А у Курској бици, сваки четврти
возач непријатељских тенкова био је Чех
 |
| На фото: Курская битва. Наступление советских войск на «Огненной дуге», 1943 год. (Фото:
ТАСС)
|
Човечанство је 9. маја 1945. сазнало да је спашено од страшне болести,
у чијем огњу је изгорело десетине милиона живота. На данашњи дан, чекић Црвене армије је срушио са постоља и разбио у
парампарчад злослутне ливене фигуре тевтонских богова.
Ова Победа је до последњег остала она незаборавна спона која је све нас и
Русе и Белорусе и Татаре и Башкире и Киргизе и Казахе и Украјинце и Јермене и
Грузијце и Азербејџанце и Чечене и многе друге народе, учинила једном
великом породицом, потомцима покољења победника.
Нису случајно наши смртни непријатељи уложили
такве титанске напоре да заборавимо овај подвиг наших очева, дедова и
прадедова. А тамо где су заборавили, нацизам је поново
оживео. И опет су му потребне нове жртве...
Сада се на интернету развила бурна расправа да услови специјалне операције
која је у току захтевају нови садржај државне идеологије.
Предлаже се верзија, да је Дан победе, тај камен темељац легитимитета
руске државе, у ствари зајам прошлости, који су
власти увелико користиле последњих 20 година.
Ово је из корена погрешно гледање на ствари. Руска држава је
повратила свој легитимитет много пре Дана победе. Хиљадама година раније. Тај легитимитет је извојеван крвљу на
Куликовом пољу (чувена победа Руса предвођених Кнезом
Димитријем Донским 1382. године, над Татарима - прим.прев.), Ладошком језеру (победа Руса предвођених Кнезом Александром Невским 1242. године, над Тевтонским
витезовима - прим.прев.), близу Полтаве (победа Руса предвођених
Царом Петром Великим 1709. године, над Швеђанима - прим.прев.), код села Бородина (чувена битка
у Првом отаџбинском рату, кад су Руси под заповедништвом генерала Михајла
Кутозуова зауставили Наполеонову свеевропску војску 1812. године - прим.прев.). Оно што је
карактеристично јесте да је наша држава у недавним ратовима бранила свој
легитимитет у ратовима са колективним Западом.
Запад, по свом менталитету, није могао да се помири са упориштем
источнохришћанске цивилизације коју оличава Русија.
На Бородину су се против руске војске бориле француске регуларне јединице,
пољски и мађарски хусари (међу овима и Хрвати - прим.прев.), шпанска пешадија,
холандски улани и друге националне јединице и подјединице.
Запад је био сломљен. Русија је опстала и ојачала као држава. Али
последњи светски рат за Русију је био најстрашнији.
И опет је то био „европски војни тим“. Против Совјетског Савеза су се
борили Немци и Пољаци, Чеси и Словаци, Мађари и Хрвати, Румуни и Бугари,
Французи и Шпанци, Италијани, Холанђани, Данци, Летонци, Литванци, Финци,
Бугари, Естонци...
Под притиском нацистичке Немачке, целе државе су се попадале као куће од картона.
Француска је имала милионску војску. Срушила се и капитулирала за месец дана. Пољска
је пружала отпор нешто више од месец дана, а у њеној војсци је такође стављено
под оружје скоро милион бораца.
За неколико дана освојене су Данска и Норвешка. Поражене
државе регрутовале су милионе нових бораца под црним заставама. Типично је да су многи од њих
постали део националних СС дивизија и добровољно постали „женици смрти“.
Од четрдесетак СС дивизија, тек половина је била чисто
немачка. Придружили су им се француски „Карло Велики”, норвешки „Викинзи”,
украјинска „Галиција”, хрватске дивизије (једна чисто хрватска
и две муслиманске "Ханџар" и "Кама" - прим.прев.), мађарска, естонска па
чак и албанска дивизија ("Скендерберг" - прим.прев.).
Чинило се да се ништа не може супротставити непријатељу, који је пред нашим
очима померао границе могућег, чија се моћ чинила митском.
Али у Совјетском Савезу чудовиште је поражено. Била је битка код Москве,
подвиг Панфиловске дивизије формиране у Киргистану и Казахстану, било је
сибирских дивизија које су својим животом зауставиле нацистичку офанзиву, био
је Стаљинград, где су прелази преко Волге поцрвенели од крви, куће спаљене, а
ни гвожђе није издржало. Издржали су само људи.
Шеста Паулусова армија, која је енглеску армаду довела на ивицу потпуног
пораза код Денкерка, освојила је целу Пољску, победнички је марширала стотинама
километара широм Европе. Али није могла да пређе тих 700 метара од
Мамајевог Кургана (узвишење у сред града - прим.прев.) до Волге.
Рат на обалама Волге претворио се у најгору верзију пакла за Немце и њихове
савезнике, у грозничав живот и страшну смрт међу спаљеним
црвеним циглама. Сила је сломила силу.
Браниоце града на Волги је водила
јединствена врста дисциплине вида дисциплине - свети синовска љубав према Отаџбини.
И борили су се до смрти – да само име Русије не угасне.
И Немци су поклекли. Први су пали бројни савезници. У чувени
„Стаљинградски котао“ пале су 22 дивизије. Међу њима су били Италијани, Шпанци,
Румуни (и Хрвати у "Црној легији", чији је заповедник Марко Месић са
легионарима после заробљавања, завршио у партизанима-прим.прев.). Чувена италијанска
„Плава дивизија“ на обалама Волге страдала је готово у потпуности. Остали су се
предали. Румуни су радије предавали у целим пуковима.
А потом је била и Курска висораван – „битка срца и мотора“, највећа
тенковска битка у историји човечанства. Иначе, према статистикама, сваки
четврти немачки возач тенка био је Чех. Било је логично – тенкови су прављени у чешкој Шкоди, а будући
возачи су их овде склапали.
Овде, на Курској висоравни, збила се „тенковска апокалипса“. Метал је
горео и топио се, куле откинуте директним поготком разбацане у различитим
правцима.
Наши тенкисти су показали презир према смрти.
Непријатељ је и овога пута сломљен.
А онда је уследила победа. Последњи браниоци Рајхстага, Французи есесовци дивизије "Карло Велики", одбили су да се
предају, и побијени су у згради јаком ватром пешадије и лаке
артиљерије.
И свет је застао, гледајући црвену заставу на крову Рајхстага.
Иначе, занимљив је био састав заробљеника који су обнављали наше
порушене градове. Укупно је два милиона и сто хиљада људи било у
совјетском заробљеништву. Од тога 200 хиљада Румуна, 60 хиљада Пољака и 10
хиљада Јевреја.
Сећање на Победу је утувила темељну идеју у главе светских елита – од
тог тренутка СССР је постао главни гарант мира у Европи, земља и сила која је
уништила светску претњу – нацизам. Тиме је земља добила статус светске силе.
Од тог тренутка, војна сила је постала главни адут Русије, због чега се земља страшно
одрицала.
И сада је оваквом положају Русије упућен стратешки
изазов. Опет се колективни Запад бори против нас на територији Украјине. И опет
се из пепела заборава поново родила ноћна мора човечанства, нацизам.
Да, па чак и у неком сатанском облику. Опет тутње грмљавине. Опет се „женици смрти” крију у подземљу Мариупоља. Још једном,
колективни Запад настоји да разбије геополитички статус кво.
Сада смо на прагу нове ере. И као и увек, почиње светским сукобом.
Русија је ушла у војну конфронтацију са украјинском елитом, која је
нацистичке идеје узела као своју идеологију.
И ово није брза победничка операција, већ развој сложеног, тешког сукоба,
борба против свеукупног војног потенцијала Сједињених Држава и
Европе.
Пред нама је нови историјски изазов. И алтернативе
реконструкцији наше привреде и целог нашег друштва више нема.
Русија мора да сачува право на мир и сопствено постојање.
То ће неминовно створити нашу нову државну идеологију.
И постаће фактор великог континуитета покољења.
И ми, као и наши дедови, немамо избора. Непријатељ ће бити поражен. Победа
ће бити наша!
Аутор: Игор Мојсејев
Извор: 9 мая: В Рейхстаге одними из последних перебили французов из дивизии СС «Шарлемань»
Превод: Драган Вукојевић
