Током потпуног рата у Карабаху, који траје преко три седмице,
навелико се користи забрањено наоружање, укључуjући
касетне бомбе.
Зашто је та муниција забрањена добро се зна у Србиjи, jер ју jе НАТО пуно кристио и у средишњој Србији и на Косову и Метохији. Расеjаваjу се над широм облашћу и могу да нанесу повреде великом броjу цивила.
Исте бомбе користе и jерменске снаге Карабаха. Макар тако тврди помоћник председника Азербејџана Хикмет Гаџиjев. Као доказ,
понудио jе фотографије коjе преносимо са jедне азербејџанскеелектронске новине:
Овде се види пар десетина комада касетне мунициjе, расутих по земљи на веома блиској удаљености, у мраку. Нема никакве слике са
оштећењема објеката и рањеним људима. Ниједна међународна
организациjа, укључуjући Црвени Крст, није била позвана да
погледа рањенике.
Не кажемо да jерменска воjска Карабаха
не бомбардује азербејџанске градове – има и тога (као одговор
на бомбардовање Степанакерта и других карабашких градова).
Желимо само да покажемо у чему је разлика између стварности и
фалсификата.
Јер са друге стране, омбудсман (заштитник грађана) Карабаха Артак
Бегларjан је више пута обjавио доказе о бомбардовању Степанакерта
(главног града Карабаха) и других градова касетном мунициjом. Ево извештаја на енглеском:
Jерменска страна сваки дан представља ове чињенице међународним организациjама, међу коjима су и Европски суд за људска права и Црвени Крст. Сасвим недавно, 15 октобра, са представницима Црвеног Крста у Jермениjи jе разговарао омбудсман
Jермениjе Арман Татоjан.
Jермени и Азербејџанци међусобно наносе ракетне ударе по цивилним обjектима. О томе се често пише из дипломатских разлога, да би се “поравњале” две стране сукоба.
Као доказ, азербејџанска страна је понудила снимак “ракетирања” значаjне термоелектране у граду Мингечаур. Ево га, сместа усвојеног од часописа “Тајм”:
Моћна ракета из вишецевног бацача а на асфалту
асфалт ни jедне напрслине?!
Срби стариjе генерациjе, коjи се сећаjу ратних разарења у Jугославиjи, сами ће донети закључак о сврси ове слике и циљевима аутора и објављивача. Ако азербејџанска влада то сматра ратним злочином, зашто ниjе известила међународне организациjе? Нису им потребне…
А да ли су потребне Jермениjи и карабашким Jерменима, ако рат већ траjе двадесет дана, а међународне организације су, бар до сада, само “краjње забринуте”?
ПОСАДЕ руских транспортно-борбених
хеликоптера Ми-8АМТШ „Терминатор“ су слетеле на полигон Лосвидо у
близини Витебска у Белорусији, где се одржавају војне вежбе „Неуништиво
братство 2020“.
Руски
хеликоптери су доставили војнике и хуманитарну помоћ. Операција се
одвијала под окриљем јуришних хеликоптера Ми-24 „Крокодил“.
У вежбама су учествовали и беспилотне летелице „Орлан-10“ и „Тахион-4“.
Ми-8АМТШ „Терминатор“ је јуришни транспортни хеликоптер направљен у
фабрици авиона Улан-Уде. Он је модификација најпопуларнијег двомоторног
хеликоптера Ми-8. Развијен је под руководством Михаила Мила шездесетих
година
Ми-8 може да превезе до 36 војника или четири тоне терета на
удаљеност од преко хиљаду километара. Укупно је од почетка експлоатације
направљено више од 12 хиљада хеликоптера у десетинама модификација.
"...On Monday, the Nobel Committee awarded the prize for physiology and medicine to Jewish American Harvey J. Alter, American Charles M. Rice and British-born scientist Michael Houghton for discovering the liver-ravaging hepatitis C virus.
Tuesday’s prize for physics went to Roger Penrose of Britain, Reinhard Genzel of Germany — who are both of Jewish descent, and Andrea Ghez of the United States for their breakthroughs in understanding the mysteries of cosmic black holes..."
“The Super Achievers” by Ronald Gerstl reveals the remarkable disproportionate Jewish contributions to world knowledge of science and heath, and the surprisingly high number of Jewish Nobel Prize Winners in these fields. Although Jews are only 0.2% of the world’s population, Jews were awarded 24% of the Nobel Prizes in science and medicine. Similarly, while Jews account for only 2% of the American population, they received 37% of the US Nobel Prize awards in these fields..."
На друштвеним мрежама и у програмским заједницама често се инсинуира
да постоји директна сразмера између количине новца датог за кодирање,
квалитета урађеног и нивоа потражње.
Што рече Мелинда Варјан, најбољикод напишеш када би требало да радиш нешто друго.
Као што писац најбоље ствара, рецимо роман за који можда нико неће
платити ни цента, а не када смишља рекламне слогане за познату
компанију, тако ће и програмери вероватно уложити више енергије у личне
пројекте отвореног кода него током радног времена, док пишу део кода
власничког софтвера компаније, све осећајући се глупо, досадно,
бесмислено. Јер ако је компанија довољно велика, сва је прилика да ће
читав пројекат бити отказан за шест месеци или ће га повући годину дана
после громопуцателног покретања.
Отворени софтвер (open source) је нешто друго, то је артефакт,
уношење у код нечега што заиста желиш да урадиш, онога што сматраш да
софтвер треба да буде, или га ствараш из забаве и што те радује, или чак
због беса што га осешаш док кодујеш. И желиш да цепа, да буде савршен,
не можеш да спаваш ноћу ако има нека грешка коју не можеш да докучиш.
Дакле, ако ти се корисник софтвера обраћа јер ти неки део кода није
добар, а рад је да сарађује мада је врло захтеван, немој мислити да те
злоставља јер те не плаћа. Не ради се о новцу. Можеш игнорисати грешке и
занемарити његове притужбе, а можеш јер немате никакав купопродајни или
корисничи уговор, али знај да ти критичар помаже, јер му је стало до
истог што и теби: квалитета софтвера, значаја, савршенсти.
Право које имаш, али га по општем обичају не користиш, састоји се у
томе да си једини који може да одлучује о дизајну софтвера што си га ти
створио. Значи, имаш право да одбијеш захтев за повлачење или савет да
следиш устаљену праксу, пошто сматраш да се понуђени допринос не уклапа у
замишљено.
Али ако увидиш да ти се говори о стварној грешци, немој учинити још
једну, правдајући је подлу стварју – парама. Јер, истина је да ти радиш
то што радиш бесплатно, али он можда ризикује што на свом послу
примењује оно што си ти написао. Обојици је стало до квалитета.
Напомене:
Ако ствараш отворени софтвер а криво ти је због примедби
корисника, да ли ти паде на памет да се исто догађа плаћеном,
канцеларијском програмеру?
Читалац Х. Н. ме запитала због чега
овакав наслов. Парадокс се састоји у томе што је стваралац отвореног
софтвера често вољнији да исправи код – што га написа за џабе – него
плаћеник.
Још мало о Радоју Раки Љутовцу за кога је аутор ових редова чуо пре 25 година од његове унуке, покојне трстеничке докторке Раде Љутовац, којој посвећујемо ову страницу.
Радоје Рака Љутовац (Фотографија: С. Бабовић)
У време кад је Радоје Рака Љутовац, утеменитељ АРЈ ПВО, пуцао топом било је строго забрањено оглашавање ватром јер је вршена преправка граната које су нам Французи послали. Фабрика наоружања у Крагујевцу “Тополивница” била је пуна барута. Рака је захваљујући добром темпирању са Метиног брда оборио немачког “фармана” (авион француске производње) у извиђачкој верзији. Командир се јако разљутио на њега, јер се уплашио да ће одати положај и одвео га је у Крагујевац. Када су чули шта је урадио сви су се јако обрадовали, а командант града му је дао белог коња на коме је он јахао кроз град, где су га људи дочекивали као правог јунака, што је за њега пољанског сељака била изузетна част. Командир се одмах после тога одобровољио и свуда је хвалио Раку.
После овог успеха и познатом обавештавању “од ува до ува” српски војници се више нису плашили тог чуда, за које су сазнали да је направљено од дасака и крпа, па су их касније обарали сасређеном пушчаном ватром.
Као што је мање више познато, француске гранате су биле дуже па су наши мајстори вршили преправке, а то и још понешто ћете прочитати у чланку аутора Бранислава В. Станковића, који смо добили од Петра Недељковића из Ваздухопловног музеја Сурчин.
Такође вам дарујемо и шаљиву песму у извођењу студената Катедре за етномузикологију ФМУ у Београду. Речи ове песме први је записао Александар Дероко, али у мало другачијој верзији коју ћемо вам послати, ако се јавите на мејл удружења.
Милорад Ђошић, пуковник авијације у пензији
П.С. Захваљујући господину Петру Недељковићу из Ваздухопловног музеја Сурчин
сазнајемо да је авион кога је оборио Рака Љутовац уствари био авион са
дуплом посадом марке Румплер Ц1. Гађана је формација од 7 авиона, а
једини погодак је имао Рака. Поред Раке гађала је и једна батерија
хаубица која је била у маршу због промене положаја, а још један
артиљерац такође је добио Карађорђеву звезду.
Оборени пилоти звали су се Алберт фон Шеферт и Отон Кирш.
Муниција калибра 75мм за брзометне топове Шнајдер-Kрезо M-1907 i M-1907 А
Крајем деветнаестог века-1897.године, француски државни заводи у Питоу отпочињу серијску производњу првог брзометног оруђа. Са овом генијалном конструкцијом лаког пољског топа, постављени су нови стандарди у артиљерији и изазвана права револуција у овоме, тада најважнијем, роду оружја. Убрзо за тим и остале индустријски развијене земље уводе у наоружање брзометна оруђа сопствене конструкције. У првом реду пољске топове калибра 75-85 мм.
Земље са слабо развијеном тешком индустријом, као и мале и сиромашне државе, међу којима је била и Краљевина Србија, уколико су желеле да осавремене наоружање, биле су принуђене да модеран материјал купују у неколико приватних фабрика у Европи.
После низа проба и политичких проблема ( У скупштини је чак настала и криза названа „Топовско питање“), Краљевина Србија се одлучила за набавку једног од тада најбољих система пољских топова на свету, француског произвођача из Крезоа – „Schneider et Cie“
Набавка оруђа и муниције
Када је 30.децембра 1906.године,у Београду потписан уговор са представницима Шнајдерове фабрике из Крезоа, о куповини 47 батерија (Батерија од 4 оруђа) пољских топова. Наручено је и по 3000 метака уз сваку батерију, у односу 2400 шрапнела према 600 разорних граната. Сав поручени материјал, стигао је у Србију до половине 1909.године, а по години формалног усвајања у наоружање, добио је ознаку „Модел-1907“ ову ознаку понела је и муниција из овог контигента. До почетка Балканских ратова, муниција за пољске топове, још је у три маха купована у Француској.
Нова поруџбина топовског материјала из Крезоа извршена је 1910 .године, тада је наручено 40 батерија пољских топова (160 комада) са вероватно истом количином муниције по батерији. Пошто су ови топови у односу на оне из предходног контигента имали модерније нишанске справе и мање измене у конструкцији, означени су као „Модел-1907А“. Муниција-шрапнели и гранате, имали су, такође нове, савременије упаљаче, као и јаче експлозивно пуњење (код разорних граната шнајдерит је замењен тротилом) па су сходно томе и они понели ознаку «Модел-1907А». Поред муниције за пољске брзометне топове калибра 75мм, овом приликом купљена је и муниција и за остала артиљеријска оруђа којима је располагала српска војска – брдски брзометни топови 70 мм. Шнајдер М-1907, спорометне хаубице и мерзери 12 цм и 15 цм. Шнајдер М-97, топ 12 цм. Шнајдер М-97 и том приликом купљене брзометне хаубице 120 мм. и 150 мм. Шнајдер М-1910.
Производња у Србији
Истовремено са поруџбинама оруђа и муниције, Војно-технички Завод у Крагујевцу оспособљава се за сервисирање новог артиљеријског материјала и за призводњу одговарајуће муниције. Наиме, од фирме Шнајдер откупљена је и лиценца за производњу артиљеријске муниције, стим што је уговором било наведено да монтажу постројења воде стручњаци из Крезоа. Током 1909.године отпочели су грађевински радови, а до краја 1910. завршена је и инсталација машина. Док су радови још били у току 9. маја извршена је наруџбина за производњу 20.000 шрапнела, а затим 1. августа нова поруџбина за 160.000 шрапнела и 40.000 разорних граната. До половине 1911. године, произведено је првих 20.000 шрапнела. Међутим, у самом процесу производње шрапнелских упаљача француске конструкције, појавили су се неки проблеми и инсталирана производна линија није била у стању да да одговарајући квалитет, тако да је доста упаљача било шкартирано (и ови упаљачи ће одиграти своју улогу у јесен 1914.године у великој несташици артиљеријске муниције пред Колубарску битку) У сваком случају, убрзо после произведене ове прве серије, Французи напуштају Крагујевац. Међутим, још 16.октобра 1910.године, у Крагујевац је допутовао директор познате немачке фирме “Rheinische Metallwaren und Maschinenfabrik AG” („Рајнметал“) из Дизелдорфа, са двојицом пословођа и четворицом главних мајстора. Немци су нудили своју конструкцију упаљача, чија је технологија производње била јефтинија, будући да је упаљач био израђен претежно од алуминијума (француски-алуминијум/месинг), а сама конструкција робуснија. Са немцима је потписан уговор који их је обавезивао да инсталирају машине за производњу упаљача и комплетирају 80.000 метака. Пошто су французи већ инсталирали шрапнелницу, преостало је да се монтира нова упаљачница. Тако је већ крајем 1911.године, почела серијска производња шрапнелских кошуљица а почетком 1912.године и производња упаљача. Чауре су произведене у „Рајнметалу“ а приликом лаборације накнадно су утискивани и иницијали Војнотехничког завода – „В Т З К“. Немачки радници одлазе из Крагујевца у октобру 1912.године,односно на почетку Првог Балканског рата.
Од самог почетка рата са Аустро-Угарском српска војска била је принуђена на штедњу артиљеријске муниције. Ова тешка ситуација кулминирала је пред повлачење одбрамбеног фронта на Дрини, када је према званичном извештају Врховне команде упућеном министру војном на дан 4.новембра 1914.године, остало свега 220 метака на пољски топ. Војнотехнички завод,наша једина фабрика за производњу муниције, иако скромних могућности, дао је значајан допринос одбрани земље у овим тешким данима. Када је почетком рата министар војни пуковник Душан П. Стефановић обишао завод, поднет му је извештај о производним могућностима истог. У извештају се наводи да је у заводу радило 3000 људи у две смене по 12 часова. У овом временском периоду могло се произвести 250-260 шрапнела за пољске топове и око 200 темпирних упаљача. Чауре се нису производиле јер су већ испаљене чауре прекалибриране и кориштене више пута, а у заводу на лагеру било их је око 120.000. Сем тога, постојале су залихе компоненти за израду комплетних 5000 шрапнела, као и 20.000 израђених шрапнелских кошуљица. Могућности за израду граната биле су још скромније. Услед малог броја хидрауличних преса могло се дневно производити свега 80-100 зрна и то не упредо са шрапнелима. Мада је постојала залиха челичних трупаца од којих се могло израдити 6500 зрна као и 12000 тротилских пуњења није било ударних упаљача и детонаторских капсли.
Озбиљност и тежина ситуације у којој се нашла српска војска у повлачењу које је предходило Колубарској бици види се и из извештаја (пов.Бр.6.011.) начелника штаба Врховне Команде Војводе Путника упућеног министру војном, односно краљевској влади где дословце каже „Треба свим силама настати да се из Француске, Енглеске и Русије у што краћем времену набави што већа количина артилериске муниције.У противном, ако се ово не учини, ја скидама са себе сваку одговорност за фаталне последице,које нас могу постићи.“ Председник владе Никола Пашић апеловао је код француске владе да се српској војсци хитно испоручи извесна количина артиљеријске муниције. Преживљавајући и сами кризу недостатка муниције, али и свесни значаја балканског фронта, Французи пристају на српске захтеве.
Председник Француске републике Поенкаре,овим поводом, у свом дневику наводи „Г.Пашић такође се жали на недостатак муниције.Они су у томе у оскудици као и ми. Послали смо им већ 20.000 артилериских зрна, још ће мо им послати одмах 20.000 (10.000 распрсних и 10.000 пуних-егзерцирних).
“То је највише што им за сада можемо учинити“
У међувремену, док се са нестрпљењем ишчекивало да француска пошиљка муниције уплови у Солун, завод у Крагујевцу је направио прави подвиг користећи све што је могло да се искористи за производњу и комплетирање артиљеријских метака. Наиме, постојало је око 15.000 произведених шрапнела за којих није било упаљача, услед, већ поменуте,разлике у продукцији. Неколико хиљада шкартираних упаљача «старијег модела» (М-1907?) прилагођено је помоћу алуминијумског уметка да им пречник навоја за спајање са гранатом одговара стандарду новијих модела упаљача (М-1907А и М-1911). На овај начин добијено је 18.500 упаљача, тако да је у року од 5-6 дана комплетирано свих 15.000 упаљача. Како је преостало још око 3.500 упаљача, приступило се и преправљању вежбовне муниције од ливеног гвожђа. Тиме је добијена извесна количина шрапнела који су служили за изналажење одстојања. Рачунајући шрапнеле добијене редовном фабрикацијом, ВТЗ је око 10.новембра 1914.потпуно неочекивано, ставио на расплагање Врховној команди око 20.000 артиљеријских метака калиба 75 мм.
На срећу, већ 12.новембра брод са артиљеријском муницијом из Француске упловио је у солунску луку, да би половином наредног дана, прва железничка композиција стигла у Ниш, где је организована пријемна станица. Међутим, испоставило се да нам је испоручена француска службена муниција за топ М-1897, која, иако истог калибра, по многим се карактеристикама разликовала од Шнајдеровог, односно српског метка. Проблем је представљала већа дужина чауре француског метка за 72 мм.(српска чаура 278мм.-француска 350мм.) , што није омогућавало да се француски метак уопште стави у наш топ. Сама дужина чауре није представљала једини проблем, тим пре што су се Француске гранате могле у ВТЗ монтирати у српске чауре којих је било довољно на лагеру, што је и чињено, могућ проблем за ово био би недостатак иницијалних капсли (француске су биле много мањег пречника да би се могле без преправке монтирати на српске чауре). Међутим, француски темпирни упаљачи за шрапнеле, темпирали су се на сасвим другачији начин и за њих је била потребна одговарајућа справа за темпирање – Темпирник, можемо само да претпоставимо да су са муницијом испоручени и ови уређаји. У сваком случају, без другог избора, одлучено је да се изврши хитна преправка, односно скраћивање и калибрација чаура. Пошто је крагујевачки завод већ делимично био евакуисан, приспела муниција делаборисана је у Нишу, да би се празне чауре транспортовале у Крагујевац, преправљале и поново враћале у Ниш где су опет комплетиране. Ово је чињено неколико пута у току дана, тако да је већ до 15.новембра добијено на овај начин око 4000 метака, а до 18.-ог могло је већ у року 24 часа да се на фронт пошаље око 11.000 артиљеријских метака. Сав овај напор је омогућио једну од најблиставијих победа српске војске – Колубарску битку.
У Арцаху (Нагорно-Карабах) бесни прави рат. 27. септембра азербејџанска војска је одпочела масиван напад. Овај пут уз отворену подршку Турске, која је овде упутила натовске борбене авионе F-16. Осим тога, са севера Сирије (који терористи, уз подршку Турске, још незаконито контролишу), војни транспортни авиони, преко Турске, превозе џихадисте за помоћ азербејџанским снагама. После пет дана, о томе су се, заједнички, изјаснили Француска, Русија и САД.
29. септембра је председник Азербејџана Илхам Алијев изјавио да је његова држава од Јерменије пет пута јача по броју становника. Али „велики“ Азербејџан и “огромна” Турска не могу да успешно доврше агресију против Јермена.
Напади десетинама тенкова и вишецевних бацача ракета настављају се већ пети дан. По проценама Армије одбране Арцаха, непријатељ је изгубио преко стотину тенкова и оклопних возила, неколико хеликоптера. Исто колико за све време војне у Карабаху у 1992-94. Тада су стране у сукобу углавном користиле наоружање преостало из доба Савјетског Савеза, док сада употребљавају оно што су куповале од тада - све време.
У неким годинама је војни буџет Азербејџана био већи него цео буџет Јерменије. Али ни то не поможе Азербејџану и Турској: нису успели да напредују.
Председник Турске Ердоган је више шута изјавио је да ће помоћи турски Азербејџан, да би, једном заувек, било “решено питање”, које се не решава 30. година. У јулу је Азербејџан напао границу са Јерменијом и, после још једне неуспешне провокације, спровео јзаједничке војне маневре са Турском. Сада се против јерменских снага користе турски авиони F-16 (Азербејџан их нема, јер натовске авионе не купује). До сада, савезници негирају њихово присуство. Азербејџан је од Турске добио плаћенике исламисте, који су ратовали у Сирији под окриљем те исте Турске.
Арцах има у већини јерменско становништво, али је средином 1930-их, одлуком совјетске владе, прикључен Азербајџану. Крајем 80-их, Нагорно- Карабашка аутономна област је, у складу са тадашњим законодавством Совјетског Савеза, изгласала резолуцију о издвајању аутономне области из тада још совјетског Азербејџана. После распада СССР-а, Баку је планирао да потпуно освоји Арцах и етнички га очисти од Јермена. Али се Рат за Нагорно-Карабах 1994. године завршио победом јерменских снага. Нагорно-Карабах није укључен у састав Јерменије, да се не би спалили сви мостови за мировни преговор и трајно решење сукоба. Тако се, уз Републику Јерменију, појавила још једна јерменска република – Арцах.
Вође Азербејџана су све време изјављивали да ће решавати сукоб по своме, а статус кво (непризнати, али стварно постојући јерменски Карабах) је користан само за Јерменију. Значи ли ово да Азербејџан покушава да нешто измени? Не – све провокације чине Јермени, каже влада у Бакуу.
У реду, треба само одговарати на питање, зашто процвоцирати ако имаш корисни статус кво? На ово питање нема одговора, осим једног: аутор овог чланка је Јерменин, који међу Србима спроводи пропаганду за јерменски новац.
Али новца Азербејџан има много више. На милијарде долара од нафте, због којих неки политичари и организације у Србији култивишу мит о томе, да Јермени у сваком сукобу, због својих интереса, подржавају право народа на самоопредељење, што значи и незакониту владу такозване Републике Косово.
Али у стварности Јерменија до сада није признала “Косово” и не намерава да то учини. Али држава, једна од првих која је признала "Републику Косово", била је... Турска, која свим снагама пдржава Азербејџан. А када је у Београд из Бакуа пристигао авион са помоћи против коронавируса, амбасадор Азербејџана беседи о “древном српско-азербејџанском пријатељству”.
Можда је човек у праву. Турски зуби јесу се “дружили” са српским песницама, стотинама година, и 1389. године. Сада исто такво “пријатељство” Турцима и Азерима указују Јермени - да би заштитили своје родитеље и децу.
