Иран на прагу великих промена

Шта његов нови реформистички председник може да промени у Исламској Републици?

Непосредно пре избора, готово сви стручњаци предвиђали су победу конзервативца Саида Џалилија. Погрешили су. Председник је постао, либерални реформатор Масуд Пезешкијан, који је, ипак, више пута изјављивао своју оданост највишем руководству земље.

Основа за прогнозу у корист Џалилија нису били ни његови изборни успеси ни популарност у друштву, као политичара, која никада није постојала. Он је једноставно погодан врховном вођи Алију Хамнеију, у чијим рукама је концентрисана готово апсолутна власт. Зашто су се прогнозе показале погрешним? Да бисмо одговорили на ово питање, морамо објаснити како функционише ирански политичко-економски систем.

Иран је вилајет-е-факих, држава врховног вође, или рахбара, изабраног практично доживотно. У његовим рукама је контрола над снагама безбедности и право да интервенише у било ком питању, од економије до дипломатије. Хамнеи је Рахбар од 1989. године, већ 35 година. Он влада земљом преко посебне канцеларије.

Осим тога, под његовом личном контролом је највећи друштвени фонд, за који се верује да садржи око 100 милијарди долара – износ једнак четвртини БДП-а земље.

Друга структура која је од кључног значаја је друга иранска војска, КИРГ (Корпус ирнаске револуционарне гарде), у који се бирају најрелигиознији војници и официри. Ова елитна армија, мала по иранским мерама (око 100 хиљада људи), има сопствену мрежу обавештајних служби, Басиџ снаге, намењене за сузбијање друштвених и политичких протеста, и контролише низ кључних министарстава и ресора, од унутрашњих веза до коришћења водних ресурса, од судова до тужилаштава.

Такође поседује највећа јавна и приватна предузећа. Укупно, према различитим проценама, КИРГ директно или преко појединаца од поверења контролише до половине иранског БДП-а.

У Ирану је давно започет процес приватизације државне имовине, а главну корист од њега имају рођаци високих функционера и официра Корпуса Ирнаске револуционарне гарде. У ствари, КИРГ је срж политичко-економског система Ирана – огромна војно-индустријска и економска корпорација. Прича се да је врховни вођа Хамнеи препустио земљу овој организацији уз гаранције очувања сопствене власти.

Поред ових институција, постоји Скупштина стручњака, која бира рахбара (међутим, током 35 година Хамнеијеве владавине никада није покушала да га смени), Савет чувара, тело које одобрава председничким кандидатима и кандидатима за чланове парламента учешће на изборима, и неке друге институције верске државе.

Све се то зове "незам" - систем. Неколико хиљада моћних званичника чини иранску владајућу класу милионера и мултимилионера који контролишу државу и велики бизнис. Њихова предузећа добијају огромне субвенције из касе, обогаћујући се природним ресурсима, најамном радном снагом становништва, порезима на мала и средња предузећа.

Уз и упоредо са овим системом верске политичко-економске аутократије, постоје државне институције заједничке савременом свету – парламент и председничка власт. Међутим, њихове стварне могућности су мале. Ирански председник је председник владе, нешто као слаб премијер под моћним аутократом, особа задужена за економски блок и дипломатију, док спроводи вољу правих владара Ирана. Парламент доноси законе који су погодни врхушки.

Истовремено, председник понекад може да утиче на економске процесе (иако му империја КИРГ није потчињена) и преговоре са страним силама – извесна независност у таквим стварима је могућа. А посланици су дубоко укључени у послове својих округа и блиско су повезани са интересима локалних привредника и верских и етничких заједница.

Политолози кажу да „унутар тешког костура аутократије куца једно сићушно демократско срце“. Али његову улогу не треба потцењивати.

Избори председника и парламента обезбеђују легитимитет режима. Иранци бар бирају неког попут шефа логистике за врховног вођу, и посланике који лобирају за интересе локалних заједница.

Унутар режима постоји неколико фракција. Формирају их људи, тачније породични кланови (у Ирану је развијен непотизам), који заузимају привилегован положај. Све фракције су лојалне врховном вођи. Међутим, међу њима постоје разлике у приступу економији, унутрашњој и спољној политици.

Либерална реформска фракција, којој припада Масуд Пезешкијан, као и бивши председници Хасан Рохани и Мохамед Хатами, има за циљ да ублажи односе са Западом, нуклеарни споразум (напуштање програма нуклеарног оружја у замену за укидање америчких санкција), окончање репресије против опозиције унутар земље, попуштање кодекса облачења (у Ирану жене немају право да излазе непокривене главе), дерегулацију привреде и приватизацију.

Конзервативно-популистичка фракција, коју предводи бивши председник Махмуд Ахмадинеџад, залаже се за оштру политику конфронтације према Западу, подржава појачану владину регулативу и социјалну помоћ за сиромашне.

Уставотворна фракција коју предводи породица Лариџани (Али Лариџани је био председник парламента од 2008. до 2020, његов брат Садик Лариџани је био на челу иранског правосуђа од августа 2009. до 2019.) залаже се за јачање улоге парламентарних и правосудних институција. Коначно, постоје конзервативци који су посебно верни врховном вођи Хамнеију – људи који заправо немају сопствено мишљење, који беспоговорно спроводе вољу највишег руководства, каква год она била.

Промене?

У прошлости су Хамнеи и КИРГ дозвољавали фракцијама да се такмиче на парламентарним изборима. Али последњих година они, уз помоћ Савета чувара, уклањају представнике свих фракција осим конзервативних ултралојалиста. Такав је био и бивши председник Ибрахим Раиси, који је погинуо у авионској несрећи.

На пример, на изборима 2022. године око 600 кандидата је уклоњено, чиме су уклоњене све познате личности осим Раисија. Оставили су само седморо - људи који нису имали ни независно мишљење ни харизму. Поред тога, ирански избори обично укључују милионе државних службеника да гласају за кога год Хамнеи укаже.

Раиси је постао председник, на изборима на којима је гласало мање од половине Иранаца (48,9%), док је 4 милиона бирача прецртало све кандидате. Овакви избори се нису много разликовали од именовања.

У свему послушан врховном вођи, Раиси је био узор послушности, а у случају неуспеха и громобран. Због тога су многи стручњаци веровали да ће Хамнеи изабрати и заправо поставити другог Раисија на место председника. такав човек је био Саид Џалили, повереник врховног вође у Савету за националну безбедност (ова структура обједињује све безбедносне снаге, укључујући лидере КИРГ).

Међутим, врховни вођа и читаво руководство земље се тренутно суочавају са великим потешкоћама. Пред њима је раскрсница - свака одлука коју донесу препуна је компликација.

Главна противречност

С једне стране, поставља се питање наслеђа врховне власти. Хаменеи има 85 година и озбиљне здравствене проблеме. Његов одлазак је могућ у наредним годинама. Стога би и он сам и цела владајућа класа Ирана желели да обезбеде континуитет, несметан пренос власти ка новог врховно вођу (Хаменеијев син, Моџтаба, се све чешће пониње у том смислу).

Иранској политичкој и економској елити потреси нису потребни. За њу је важно да, у условима преноса врховне власти, место председника заузима потпуно верна, зависна личност. За ове сврхе Раиси и Џалили су били идеалан избор. Реформатори попут Хатамија или амбициозног и међу сиромашнима још увек популарног Ахмадинеџада сувише су независни и стога непредвидиви. Они имају своју агенду, а то је непотребно. Њима је потебан послушни извршилац, марионета КИРГ-а и канцеларије врховног вође.

С друге стране, постоји проблем - социјални нереди. Према истраживању социолога, најбунтовнији региони у Ирану су управо они региони у којима људи бојкотују изборе. Што је мање интересовање за њих, већа је вероватноћа масовних протеста и устанака.

Иранци су огорчени економском ситуацијом. Према подацима Светске банке, 28 одсто становништва је испод границе сиромаштва, а још 40 одсто је на ивици сиромаштва. Стопа незапослености младих је 22%, цифра која угрожава нестабилност у било којој земљи. Инфлација се, чак и према званичним (вероватно потцењеним) подацима, процењује на 40-50%. Стални раст цена довео је 70 одсто Иранаца у сиромаштво.

Земља богата нафтом не може сама да обезбеди егзистенцију због америчких санкција које су разарајуће по њену економију, као и због неефикасног економског система који пати од непотизма, корупције и неспособности.

Да, Хамнеи може именовати било кога за председника. Али у овом случају Иранци једноставно не излазе на биралишта. Резултат су били нереди и пад легитимитета режима. У периоду 2022-2023, масовни протести захватили су већину иранских градова након што је морална полиција убила 22-годишњу Махсу Амини јер је неправилно носила хиџаб.

Протести су постали посебно великих размера у курдским регионима – јер тамо постоји акутна етничка тензија, а не само зато што је Амини била Курд. Слоган ових протеста био је "Жена, живот, слобода!" је позајмљен од Радничке партије Курдистана (ПКК).

Истовремено, у Ирану се настављају масовни штрајкови нафтних радника и других група, огорчених растом цена који захтевају повећање плата. Ови протести често добијају посебно опасан карактер јер их организују не синдикати, не синдикалци и правници лојални власти, већ неформални скупови радника.

Штрајкачи су веома одлучни. Вреди запамтити да су 1978. године, током револуције против шаха, радници који су стекли искуство борбе организовали генерални штрајк, парализовали иранску економију и заузели фабрике уводећи самоуправу.

У том контексту, врховни лидер је одлучио да мало оживи председничке изборе како би повећао излазност. Од 80 апликаната, пет је задржано. Али овог пута, представнику реформске фракције Масуду Пезешкијану дозвољено је да учествује на изборима. Кардиохирург, био је на челу Министарства здравља у влади реформистичког председника Хатамија пре 20 година. Без сопственог бирачког тело, давно заборављен од већине бирача, при чему никада није иступио као харизматични лидер, чинило се да Пезешкијан, не представља сметњу плану врховног вође да прогура Џалилија за председника.

Али незадовољство значајног дела Иранаца достигло је крајњи степен. Многима је толико дојадио систем који није у стању да се носи са економијом и који је скоро 70% грађана гурнуо у сиромаштво да су спремни да гласају за било кога само да би повредили владајућу класу. Као резултат тога, Пезешкијан је прошао у други круг избора. То је довело до повећања излазности на 49,8% (појавила се интрига) и обезбедила му убедљиву победу у другом кругу над Џалилијем.

Али питања остају. Теоретски, власт би, као и 2009. године, могла да извуче било какав изборни резултат. Али онда, након онога што се догодило, милиони Иранаца изашли су на улице да протестују под слоганом „Где је мој глас?“ Ови догађаји су названи „Зелена револуција“. Да би сузбиле протесте, снаге безбедности су убиле стотине и ухапсиле хиљаде људи. Данас су власти одлучиле да не ризикују.

Осим тога, постоји још један проблем. Први круг избора је јасно показао да Пезешкијан има озбиљну подршку у престоници и регионима насељеним националним мањинама. То су Азербејџанци, Курди, Белуџи... Укупно, националне мањине чине око половине становника земље. Многи од њих су незадовољни што новац иде у главни град и регионе у којима се говори персијски. Осим тога, људи су огорчени због дискриминације и недостатка националних школа.

Поновимо да ирански парламент нема врховну власт, већ је снажно везан за регионалне етноконфесионалне заједнице и интересе. Масуд Пезешкијан представљао је у парламенту локалне групе и заједнице повезане са лобирањем етничких мањина и регионалних влада.

Говори са тешким азербејџанским нагласком, али међу његовим присталицама су и ирански Курди. Победу Пезешкијана славила је маса у градовима иранског Азербејџана. Мапа гласања у првом кругу јасно се поклопила са националном поделом земље: за Пезешкијана - мањинске покрајине плус Техеран, за Џалилија - покрајине у којима се говори фарси (персијски).

Вероватно су се власти плашиле не само понављања догађаја из 2009. године, већ и дубоког етничког раскола у земљи.

Шта намерава да уради нови председник?

Највероватније ће доћи до снажног притиска на Пезешкијана да ни не помисли на исказивање нелојалности врховном вођи. На крају крајева, праву власт у Ирану имају Рахбар и КИРГ, то јест „незам“

Али питање је, како ће се Пезешкијан понашати ако до одласка врховног вође дође током његовог председничког мандата?

Много ће зависити од тога да ли ће Пезешкијан на дуже време моћи да обезбеди подршку престонице и етничких мањина, тј. да ли ће моћи да мобилише присталице и прошири своју базу? Ако намерава да води кадровску политику која ће помоћи расту његовог утицаја, ако даје финансијске ињекције у покрајине, онда је нови председник способан за много. Ако не, интересовање за његову фигуру ће брзо нестати.

Највероватније, руководство земље то разуме. Стога ће покушати да саботира било које самосталне акције Пезешкијана како би поткопао могућности јачања његовог утицаја. Он говори о нуклеарном споразуму са Сједињеним Државама који је осмишљен да укине санкције - мало је вероватно да ће председнику то бити дозвољено. Међутим, ако се Доналд Трамп, ватрени противник Ирана, врати у Белу кућу, онда не може бити говора ни о каквој обнови споразума са САД.

Пезешкијан говори о потреби да се престане са нападима на жене јер не носе хиџаб. Вероватно полицију за морал такве изјаве неће зауставити. Он је изразио жељу да се повећа финансирање региона у којима живе мањине, али тешко ће му то бити дозвољено. Међутим, сачекаћемо и видети. Што се тиче Русије, теоретски, реформатори заговарају вишевекторски курс у међународној политици. Њихова издања су објавиле материјале који су сугерисали флексибилну линију попут оне коју води Саудијска Арабија, балансирајући између Сједињених Држава, Русије, Кине и Индије. То би значило напуштање ригидног курса приближавања Москви и Пекингу и прелазак на мање једнозначне и сложеније одлуке. Али, највероватније, ништа слично се неће догодити у догледно време.

Прво, о питањима оволиких размера не одлучује председник, већ врховни лидер, који се залаже за зближавање са Русијом. Друго, иранска политика по овом питању неће се променити све док обе земље буду под притиском западних санкција. Они воде ка зближавању Москве и Техерана, који намеравају да буду пријатељи против заједничког непријатеља.


Аутор: Михаил Магид

Извор: Свободная Пресса

Превод: Драган Вукојевић