Што се тиче односа са Турском, ту постоји и додатни гео-политички интерес:
олабавити турске везе са Сједињеним Државама и осталим делом НАТО-а.
Они који у русији зарађују велики новац, а нису без утицаја, не желе да погоршају
односе са ове две антијерменске државе, а опет, постоји, са друге стране, у Русији
политичка жеља да се помогне и Јерменији, али се то у пракси, у моменту када је то
Јерменији било најпотребније, није десило, јер је недостајала политичка воља. Уместо
да Путин и Путинов режим подржи Јерменију у исправљању неправде коју су
бољшевици учинили Јерменима, као што је он (Путин) јасно објаснио да ће
специјалном операцијом у Украјини исправити бољшевичке поступке учињене у
корист Украјине а на штету Русије и руског народа, они (Путин и Путинов режим) су
заћутали и нису предузели ништа када је Азербејџан, са оружјем које је купљено од
Русије, напао на Арцах. Тек када су Јермени протерани и када им је остављено 25%
територије, Русија се умешала својим политичким ангажманом.
Нашли су се „добри“ изговори: "Арцах није међународно признат. Није нападнута
Јерменија, итд. итд."
Исто тако, писало се и говоркало да Русија није помогла Моамеру ел Гадафију када је
НАТО кренуо на њега, јер им се он (Гадафи) нешто замерио.
Да Руска Федерација може помоћи другима и без позива, само ако постоји добра воља
и/или јак интерес, пример је управо Турска. У јулу 2016, захваљујући руској обавештајној
служби, Ердоган је осујетио покушај пуча у својој земљи.
Да ли некакве љутње некога у високој администрацији једне велесиле због поступака
политичара малих земаља заиста треба да утичу на вођење међународне политике те
силе на такав начин да она губи утицај и позиције у свету?
Ко је позвао НАТО да се умеша у Афганистану, Либији, Сирији, Ираку, СР
Југославији, 1950 у Кореји, нешто касније у Вијетнаму, Чилеу, Сомалији... Позвали су
сами себе. Ниједна тамошња власт их није позвала да окрутно нападну те земље, да их
разарају, да убију на милионе људи.
То не значи да је Руска Федерација требало или треба да поступа на исти начин.
Постоје други, делотворни начини. Но, сведоци смо да она врло често у прошлости није
поступала ни на који начин. Била је пасивна и успавана на међународном плану.
Каснила је у повлачењу целисходних и делотворних потеза. Није осујетила „Мајдан“ у
Украјини. Није заштитила Садама Хусеина. Није спречила агресију на СР Југославију,
штавише, Козирјев и Черномидин, под патронатом Бориса Јељцина, су били
саучесници у уцењивању политичког руководства тадашње СР Југославије и у гажењу
њених права.
Низ преврата у државама широм света, које су извеле обавештајне службе Сједињених
Држава, уз садејство њихових савезника, па и уз употребу војне силе НАТО-а, а да РФ
није успела да ишта од тога спречи благовремено. Тек када догори до ноката, тек када
се дође у позицију „стани-пани“, тек се тада велики „медвед“ буди из сна. (Такво
понашање је својствено и Србима. Заборављамо и једни и други једноставне народне
поуке: „боље спречити него лечити“, „не гоји се прасе уочи Божића“ ...)
И, чини се, да се напокон пробудио. Ствар је сада у томе да не дозволи да га Запад
својим лажима, привременим уступцима, поново не успава, јер кад год је Запад на
губитку, он обећава (и усмено и писмено) да ће уважавати права других народа и
држава на сопствени начин живота и организовања. Но, чим поново ојача, а други се
поново успавају, Запад изнова креће у свој предаторски напад свим расположивим
средствима.
Да би се разумела компликована позиција Русије, па делом и оправдали неки њени
компромиси, мора се, осим економских мотива који нису увек баш у складу са
моралним принципима, препознати чињеница да глобалистички Запад води тотални
рат против Русије и православља. У овом тренутку га води на територији Украјине, са
Украјином као оруђем: са украјинским људством и инфраструктуром, уз обилату
финансијску, стручну и оружану помоћ. Зато је приоритет Русије да победи у овом рату
како би, пре свега, заштитила себе. Проблеми других су јој, отуда, у другом плану, па и
када прихвати да посредује у њиховом решавању, руководи се својим приоритетима, то
јест, сопственим интересима, водећи рачуна да против себе не навуче неке војно
респектабилне земље које се у овом рату држе по страни.
прихватити само нашу потпуну предају, потчињавање, распарчавање и окупацију. Тако
да једноставно немамо избора. ... Све се своди на рат са Западом...Вредности које брани глобалистички Запад – ЛГБТ, легализација изопачености,наркотици, спајање човека и машине, тотално мешање преко неконтролисаних миграција, итд. – нераскидиво су повезане за западним идеолошким фронтом, западном политичко-војном хегемонијом и њеним униполарним системом. Западни либерализам и глобална политичко-војна и економска доминација Сједињених Држава и НАТО пакта су једно те исто. Апсурдно је борити се против Запада а прихватати (чак и делимично) његове вредности, у име којих он води рат против нас, рат до уништења.“3
Објективно гледано, интерес је већинског дела човечанства, оног који вапи за
успостављањем вишеполарног света, да победи Русија.
Из свега што видимо, из свега што разумемо, за Јермене долазе још тежи дани и
ствари ће се кретати у том лошем смеру све док са власти не оде Пашинјан (милом или
силом) и његов режим и док Русија не победи у рату са Западом. Нажалост, као и у
Тутунској Јухахахи, ово прво је готово немогуће, јер голоруки народ не може да свргне
власт која командује војском и полицијом, која држи сва јавна гласила у својим рукама,
која је довела ниво корупције до канцерогених метастаза унутар свих
стубова/институција система, која у континуитету крши Устав а корумпирано
правосуђе не реагује, и коју чува НАТО. Ако придодамо томе већ јако добро разрађену
ехнологију КАКО ПОКРАСТИ ИЗБОРЕ, све постаје много јасније и закључци се сами
намећу.
Србија и Јерменија, српски и јерменски народ изнова преживљавају сличну, злу
судбину. Свакако да од народа отуђена власт сноси велики део кривице, али се морамо
запитати ко је и како, уистину, и њима и нама инсталирао те власти.
А што се тиче "Политикиног" чланка који нам је предочен, ради се о најобичнијем
антијерменском, пропагандном тексту који има за циљ продубљивање несклада између
Јерменије и Русије и њихово још веће међусобно удаљавање, јер је потпуно избегнуто
да се у обзир узме историјски контекст Арцашке кризе.
Направимо једну аналогију: Ако сутра, још није де јуре мада већ јесте де факто,
Косово и Метохија буде призната од западњачке нацистократије као део Албаније,
очекујем да ће неки новинар "Политике", када повратимо КиМ, писати како смо га
отели/оцепили од Албаније.
Напомене:
1. Лично сам се уверио, боравећи неколико дана у Јеревану октобра 2021, да је у једној од централних улица инсталирана служба НАТО-а, под називом: „Центар Организације трансатлантског уговора“.
2. Овога пута да не говоримо о Ј. Б. Титу и његовим курсистима.
Л. Ј. Барбат, у Београду, 16 јануар 2023