А САД мало о куповини цвећа илити о руско-европским распикућама

Жеља за лепим букетом одувек је био сан сваке жене, али и да мушкарци нису имуни на цвеће видећемо у овом чланку и покушаћемо да приближимо читаоцима развој САД кроз поштену, или непоштену трговину, а све у циљу повећања територије, водећи се тренутним преговорима око острва Гренланд (2,166 мил. км/кв).

САД су постале независне 4. јула 1776. године, а Џон Адамс, касније други председник САД практично је убедио Томаса Џеферсона да напише акт о независноси. Велика Британија која и даље влада светом (прим аут.) мудро је 3. септембра 1783. године, „признала“ независност својих 13 колонија и тако из сенке наставила да влада све до данас. И тако је кренуло.

Државе и територије САД од 30. априла 1803- 27. марта 1804. године

Куповина Лујзијане

У то време територија Лујзијане се простирала на више 2 милиона кв/км и налазила се у рукама Шпанаца који очигледно нису могли да контролишу нарастајућу жеђ за територијама која је долазила са истока. Шпанија је уступа Француској.

Државе и територије САД од 30. априла 1803- 27. марта 1804. године

Кључни детаљи размене су споразуми:

-         Првобитни споразум је постигнут тајним Трећим споразумом из Сан Илдефонса (1. октобар 1800), а затим формализован Споразумом из Аранхуеза (21. март 1801).

-         Стране: Француска, предвођена Наполеоном Бонапартом и Шпанија, под краљем Карлом IV и његовим министром Мануелом Годојем, биле су потписнице.

-         Цена за Шпанију: У замену за Луизијану, Шпанија је добила Краљевину Етрурију (Тоскана) у Италији за краљеву ћерку и шест француских линијских бродова (ратних бродова).

-         Наполеонови мотиви: Наполеон је тежио да у Луизијани створи огромно царство, снабде своје колоније шећером и обнови француски углед након губитка територије у Француско-индијанском рату (Седмогодишњи рат).

-         Тајност и забринутост САД: Споразуми су чувани у тајности од Сједињених Држава, које су се веома плашиле француске контроле над реком Мисисипи и Њу Орлеансом, како је приметио председник Џеферсон.

Последице: Немогућност Француске да обезбеди своје карипске колоније (због Хаићанске револуције) и предстојећи рат са Британијом навели су Наполеона да прода Луизијану САД 1803. године, само две године касније.

САД су Лујзијану купиле за 15 милиона долара укључујући камате, САД су на крају платиле 23.213.568 долара, што је за младу државу било много,а ли стратешки се исплатило.

Куповина Флориде

Није прошло ни 20 година од куповине Лујзијане, а САД су бациле око на Флориду, а опет је извршитељ радова био незаборавни Џон Адамс који је 22. Фебруара 1819. године потписао документ са шпанским министром До Луис де Онисом што је био бриљантан потез амедичке дипломатије, јер није дат директно новац Шпанији већ су исплаћени амерички грађани којима је Шпанија била дужна, што је износило око 5 милиона долара. Тиме је Шпанија „решила“ пограничне сукобе, који су били стални, а нарочито након упада трупа генерала Ендрију Џексона, касније седмог председника САД.

Флорида

Споразум је ратификован 1921. године и тако је Флорида на шпанском језику Паскуа Флорида што значи цветна, постала америчка.

Марта 1845. године, Флорида постаје 27 савезна држава, а САД опет бриљирају у својој дипломатији.

Калифорнијa, Невадa, Јутa, Орегон, острва Гуано и Хаваји

Држава Орегон је дала Сједињеним Државама приступ Тихом океану иако је једно време била подељена саУједињеним Краљевством. Анексија Републике Тексас 1845. довела је директно до Мексичко-америчког рата након чега су победничке Сједињене Државе добиле северну половину територије Мексика, укључујући и оно што је брзо постало Калифорнија. Међутим, како се развој земље кретао на запад, питање ропства је постало важније, уз енергичну дебату о томе да ли ће нове територије дозволити ропство и догађаје као што су компромис у Мисурију и Крвави Канзас. Ово је достигло врхунац 1860. и 1861. године, када су владе јужних држава прогласиле своје отцепљење од земље и формирале Конфедерацију. Амерички грађански рат довео је до пораза Конфедерације 1865. и коначног поновног пријема држава у Конгрес САД. Културно веровање у манифестну судбину Сједињених Држава дало је снажан подстицај за ширење на запад у 19. веку.

Ширење земље изван Северне Америке почело је 1856. доношењем Закона о острвима Гуано што је довело до полагања права на многа мала и ненасељена, али економски важна острва у Тихом океану и Карипском мору.. Већина ових потраживања је на крају напуштена због конкурентских потраживања из других земаља или због ископавања Гуана. Ширење на Тихи океан кулминирало је анексијом Хаваја1898. године, након збацицања њихове владе пет година раније. (Википедија)

Куповина Аљаске

„Шта ће Америци та ’шкриња са ледом‘ и 50.000 дивљих Ескима који за доручак пију рибље уље?“, протестовала је штампа у САД, а против куповине су били и Сенат и Конгрес. Па ипак, 30. марта 1867. године у Вашингтону је потписан споразум о продаји пола милиона хектара руске територије САД, а сва негодовања су утихнула када су на тој земљи Американци пронашли злато. (Спутњик)

И тако је почела да се приводи крају америчка куповина страних територија. Генијална замисао „Трампових“ предака гладних свега испоставила се као врхунска идеја у међународним односима која постаје њихова матрица. Канада није могла ни да покуша да купи Аљаску јер се баш у то време уједињавала, тако да су се дугогодишњи преговори које су водиле тајне групе претворили у јаву, а кључни играчи са руске стране ће бити ко други него амбасадор Русије у САД Едуард Стјокл, а са  америчке стране генијални државни секретар Вилијем Сјуард, принципијелни поборник идеје ширења територије Сједињених Америчких Држава на обе Америке.

Генијални Вилијем Сјуард (извор Википедија)

Да се вратимо на идеју коју први је и јавност изнео „генијални“ Николај Муравјов-Амурски, генерал-губернатор Источног Сибира. Било је то 1853. године. Он је известио цара Николаја Првог да се урбанизација територије дуж Амура одвија боље, а да Аљаска само прави много проблема, а у то се меша братија распикућа предвођена братом императора Александра II, кнезом Константином  Николајевичем, који јепочео врло упорно да предлаже да се, по њему, проблематична територија прода. Велики кнез је сажето и крајње јасно формулисао три главна разлога због којих она треба да буде продата: неефикасност Руске америчке компаније, интензиван развој Приамурског краја и тежња за успостављањем савеза са Америком. Куповина је завршена 18. октобра 1867. године. Стјлокл је потплатио сваког ко се могао потплатити из власти, док Сјуард је убеђивао конгресмене.  Председник Ендрију Џонсон иако није баш разумео зашто се Аљаска купује прихватио је мишљење Сјуарда и тако је Аљаска земља Инуита и руских досељеника постала америчка без обзира што је брод са златом изгорео и нестао. Треба напоменути и то да постоје мишљења да је Аљаска само издата на коришћење САД-у, да је Хрушчов, који је био склон поклањању руске теритирије, такође рекао као и Стаљин да је Аљаска америчка итд. О томе говоре и подаци да је Аљаска тек 1959. године постала савезна држава, што свакако изазива машту неверних Тома.

У сваком случају САД су власници територије која  је два пута већа од Тексаса, а да ли је она још мало руска о томе треба да размисле наша браћа Руси.

Куповина Девичанских острва

Куповина Девичанских острва је још једна од бриљантних победа америчке дипломатије. Иако је покушана још 1867. године када је испод радара прошла Аљаска за коју је преусмерено злато. Љубомора, мржња, завист, пакост и злоба (да ли вам се ово чини познатим) према Вилијему Сјуарду генијалном преговарачу и државном секратару због подршке америчком председнику Ендију Џонсону у време импичмента довело је до тога да споразум није ратификован у америчком парламенту иако је дански парламент ратификовао споразум у јануару 1868. године.

О куповини Данских западноиндијских острва поново се преговарало на самом почетку 20. века. Споразум је склопљен 1900. године и ратификован у америчком Сенату 1902 године, али је овај пут одбио да га ратификује горњи дом данског парламента.

Први светски рат донео је нове бриге Сједињеним Америчким Државама, које су дуго одлагале да се укључе у светски сукоб. Председник САД Вудро Вилсон и државни секретар Роберт Лансинг плашили су се да би Немачка могла да анектира Данску, у ком случају би Немци стекли приступ и Данским Антилима где би инсталирали своју поморску или подморничку базу одакле би могли да крећу у нападане на бродове у Kарибима и Атлантику.

После неколико покушаја и одбијања САД су успеле да купе сада већ Америчка девичанска острва и тако „купују“ улазницу за Гренланд, који ће свакако постати амерички јер се матрица „непристојне“ понуде наставља.

Закључак:

САД као тренутно најјача сила на свету не бира средства да прошири свој утицај на цели свет. Пропашћу Варшавског уговора САД су се обавезале да неће вршити проширење, међутим све бивше земље Варшавског уговора су убрзо постале чланице НАТО-а, а САД су свој утицај проширле и више од тога. У сваком случају САД трче брже него што могу да поднесу и вероватно ће једног дана сломити ногу, а лом ноге ниједном тркачу није донео просперитет. 

Што се тиче Данске, волимо је као што она воли нас и желимо јој исто што је и она зажелела нама признањем Косова и Метохије. У случају повлачења признања КиМ размислићемо да ли да дуплирамо признање Гремланда као америчке савезне државе. Памтимо и не заборављамо.

Пуковник авијације у пензији-пилот

Милорад Ђошић

Захваљујемо се Википедији, Гуглу и вештачкој енциклопедији на подацима. Ставови су ауторови, а о руским базама у Калифорнији ћемо у посебном чланку, а све у светлу куповине Аљаске и Гренланда.

Актуелности

Поштовани читаоци,

једина емисија на телевизији са националном фреквенцијом у Србији у којој се свакодневно може чути истина о руској борби за стварање праведнијег вишеполарног света – „Актуелности" – биће емитована и у суботу 31. децембра са почетком у 20 часова.

За СКЦ "Ћирилица" београд и „Ћирилизовано":

Милорад Ђошић

Бугари наши насушни

Драги пријатељи, СКЦ „Ћирилица“ издао је нову књигу. Дођите и упознајте се са њом.

Милорад Ђошић

Извор: СКЦ "Ћирилица" Београд

Долази Васкрс, чувајмо се Србијо и Бели граде

 

Београд, бомбардовање Главне железничке станице 6. априла, 1941.

Четири бомбардовања Србије и Београда у 20. веку. Седим за рачунаром, јер не знам које од тих бомбардовања да наведем, јер како неко „случајно рече“ `14+`41+`44=`99.

Ко још верује у случајности, нека се обрати теоретичарима завере, или нек остане теоретичар случајности, али нека ћути.

Србија и Београд су четири пута бомбардовани у кратком Двадесетом веку, кратком јер ми из педесет и неке памтимо прадедове из претпрошлог Великог века, када је Вожд уздигао сабљу. Након познатог одговора команданта одбране Београда генерала Михајла Живковића, који је описао француски новинар Анри Барби, ми се после тог бомбардовања, уједињујемо са разбраћом и тако поново отварамо пут нашим садашњим“ савезницима и највећим пријатељима“ да нас поново бомбардују. Како је то генерал 1914. године одговорио, да се
подсетимо.

Београд је спавао, бомбе су падале

Генерал Михајло Жовковић

“Главном команданту у Београду, Како бисте спасли српску престоницу од уништења артиљеријском ватром, ви се позивате на предају града. Командант највишег чина и његов штаб, као и градска управа, треба да се, од сада па за један сат, што значи пре шест сати ове вечери, појаве на перону у Земуну, смештеном на Дунаву.

Напомена: У случају да прихватате предају, нека се на Калемегдану уместо српског истакне бели барјак.”

— Густав Гоља, генерал-мајор

Генерал Михајло Живковић, командант одбране Београда примио је непријатељског изасланика, саслушао депешу и на њу имао само један кратак одговор: “Иди у пи*** материну!”.

Даље је прича. А шта се десило после 1941. године?

Милош Жунић, командир ескадриле, погинуо 6. Априла 1941.г
(фото Гугл)

Како би другачије него као славни генарал поступили пилоти командира ескадриле Милоша Жуњића који дочекују 6. априла `41 године, вишеструко јачег непријатеља, кога 1944. године више скоро нисмо ни имали, али смо зато имали оне „савезнике“ који су нас избомбардовали тепих бомбама на којима је писало „Срећан васкрс“ баш на тај дан 16 и 17. априла.

То је била злогласна америчка 15. ваздухопловна јединица, са базом у Фођи на југу Италије. Учествовало је 600 бомбардера, који су са 7.500—8.500 метара испуштали „тепих бомбе“ (карта).

Противавионска одбрана није постојала, а Београд је од стране „савезника“ поново бомбардован 21. априла, 24. априла, 18. маја, 6. јуна, 8. јула, и 6. септембра 1944. године, укупно најмање 15 пута, а све у режији садашњег носиоца имена загребачке улице. Те исте пилоте генерал Дража Михајловић и србски народ спасавају од маја до августа исте године у неколико наврата. Тако то раде Срби.

Бомбама на Србију: Савезничко и Брозово сатирање свега српског

Карта бомбардовања Београда за Васкрс 1944. године

А како раде унуци тих истих америчких пилота осетили смо 1999. године. На КиМ-у и целој Србији су бацане тепих бомбе, са забрањеним уранијумским отпадом, за који нам сада причају да није штетан.

СРЈ 1999. године (Фото Гугл)

Тајни извештај о бомбардовању Србије: Незапамћени злочин НАТО пакта над цивилима

Као и сваке године долази нам Васкрс, тај најрадоснији србски празник, чувајмо се Србијо и њен Бели граде.

За Српски Магазин: Милорад Ђошић, пуковник авијације у пензији

"Путине, Хитлеру"

     Овај чланак посвећујем професору др Предрагу Пиперу, великом господину и дипломати који је био на посебном, повељном месту, пријатеља СКЦ "Ћирилица" Београд. Дипломата, али не од каријере, него од умећа, човек који је знао да госпођу Весну Арсић и моју маленкост прими у САНУ и да  нас саслуша професорски, четрдесет пет минута барем два пута годишње.  Са тих састанака одлазили смо знајући да ћемо опет нешто лепо да урадимо. 

Извор: U Beogradu prosvjeduju protiv rata u Ukrajini: “Putine, Hitleru, sloboda Ukrajini”

     Упореди синоћ позната новинарка ничим изазвана и оде кући жива и здрава.  Ставити било које немачко чудовиште типа Хитлер, Ото фон Бизмарк, Маркс и Енгелс поред Путина није случајно, већ циљано. Може она сада да се вади да то раде Американци и Енглези у циљу медијског блаћења Русије, Путина и руског народа, али зашто се ти, пувало, потураш на њихову страну, макар и полудипломатски. Сад ћу да се правим важан па ћу да кажем да сам пре Дејвида Ајка рекао, оно што је он одавно пре мене знао, да су Американци у ствари енглески пендрек илити васпитна палица којом се васпитавају малолетни деликвенти. На жалост њихове истине, "велики деликвент" се вратио себи, њихова медијска истина је све тања и мање важећа. 

  

     Светски тзв. мејнстрим медији код којих је и нож и колач истине*, скрећу воду на Хитлерову воденицу, иако је против њега борећи се погинуло 27 000 000 Совјета од којих је наравно највише Руса. Бројку намерно пишем са нулама да видите колики је то број, а да не причамо колико је то у крвном данку. И опет она назови новинарка, онако исцибрила** спомиње Путина и додаје му Хитлера. Ало бре, дошљо дошљачка, одакле ти право да спомињеш човека који је  Русију дигао из пепела, ону пијану Русију која је скоро падала ничице од пијанства. Ону Русију која је гладовала, али је тајно у својим вазухопловним институтима направила најмодернију авијацију којој не може да се супротстави ниједан модерни систем. Ону Русију која је дигла свој народ и ону Русију којој триста милијарди наштампаних зеленских новчаница не значи ништа. И док стримовци одмеравају снаге и потурају и последњег Зеленског, и при том шаљу "најбоље снајпреристе" и плаћенике који беже у избегличким аутобусима и то пред тек другим руским позивом, Мишка лагано креће на запад да га врати Истоку коме и припада.

     Да закључимо. Украјински наци-фашисти планирали су напад на ослобођене републике 7. марта по наводима храброг новинара "Хелмкаста" Миодрага Зарковића, који је једини србски новинар на терену. Тада би Кијев и стварно ракетно био на око 700 км од Москве. Да их Русија није предухитрила побили би пола Донбаса и Луганска. Идемо даље. 

     Za победу.

* Нож и колач истине. Треба их се чувати, а поготову ножа, нарочито ако је истина као што и јесте, мекана.

** Исцибрила - убледела (тимочко-призренски).

За "Ћирилизовано"

Милорад Ђошић, пуковник авијације у пензији

 

Луди поручник

Далека планета Мемља копија Земље лагано је завршавала свој круг око Мунца.

Цела галаксија се смејала тој радости коју су припадници Мемље показивали

завршетку једног циклуса. Једино им се нису смејали њихови клонови на другом крају

непрегледа, јер и нису знали да постоје. Додуше било је планета и са нижим облицима

живота, али оне нису битне. Чак су и имена топонима била слична, а понегде и иста са

онима на Земљи. О догађајима и радњама да и не причамо. Све је било преписано.

Седео је и дежурао у послузи. Смењивали су се по Плану (план се некад у војсци

писао великим словом јер је морао бити испуњен). Сада је на њега ред. Смена је

преузета. Екипа одабрана, све бољи од бољег. На челу послуге је Луди поручник. Тако

су га сви звали. Ретко ко је знао његово име, Станко Милорадовић. Играо је најбоље

фудбал, остале спортове није рачунао. Сваки слободан тренутак посветио је тој игри.

Разочарао је оца када је после средње школе уписао Војну академију. Чак није хтео ни

у пилоте да оде, што је оца још више разљутило. Говорио је да ће да обара те

надобудне „официре и џентмене“. Репрезентација је увек била његова смена. Девојке

су луделе за њим, а он је волео само једну, докторку Цвету. Једино је она разумела ту

необузданост Лудог Коња, познатог индијанског поглавице. Није се љутио на надимак.

Био је поносан на њега.

Застарели систем "сева"

Линија радара се лагано обртала. Антену су подесили да се окреће у најспоријем

режиму. Лако је Крусима, они антену подесе на запад и све је у реду. Смеју се кад неко

каже да би неко могао да дође са истока. Једино они са Маљаске, али су их и тамо

чекали. Увек су се на гађањима у Крусији, дивили сорабским послугама и остављали их

за крај да се одушевљавају како ти поносни Сораби гађају.

На видику није било ничега. Кроз главу су му промицале мисли. Нака Рутовац и

Александар Ђорђевић. Први из села Кољне код Крстеника, сељаче у души, али са

завршеним правима. Почели су да га славе тек после ’99-е. Биста му је у Чаршији1 код

суда. Кад је кренуо је у Велики рат већ је имао децу, комплетан човек. Аљтиљерац по

ВЕС-у, лака аљтиљерија. Испратише га сви, мајка са сузама, а и отац са оном једва

приметном у десном оку, а жена са дечицом у наручју. Одредиште Крагојевац,

распоред батерија око града брдо, које ли оно беше? Да, баш то сељаче је прво на

свету оборило лемачки аероплан. Једину награду коју је тражио је да командантовим

белим коњем пројаше кроз Крагојевац. Ово је само део скромности сорабског војника

који је увек желео само да дође назад у село и да оре. Сва Медиња (на Земљи Дедиње)

овог света том бркајлији била су страна. Потомци су му се расули по свету, али опет

кажу неки праве добра вина. Лоза калемљена калемовима из Кољне, Кренове и

Ледвеђе.

Поглед му лагану склизну на радар који је и даље показивао ведро небо, нигде

никог на „ракетомету“, тако су се они шалили алудирајући на пушкомет. Шта ли ради

заставник Предојевић у подстаници? Вероватно размишља о пензији и старим

родитељима онемоћалим у Бресници. А шљива колико хоћеш. Тата је започео сушару,

па стао. Како да настави? Вечити проблем, пусте паре. А шта ли је са оним Александром

Ђорђевићем, запита се он? Понижен, увређен, баш као и некад сорабски славни

великоратници типа Михаило Таџаревић2. Задржали су му чин, али још увек се бори да

докаже да ли је уопште био у послузи. Како је то могуће? Братство и јединство и

наслеђе Медиња, ваљда. Све исто као на Земљи. Па, ко је онда обарао оне авионе?

Како је добио орден од председника државе, а сад га нема нигде. Где ли је сада? Кажу

има удружење, али их нико не зове. Важно је да се поштују међусобно, они прави.

Ух, што је досадно! Даљински маркер баш ништа не показује. Старији водник

Јосиф Трајковић илити Пирке, шали се да су му нервозни прсти на „црвени пул“3. А ти

би их као употребио? Мир је, немамо више непријатеље. Шефе, немој ме резилиш,

говорио је са оним старим пиротским нагласком, којег није могао никако да се

ослободи. Касније није ни покушавао, а девојкама је било то и симпатично. Супругу је

баш на „орату“4 задобио. Јако се наљутио када је једна Филолошка гимназија увредила

јужњаке. Опростио им је, али није заборавио. Знаш да сам нервозан ко лептир. Ти само

нареди. ’Aјде де, покушавао је Луди да га имитира. Држим те за реч.

Приводили су смену крају. Идемо код Мујка, да видимо шта ради, па ћемо кући.

Мујко је био Себеријан, али плав, па га је баба тако прозвала. Држао је најлепшу кафану у том крају. Ракеташе је обожавао. Баш због Ђорђевића. Жалио је што су се мало помели. Када су оборили „Невидљивог“ мало су прославили, а увек су послсмене кафенисали до подне. Наставио је да се дружи и са новом гардом, али старомшколом. Приче без краја, али увек са мером. Пирке је и даље био нервозан. Све му сескупило. Жена, деца, сви здрави, али мала плата. Подстанари, влага, газдарица. Некидан је ћерка наломила ружу, дете се играло, а она побеснела. Шефе, ма че дигнем кредит и че почнем да зидам кућу. „Ћ“ је увек изговарао карактеристично мекано. Бар с мистрију умејем. Само да је здравља, нема проблема, зови ме, и тако ништа не радимосим што гледам у небо. Погледај ове крваве трагове. Да, мајку им. Као не посипајухемију, болесници. Погледаше се значајно. Мујко, устаде и стави још једно лонче закафу. Овог пута сипао је и ракију са Јелице као додатак. Добио је у „ринфузу“, али права, без грешке. Она скупоцена у продавници се зове „Славица“, по ономпартизанском филму. Што се не зове „Милунка“? Ћутали су, разумели су се. Ракија је била прехладна. Мујко је држао у замривачу, али су је лако дотерали на температуру за пиће. Дедин рецепис, шалили су се. Ставиш чашу у руку и она се час загреје. 

Растадоше се. Крвави авионски трагови су остављали шљам баш негде око Јелице. Погледаше у

небо и погледи им се поново значајно спојише. Тека! Ете тека!5 одговори поручник,

који је помало улазио у чари тимочко-призренског наречја. Интересанто да се наречје

исто звало као и оно на Земљи. Седоше у кола и одоше на одмор. Прекосутра су

поново на дежурству у смени.

Ух, што је овај мир досадан, рече Луди, испивши гутљај јутарње кафе. Види

овога, маме му га. Спустио се испод шест километра. Трајко, шта кажеш? Погледи им се

и трећи пут значајно спојише за неколико дана. Шефе, наређуј! Азимут 195, тражи.

Нервозни прсти су се смирили. Застарели систем „Сева“ је прешао у борбени поредак.

Пали! Шиљата ракета је излетела, па за њом друга. Док се део послуге освестио небо

над Саберијом је заискрило око пола минута након ракетирања. Тајац.

Полицијски џипови. Ротације. Урлање. Нова смена је заузела на брзину место.

Небо над Сорабијом је било чисто. Шљама више није било.

Не секирај се Луди, говорио му је пуковник Кунић, познат како прати емисије

ријалити шоуа и скида профиле учесника, на четрнаестом спрату војне болнице,

пензија и није тако лоша ствар. Спасио те надимак. Одавно сам рекао да треба да те

избаце из службе, али неко те је оставио. Сад те ја нисам дао. Трајко се извадио. Само

он зна како. ’Ајд сад, дом да си идеш. Да се жениш и децата да си правиш. Пусти

Трајко, све их је заразио.

Радио Београд 684 kHz

Данас сам добио доњу причу од госпође Гордане Микулић Кангрга која ме подсети на давна мостарска пилотска наставничка времена.Госпођи Гордани тој бомбашици истине, посвећујем овај уводник. Уводник посвећујем и младом „дугопругашу“ који лети Боинг 747-400, за који мој класић Давор Лукић рече да је један од најлепших за летење.

На шта ме је госпођа Гордана подсетила? На онај Мостар који је иако тада био далеко, био далеко ближи Београду него сада.

Летели смо раздео ноћног летења са питомцима Либије (Штеви, Гашут, Зреган, Софрани, Газави и Белкијар), оне Либије коју је водио и прослављао, легендарни „Пустињски лав“ Ел Гадафи. Питомци близу потпоручничког чина, све знају, а моја маленкост на „излазним вратима“ настроји 684 Hz Радио Београд и већ у „траверзи“ (бочно) од села Добрић (зона 1) почиње ноћни програм са уводном нумером Златка Манојловића „Једној жени“.

Маршрута Лиштица – Посушје – Имотски са ВАСиП (ванаеродромско слетање и полетање у селу Горица) – Вргорац – радио фар „МО“ – слетање а. Јасенице. Анализа, припрема за сутра, па кући.

А Београд далеко, а Трстеник далеко, а деда и нана у Пироту далеко, али мајка са Златковом музиком близу. И тако свако вече од уторка до петка. Зато у потпуности разумем младог „дугопругаша“ коме Западна Морава, Чачак, Краљево, Трстеник и Крушевац спајају у један град, а Јужна сестра Ниш, Лесковац и Пирот.

Карголуксе дабогда летео још 30 летачких, а 45 бенифицираних и да ти дођемо на славу за пензију.

Милорад Ђошић

Пилот над Србијом

„Ноћас сам прелетео преко моје Србије. Дванаестог марта ујутро у 01:03 био сам тачно изнад Младеновца. На висини од 33.000 стопа. Не можеш да замислиш како је лепа моја Шумадија са 10.000м висине. Преко Београда, Младеновца, Крагујевца и Ниша, према Софији.

Летим по свим континентима света, али само моји српски градови сјаје у ноћи топлином која може моје срце да угреје. Осећао сам се величанствено. Фреквенција 123.775. Рекао сам : ”Добро вече вам желим Београде и пуно поздрава, Cargolux 794, висина 33.000 стопа, курс ка Београду.„

Контролор је био збуњен и није знао шта да ми каже. Очекивао је страни авион који се обраћа на енглеском језику. На његово изненађење то је био Србин у Боингу 747-400 који први пут у своме животу види своју отаџбину са само свога српскога неба.

Моје небо мирише лепше него било шта на овоме свету. Моје небо, моја прошлост, проклета српска душо, проклети животе. Луxембург – Абудаби, први пут у мом тридесетдругом лету прелећем моју малу отаџбину за 20 минута, моје коренове, моје наслеђе и културу, моју огромну Србију, моју наду.

Контролор ми одговара: ” Добро вече Cargolux 794, ко сте ви господине?„ Ја му се представљам пуним именом и пореклом, а он каже,: ” Желим ти земљаче да још 30 година летиш успешно изнад српског неба, жив био.„

Кришом сам плакао у ноћи да мој колега ништа не примети. Шта он зна шта је Србин, српска душа, љубав према напуштеној земљи, сломљено срце сиромашне шумадијске душе, која своје коренове никада не може да заборави и која носи вечне болове у грудима од онога дана када је своје огњиште напустила, проклети животе. Ову ноћ нећу никада заборавити.

Моја Србија,величанствена у ноћи обасјава небо као да је пун месец, као да је дан, а ја препознајем градове и села као да већ по стоти пут летим преко своје колевке. Не треба ми дан да бих видео реке, планине, котлине и српске равнице.

Осећам моју Мораву како пулсира у свом кориту. Видим Авалу, миришем Космај, Златибор ми се смеје у лице, земљо моја. Српско пролеће мирише. Моје срце жели напоље из груди.

Нисам био спреман на ову експлозију осећања и емоција. Проклета словенска душа ме мучи и не да ми мира у овој ноћи. Подсећа ме колико љубави је у стању да акумулира и репродукује у оним моментима када смо рањиви и слаби.

Ипак сам због тога срећан, јер то ме разликује од осталих Европљана. Још увек сам у стању да патим и плачем када ми је до тога. То је наша снага.

Ми нисмо због тога слаби, ми смо живе душе са свим врлинама и манама. Ми знамо да носимо наше болове и радости на нашем бедру. То нас чини јачим у поређењу са осталим светом.”

Карголукс 794
Извор: СКЦ "Ћирилца"

 

Пилоти Стратолаунчовог највећег авиона на свету, извели су његов други пробни лет

 Пише: Мајк Вол

Превод је посвећем пилоту Драгославу Тодоровићу Тоши који нас је упутио на чланак

Стратолаунчов авион-носач "рок" извео је свој други пробни лет 29. априла 2021.год. Фото: Стратолаунч

Највећи авион који је направљен до сада имао је два пробна лета. Стратолаунчов авион-носач "рок", који је способан да вуче хиперсоничне летилице, извео је у четвртак ујутро (29. априла 2021. године) свој други по реду пробни лет. Дивовски авион, који има распон крила од 117 метара, полетео је из ваздушне и свемирске луке Мохаве на југоистоку Калифорније у 7:28 по локалном калифорнијском времену и том приликом прикупљао је податаке крстарећи три сата и 14 минута.

"Рок", који ће Стратолаунч користити за лансирање хиперсоничних летилица из ваздуха, остао је у ваздуху више од три сата на лету 29. априла. (Фото: Стратолаунч)

Током пробног лета у четвртак "рок" је постигао максималну надморску висину од 14000 фита или 4.267 м и максималну брзину од 320 км/ч, што је руководство Стратолаунча оценио успехом. „Веома смо задовољни како су авиони Стратолаунча наступили данас, а уједно смо и подједнако узбуђени колико је та платформа ближа лансирању своје прве хиперсоничне летилице“, рекао је главни оперативни директор Стратолаунча Захари Кревор током конференције за штампу после лета.

Суоснивач Мајкрософта Пол Ален основао је Стратолаунч 2011. године са идејом да се "рок" користи за лансирање сателита, али Ален је умро у октобру 2018. године, не дочекавши да његова визија постане стварност. Нажалост доживео је да се "рок" два трупа рушио. Авион је извео свој први и до 29. априла ове године једини пробни лет тек априла 2019. године. Компанија је продата у октобру 2019. тренутним власницима, који су преиначили улогу "рока". Авион ће сада служити као мобилна платформа за лансирање хиперсоничних летилица или управљивих ваздухоплова која путују најмање пет пута брже од брзине звука.

Иначе Стратолаунч развија сопствену породицу хиперсоничних ваздухоплова, укључујући и летилицу за вишекратну употребу (8,5 м), названу "талон", која ће прва летети "роком", али то се неће догодити још неко време јер "рок" прво мора да обави одређени број додатних самосталних летова, рекли су представници компаније. Ако све буде ишло по плану, први тестови издржљивости "рока" и "талона" биће обављени почетком следеће године. Летна верзија "талона" ће достићи хиперсоничну брзину током 2022. године, а први лет са поновном употребом "талона" следи 2023. године, рекао је главни технички директор Стратолаунча Данијел Милман.

Подаци прикупљени током летова "талона" могли би бити од интереса за америчку војску, која већ годинама развија своје хиперсоничне летилице, мада још ниједна није у функцији. (Хиперсоничне вучне летилице су добри системи за лансирање оруђа, јер их њихова маневарска способност чини робуснијим у односу на традиционалне балистичке пројектиле).

„Једно од подручја које разматрамо је како можемо да помогнемо Министарству одбране у ублажавању ризика при испитивању скупих летачких програма“, рекао је Милман. "Наш пројекат има способност ношења корисног терета, а такође и способност испитивања разних материјала. Такође овај пројекат има и способност летења у разним условима и широким спектрима који занимају људе у одбрамбеном смислу хиперсонике.

Аутор: Мајк Вол, аутор књиге „Тамо негде“ у издању Гранд централ паблишинга из 2018. године, а у илустрацији Карла Тејта. Књига говори о ванземаљском животу.

Извор: Спејс

За "Ћирилизивано" превео

Милорад Ђошић, пуковник авијације

у пензији

Не бива „следи науку“

"Живот", Амир Реза Торкаман Рахмани / Картун мувмент

Превише политичара током пандемије вредносне судове преобличава у чињенице

„Наука може објаснити шта постоји у свету, како ствари функционишу и шта би могло бити у будућности, међутим по дефиницији наука не полаже право да зна шта би требало да буде.  Тако пише Јувал Ноа Харари у Сапијенсу. Схватио човек. Исто као и шкотски филозоф из 18. века  Дејвид Хјум, који у свом чувеном делу из 1751. године "Истраживање моралних принципа" рече да материјална стварност не може одређивати моралну стварност. 

Неколицина других људи такође је износила сличне ставове током пандемије ковида 19. Један од њих је др Вини Прасад, ванредни професор епидемиологије и биостатистике на Калифорнијском универзитету у Сан Франциску, који каже: „Наука не може доносити вредносне судове. Наука не одређује политику. Политика је људска делатност која комбинује науку са вредностима и приоритетима. Што се тиче дебате о затварању школа, Прасад примећује да:

„Наука може помоћи да квантификујемо повећани ризик (или недостатак истог) код поновног отварања школа и ширења САРС-ков-2, и да помогне у квантификовању образовних губитака због континуираног затварања, али наука вам не може рећи да ли да отворите или затворите школе. За доношење такве одлуке потребне су вредносни систем, принципи и визија типа друштва какво желимо да будемо".

Ерман Созудогру, сарадник у настави филозофије медицине на УКЛ универзитету, дошао је до истог закључка и то на почетку пандемије. „Научници раде дан и ноћ како би побољшали наше разумевање ове болести“, написао је у марту 2020. Такође: „Не постоје коначни подаци који могу одредити најбољи метод за борбу против ковида 19. Оно што одређује одлуке су наши вредносни судови. ''

Нажалост, такви увиди нису продрли у дух времена (немачки, zeitgeist - термин употребљен за наслов изложбе неоекспрексионистичких слика у Берлину 1982. године - прим. прев.). Уместо тога, струка и медији су протеклу годину провели убеђујући нас да „следимо науку“, као да је наука садржи и "мапу пута" и морални компас.

Наука нам само даје податке, не и упутства. Помало налик ветроказу. Погледате у ветроказ и закључите да дува јак ветар са северозапада, али оно што вам ветроказ не може рећи је како да одговорите на информацију. Једна особа може одлучити да би било лудо изаћи напоље по тако ветровитом дану, друга да је савршен дан за шетњу. Исти приступ, али различити одговори.

Ако сте одлучили да изађете на ветар, наука вам може помоћи да одлучите како да се утоплите. На пример, наука ће вам рећи да материјали који задржавају ваздух, нпр. гушчије перо, изврсно задржавају топлоту. Наука ће вам такође рећи да ношење шешира може помоћи да вам стопала остану топла, али наука вам не може рећи да ли да прошетате по ветровитом времену или да останете у кући сркућући врући какао на софи, док гледате како гране лупкају по прозору.

Јер наука нам може рећи како да постигнемо, али не који циљ. Тај посао припада идеологији, етици, вредносном систему. И ево опет срећемо Харарија, али овог пута кад у осврту на ковид фебруара 2021.године у Фајненшал тајмсу каже: „Када доносимо одлуку о политици, морамо узети у обзир многе интересе и вредности, а пошто не постоји научни начин да се утврде који интереси и вредности су важнији, не постоји научни начин да се одлучи шта треба да радимо".

Другим речима, „следи науку“ неће преживети логичко преиспитивање - било да је наука робусна или климава, етаблирана или још флуктуира, мења се. Кад људи кажу „следи науку“, оно што заиста мисле је „следи моје вредности“.

Да ли процењујемо успех медицине спашеним животима или напредак меримо на основу способности да се бринемо о умирућима? Да ли више ресурса посвећујемо људима који су нам дали живот или онима који ће наследити планету? Наука нам не може дати одговоре на ова питања. 

Неки верују у светост људског живота и да би очување живота требало да буде основни друштвени приоритет. То је одбрамбени поглед на свет. Други верују да светост живота лежи у проживљеном, тј. ако спашавање сваког живота захтева да се одрекнемо социјалних, културних и духовних веза, онда управо то нашем животу даје смисао и структуру, да имамо право на погодбу "или-или". Што је такође одбрамбени поглед на свет.

Скривени испод реторике „праћења науке“, ови различити погледи на свет обликовали су и поларизовали дискурс око ковида. Спаси животе, вриште једни. Други - спаси како живимо. Наука ће овај спор решити лако, исто као питање да ли су планине боље од океана. Претпоставимо да група "спасимо животе" живи у земљи која се зове Сафтија, док група "спасимо како живимо" обитава у суседној Експерији. Ковид се са једнаком брзином проширио на обе земље и њихово вођство има на располагању исте податке. Шта бива?

Сафтијанци страсно верују да спашавање живота оправдава готово сваку жртву. Живот је дар и цивилизовано друштво живе не види као терет. Другачији став запањује и вређа. То их доводи до очаја. 

Становници Експерије, такође страсно и у потпуности,  верују да очување животног обиља, "квалитета живота" оправдава понеки губитак људског живота. Они не желе да људи умиру, али су спремни да прихвате увећану смртност како би одржали постигнути социјални, културни, економски и духовни животни стандард, као што је то друштво у прошлости чинило са смртним случајевима који су се догодили у саобраћају или епидемији грипа. Другачији став запањује и вређа. То, сад њих, доводи до очаја.

Ове две групе би на основу истих података - истих чињеница, бројки, графикона, криви, скокова, таласа, забрињавајућих варијанти и резултата клиничких испитивања вакцина - донеле потпуно различите закључке о томе како је најбоље поступити. Зато што им одлуке проистичу из вредносног система, а не из виђења криве или спајк протеина.

Због тога наука сама не може решити ковид 19. Прави рат се води на идеолошком, а не на научном плану. Једно виђење живота против другог. Без обзира на напредак науке, различити погледи на живот ће и даље вући конце одговора на пандемију.

Аутор: Габријел Бауер

Извор: Спајк онлајн

Превод: Радмило Потић

НАТО и ћирилица (ВИДЕО)

 

Поштовани читаоци,

пре свега, у име Удружења хоћу да се захвалим  ТВ Хепи што нас понекад позову. Овог пута су нам одредили мало боље време, без обзира шта ви наши чланови мислили о томе, и, захваљујући изузетно оперативној водитељки Александри Станисављевић, добар део Јутарњег програма. Ево како је то изгледало…

Знамо да не можемо све да задовољимо, али с обзиром на то да смо дали и адресу, назив сајта и број телефона можемо све Неверне Томе да дочекамо домаћински и да их исто тако испратимо. Нема потребе за прозивкама под туђим именом и ружним речима.

За крај попричајмо мало о ћирилици са војничког става. Колико је ћирилица озбиљно писмо говори историјска чињњеница да су сви леци непријатеља били увек штампани ћирилицом, која је у ствари наша србска душа.

Милорад Ђошић

 

Извор: СКЦ "Ћирилица" Београд

 

Победници и побеђени

 Враћајући се кући из Великог рата српски војници су испред себе гонили Аустро-Немце и Бугаре. Наше мајке су заробљеницима давале хлеб, говорећи да и они имају мајке које их чекају кући. О овом феномену говорио је и немачки свештеник Фридрих Гризендорф из села Евербург крај Оснабрика након Другог рата , Величанствена победа српске душе: Немачки свештеник о Србима: Ми смо их мучили, а они су мазили нашу децу!, а све ово сконцентрисала  је Смиља Аврамов говорећи о српској души из приче истог свештеника:

Ипак не смемо заборавити ни анонимног француског новинара који је говорећи о српској нацији као полетној мишљење повукао после неколико дана са објашњењем, “ваш однос према заробљеницима је недопустив”.

У наставку је текст руског новинара Андреја Медведева који говори практично о истој проблематици са линком и на руски језик.

Лако је разазнати зашто су Руси и Срби браћа и што год нас више окрећу ми се више волимо.

Милорад Ђошић,

Руска душа

Текст за који је Фејсбук двапут блокирао новинара Андреја Медведева, и који се опет јавља по интернету.

Андреј Медведев

“Кад бих ја имао прилике да говорим у Бундестагу, као дечак Коља, ја бих, молим вас, рекао следеће:

Поштовани посланици. Данас сам видео чудо. И то чудо зове се Немачка. Путовао сам к вама и гледао лепе улице Берлина, људе, споменике архитектуре, а сад стојим и гледам вас. И схватам, да је све то – чудо. Што сте дошли на свет и живите у Немачкој. Зашто тако мислим? Зато што, имајући у виду све то, што су ваши војници радили код нас, на окупираним територијама, борци Црвене Армије имали су пуно морално право да униште цео немачки народ.

Ваши војници су силовали децу. Спаљивали их живе. Слали у концлогоре. Где су им вадили крв, да направе серум за ваше војнике. Децу су морили глађу. Децу су прождирали ваши вучјаци. Децу су зверски мучили просто ради забаве.
Или ево вам два примера. Официру Вермахта сметала је беба да спава, он ју је зграбио за ногу и разбио о угао пећи. Ваши пилоти су бомбардовали ешалон на станици Личково, који је покушавао да одведе децу у позадину. А потом су ваши асови јурили за преплашеним малишанима и пуцали на њих на отвореном пољу. Убијено је две хиљаде деце.
Само за то што сте радили с децом, поновићу, Црвена Армија могла је да уништи Немачку са свим њеним становништвом. Имала је пуно морално право. Али није то урадила.
Жалим ли због тога? Наравно да не. Ја се клањам челичној вољи својих предака, који су нашли у себи неку невероватну силу, да не буду таква стока, као војници Вермахта.
На копчама немачких војника писало је “С нама је Бог”. Али они су били накот пакла, и носили су пакао на земљу. Војници Црвене Армије били су комсомолци и комунисти , али совјетски људи показали су се као већи хришћани, него житељи просвећене религиозне Европе. И нису почели да се свете. Умели су схватити, да се пакао паклом не може победити.
Ви не треба да нас молите за опроштај, јер нисте ви ништа криви. Ви нисте одговорни за своје дедове и прадедове. И још, прашта само Господ. Али рећи ћу поштено – за мене ће Немци  увек бити туђ, далек народ. Не зато што сте лично ви криви. То у мени вришти бол деце коју је спалио Вермахт. И мораћете прихватити да ће барем моје поколење, за које је сећање на рат – дедине награде, његови ожиљци и његови ратни другови – схватати вас тако.
Шта ће бити после – не знам. Можда ће доћи тикве без корена које ће све заборавити. И ми смо много томе допринели, много тога просрали сами, али се надам да за Русију још није све изгубљено.
Ми наравно, морамо сарађивати. Руси и Немци. Морамо решавати проблеме. Борити се против ИСИС-а и градити гасоводе. Али мораћете да прихватите једну чињеницу. Ми се никада нећемо кајати за наш Велики рат. И тим пре, за Победу. И тим пре, пред вама. У сваком случају, моје поколење. Зато што ми нисмо тад спасли само себе. Ми смо вас спасли од вас самих. Чак и не знам, шта је важније. 

Оригинални текст на руском је овде.

---

Приредио: Милорад Ђошић

ГОЛИ ОТОК УМЕСТО МАТУРЕ, ЗБОГ ДЕВОЈКЕ САМ ЗАВРШИО НА КАМЕНУ ТИТОВОГ ПАКЛА – Вуксан Кнежевић

 Били смо у гостима код г Вуксана Кнежевића, професора књижевности у пензији, најмлађег живог роба са Голог отока. Породица Кнежевић, је проказана као државни непријатељ. Вуксан и његова браћа су прошла кроз пакао јединственог логора који је првенствено био за Србе. Како је отишао тамо и шта је све преживео, послушајте у овој невероватној причи.

 

Аутор: Милорад Ђошић

Видео продукција: Данга инфо

Извор: Јутјуб

Пренето са: СКЦ "Ћирилица" Београд

 

Милорад Ђошић: Зашто се командир љутио на Раку Љутовца

Још мало о Радоју Раки Љутовцу за кога је аутор ових редова чуо пре 25 година од његове унуке, покојне трстеничке докторке Раде Љутовац, којој посвећујемо ову страницу.

Радоје Рака Љутовац (Фотографија: С. Бабовић)

У време кад је Радоје Рака Љутовац, утеменитељ АРЈ ПВО, пуцао топом било је строго забрањено оглашавање ватром јер је вршена преправка граната које су нам Французи послали. Фабрика наоружања у Крагујевцу “Тополивница” била је пуна барута. Рака је захваљујући добром темпирању са Метиног брда оборио немачког “фармана” (авион француске производње) у извиђачкој верзији. Командир се јако разљутио на њега, јер се уплашио да ће одати положај и одвео га је у Крагујевац. Када су чули шта је урадио сви су се јако обрадовали, а командант града му је дао белог коња на коме је он јахао кроз град, где су га људи дочекивали као правог јунака, што је за њега пољанског сељака била изузетна част. Командир се одмах после тога одобровољио и свуда је хвалио Раку.

После овог успеха и познатом обавештавању “од ува до ува” српски војници се више нису плашили тог чуда, за које су сазнали да је направљено од дасака и крпа, па су их касније обарали сасређеном пушчаном ватром.

Као што је мање више познато, француске гранате су биле дуже па су наши мајстори вршили преправке, а то и још понешто ћете прочитати у чланку аутора Бранислава В. Станковића, који смо добили од Петра Недељковића из Ваздухопловног музеја Сурчин.

Такође вам дарујемо и шаљиву песму у извођењу студената Катедре за етномузикологију ФМУ у Београду. Речи ове песме први је записао Александар Дероко, али у мало другачијој верзији коју ћемо вам послати, ако се јавите на мејл удружења.

Милорад Ђошић, пуковник авијације у пензији

П.С. Захваљујући господину Петру Недељковићу из Ваздухопловног музеја Сурчин сазнајемо да је авион кога је оборио Рака Љутовац уствари био авион са дуплом посадом марке Румплер Ц1. Гађана је формација од 7 авиона, а једини погодак је имао Рака. Поред Раке гађала је и једна батерија хаубица која је била у маршу због промене положаја, а још један артиљерац такође је добио Карађорђеву звезду.
Оборени пилоти звали су се Алберт фон Шеферт и Отон Кирш.

Муниција калибра 75мм за брзометне топове Шнајдер-Kрезо M-1907 i M-1907 А

 

Крајем деветнаестог века-1897.године, француски државни заводи у Питоу отпочињу серијску производњу првог брзометног оруђа. Са овом генијалном конструкцијом лаког пољског топа, постављени су нови стандарди у артиљерији и изазвана права револуција у овоме, тада најважнијем, роду оружја. Убрзо за тим и остале индустријски развијене земље уводе у наоружање брзометна оруђа сопствене конструкције. У првом реду пољске топове калибра 75-85 мм.

Земље са слабо развијеном тешком индустријом, као и мале и сиромашне државе, међу којима је била и Краљевина Србија, уколико су желеле да осавремене наоружање, биле су принуђене да модеран материјал купују у неколико приватних фабрика у Европи.

После низа проба и политичких проблема ( У скупштини је чак настала и криза названа „Топовско питање“), Краљевина Србија се одлучила за набавку једног од тада најбољих система пољских топова на свету, француског произвођача из Крезоа – „Schneider et Cie“

Набавка оруђа и муниције

Када је 30.децембра 1906.године,у Београду потписан уговор са представницима Шнајдерове фабрике из Крезоа, о куповини 47 батерија (Батерија од 4 оруђа) пољских топова. Наручено је и по 3000 метака уз сваку батерију, у односу 2400 шрапнела према 600 разорних граната. Сав поручени материјал, стигао је у Србију до половине 1909.године, а по години формалног усвајања у наоружање, добио је ознаку „Модел-1907“ ову ознаку понела је и муниција из овог контигента. До почетка Балканских ратова, муниција за пољске топове, још је у три маха купована у Француској.

Нова поруџбина топовског материјала из Крезоа извршена је 1910 .године, тада је наручено 40 батерија пољских топова (160 комада) са вероватно истом количином муниције по батерији. Пошто су ови топови у односу на оне из предходног контигента имали модерније нишанске справе и мање измене у конструкцији, означени су као „Модел-1907А“. Муниција-шрапнели и гранате, имали су, такође нове, савременије упаљаче, као и јаче експлозивно пуњење (код разорних граната шнајдерит је замењен тротилом) па су сходно томе и они понели ознаку «Модел-1907А». Поред муниције за пољске брзометне топове калибра 75мм, овом приликом купљена је и муниција и за остала артиљеријска оруђа којима је располагала српска војска – брдски брзометни топови 70 мм. Шнајдер М-1907, спорометне хаубице и мерзери 12 цм и 15 цм. Шнајдер М-97, топ 12 цм. Шнајдер М-97 и том приликом купљене брзометне хаубице 120 мм. и 150 мм. Шнајдер М-1910.

Производња у Србији

Истовремено са поруџбинама оруђа и муниције, Војно-технички Завод у Крагујевцу оспособљава се за сервисирање новог артиљеријског материјала и за призводњу одговарајуће муниције. Наиме, од фирме Шнајдер откупљена је и лиценца за производњу артиљеријске муниције, стим што је уговором било наведено да монтажу постројења воде стручњаци из Крезоа. Током 1909.године отпочели су грађевински радови, а до краја 1910. завршена је и инсталација машина. Док су радови још били у току 9. маја извршена је наруџбина за производњу 20.000 шрапнела, а затим 1. августа нова поруџбина за 160.000 шрапнела и 40.000 разорних граната. До половине 1911. године, произведено је првих 20.000 шрапнела. Међутим, у самом процесу производње шрапнелских упаљача француске конструкције, појавили су се неки проблеми и инсталирана производна линија није била у стању да да одговарајући квалитет, тако да је доста упаљача било шкартирано (и ови упаљачи ће одиграти своју улогу у јесен 1914.године у великој несташици артиљеријске муниције пред Колубарску битку) У сваком случају, убрзо после произведене ове прве серије, Французи напуштају Крагујевац. Међутим, још 16.октобра 1910.године, у Крагујевац је допутовао директор познате немачке фирме “Rheinische Metallwaren und Maschinenfabrik AG” („Рајнметал“) из Дизелдорфа, са двојицом пословођа и четворицом главних мајстора. Немци су нудили своју конструкцију упаљача, чија је технологија производње била јефтинија, будући да је упаљач био израђен претежно од алуминијума (француски-алуминијум/месинг), а сама конструкција робуснија. Са немцима је потписан уговор који их је обавезивао да инсталирају машине за производњу упаљача и комплетирају 80.000 метака. Пошто су французи већ инсталирали шрапнелницу, преостало је да се монтира нова упаљачница. Тако је већ крајем 1911.године, почела серијска производња шрапнелских кошуљица а почетком 1912.године и производња упаљача. Чауре су произведене у „Рајнметалу“ а приликом лаборације накнадно су утискивани и иницијали Војнотехничког завода – „В Т З К“. Немачки радници одлазе из Крагујевца у октобру 1912.године,односно на почетку Првог Балканског рата.

Од самог почетка рата са Аустро-Угарском српска војска била је принуђена на штедњу артиљеријске муниције. Ова тешка ситуација кулминирала је пред повлачење одбрамбеног фронта на Дрини, када је према званичном извештају Врховне команде упућеном министру војном на дан 4.новембра 1914.године, остало свега 220 метака на пољски топ. Војнотехнички завод,наша једина фабрика за производњу муниције, иако скромних могућности, дао је значајан допринос одбрани земље у овим тешким данима. Када је почетком рата министар војни пуковник Душан П. Стефановић обишао завод, поднет му је извештај о производним могућностима истог. У извештају се наводи да је у заводу радило 3000 људи у две смене по 12 часова. У овом временском периоду могло се произвести 250-260 шрапнела за пољске топове и око 200 темпирних упаљача. Чауре се нису производиле јер су већ испаљене чауре прекалибриране и кориштене више пута, а у заводу на лагеру било их је око 120.000. Сем тога, постојале су залихе компоненти за израду комплетних 5000 шрапнела, као и 20.000 израђених шрапнелских кошуљица. Могућности за израду граната биле су још скромније. Услед малог броја хидрауличних преса могло се дневно производити свега 80-100 зрна и то не упредо са шрапнелима. Мада је постојала залиха челичних трупаца од којих се могло израдити 6500 зрна као и 12000 тротилских пуњења није било ударних упаљача и детонаторских капсли.

Озбиљност и тежина ситуације у којој се нашла српска војска у повлачењу које је предходило Колубарској бици види се и из извештаја (пов.Бр.6.011.) начелника штаба Врховне Команде Војводе Путника упућеног министру војном, односно краљевској влади где дословце каже „Треба свим силама настати да се из Француске, Енглеске и Русије у што краћем времену набави што већа количина артилериске муниције.У противном, ако се ово не учини, ја скидама са себе сваку одговорност за фаталне последице,које нас могу постићи.“ Председник владе Никола Пашић апеловао је код француске владе да се српској војсци хитно испоручи извесна количина артиљеријске муниције. Преживљавајући и сами кризу недостатка муниције, али и свесни значаја балканског фронта, Французи пристају на српске захтеве.

Председник Француске републике Поенкаре,овим поводом, у свом дневику наводи „Г.Пашић такође се жали на недостатак муниције.Они су у томе у оскудици као и ми. Послали смо им већ 20.000 артилериских зрна, још ће мо им послати одмах 20.000 (10.000 распрсних и 10.000 пуних-егзерцирних).

“То је највише што им за сада можемо учинити“

У међувремену, док се са нестрпљењем ишчекивало да француска пошиљка муниције уплови у Солун, завод у Крагујевцу је направио прави подвиг користећи све што је могло да се искористи за производњу и комплетирање артиљеријских метака. Наиме, постојало је око 15.000 произведених шрапнела за којих није било упаљача, услед, већ поменуте,разлике у продукцији. Неколико хиљада шкартираних упаљача «старијег модела» (М-1907?) прилагођено је помоћу алуминијумског уметка да им пречник навоја за спајање са гранатом одговара стандарду новијих модела упаљача (М-1907А и М-1911). На овај начин добијено је 18.500 упаљача, тако да је у року од 5-6 дана комплетирано свих 15.000 упаљача. Како је преостало још око 3.500 упаљача, приступило се и преправљању вежбовне муниције од ливеног гвожђа. Тиме је добијена извесна количина шрапнела који су служили за изналажење одстојања. Рачунајући шрапнеле добијене редовном фабрикацијом, ВТЗ је око 10.новембра 1914.потпуно неочекивано, ставио на расплагање Врховној команди око 20.000 артиљеријских метака калиба 75 мм.

На срећу, већ 12.новембра брод са артиљеријском муницијом из Француске упловио је у солунску луку, да би половином наредног дана, прва железничка композиција стигла у Ниш, где је организована пријемна станица. Међутим, испоставило се да нам је испоручена француска службена муниција за топ М-1897, која, иако истог калибра, по многим се карактеристикама разликовала од Шнајдеровог, односно српског метка. Проблем је представљала већа дужина чауре француског метка за 72 мм.(српска чаура 278мм.-француска 350мм.) , што није омогућавало да се француски метак уопште стави у наш топ. Сама дужина чауре није представљала једини проблем, тим пре што су се Француске гранате могле у ВТЗ монтирати у српске чауре којих је било довољно на лагеру, што је и чињено, могућ проблем за ово био би недостатак иницијалних капсли (француске су биле много мањег пречника да би се могле без преправке монтирати на српске чауре). Међутим, француски темпирни упаљачи за шрапнеле, темпирали су се на сасвим другачији начин и за њих је била потребна одговарајућа справа за темпирање – Темпирник, можемо само да претпоставимо да су са муницијом испоручени и ови уређаји. У сваком случају, без другог избора, одлучено је да се изврши хитна преправка, односно скраћивање и калибрација чаура. Пошто је крагујевачки завод већ делимично био евакуисан, приспела муниција делаборисана је у Нишу, да би се празне чауре транспортовале у Крагујевац, преправљале и поново враћале у Ниш где су опет комплетиране. Ово је чињено неколико пута у току дана, тако да је већ до 15.новембра добијено на овај начин око 4000 метака, а до 18.-ог могло је већ у року 24 часа да се на фронт пошаље око 11.000 артиљеријских метака. Сав овај напор је омогућио једну од најблиставијих победа српске војске – Колубарску битку.

 

Аутор: Бранислав В. Станковић

Извор: СКЦ "Ћирилица" Београд