Годинама и годинама говорим да пасивност Кремља пред провокацијама подстиче све веће и горе провокације. Изражавао сам забринутост да ће се провоцирањем прекорачити "црвена линија" и да ће Кремљ престати да буде пасиван пријемник провокација. Када то време дође, Запад можда неће бити спреман за последице, јер како пре неки дан чусмо од америчког Стејт департмента, руске црвене линије само су „празне претње“.
Такође рекох да ако би Русија жестоко одговорила с даљим провокацијама би се престало, али ме не чу ни "спољнополитичка заједница" Запада, нити Кремљ. Као да Русија жуди за провокацијама, а Запад јој их уредно испоручује.
Погледајте само провоцирање претходних седам дана. Израел је напао цивилни аеродром у Дамаску, тако снажно да је Сирија била приморана да га затвори (привремено, поново је отворен - прим. прев.). То је био само још један начин вршења притиска на Русију док чисти Донбас од украјинских снага. Сирија има ефикасних руских противваздухопловних система, али јој није дозвољено да их употребљава на начин који би Израел одвратио од напада. Очигледно, Кремљ не схвата да није могуће истовремено бранити свог савезника, Сирију, и удовољавати Израелу.
Војне вежбе НАТО-а на Балтику нису ни завршене, а Литванија блокирала железничку и друмску везу са Калињинградском области, делом Русије, кршећи дугогодишње споразуме. Треба ли да Русија прихвати агресију војно безначајне земље? Ако то учини, замислите грубост следеће увреде коју ће Кремљ морати да прогута. Када ће Кремљу дојадити да гута увреде? Ово је важно питање. Поставити га у интересу је реализације путева што воде другачијем – мирољубивом – понашању пре него што рат експлодира.
САД и НАТО настављају да трпају оружје у Украјину и обавезали су се да ће подржавати Украјину до победе, проглашавајући да циљ није само поновно освајање Донбаса већ и „ослобођење“ Крима. Идиот који командује британском војсчицом послао је неколико својих лутака да се боре против Русије у копненом рату. Цинизам или потпуно лудило?
До каквих закључака води пасивност Русије на провокације?
Један закључак је да има довољно утицајних Руса који више воле прикључење Западу него руски суверенитет и у стању су да блокирају ефикасне руске одговоре на провокације.
Други закључак је да Кремљ сматра да код руководства Запада има више разума и смислености, а мање глупости и зла него што изгледа. За Кремљ је вероватно бесмислено да војно слабији изазива нуклеарни рат. Кремљ изгледа мисли да ће пре или касније логика и разум допрети и до Запада. Илузија.
Све док Кремљ, ако икада, не буде видео да су се Бела кућа и војно-безбедносни комплекс одрекли Волфовицеве доктрине, а неоконзервативци послати у егзил, ово неосновано веровање у смисао и интегритет Запада оставља Русију изложеном уништењу. Руске вође једноставно не схватају зло са којим се суочавају.
На много начина, Руси су ослабљени својим уверењем у величанственост Запада и да је совјетско руководство било неморално и зло. Црвенкапице. И та наивност, неспособност да схвате с чим се суочавају завршиће Армагедоном.
Аутор: Пол Крејг Робертс
Извор: Блог Пол Крејга Робертса
Превод: Ћирилизовано
