Данас сам добио доњу причу од госпође Гордане Микулић Кангрга која ме подсети на давна мостарска пилотска наставничка времена.Госпођи Гордани тој бомбашици истине, посвећујем овај уводник. Уводник посвећујем и младом „дугопругашу“ који лети Боинг 747-400, за који мој класић Давор Лукић рече да је један од најлепших за летење.
На шта ме је госпођа Гордана подсетила? На онај Мостар који је иако тада био далеко, био далеко ближи Београду него сада.
Летели смо раздео ноћног летења са питомцима Либије (Штеви, Гашут, Зреган, Софрани, Газави и Белкијар), оне Либије коју је водио и прослављао, легендарни „Пустињски лав“ Ел Гадафи. Питомци близу потпоручничког чина, све знају, а моја маленкост на „излазним вратима“ настроји 684 Hz Радио Београд и већ у „траверзи“ (бочно) од села Добрић (зона 1) почиње ноћни програм са уводном нумером Златка Манојловића „Једној жени“.
А Београд далеко, а Трстеник далеко, а деда и нана у Пироту далеко, али мајка са Златковом музиком близу. И тако свако вече од уторка до петка. Зато у потпуности разумем младог „дугопругаша“ коме Западна Морава, Чачак, Краљево, Трстеник и Крушевац спајају у један град, а Јужна сестра Ниш, Лесковац и Пирот.
Карголуксе дабогда летео још 30 летачких, а 45 бенифицираних и да ти дођемо на славу за пензију.
Милорад Ђошић
Пилот над Србијом
„Ноћас сам прелетео преко моје Србије. Дванаестог марта ујутро у 01:03 био сам тачно изнад Младеновца. На висини од 33.000 стопа. Не можеш да замислиш како је лепа моја Шумадија са 10.000м висине. Преко Београда, Младеновца, Крагујевца и Ниша, према Софији.
Летим по свим континентима света, али само моји српски градови сјаје у ноћи топлином која може моје срце да угреје. Осећао сам се величанствено. Фреквенција 123.775. Рекао сам : ”Добро вече вам желим Београде и пуно поздрава, Cargolux 794, висина 33.000 стопа, курс ка Београду.„
Контролор је био збуњен и није знао шта да ми каже. Очекивао је страни авион који се обраћа на енглеском језику. На његово изненађење то је био Србин у Боингу 747-400 који први пут у своме животу види своју отаџбину са само свога српскога неба.
Моје небо мирише лепше него било шта на овоме свету. Моје небо, моја прошлост, проклета српска душо, проклети животе. Луxембург – Абудаби, први пут у мом тридесетдругом лету прелећем моју малу отаџбину за 20 минута, моје коренове, моје наслеђе и културу, моју огромну Србију, моју наду.
Контролор ми одговара: ” Добро вече Cargolux 794, ко сте ви господине?„ Ја му се представљам пуним именом и пореклом, а он каже,: ” Желим ти земљаче да још 30 година летиш успешно изнад српског неба, жив био.„
Кришом сам плакао у ноћи да мој колега ништа не примети. Шта он зна шта је Србин, српска душа, љубав према напуштеној земљи, сломљено срце сиромашне шумадијске душе, која своје коренове никада не може да заборави и која носи вечне болове у грудима од онога дана када је своје огњиште напустила, проклети животе. Ову ноћ нећу никада заборавити.
Моја Србија,величанствена у ноћи обасјава небо као да је пун месец, као да је дан, а ја препознајем градове и села као да већ по стоти пут летим преко своје колевке. Не треба ми дан да бих видео реке, планине, котлине и српске равнице.
Осећам моју Мораву како пулсира у свом кориту. Видим Авалу, миришем Космај, Златибор ми се смеје у лице, земљо моја. Српско пролеће мирише. Моје срце жели напоље из груди.
Нисам био спреман на ову експлозију осећања и емоција. Проклета словенска душа ме мучи и не да ми мира у овој ноћи. Подсећа ме колико љубави је у стању да акумулира и репродукује у оним моментима када смо рањиви и слаби.
Ипак сам због тога срећан, јер то ме разликује од осталих Европљана. Још увек сам у стању да патим и плачем када ми је до тога. То је наша снага.
Ми нисмо због тога слаби, ми смо живе душе са свим врлинама и манама. Ми знамо да носимо наше болове и радости на нашем бедру. То нас чини јачим у поређењу са осталим светом.”
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!