која вуку во Шароња и крава Жутка, натоварена бурадима, дрвеном кацом, великим бакрачима одлазе у виноград, у који су берачи отишли раније пешице. Детаљно описује како изгледа берба тога времена, које грожђе се бере и какво је. Детаљно описује одлазак и повратак из винограда. Јер, виногради су се налазили на брдима. Осим тога то је била последња берба ауторовог деде Јовче, главног јунака приче. Како су жене на порођају или након порођаја умирале, деда се женио трипут. Пишчев отац је треће дете, једини син поменутог деде, дете баба Кате, треће дедине жене. Она је типична српска жена, пре свега домаћица, која испуњава сваку мужевљеву жељу. У причи испуњава последње мужевљеве жеље. Последње, јер је предосетио тачан дан своје смрти. Због тога шаље свог једанаестогодишњег унука чак у град удаљен од села двадесетак километара по зими и снегу, пешице. Повратак из града с оцем и ујаком уследио је ипак фијакером. Где у кући срећу комшије које су дошле да се опросте од деде који је предосетио смрт; смрт која ће у потпуности изменити живот патријархалне породице, каква је у првој половини двадесетог века у Србији још увек постојала. У којој је свака генерација имала своје место и обавезе, и најкарактеристичније – језик. Као и претходна прича „Часовник“ и ова је представљена наречјем српског југа (једног дела Топлице) и обичајима. Без кога прича не би имала и ону вредност коју захваљујући поменутом језику има. Језику сваке од трију приказаних генерација. Генерација које су живеле у време ратова, битака, сусрета с хајдуцима и с разноразним непријатељима, посебно са суровим Бугарима, држећи се српских обичаја, учећи децу од детињства да их поштују и да их се придржавају.
Српско село је и тема приче „Бич“. Овога пута у Војводини. У њој су описани узоран српски сељак Лазица и његова жена Симка. Типични за село друге половине двадесетог века. Као и већина других остали су сами на селу. Њихова деца и унуци живе у граду. Долазе у посету родитељима за време великих празника. Родитељи их снабдевају својим производима. Део производа продају на градским пијацама. На сточној и такозваној зеленој. У причи је описан један успешан одлазак у град на сточну пијацу и повратак са ње. Лазица са новчаником
пуним пара на повратку свраћа у кафану, у којој наручује десет ћевапчића и флашу вина и сода-воду. Коња Стрелку и кола оставља недалеко од кафане. Обично се у кафани задржавао кратко, частивши себе поменутим ћевапчићима и тзв. шприцером. Међутим, у кафану свраћа његов комшија Вићентије, Вића, који је разведен и живи сам. Обавештава свог комшију Лазицу да ће у кафану ускоро доћи музиканти са две певачице. Препоручује му да их сачека и чује њихово извођење, посебно двеју певачица. Лазица се у почетку опире, Али, када је видео како оркестар изгледа, посебно певачице, остаје. Наручује још две флаше вина и сода-воду, а комшија Вића дупле коњаке. Лазица се опустио. Наручује песме. Плаћа њихово извођење. Ужива. Повремено се сети жене која га код куће чека, али не креће кући. Када је после поноћи кренуо с комшијом Вићом открива да се нешто десило с његовим коњем Стрелком. Да је коњ крвнички бичеван. Једва успева да се врати кући тек у три сата ујутру. Неколико недеља касније одлази поново у град где му Петко Циганин открива позадину читавог тог немилог догађаја и починиоце тог и неколико других истоветних недела. То је поново прича о узорном српском сељаку. Написана је такође језиком који комунизам у Србији дуго није изменио, као ни честитост класичног српског сељака.
Прича „Тозина салата“ догађа се у граду. Најпре у мањем српском граду, а касније у Београду. Јунак приче је дипломирани правник Владимир, из малог града, 70-их година двадесетог века. Запослен је у Секретаријату унутрашњих послова. На препоруку свог шефа,
бившег партизана и комунисте, одлази у Београд. У њему се запошљава у Секретаријату унутрашњих послова Стари град. Бави се сузбијањем криминала у порасту. Пре свега откривањем диловања дроге. Прича је занимљиво конципирана. У ресторану „Босна“ близу Секретаријата унутрашњих послова Стари град случајно се упознаје са слепим човеком, који је у ресторан ушао с улице кроз прозор, с обзиром да се ресторан налазио у полусутерену. Слепи човек Тодор Пантић, звани Луди Тоза је студент српскохрватске књижевности на Филолошком факултету. Незадовољан студентском мензом, повремено, кад има пара, руча у ресторану. У „Босни“ наручује чорбаст пасуљ и салату. Не видећи, најпре једе салату из чиније полицајца, а потом обојица његову. Већ при првом сусрету говори о проблемима које у животу има. Владимир Този даје број свог телефона да му се овај јави уколико буде имао неки проблем. Тако, једном приликом, када се Тоза обратио за помоћ, полицајац сазнаје да се луди Тоза лечи од параноје, да је пацијент клинике за душевне болести «Др Лаза Лазаревић», познате и као «Губеревац». Касније се дуже времена не срећу. До другог, посредног сусрета је дошло на једном предавању у Дому културе Студентског града на Новом Београду, коме је присуствовао и полицијски инспектор Владимир у друштву своје девојке Румене. Владимир је Румену упознао када је у најужем центру Београда „ловио“ дилере дроге. Тада су ухапшени дилер дроге Френк и студенткиња клиничке психологије Румена која је са Френком сарађивала, купујући од њега чист, авганистански хашиш за своје потребе. У полицији, Румена најпре све негира, а онда све признаје, каје се, не жели судски процес, обећава да ће надаље водити узоран живот – без дроге, да жели да заврши факултет и посвети се, као и њени родитељи клиничкој психологији. Прича се не завршава на томе. Полицајац се заљубљује у девојку. Неко време су заједно. Међутим, и даље га интересује Луди Тоза. Случајно Сазнаје да је Тоза, нажалост, недавно преминуо…
Прича „Освета“ је посвећена ученицима једне београдске гимназије. Њени актери се понашају типично за тај свет. Имају свој језик. Имају породице. Углавном београдске. На часовима се досађују. У учионицама дечаци на часовима француског играју тзв. мали фудбал. Заљубљују се. Успостављају везе успешно, а и не успостављају. Највећу пажњу писац посвећује ученику Павлу и ученици Јадранки. Односно, освајању лепих ученица. Павле је из имућне београдске породице и све му иде од руке. Међутим, не успева да освоји Јадранку. У Београду студирају и младићи из једног града у централној Србији, Влатко и Јован. Станују у истој кући у којој и Павле. Упознају се и почињу да се друже. Павлу пада на памет освета Јадранки коју није освојио. Између осталог његово друштво забавља се анонимним телефонирањем и представљањем као љубавника удатих жена. Међутим, то је краткотрајна забава. Павле наговара свог друга Влатка да телефонира Јадранки и да јој се представи као фудбалер сплитског Хајдука Шурјак, то јест далматинац. Јер, тадашњи фудбалери били су веома популарни код београдских девојака. Пошто «Шурјак» – Влатко због обавеза на факултета није могао да се појави на заказаном састанку са Јадранком, у помоћ ускаче Јован који ће одглумити тобожњег пријатеља фудбалера Шурјака. Среће се с Јадранком у Булевару револуције, у кафани Лион. Очарава је. Следе, за све друге, осим за Јована и Јадранку, необични заплет и расплет.
Временом Јован постаје генерални директор велике фирме хемијских препарата, Влатко начелник округа, а Павле професор физичког у средњој школи. Веома симпатична прича о Београду једног времена.
„Рађање човека“ је тематски најнеобичнија прича збирке. Догађа се у парку на Бановом брду. У пролеће. У мају месецу. Парком шета човек с белим штапом, с тамним наочарима за сунце и с ранцем на леђима. Обраћа се дрвећу у парку. Посматра га једна девојка. Реч је о огромном дрвећу са обе стране стазе којом се човек креће. Застаје покрај храстовог дрвећа, грли их, додирује их и води разговор са њима, као са божанствима. Девојка чију пажњу је привукао почиње да га прати. Човек то примећује и започиње разговор са њом. Односно, прича јој причу о постанку човека, захваљујући храсту. О човеку створеном пре Адама.
Слепи човек јој је, такође, испричао причу и да је Бог створио људе, тј. другу врсту људи. Док је први човек настао од храста, Адам је постао од праха земље. Испричао јој је и о новим људима, такозваним роботима, које је створио човек у лабораторији. Он одаје поштовање храсту и до краја живота одаваће га. На крају приче девојци поклања из свог ранца простирку коју ће простирати по парку и упуштати се у разговор с мудрим храстовима.
Прича „Како је у ствари све почело» има за јунака столарског шегрта Драгомира, који је као калфа код столара ступио у везу са столаровом женом. Газда је открио везу и заувек га је отпустио. Посао је нашао у другом делу града код пекара. И ту је учио занат и радио. Односно, радио је ноћу, пре подне продавао је хлеб, бурек, кифле, погачице, а поподне спавао. Преко пута пекаре налазила се Средња музичка школа. Из ње је допирала музика. Свирање и певање. И не знајући да је музикалан почиње да памти музику која се одвијала на часовима у школи. Једног дана пало му је на памет да сврати у школу. На улазу у школу дочекао га је портир који је почео да га испитује. Док је Драгомир измишљао коју нижу музичку школу је завршио, у школу је ушао директор Славенски. Директор је прекинуо портирово мучно ислеђивање и, када је проверио Драгомирове музичке способности, одобрио му је упис у школу. И ова прича има доста биографског. Лука Јоксимовић Барбат је веома музикалан, пева шансоне и свира гитару.
Прича „Поклон“ је написана са најсложенијим заплетом. Реч је о Зорану Зорићу, тј. о Марку Марковићу који је ожењен и има љубавнице, којима је купио поклоне и послао им их поштом. Једној од њих поклон није стигао и он се зато обратио пошти из које га је послао да провери да ли се поклон вратио. Тада настају проблеми, јер се његово име из личне карте није поклапало са именом пошиљаоца пакета. Уз смех поштанских чиновница и добру вољу контролорке, на крају се, по Зорана Зорића, све добро завршило. Да његова жена не сазна за слање поклона другој жени.
Последња прича је „Добро дошли у Нови свет“. Јунак приче Горан је отпутовао у Нови свет. Горан је слеп. Због чега је, пре изласка из авиона, преко стјуардесе наручио помоћ некога од аеродромског особља. Због неспоразума, особа са аеродрома је до авиона дотерала
Инвалидска колица која Горану уопште нису била потребна, па га је истим колицима довезла до излаза с аеродрома. Заплет приче је у томе што га је особа, која га је преузела из авиона колицима, сматрала инвалидом са моторичком дисфункцијом. Што се на крају приче испоставило да није. И ово је донекле аутобиографска прича. Лука Јоксимовић Барбат је крајем 80-их и почетком 90-их провео у Њујорку на последипломским студијама из антропологије и филозофије. Научио је солидно енглески. Због увођења санкција Србији 1992 године, вратио се у Србију. Студије филозофије и антропологије веома су му помогле у писању, за које је добио низ награда. Преко једне, с обзиром да сам била у жирију Савеза слепих Београда, упознали смо се и спријатељили. Отад се узајамно пратимо на плану књижевности, музике, уметности уопште. Што потврђује и овај мој Приказ његове збирке прича Часовник.
У Београду, 29.6.2022
Извор: СКЦ "Ћирилица" Београд
